Na verandi, ispred kuće, postavljen astal za fruštuk. Ibrik od porculana, pa sve s nekim lepim ružama, take i šolje za belu kafu il čaj, friška leba, pekmeza, putera, neki kolačića, svega na astalu. Meni čisto i nezgodno, juče tek što smo došli, oma ručali kod nje, sad ja došla da fruštukujem, ko da nismo kirajdžije, neg baš svoji! Al taka je bila gospoja Frida. Dobra žena. I nesretna. Valda od te njene nesreće nije ni mogla biti drukčija, već taka.

menora

Tradicionalni jevrejski svećnjak, menora (Preuzeto sa interneta.)

Je l da da su Majkine krofne najlepše? A što si pojela četir, kad oćeš da držiš liniju? Viš kako ja. Namesim sto komada, a pojedem jednu, il nijednu. Nemoj, čedo moje, ne valja kad se čeljade u mladosti razrani, ne moš posle creva skupiti. Pa, kako, što sam i mesila? Iju, napako, pa ako neko naiđe, kaka je to kuća di nema ni jednog kolačića da nekog poslužiš? Džaba ti kafa, ja ti tu kafu nikad nisam ni fermala, isto ko i baba Olga. Sad, najposle, kad su počeli da meću mleka, ondak još i bože pomozi. Pa još osladim, e tako već i mogu. A ono, kad se umodila ta kafa, pa ja ne znam, to nije bilo nalik ni na što! I gorko i crno, ko da je neko došo sa njive pa opro noge! Ja ne znam ni ko je to i pio od našeg sveta, božemprosti. Jesu ovi Bosanci što su se kolonizirali posle rata, e kod nji si mogo viditi neke naročite šoljice, male ko špileraj, što su iz nji pili tu kafu i nuz nju pušili cigare. Pa da viš, i njine žene. A tek kad nategnu flašu s rakijom, majko mila, pa to kod našeg sveta nikad nije tako bilo. Ako je neka i umela da popije, to je bilo da niko ne vidi, napako. A ove, baš ko uzinat! Ta čim i vidiš, oma znaš da nisu od našeg sveta! Po odu si oma znao da l je naša, il je njina. A tek po govoru.

Oću, oću, saću ti kasti štogod o našoj gazdarici, gospoja Fridi. Nisam ja to zaboravila. Baš sam se i juče ceo dan na nju sećala. Sirota, stradala oma čim je rat počo, na banjičkim logoru. A bila sam kod kuće i kad su je odvodili. Sa zemunskim Jevrejima.

Beda jedna, zlo jedno, ne moš ti to ni zamisliti!

Al da počnem od početka.

Dok smo se ja i Stanko vrtili po tim njenim kućerku i divanili se di ćemo šta metnuti, šta sve treba izneti i istresti, da l treba makar jedared preći krečom, gospa Rada i gospoja Frida postavile astal, pa ćemo ručati nas četvoro. Baš je bio ponedeonik, dobro sam upantila, jel je u nedelju bila ta igranka di sam bila izabrana za kraljicu zabave, kad me Stanko pito da se udam za njega i sve što sam ti već i ispripovedila onomad.

Čist beli čaršav, od najfinijeg damasta, taki nisam ni vidla, ko svilen, a ispeglan, ko da je naletio na astal! Nigdi ne vidiš one štrafte što ostanu kad se pegla, pa se savije i metne u šifonjer. Al ovaj ko da je otoič peglala! Na njim dupli tanjiri, porculanski, pa beštek, sija se ko da je od zlata! Salfete iste take, damasne, stoje kraj svakog tanjira, a pored nji svakom po tri čaše. Jedna rakiska, na nogicu, ko i vinska, i jedna obična, valda za vodu, šta li. Pa i ta obična, nije obična, da kažeš. I ona kristalna. Činija i onaj naročit svećnjak, menora, sklonjen na vetrinu. Na sred astala ko neka drvena rešetka, valda za šerpu, mislim se ja. Srebreni poslužaonik i na njim dve kristalne flaše, jedna manja, valda je u njojzi rakija i druga veća, oma se vidi da je vino. A pored poslužaonika, isti taki kristalni bokal s vodom. Sve ko na neke kockice, sitne, sitne, pa se samo presijavaju na svetlu što dolazi s pendžera, baš sa avlijske strane. Valda su druge sobe od koji se vide vrata, okrenute prema šoru. Ja stala ukraj, sve mi nešto nezgodno i da sednem, a nji dve, starije žene da me služe. Pa, otkud to dođe? Al gospoja Frida meni pokaza di ću sesti, a di će Stanko, pa ode u kujnu. Gledam ja u Stanka, pa mi došo i on ko tuđ, ne umem ti kasti. Valda zbog te take kuće, gospocke, pa se i on nekako ugospodio, ne mož ga poznati. Uzo onu manju flašu s rakijom, pa naso gospoja Fridi, gospoja Radi, uso i meni, pa naposletku i u njegovu čašicu.

Sad, da ti pravo kažem, nisam nikad ni probala tu rakiju, osim jedared kad me je dejka poslo u podrum da nalijem u flašu iz bureta… Valda nikog starijeg od nas dece nije bilo kod kuće. Ajao, napako, šta sam onda pasirala! Vidla sam ja kako oni, matori, to rade, s nategom, povuku iz bureta, pa oma sipaju u flašu il u balon, pa se mislim, i ja ću tako, nisam glupava. Povučem ja u nategu, pa kako je oma krenula rakija, meni pravac u grlo! Nisam se ni nadala tim čudu! Al bure valda bilo puno, pa oma krenula rakija. A na čega to liči! Pa to je ko otrov, božemprosti! I posle, kadgod vidim babu da nateže iz flaše, kad krene da se ožderava, ja se setim kako je to gadno, ta rakija. Formalno da ti sprži i usta i jezik i grlo i stomak. Šta su oni vidli u toj rakiji i u tim piću, ja nisam pametna.

A evo, saću i ja piti tu rakiju, pa otkud ću se sad praviti luda, kad vidim da i ove gospoje piju, probaću i ja, valda neću crći od to malo što ima u čašici. Ako sam pošla za Stanka i ako oću da živim gospocki, pa popiću je, makar krepala. A ne volem ni da je pomirišim, oma se setim pijanog i ludog oca, ta ne marim ni da je vidim, a kamoli pijem. I ko da nisam ja, neg neka druga na mojim mestu, kako je gospoja Frida podigla čašicu i kazla: „Živili, deco, da ste mi sretni i pametni!“ – tako i ja, sa Stankom podigla čašicu, da nazdravimo.

Utom, eto i gospoja Rade, nosi dva tanjira s posluženjem, pa i oma metla na astal, da i ona nazdravi s rakijom.

A na tanjirima svega: bareni jaja, sira, nasečeni kobasica, šunke, a na drugim krastavaca, paradajza i luka, sve to nekako naročito poslagano, lepo i za viditi. Prosto te žao da načinješ, šta god da bi uzo, pokvarićeš tu lepotu! Sve u krug namešteno, ko cvet, al neki veliki, šareni. Gospoja Frida nosi činiju s nekim ko lepinjicama, ne umem ti kasti na čega je to nalik. Najviše liče na naše listiće, znaš one što ti voleš kad ja pravim? E take. Unutri šupljikavi, a spolja zlatne boje, prženi na zejtinu. I to ti je neka jevrejska špecija.

Odjedared, ja osetim da sam baš gladna. Valda od svega što je bilo od juče, nisam se ni setila da jedem makar šta bilo, a sad odjedared, valda i od tog divnog mirisa iz kujne i sa astala, ja osetim da me zavija u stomaku od gladi! Sramota me da ja sad prva nešto brljam po tim tanjirima, a Stanko se zapričo sa gospoja Fridom, pa nikad da počnemo da jedemo! Kadgod, umešala se gospoja Rada: „Gospa Frido, ova su deca zdravo gladna, ja bi da mi počnemo da ručamo?“ A gospoja Frida se zarumenila u licu, da l od rakije, da l od divana, pa će : „Jao, gospa Rado, ja se zapričala sa ovim divnim momkom! Samo se poslušte, izvolte! Ko kod svoje kuće, moliću!“ Uzo Stanko jednu tu, ko lepinjicu, pa uzela i ja. Iju, ala je to meni bilo lepo! Topi se u usti! Uzela bi ja oma još dve-tri, al me sramota. Metno mi Stanko u tanjir malko i ti kobasica, i te šunke, parčence sira, pa kaže: „Vera, najbolje se ti posluži sama, ja ni ne znam da l više voleš paradajz il krastavac i je l voleš luka.“ Ove dve – u smej! Pa da, otkud i može znati, jutros se registrovali, a sinoć kobojagi malo pričali. Ne može on znati šta ja volem da jedem, ko što ni ja ne znam šta on vole da jede.

Probam ja tu šunku, nije mi nešto boja ko što je naša kod kuće, al reko, da vidim kaka je. Nije loša, da kažeš, al nije ko naša. Nešto joj fali. Ni kobasice mi nisu ko naše. Sve je to meni nekako drukčije. Pa još i neka buđola, ko neka salama, ne umem ti kasti kako je to meni sve izgledalo! Sad, sir i jaja i paradajz i krastavac, to je isto ko i kod nas. Jedam ja taj sir i paradajz i krastavac, a ovo drugo držim na tanjiru po strani i više i ne probam, nešto mi nije kako treba na ukus.

Gospoja Frida se oma dosetila šta je meni tu neobično, pa mi kaže: „Znaš, Vera, mi ne jedemo svinjetinu. Ovo je goveđa šunka, zovu je pršuta, a i kobasice su goveđe. E sad, buđola bi ti se mogla i sviditi, ako voleš, probaj.“

Moji su mećali govedine u naše kobasice, al malo. Kad god je bilo, mećalo se i magarećeg mesa, al sve to pomalo, a drugo je bilo svinjsko, jel smo imali ti svinja, broja im se nikad nije znalo. Baba je s čikom tero i naše svinje upravo u Češku i to kolko puta, pa je posle odusto, a čika je nastavio da trguje sa svinjama. Otkupljiva po čitavim srezu, pa tera u Peštu i dalje Dunavom upravo do Bratislave. Kolko je čika volo da trguje sa svinjama, tolko je naš baba volo da kupuje zemlju i stalno je govorio: „Zemlja ne moš propasti, a svinje začas. Nek udari neka boleština – sve je očlo u očin, a sa zemljom to ne mož biti.“

A ono, ne da je moglo biti, neg je i bilo – sve su nam posle rata pooduzimali – džaba i tapija i gruntovnice! Taka je bila nova vlast. Zato ja ko i baba Olga nisam marila nikad za tog Tita. Al, o tim ćemo drugi put.

One lepinjice skoro da smo i pojeli, ako je ostalo par komada. Gospoja Frida malo šta, a gospoja Rada i nas dvoje, bogami, nismo bili s raskida.

Na astal stigla supa! Sad ja gledam, pa mi i to drukčije neg kod nas, kod kuće. Naša mati supu uvek procedi, pa zakuva rezanaca il knedli. A u ovoj supi, i meso, i šangarepa, i peršun, i paštrnjak, i celer, pa još i rezanci! Al dobro, ajde. Lepa je i taka supa, samo što ja onda nisam ni znala da supa može i tako da se skuva i metne na astal. Puši se iz onog supntopa, miriši cela kuća na kokošiju supu, ta divota jedna! Oma posle supe, na jednoj velikoj lepoj pradli, pohovano meso i činija salate od paradajza. Lebac mekan, beli, al ko duša. Naposletku, gospoja Frida iznela i sitne kolače, ne znaš koji je od kojeg lepši. Kaže, ona tako neki dan kad ima volje, namesi po tri-četir vrste, pa metne u kutije i uvek ima kad joj neko dođe. Mi smo take pravili samo za slavu i ponekad za Uskrs. O Božiću je bajka pravila rastezane s višnjama iz dunsta, pa s orajima i suvim grođžem, jel se tako kod nas pravi česnica, a mati štrudlu s makom i s orajima.

Stanko mi sipo i malo vina, ko i njima, kucnuli se mi, ajd uzdravlje – ja da ne zaostanem za zemunskim gospojama, pa se skoro i napila! Popila onu rakiju što mi sipo, pa sad ovo vino. Iju, napako, pa baš mi nije zgodno. Sad bi i ustala da idem poradi sebe, al ne znam oću l moći. A i red bi bio da se ponudim da operem sudove, kad sam već ko prava gospoja bila uslužena i to s ovakim ručkom!

Malo, malo pa probam da se osovim na noge, onako ispod astala, da niko ne vidi, pa kanda da mogu. Kažem ja gospoja Fridi da bi oprala sudova, a ona ni da čuje. “Ni slučajno, draga Vera, vi ste danas imali lep dan, to ću ja posle, il će ostati za sutra mojoj Juci.” Sad, ko je Juca, ne znam. Valda sluškinja, šta li.

Zafaljivamo se ja i Stanko, zafaljiva se i gospa Rada. Odosmo svak na svoju stranu, ostala gospoja Frida, opet sama. Al je makar imala lepog društva za ručkom. Skoro da smo joj sve pojeli i popili! Da l smo se obrukali, ne znam ni sama. Možda i nismo.

E kad smo opet ušli u naš kućerak… Ako se budeš tako smejala, neću ti više ništa ni kasti, jesi čula? E sin te dečiji, samo se smeje ko luda na brašno.

Ništa nije bilo i nemoj mi se tu kerebečiti.

Stanko izno napolje prekrivače s kojima su bili prekriveni kreveti, pa i dobro istreso od prašine, izno ćilim i krpare, sve to dobro omlatio s nekim štapom što je našo u avliji. Naso friške vode sa česme u avliji u bokal, očo u nužnik da vidi kaki je, pa metno papira da ima, a ondak ušo da se raspakivamo. Malo, malo, pa me zagrli i poljubi. Ne zna šta bi od sreće! A ja, ko drvena Marija. Malo, malo pa se opsetim moji kod kuće, pa mi se ražali, pa otplačem, pa onda opet pomislim, valda će sve dobro proći. Kad je čovek mlad, pa sve misli na dobro.

A šta bi ti sad tela da ti pričam? Kako smo se voleli, je l? E baš da neću. Znaš ti na čim đavo sedi, a da nećeš to znati. Pa voleli smo se ko i svi što se volu kad se uzmu i nemoj me o tim više ništa ni pitati, brezobraznice jedna! Ta, okani me se već jedared, svu si me umackala sa tim cmakanjem! Znaš da ja nisam ljubezna. Ako oćeš, slušaj. Ako nećeš, sklanjaj mi se iz kujne sofort! Viš da imam posla. A sad oćeš? E pa slušaj ondak.

Još se čestito nije ni razdanilo, Stanko usto, brija se i ne čeka da mu polivam vode. Izno lavor napolje, pa sve da mene ne probudi, a ja budna još pre njega. Eto kaki je bio, samo da mi ugodi. Tako taj dan, tako uvek, dokle god je bio živ. A siroma, nije mu se dalo da poživi. Ej, kamo sreće da sam i ja očla s njime.

Kad se obuko i spremio, ode na poso, a ja ostala sama. Krenem od kujne da sređivam sve iznova, makar što je bilo i čisto i sređeno, opet, treba sve preprati, počistiti, nije da kažeš mnogo posla, al opet, ima.

Već pred podne, na širom otvorena vrata na našim kućerku, kuca neko. Ja iz sobe s peruškom, kad na vrati jedna žena. „Dobar dan, meni kazalo gospoja Frida da vi uselilo ode, gospoja. I kazalo da si ti Vera, a da vam se muš zvala Stanko. Ja Juliška, Juca, radila kod gospoja Frida. I ona mene poslala da vidim je l treba da se čisti i pere?“ Dobra neka žena, vidi se. „Ne treba ništa, ja sam sve već obrisala i preprala. Ako ćete ući da malo sednete?“ Ona mane rukom, pa kaže: „Nemala ja mlogo vreme, gospoja Vera. Ako tebi treba, ja dolaziću opet. Gospoja Frida kazala da Vi dođete kod nas kad svršila poso tu u kućerak.“ I ode.

Sad, ne bi da idem bez Stanka, a nit imam štagod da bi mogla skuvati ručak, nit baš nešto i umem naročito. Moraćemo na pijace i u dućan, ne moš se ovako živiti. Nešto novaca imam, al nit znam čestito di je pijaca, nit znam ima l neki dućan blizo, a skanjeram se da odem kod gospoja Fride, nisam rada da joj smetam. I tako, sva smušena, stojim nasred kujne, kad, evo je i gospoja Frida. „Vera dete, ajde kod mene dok Stanko ne dođe s posla. Ništa nisi ni fruštukovala, a nisam ni ja. Sve sa Jucom ovo, ono, a vreme prolazi. Ajmo, šta ćeš tu sama. Vidim da si bila vredna odjutros, sinula kujna!“ Pođem ja sa njom, šta ću. Na verandi, ispred kuće, postavljen astal za fruštuk. Ibrik od porculana, pa sve s nekim lepim ružama, take i šolje za belu kafu il čaj, friška leba, pekmeza, putera, neki kolačića, svega na astalu. Meni čisto i nezgodno, juče tek što smo došli, oma ručali kod nje, sad ja došla da fruštukujem, ko da nismo kirajdžije, neg baš svoji! Al taka je bila gospoja Frida. Dobra žena. I nesretna. Valda od te njene nesreće nije ni mogla biti drukčija, već taka.

Sela ja, a gospoja Frida vikne: „Julija, molila bi da mi skuvaš jednu gorku kafu, nešto me bole glava, a možda će proći od kafe.“ Pa zapali cigaru, utaknutu u jednu dugačku muštiklu. Ja se izbečila u nju i u tu cigaru, jel dotad nikad nisam vidla da žena pali cigaru, a ni taku muštiklu nisam vidla – naši Banovčani što su pušili, savijali su cigare u papir, pa kadgod i u novine, bilo je i neki muštikli, al ne ovaki, gospocki, neg obični, drveni.

„E draga Vera, drago moje dete… Da je bilo sreće, moja bi Rahela imala godina koliko i ti, devetnaest, je li tako? Ali, eto. Mlada se razbolela, umrla pre tri godine. Svugde smo je vodili ja i moj pokojni Isak. I barem kad bi znala zašto je umrla i šta je nju pojelo iznutri. Samo je počela da vene i kopni. Nije jektika, ako si pomislila, ko i mi što smo mislili. Ne zna se od čega je moja jedina, moja voljena i najdraža ćerka umrla…“ Briše oči gospoja Frida, a meni došlo tako žao! I nje i njene Rahele, makar što ni za to ime nikad nisam čula. Utom Juliška donela kafu i za gazdaricu, al i za mene! Šta ću, vidim da ću morati da pijem to čudo, a crni se, ko zemlja i gore neg zemlja. Valda neću morati još i pušiti, božemprosti, to baš ne bi mogla, makar i ne postala gospoja! Nastavlja gospoja Frida, a vidim i Juliški zdravo teško da je gleda taku, uplakanu. Stala pored astala, pa sve klati s glavom tamo-ovamo. Teško i njoj, a ko zna kolko puti je čula tu pripovest i gledala kako se gospoja s dušom rastaje kad priča o njenoj pokojnoj jedinici ćerki. „I Nadelovi, Isakovi, ko i moji, Blumovi, bili su bogati. Trgovačke familije, a naš su brak, znaš Vera, ugovorili. Tako je to kadgod bilo, a tako je i sad kod nas Jevreja. Nit znaš, nit poznaješ onog za kojeg će te udati tvoji. Pa šta ti Tvorac dodeli, to ti je. Nit smo imali di da se vidimo, nit da se bar porazgovaramo. Al opet, dobar je bio moj Isak, siroma, nije mogo da preživi kad je naša Rahela otišla. Kad je molio kadiš za naše dete, oma sam i znala da neće dugo… Tako je i bilo. Ni godinu posle nje nije sastavio. Ode mi i Isak. I tako sam ti ja, drago dete, ostala sama samcijata na ovom svetu.“ Pa kad je povukla iz one muštikle, oma joj suze pošle u četir reda! Mislim se, kad je meni teško, kako li je tek njojzi? Saranila i ćerku i muža. Ta, otrova bi popila, a kamoli vukla dim iz te muštikle da sam na njenim mestu!

Ja sam mislila da je ona mnogo starija, al kad sam se preračunala, nije mogla u to doba imati više od pedes pet godina, ako je imala i tolko. A meni se činilo ko da je starija od moje bajke. Šta ti život napravi od čoveka.

Gledam je tako, pa vidim tugu. Lepa crna bluza sa čipkama na rukavima i oko vrata, lepa i suknja, isto crna, ko od nekog pliša, sve se presijava. Oko vrata zlatni lančić, a na njim medaljon – nisam morala ni misliti, nit mi je morala pokazivati, jel pre i neg što mi je pokazla, znala sam da u tim medaljonu nosi slike od njeni najmiliji, ćerke Rahele i supruga Isaka. Ej, živote.

„Zato, vidiš, volem što ste došli kod mene ti i tvoj Stanko, čisto da ne budem furtom sama, ko panj. Ovako, opet ste vi tu, mladi, razgovorni, pa će i meni bolje biti sa vama, neg samoj. I fala gospa Radi što vas je preporučila, lepo će vam biti ode, a i meni sa vama. Posluži se, Vera, doručkuj, pa ako oćeš da odemo do dućana da kupiš šta ti treba, znam da mlada domaćica vole da kući kuću sama. Od veliki stvari ništa ne kupuj, čuvajte novce, trebaće vam. Sve što vam treba, ja ću vam dati drage volje. I peškira, i krevetnine, i šta god ti ustreba. Ne ustručavaj se, prvo dođi kod mene, pa ako nemam, onda ćemo u dućan i to kod moji, Blumovi i Nadelovi. Uvek će dati jeftinije, ako ja idem sa tobom, upanti.“

Progutam dva-tri zalogaja, popijem šolju bele kafe – e, take bele kafe više nikad i nigdi nije bilo ko kod gospoja Fride! Neki naročit šmek. I kupovala  sam posle tu njenu kafenu mešavinu, kazla mi je žena koju, i ista mlekarica je i nama donosila mleka i sira ko i njojzi, al nikad nije ta bela kafa bila ista kad je ja skuvam, il kad je pijem kod gospoja Fride, makar da je kuvala ona lično, il Juliška. Da l je u šoljama bilo nečeg drukčijeg? Sećam se da mi je govorila, kad mi i je davala za uspomenu, da su to „rozental“ šolje. I ne samo šolje, neg čitav taj servis. Al eto, nije bilo sreće da sa Stankom iz nji pijem belu kafu. Džaba je bilo i bele kafe i „rozental“ šolja… Kamo sreće da nije bilo rata, pa makar nikad i ne pila tu belu kafu u takim lepim šoljama!

A dućani! Samo taki mogu biti! Nije to ko u Banovci, jedan dućan, pa ako oćeš uzmi, ako nećeš ne moraš. U svi pet dućana što smo i obišle taj dan, obigravali su oko nas ko da smo jedine mušterije taj dan. „Gospojice, probajte ovo, al probajte i ovo. Ne morate kupiti, samo bar probajte!“ Pa mi nude nešto što nikad nisam ni vidla, a kamol probala. Kaže im gospoja Frida: „Ta, šta ste okupili našu Veru, valda zato što je ovako lepa? Al samo da znate, Vera je udata, tako da vam je trud uzalud! Vera, probaj ove masline, ja i volem, al baš. Pa i ovaj rahatlokum, ovaj je iz Saraja, vidi se da je frišak.“ Kake masline, ni dan danji i ne volem, a sad taj rahatlokum, što ga sad svi zovu ratluk, to mi je i dopalo.

Očla sam da kupim nešto za ručak, da skuvam dok Stanko ne dođe, a vratila se kući bez ništa! A još mi nije dala da potrošim ni marjaša! Pa di to ima?!

„Ručaćemo kod mene, Juca je nešto već zgotvila, naručila sam joj ja pre neg što smo nas dve pošle u dućan“, cvrkuće gospoja Frida i sve gledi po pijacama di smo stigle koje cveće da nam kupi za naš kućerak. Sad, kupila bi ja i krompira i luka i mesa, pa bi napravila krompir paprikaš, to bar umem, al ne moš ti izaći na kraj s gospoja Fridom.

Tako smo i taj dan bili njeni gosti na ručku.

Volela je da nas usluži, da priča sa nama. I nije bila dosadna, ni malo, samo je mene bilo sramota da tolko troši na nas – nit smo rod, ni pomoz bog. Al, ona je bila taka i nisi ti mogo drukčije, neg tako kako je ona tela. Gledala nas je ko svoju rođenu decu, a znala sam, nešto mi se predskazivalo – znaš da ja imam take neke snove, pa kad snevam nešto loše, tako se i desi! – da to neće tako dugo biti…

I nije ni bilo.

Al o tim drugi put, jel sam se i sad isplakala, dođe mi žao kad se samo setim kako je sve to bilo kod gospoja Fride.

 

 

 

Advertisements