yay-1817113-digital_1416210584_670x0

Pokupila sa interneta i malo dopravila.

Popadalo inje po voždovačkim proplancima i torlačkim visovima. Musavo jutro, musavo staklo kroz koje gledam kako se grakci obrušavaju na kontejnere i rasteruju jata vrapčića popadalih po hrpama opalog novembarskog lišća, košavom sateranog u ćošak iz koga nema gde…

Neke su pojave večne.
Kao inje.
Kao ljubav.
To što smo mi efemerni, ne menja suštinu postojanja. Ni bilo čega.

Do mene dopiru zbrkani glasovi iz kojih se izdvaja jedan, pomalo brundav, i drugi, sa zvončićima smeha u tragovima.

I pre nego što sam videla vlasnike tih jutarnjih glasova, znala sam da su mladi momci, ako ni po čemu drugom, ono po rečniku na koji ja, poznata jezička cepidlaka, redovno dobijam firciger! O poštapalicama da ne govorim – brate, bre, ovaj i slične lepote koje ukazuju da tu od beletristike nema ni traga, a ni lektira se baš nije čitala poletno – ako je i ikako.

Ovog jutra, međutim, gledam kroz prste.

Njihova priča mi je simpatična.

I draga.

– Jesam, brate, rek’o sam joj da je loša riba… i da se oblači k’o baba… i da je penzionisana… i da ne ume, bre, da se ponaša. Nervira me, bre. Stalno nešto ćuti, jebote, k’o zalivena… Druge ribe nešto, kao, pričaju. Šta ja znam. Frizure, šminke, ludila, pilatesi, fitnesi, pičke materine…
– Pa, što, brate, šta ti je? Nije ona loša, fina je devojka.
– Šta – šta mi je? Vidi, brate, zovem je pre neko veče da idemo kod Ace Žapca, bio mu rođendan, sedeljkica, večerica, ovo ono, opušteno… Kaže, boli je glava, ne može. OK. Znam da da joj je i ćale drkadžija, ali izvukla bi se ona da ‘oće. Neće, bre. I šta ću, brate, odem sam, napijem se kao bulja. Zovem je od Ace, ono, ludilo, muzikica… A ona kaže – ne pada joj napamet da dolazi… Preksinoć je zovem da dođe kod mene da gledamo basket. Kaže, mora da uči… Brate, ona mora da uči! Pa šta nju zanima u životu?! Samo sedi i nešto, šatro, čita….
– Brate, budi realan – koja riba voli da gleda basket?
– OK. Ne voli basket. Nikada nema vremena da ide sa mnom na trening, a druge ribe dolaze…. Pitam je gde bi da idemo. Kaže, išla bi u šetnju. Dobro, odemo u šetnju. Pa, ne mogu, brate, ni ja stalno da je šetam, dobio sam žuljeve na tabanima od šetanja… A i oni kerovi, bre, puno ih Ušće, čopori, bre…
– I šta je bilo? Šta ste se dogovorili?
– Ništa, brate. Šutnula me sinoć. Kaže, ne može da se nateže i ubeđuje sa mnom… Smaram je… Kaže, tebi je dosadno, a ja imam ispitni rok, moram da dam uslov za godinu…
– I šta sad?
– Ma, ništa….Idem na faks – prijavio sam u septembru dva ispita, idem da vidim raspored, brate. A nisam bio, ne pamtim.
– Šta ćeš, bre, sa Tijanom, to te pitam? Rek’o si da te je škartirala….
– Šta ću… Pa, zvaću je, bre. Ja nju stvarno volim, ne kapira ona to……

Siđoše na Autokomandi. Lepi kao što samo mladost ume da bude lepa. Nasmejani.

Obasjali muljavi beogradski dan.

  1. novembar 2015.
Advertisements