– Ajde, bre, babo, penji se, daj ruku!

– Lele, ukočilo mi se koleno, vi’š da ne mogu da zakoračim. U bre, visok ovaj basamak…

– Ajde, more, ‘će da nam otide autobus, koj’ će da ga čeka drugi….

Povuci, potegni, ubacimo baku u seljobus.

Dođoše nekako do sedišta, do ona dva, iza vozača.

Neće do prozora ni jedno, jer ko tamo sedne, mora da podigne noge do plafona – prostor je tako uzan, a sedište na točku, sve je to neudobno i za neke mlađe, a kamoli tako stare kosti….

Baba ne može zbog kolena.

Deda ne može zbog leđa.

Muka živa.

Stoje na prednjoj platformi, a gde bi, snebivaju se od saputnika, međusobno gurkaju, uz glasno došaptavanje:

– Ajde prođi ti, pomalena si od mene…

A ona će njemu:

– More, ti si prođi do prozor, ovo koleno k’o da mi je od armiran beton, ni tam’, ni vam’…

Utom, ustade jedan momak sa suprotne strane, pa prođe do prozora i sede, savijen kao kifla, tako da su i baba i deda seli na sedišta do prolaza.

Oboje kicoši na uši, glasno pričaju i komentarišu… Sve smo saznali: i o familiji i o komšiluku i da treba da ofarbaju ogradu i da idu kod lekara u Klinički centar… a sad će i Sveti Nikola.

– … će da otideš do pijacu poranije, da ugrabiš onaj rečni šaran, da ne bude k’o što je bilo onomad, da ni se gosti podave s’ koske od onu sitnu ribu što ispržimo baš uoči slavu. Slušaš li ti mene šta ti govorim, bre?

– A? Ču’, ču’, al’ ne razbra’ od ovaj zvučnik…

– Ja si zborim srpski. Reko’, da otideš do pijacu…

– Znam, more, ću otidem. Nema da brineš, sve ću ti pomognem. Nego, na razbra’ šta reče ova, koja ovoj beše stanica? Toj slušam, babo. Lako ćemo za pijac, nego da ne omašimo stanicu…

 

Ulepšaše mi dan, neka su živi i zdravi i neka se poštuju – to je danas redak prizor.

baka-i-deka

Preuzeto sa Interneta.

Advertisements