A i udala sam se navrat nanos, već pred rat. Volela sam mog Stanka, makar što su njegovi bili sirotinja i beda naspram nas. Nit su moji bili za njega, nit njegovi za mene. Al šta ćeš, mladost je to bila, nismo ni marili šta će oni kasti. E, kako nismo marili, tako smo, čedo, i prošli.

kruna2_1000x1000

Preuzeto sa interneta.

Sve sam išla šorom i smejala se naglas, napako, misliće svet da sam krenkovala načisto! Pa kako se neću smejati baba Olginim uncutarijama i njenim divanu? Šta ti misliš, upišala se nova mlada, pa nabedila mladoženju! Sve da se ne bi ona obrukala. Iju, ala je to opasna žena bila, na vešala da te metne i s vešala da te skine, taka je bila uvek, otkad je pantim, a ima tome kolko oćeš. Otkad znam za sebe, znam i za nju.

To kad mi je pripovedala sve o njenim svatovima. Ta što je umela da divani, pa ko da veze! Ko da sam i ja sigrala u njenim svatovcu! A nisam se ni rodila kad je ona iz Surduka došla za deda Paju u Banovce. Bila je jako vredna i čista, ne moš kasti, al što nije volela kujnu i kuvanje, pa baš nikako. Ne bi ona ni kazla za one sarme s pletivom, da se nije bojala kako će to Lenka izneti med svet, pa ondak bolje da sama kaže, neg da je drugi olajavaju.

Znaš ti, čedo, kaki je naš svet, banovački. Ta svaki je taki, nije samo banovački, al je banovački naročit, ne moš te Dunav oprati ako te vancage uzmu na zub.

Ja sam to dobro pasirala na moji leđi, kroz moj život.

Ostala mlada udova, s malim detetom, kolko sam se napatila, samo ja znam. Malo je jedna knjiga da se sve to metne u nju! Bar nekolko.

A i udala sam se navrat nanos, već pred rat. Volela sam mog Stanka, makar što su njegovi bili sirotinja i beda naspram nas. Nit su moji bili za njega, nit njegovi za mene. Al šta ćeš, mladost je to bila, nismo ni marili šta će oni kasti. E, kako nismo marili, tako smo, čedo, i prošli.

Al o tim ću ti drugi put divaniti.

I sad kad se setim, mogla bi se derati naglas. Al neću. Šta je bilo, bilo je. Da je moglo bolje, moglo je, al eto, valda je to taka sudbina i moja i njegova. On, siroma, ode mlad, a ja ostala da se patim cela veka. Kamo sreće da sam oma za njim očla i ja, al šta ćeš. Očin je znao i sudbinu. Valda je sve tako moralo biti, ne umem ti kasti.

Nismo se mi ni upoznavali, da kažeš. Ja i Stanko. Šta ćemo se upoznavati, kad smo se sigrali još ko deca na šoru, a posle išli zajedno i u školu.

Mene baba nije teo da školuje, makar što sam bila najbolji đak, makar što je učitelj Mudrić dolazio kod nas kući i na svečare, a i obaška da ga moli – a ja, ovaj ni da čuje. Već je ondak bio malko skrajnut, al ne baš tolko ko posle… Di ćeš ti, dejka već bio mator, čika se odelio i očo za svojim poslom i sa svojom čeljadi, a mi ostali da ginemo sa njim tako ludim i pijanim. Niko nije ni znao kolko je baba pio. Otkud bi i znali, kad je imo svoje vino, svoju rakiju. Nije ni išo po bircuzima. Gazdinski sin. A kad se narolja, prvo strada naša sirota mati, a ondak i mi, redom.

A Stankovi jesu bili siroti, al nisu bili glupavi. Vidli su oni još ondak šta je škola i šta znači kad je čovek pismen, pa su ga dali dalje u školu, da svrši veliku maturu u Zemunu. Očo on i još par dečkića iz Banovaca, primala i je  na stan i ranu jedna udova što je bila za jednim Banovčanom udata, pa joj čovek umro, a ona se od njini kirija i izdržavala. Već je bila i starija žena. Nije, sirota, imala dece, pa je našu banovačku decu gledila i pomagala kolko je mogla. Dolazio je Stanko leti kad se radi žito, ostajo i duže od ferija ako treba da se oberu kuruzi il tako štogod. Nismo se mi nešto ni gledili, sem na igranki u zadružnim domu…

A jedared, da viš ovo, jel o tim i oću da ti divanim, baš me setila baba Olgina priča o njenim svatovima…

Birala se kraljica zabave, pa i mene metnuli za biranje. A bila sam lepa, moš i na slikama viditi. Kod pokojne gospa Kate izučila šnajderaj, pa sam umela da sašijem šta oćeš i kako oćeš, od ničega da stvorim nešto. A volela sam da se namodim. Šila sam i mojim sestrama aljine i suknje i bluze i devojačku spremu, štogod da je trebalo. I braći košulje, pa najposle počela pomalo da šijem i za druge. Nismo mi bili siroti, al opet, zauvar je svaki dinar kad se zaradi. Dejka mi kupio viš ovu ode mašinu, Gricner, bolja je bila neg Singer. I koštala je više. Al dejka nije žalio za nas decu nikad.

Kad je čovek mlad, ondak i treba da se modi. Šta ću ja sad da se modim, i šta će mi tolke aljine, puni šifonjeri, kad nemam ni volje da se preslačim svaki čas. Večito obučem nešto za svakidan, prepašem kecelju, pa gledam šta ću pre uraditi. A posla uvek kolko oćeš.

Al za tu zabavu da ti izdivanim. Milovanka Zeljugova i Leca Večerinska stoje sa mnom, pa ćedu mi kasti: „Vidi, ovaj Stanko kupio sve anzis karte, a samo u tebe gledi! Kanda da ćeš ti biti kraljica zabave!“ A zlobne, samo tako mož biti. Ko kere. Ja i ne fermam šta one divane, neg gledim kako jedan momak, Zemunac, igra valcer s Milkom Opačićom, a i ona gimnaziskinja, pa se naučila da tancuje. Ja se mislim, kad bi mene tako neko zauko, ko što nju ovaj njen kavaljer vrti, ja bi se furtom rasula po onoj sali, ako ne bi i vrat skrljala! A ona, ko da leti sa njim! Ta, lepota za viditi.

Kad, u jedan par, s nekim drvenim čekićom, ovaj što je navijo gramofon, da l mu se imelo Sreta, a naš je bio, Banovčan, setiću se, udari po onim astalu na bini i viknu kolko god može jače: „Kucnuo je čas je da izaberemo kraljicu zabave! Drage gospojice, il frajlice, kako koja vole, poštovana gospodo, evo prebrojali smo karte, pa da proglasimo kraljicu! Najviše anzis karti je večeras dobila gospojica… Vera Ristić!“

Kad je kazo moje ime, ja se čisto prepala! Otkud ja da budem kraljica zabave?! Sad, nisam bila, da kažeš gadna, al baš najlepša? Glede u mene ove moje dve, pa se ko i podgurkuju, valda se pocmevaju. Pa i ako nisam najlepša, od nji dve sam lepša sto puta! Popeću se baš na binu baš uzinat njima, a  već me i čeka taj so tim čekićom što je lupo. Ispružio ruku, ja se uzverala uz one basamke, pa sve ko i da nisam ja, božemprosti. A svi se namestili i glede u mene, prosto me sramota. Valda sam bila crvena u licu, al baš ko cvekla.

Ovaj dalje veze s bine: „A gospodin koji je kupio najviše anzis karti, i so  tim prilogom darivo kabezu za celu zabavu večeras, draga gospodo, jeste naš zemunski đak, svršeni maturant, gospodin Stanko Dražić. Pozdravimo naš najlepši par večeras! Izvolte ruku Vaše kraljice, gosn Stanko!“

Kako se popo i metno mi krunu na glavu, tako je Stanko oma sa mnom i sišo dole. Samo što se zafalio svima koji su za mene poslali anzis karte, tek tolko. Baš da se nije penjo za džabe.

Ovaj s bine navio gramofon, počo valcer, Stanko mene oko struka, pa u sred srede! Svi stoje okolo i glede, neko i tapše, al niko ne igra, samo mi. Iju napako, troletnica me udarila! Ako počnem da čepam Stanka, izbrukaću se. Kraljica zabave, pa da ne ume da tancuje valcer, di to ima? Al kakvi. Ja ovaka mala, kaku me bog dao, Stanku do ramena, on ti mene skoro odigo od zemlje, pa ko s krpenom lutkom da tancuje. Malko me kobojagi spusti na zemlju, pa kad treba da se okrene u krug, on op, podigne me da se ne spletem tako sva usplairena, pa opet nastavi. Moram ti kasti, lepo je igro, makar što sam ja više visila s njega, neg što sam ga pratila. A umo je i da svira u tamburu, samo što su je sad zvali gitara, a kadgod je to bila tambura i umo je jako lepo da peva. Ja nisam umela da pevam, al sam volela da slušam. Dejka je zato i kupio radio, imali smo ga med prvima, ako ne i prvi u selu. Pa kad navije na pesme, ja samo letim po kući! A sad sam se usplela, ko nikad u mom veku.

Jedva sam čekala da se svrši i taj tanc, a otego se ko gladna godina, nikad stati.

Kako smo se našli napolju, ne umem ti kasti. Kad sam stala na zemlju, tako zaduvana, nisam se čestitio ni opasuljila, mene Stanko poljubi! U obraz, brezobraznice, šta se smeješ! Nije to kadgod bilo ko danas. Na svakom ćošku moš viditi mladež kako se cmače. Ondak je to bilo drukčije. Stojimo tako napolju, ja drkćem ko da je jovanska mećava, a ne letnja noć  i vrućina, Stanko me gledi, pa me zagrlio, sago se i kaže: „Vera, ja bi tebe nešto pito.“ Pa, pitaj, mislim se, šta se sad skanjeraš, a otoič me grliš i nosiš po onoj sali čas tamo, čas ovamo, još mi se sve okreće u glavi. „Bi l se ti udala za mene?“ Mene nešto preseklo, viš ode, preko stomaka. Stala mi knedla u grlu. Kazla bi ja štogod, al neće glas napolje. Gledim u cipele, a one lepe, pa lakovane, na štiklicu, a imaju dve ukrštene pređice na koje se zakopčavaju. Gledim dole, ko da će mi od nji doći neki glas. „Vera, jes ti čula šta sam te pito?“ Kadgod, došla ja do glasa, pa prošištim ko guska, ko da i nije moj glas: „Ta, neće me moji dati za tebe.“ On se smeje, ko kadgod kad smo bili deca, pa mi brao trešnje kod Đurići na bašti, pa će: „Ja nisam ni pito tvoje, nit me briga da l ćedu te dati, il nećedu. Ja pitam tebe bi l se ti udala za mene?“ A ja se mislim, ala ću biti bijena kod kuće i za ovo što sam kraljica zabave, a kamoli ako budem kazla šta bi ja i kako bi. Najposle, promucam: „Bi. Udala bi se za tebe.“ E, ondak me je poljubio, al baš zapravo… Onako lep, pa visok, crna kosa, crne oči, lepi zubi, jedared lep! Kako sam to kazla, oma sam se i pokajala! Kako će sve to ispasti, šta će mi kasti mati, šta će kasti Seja, a šta Dada, kako ću braći na oči, a o babi ne smem ni misliti! Samo bi me moj dejka dao momku što me vole i što ga volem. I baš bi ga bilo brige što je siroma. Taki je bio moj dejka…

A Stanko, ko da čita šta ja premećem po mojoj glavi, kaže meni: „Vidi, Vera, ja sam svršen maturant, već sam našo i poso u Zemunu, a naću i stan za nas. Tvoje je samo da spakuješ koju aljinu i ja te zajutra čekam na pristaništu. Lađa dolazi u pet. Ako ne budeš došla, znaću da si se presetila. To bi mi slomilo srce, al ne bi ti zamerio nikad. Vera, znaj da bi volo da dođeš. Pa ti sad reši šta ćeš i kako ćeš. Ajmo unutra. Kad si kraljica zabave, sad moraš igrati sa svima koji su te birali.“

Znao je on da ću ja doći, a znala sam i ja, premda sam se stalno mislila šta da radim i kako da odem tek tako od kuće. Makar što je baba bio taki kaki je bio, moja mati je bila velika mučenica, a znala sam da će zbog ovog sa mnom ona prva nabrljati. Ni sestre, ni braća neće bolje proći. Jedino sam se tešila da će dejka smirivati našeg besnog i silnog oca koji, kad se još oždere, ne bira koga će i kako će dovatiti štrangom il kandžijom od koji se nije razdvajo ni kad spava!

Valcer za valcerom, pa kolo, pa opet valcer – do svršetka igranke sa svima sam igrala, al se ni ne sećam ko me je sve biro.

Kad su svi Šijačani pošli kući, pošla i ja. I Stanko sa nama. On s momcima, ja s devojkama. Malo, malo pa se okrenem da vidim je l ide. On se smeje, priča nešto naglas, pa se smeju i njegovi pajtaši. A ja – nit znam ko me šta pita, nit šta kome odgovaram! Kako sam ušla u avliju, tako sam se naslonila na kapiju i počela da plačem naglas. Ajao, mati moja, šta ću sad! Kako da odem, a da nikom ne kažem ni di sam, ni s kime sam? A kako da kažem, kad ću oma biti bijena i zaključaćedu me moji, bog zna dokle ću biti zaključana… Otiće mi Stanko, sa slomljenim srcom, ko što je i kazo. Žao me i mene i njega i moji sestara i braće. Sviju i svega me žao, šta da radim, kako da odem, a kako da ne odem.

Kad, odjedared, ispred mene moja Seja. „Šta ti ne ulaziš unutra, Vera?“ Pa kad je vidla da plačem, a ona će: „Šta je bilo, sestro? Šta ti se desilo? Ajde, kaži tvojoj Seji, da vidimo šta je bilo? Pa kome ćeš, ako ne meni? Je l te neko uvredio na igranki? Da ti nije onaj Krstić nešto kazo? Ta, govori šta je?“ Ja se naslonim na nju, pa u plač. Ona se već i unervozila, pa me drmusa: „Šta je bilo, oš ti kasti već jedared?“

Šta ću, moram kasti. Nemam kud. Sednemo ispred gonka, na basamke, pa ja sve odreda – i kako sam bila na igranki, i kako sam birana za kraljicu zabave, i kako me Stanko pito bi l se udala za njega, i da je lađa ujutru u pet, i da ne znam kako da idem, a da bi išla, i da ne znam kako bi ostala, a volem ga, sve joj izdivanim, a furtom šmrcam, pa me ne moš ni razumeti.

Ona samo ćuti, zagrlila me, sluša šta ja govorim, uzdane tu i tamo, pa opet ćuti.

Najposle kaže: „Znaš da te baba neće dati za njega, jel su siroti, a i nismo baš dobri sa njima. Još su se naši stari nekad zavadili, pa se to i nastavilo.  Najmlađa si od nas tri. Ja još nisam isprošena, ne znam šta se i ovi njegovi  skanjeraju so tim. Dada se nije udala, valda će i ona na jesen. Kako baš ti prva da nam odeš?“ Pa se i ona, tako što je bila tvrda na suzu, zaplaka. I sad plačemo obadve. Šmrcamo, a noć, sve se čuje. Ispred nas naš Šarov, čisto ko da bi i on zaplako, tako nas gledi sav tužan.

„Ne znam šta bi ti kazla, Vera. Dobar je Stanko i vredan momak, a i lep je ko lutka. A šta si ti namislila?“

Šta sam namislila? Di znam šta sam namislila. Sva smušena. Glupoša, šta ja mogu namisliti?

„Nemoj mi sad tu ćutati ko mula, neg kaži. Ako si se rešila da ideš, ajde da vidimo kako ćemo. A posle šta bude, bude, ode kod kuće. Nek ti budeš sretna, pametna si, šnajderaj u ruke i nek imaš svoj dinar uvek. Jesi čula?“ Ja ko na krilima. Pa čisto i ne verujem da mi to moja sestra govori! Moja Seja što sam je se uvek više bojala, neg matere!

Odjedared mi sve bistro u glavi! Poljubim je, pa pravac u sobu da vidim šta bi i kako bi spakovala. Ona za mnom, probudimo i Dadu, pa i njojzi kažemo šta sam naumila. I sad, sve tri čas plačemo, čas se grlimo, čas pakujemo stvari u kufer, pa vadimo iz njega šta je višak… i tako nas i zora zatekla. Ajao, lađa samo što nije, a mi ni na po svatova s pakovanjem. Na brzinu naguramo šta je moglo stati, pa polako izađemo na avliju, pa kroz guvno na baštu, a sve molimo boga da nas niko ne vidi. Tako sve preko šijački bašta stignemo do belegiškog druma, do groblja, pa od groblja udarimo desno, pa levo i pravo na pristanište.

Lađa još nije ni blizu, al je tu Stanko! Već čeka, siroma, i izgleda oću l doći il će mu se srce skrljati. Kad nas je vido, pa još s kuferom, sunce ga ogrejalo. A ja, da se udavim! Nit mogu da udanem, nit da izdanem. Sve mi svetlaci izlaze pred oči, a nisam ni trenula te noći, pa me valda stigo i umor. Ni ne mislim više na mene, ni kako će mi biti sa njim, samo mislim kako ćedu ove moje dve proći kod kuće kad baba bude čuo da sam očla za Stanka, pa još u Zemun!

Skupljaju se putnici, lađa samo što nije, već se vidi od Belegiša. Stanko se drži podalje od nas, nije rad da stoji sa nama, da se ne sete Banovčani, pa i Belegišani i Surdučani što su već na lađi, da smo se zajedno krenuli. Ima kade, u Zemun kad stignemo, zajedno ćemo.

Onaj sa lađe pružio one daske upravo do naši nogu, svet ulazi polako, ja ne mogu da dignem sama onaj kufer, težak ko olovo. Stanko stao iza nas, pa će ko dobar komšija pomoći da unesem kufer i još me pita je l i ja do Zemuna idem. Meni došlo i smešno. Šta da kažem. Klimam glavom, grlim moje sestre, sakrivamo suze jedna od druge, a od sveta obaška. Kadgod da se i ja uspentram uz one lotre. Umal nisam upala u Dunav, sve počelo da mi se vrti u glavi. Nije to šala, otići tako od kuće, neispraćen kako treba i dolikuje. Al sad, šta je, tu je.

Stojim i mašem mojim sestrama, mojim Banovcima, bar da stane ovo šmrcanje, al neće. Već se lađa dobro otisla od obale i odmakla prema gazu na sred Dunava, već su mi i nji dve ko dve tačkice, al ja furtom stojim, mašem i šmrcam. Samo još vidim toranj banovačke crkve, a najposle je i on nesto iza okuke kod Kasarne.

Ej, bože, kad se samo setim tog jutra. A ko zna kako bi prošla i da nisam očla u Zemun sa Stankom. Nikad čovek ne mož znati kaka mu je sudbina.

Moj Stanko je bio pošten čovek. I volo me je, ništa nije lago. Čim smo stigli u Zemun, oma je uzo moj kufer u jednu, a njegov u drugu ruku, pa pravac u „Veneciju“. Valda sam ondak prvi put i ušla u kafanu. Tu smo seli da se izdivanimo šta ćemo i kako ćemo.

Najpre ćemo, kazo je, kod njegove gazdarice, da ostavimo stvari, pa oma u Magistrat da se registrujemo, a ne da živimo ko bećari. A posle, kad se sredimo, venčaćemo se u crkvi.

Tako je i bilo. Gazdarica nas lepo dočekala, a vidlo se da nam se nije nadala, al je oma kazla da kod nje ne možemo biti, al da ona ima jednu prijateljicu, Jevrejku, starija žena, koja će nas primiti kod nje, jel ona ima u avliji kućerak, taman za nas dvoje. Dok mi odemo na registraciju, ona će kod te komšinice da nas preporuči.

Ode Stanko da zove dva njegova druga za kumove, pa pravac Magistrat. Oma smo to svršili, pa oma i očli kod nove gazdarice, gospa Fride, di nas je već čekala Stankova gazdarica.

„Makar šta, gospa Rado, dašta ću neg primiti ovu decu. I onako sama više i ne mogu. Da mi je bar da se izdivanim sa nekim.“ Zagrlila nas ko rod rođeni. Štogod mi ustreba, oma da dođem kod nje, svega ima, ne treba ništa da kupujemo, kazla je. Saće ona nama i ručak postaviti, a mi da idemo u njen kućerak, tu je oma iza njene kuće, to je njojzi kadgod bila letnja kujna, al otkad je omatorila, kaže, nit šta kuva veliko, nit joj treba taj kućerak. A taman je za nas. I dok donesemo naše stvari od gospa Rade, oma ćemo i ručati. I gospa Rada da ostane na ručku obavezno, tako je kazla naša gazdarica.

Gledim ja u nju, vidi se da je nekad bila baš lepa žena, al šta ti starost od čoveka napravi, pa viš mene sad i sve oma znaš. Na njoj lepa crna aljina, onako gospocka, s belom svilenom kragnom, pa biseri oko vrata, seda kosa skupljena u punđu, al nekako naročito, nisam ni vidla taku punđu, a ni taku šnalu ko što je njena bila. Posle, kad mi je poklanjala tu šnalu, kazla mi je da je to od kornjačevine. Nisam ja ondak znala ni šta je kornjača, tek sam od nje to i čula. U toj primaćoj sobi sve neki crni nameštaj, a u staklu od vetrina čaše i tanjiri, pa sve zlatno i srebreno, prosto sija. Eklani stvari po sobi na sto mesta. Di god može, stoji šustikla. Da l pod pepeljarom, da l pod vaznom, da l pod nekim ukrasom, al svud po nameštaju, šustikla do šustikle. Uštirkano, to samo dubi.

A na sred astala, činija puna bresaka i krušaka. Ja se oma setila naši bresaka iz vinograda i one kruške u avliji što sam je volela, pa mi se ražalilo. Al gospoja Frida stalno nešto priča i tako mi odvrati misli na kuću i na moje kod kuće. Pored činije, veliki svećnjak, što ga je ona zvala menora i u kojim je palila sveće svake subate, to je ona zvala šabat i taj dan nikad ništa nije radila, samo je sedila i molila se njenim bogu. Nisam znala ni za Jevreje, ko ni za kornjače, ko ni za mnogo čega, dok nismo došli kod gospoje Fride. A ondak sam svašta od nje naučila. Ko i sama da sam Jevrejka, božemprosti.

Uđemo ja i Stanko u taj njen kućerak. Ja se sve mislim, bog zna na čega to liči, jel znam kaka je naša kujnica di kuvamo leti pekmez i di se sklonimo kad se kolju svinje uzimu, a bajka mesi krofne, pa namesi punu vanglu, a nama deci napravi lutke od tog testa pa nam da da se sigramo… I opet mi dođu moji kod kuće upamet, al kažem samoj sebi, e nećeš, Vera, kad si pošla, nema natrag! I tako sam mislila da je i ovaj gospoja Fridin kućerak ko i naša kujnica. Al da viš, ni nalik! Spolja i nije nešto, negdi otpalo ponešto od žućkaste fasade, oluk propo, al i to se može opraviti, kaže Stanko. A unutri, da se čudom čudiš! Ko neko malo precoblje, pa levo lepa kujna, baš velika, s velikim šporetom, zidanim i s dve rerne. Astal isto veliki, na njemu lepa, nova mušema. Do zida klupa, a okolo hoklice s jastučićima. Na pendžerima bele firange, s belim vezom, a na pendžerskim daskama saksije u dugulj, a u njima kadivica. Preko puta kujne, isto tako velika soba, s dva kreveta, nuz svaki zid po jedan. Med njima dve natkasne jedna do druge i na njima eklani tableti. Na drugom kraju sobe lep, veliki vaštiš s tri čekmežeta. Oma pored vaštiša, umivaonik isto od drveta, pa s umetnutim porculanskim lavorom, a pored lavora veliki bokal i tacna, valda za sapun. Obešena dva peškira. A na ogledalu, sve okolo, ko izrezbarene ruže. Ni to nisam vidla do tad. Kod svakog kreveta, veliki dvokrilni šifonjer. Ta jedared lepo. I kujna i soba patosane, baš lepe daske, ko nove, a vidi se da su ribane bog zna kolko godina, sve se žute kolko su uglancane. U sobi ćilim na patosu, u kujni krpare. Lonaca, šerpi, tanjira, bešteka, kolko oćeš. Sve lepo, ne moš kasti. Sad, mora se malo istresti, očistiti, opajati, prebrisati, jel vidi se da tu niko nije živio baš dugo. Jedno vreme, pre nekolko godina, tu je živila neka dalja rođaka gospoje Fride, al se udala i očla, pa joj to zvrji prazno od onda.

Stanko oma rasporedio krevete jedan do drugog, natkasne metno pored kreveta s jedne i s druge strane, pa me pita je l mi se tako sviđa, a sve se smeje i vidim da se njemu baš sviđa!

Ta, nemoj se i ti  sad smejati, ludo jedna. Prosto me sramota što ti sve to i divanim… Al obećala sam, dobro, ajde. Sve ću po redu. Kud sam i kazla za te krevete, ubio me gospod. Sad se moram i ja smejati s tobom, kad si taka šašava!

Al ću sad, čedo moje, ko i pokojna baba Olga, malko morati da se odmorim. Mnogo je ovo za mene, baš sam se i zamorila. Pa ću ti kasti drugi put, samo me seti, kako nam je bilo kod gospoje Fride. Uvek volem da o njojzi  divanim, jel nas je prigrlila ko rođena mati. Malo kad je i tela da uzme kiriju. A i ako uzme, uvek nam nešto kupi za sve te novce, pa još i dometne i tako ispadne da nismo ništa ni platili, neg je platila ona nama što smo kod nje… I o tim ću, al drugi put.

Ajd sad mi dojti one moje praškove, da popijem, nešto me bole glava, mora da mi je od pritiska. Eto šta ti je starost, a nisam baš svaki put ni verovala baba Olgi kad mi se žalila…

Advertisements