Усред ових стаклено-никлованих чудовишта у којима се огледа Храм, са возним парком срећних власника станова чија се површина мери арима – атавизам од руралног порекла, шта ли? – који кошта богаоца, потпомажући се међусобно, из једне од бочних улица, догегаше се двоје постаријих људи.
Ту и тамо се наслањају једно на друго, свако носи своју штаку да се припомогне у ходу, а између себе имају дубоку торбу, карирану, какве се обично носе на пијацу… Види се, торба није тешка.
У торби хлеб, измрвљен код куће. Припремљен.
Стају уз бочну страну Храма, спуштају торбу и наизменично завлаче руке, бацајући мрвице око себе.
На стотине голубова и врабаца око њих. Слете, кљуцкају мрвице, веће комаде однесу у кљуновима, па се поново врате.
А неки голубови се спуштају на њихове отворене шаке и зобљу са дланова, питомо.
Нису се дуго задржали – колико да испразне торбу.
А онда су се, лаганим, отежалим корацима, поново упутили правцем из ког су стигли.
Докони неки људи.

p1020373

Advertisements