Ono kad kažu, udarila ga kap od sreće, e to sam ti ja bila! Umal me nije strefio šlog! Stala mi knedla u grlu, suze mi pošle na oči, grlim i obadve, one mene ljube i zagledaju sa sviju strana, plačemo tako na vrati, ko tri lude. Jesam ja njima pisala i one meni, al se ni u snu nisam nadala da će mi tek tako doći, banuti pravac na kapiju!  Utom izađe i gospoja Frida, pa kad je vidla još dve devojke i kad je čula kako grcamo, oma je znala, valda i po liku, da su to moje sestre o kojima sam joj divanila, al svaki božiji dan.

 

white-butterfly-hand-animal-insect

Preuzeto sa Interneta.

 

Nisam ti ja, čedo, nikad bila od oni što se fale. Nit sam falila sebe, nit vas, a ima tako sveta što ume u zvezde da kuje, što kazla baba Olga, na vešala da te metne i s vešala da te skine.

Ne moš kasti da sam bila gadna, vidi se to i na slikama, uvek sam imala lepu kosu, evo viš i sad kaka je, ni sedi baš nešto nemam ko što ima u starog čeljadeta. I sad kad se gledim u ogledalu, vidim da su mi oči kanda izbledile, nisu više onako zelene ko što su bile. To sam valda i nasledila od babe, bio je lep čovek, a šta vredi lepota, kad nije bio kako treba? Seja i Dada su više na našu mamu povukle, a ja, eto, sva na njega. Imala sam uvek i lepe obrve, nisam morala ni da i garavim, šta ću kad su bile crne ko i kosa. A nisam morala ni da se bočim s onim kolmajzom ko što su neke, kad sam imala grguravu kosu. Sad mi se kanda nešto i ispravila, a baš je bila što kažu, ko za reklamu. Samo mi žao što mi bog nije dao da budem malko veća. E to što sam uvek mrzila kod sebe, ne mogu ti iskasti! Pa još, kad sam bila mlada, krenemo na igranku, što se posle umodilo ko matine, a samo strepim da po mene ne dođe ona Radinka Radinovića, visoka ko bandera, otegla se dva metera uvis, a gazi ko štajerska kobila, pa ja pored nje dođem ko podmeče! Iju, al sam bila besna kad god ona baš svrne po mene, od tolki mali ko što sam i ja bila, kud baš ona! Pa sve gledam da odem s drugima, pre neg što se ona krene. A ovako nije bila loša, samo što je bila tolka da mi je komotno mogla jesti s glave.

Al da ti kažem, svi moji Banovčani su mi falili, makar što mi je bilo lepo kod gospoja Fride. Sećala sam se sviju, a najviše moje mame, moji sestara i braće, mog dejke i moje babe. Samo mi baba nije falio, i da ga je nestalo valda nikom ni ne bi falio, božemprosti, a on, ko uzinat, poživio preko devedes godina! Valda neću i ja tolko, napako, pa tolko živiti, to je i sramota! Sad ne kažem, ako čovek umre u cipelama, ako je kadar nešto uraditi, makar poradi sebe, al opet da nije nikom na teretu, pa nek i živi. Al ako padne na tuđe ruke, makar i od svoje rođene dece, mani tog života! Džaba ga bilo.

Znam ja dokle sam došla u pripovedanju, ne moraš me sećati. Evo, saću tamo di sam i stala onomad.

To leto tries devete je bilo i najlepše leto u mojim životu, čedo.

Mladi i ja i Stanko, gospoja Frida nam ko mama i više neg mama, kod nje smo bili i kuvani i pečeni. Nije što smo teli, neg nas je stalno zvala, valda je i njojzi tako bilo lakše. Ako nismo na fruštuku zajedno, ondak smo na jauzni, ako preskočimo ručak, već nas čeka za večeru. Malo koji dan da nismo bili za njenim astalom! A Juliška, njena sluškinja, samo leti oko nas sviju. Jes da je bila Madžarica, što i baš nešto nisam ni marila, al je bila dobra žena, to ne moš kasti.

Jedared, kad je gospoja Frida očla kod doktora, došla Juliška pa će meni: „Znaš, gospoja Vera, ja kazala tebe nešto, al u četir oči. Eto, služila gospoja Frida petnaes godina, a ja ne panti kad ona ovako smejala! Otkad saranilo ćerka Rahela i gospon Isak, ona samo ćutala, ćutala, ona samo plakala i molila sebe njinom bogu, gospoja Vera.“ Pa briše oči krajičkom kecelje. „Vi njoj dobro činila, i Vi i gospodin Stanko. Fala vama, gospoja Vera, ja sad morala ići, zagorelo mi šerpa na šporet!“ I otrča natrag.

I meni se onda nešto ražalilo i na moju ovaku sudbinu, što sam tako očla od kuće ko da sam nešto ukrala, a tek na gospoja Fridinu! Saraniti ćer i muža u godin dana, pa to ni kamen ne moš izdržati, a kamoli tako čeljade kako je bila ona. Nesretna žena.

Skućili smo se ja i Stanko, ne tolko od svoji, kolko od gospoja Fridini stvari. Da su Banovci znali, pokorisali bi se na naš red! Štogod da mi je zafalilo, oma se tu stvorilo. Ako ću druge tanjire, ta čitav servis, eto je Juliška, nosi, a štiklice njeni crveni papuča samo zvone po cigljama s kojima je cela avlija patosana, osim tamo di je baštica i ono divno gospoja Fridino cveće. Ako sam tela damasta za posteljinu, oma će i ona sa mnom u dućan, što drži njena il Isakova familija, da mi oma spuštaju cenu po meteru. A da platim, to samo baš ponekad, jel gospoja Frida, dok ja još biram, šapne šegrtu: „To ćete metnuti na moj konto, moliću. I donećete mi posle podne kući.“ Dečkić samo klima glavom i klanja se do zemlje. Blumovi su bili među bogatijima u Zemunu. Znalo se to, pa su i poštivali ko što i dolikuje.

Nisam se uznela, ko da sam znala šta će me sve snaći. Moja je bajka umela da kaže nama, deci: „U dobru se ne ponesi, u zlu se ne ponizi.“ Znaš ti kolko sam se puti setila nje i ti njeni reči. I ne samo ti, neg svega što mi je govorila i ona i moja pokojna mati, bog da im dušu prosti.

Jedno jutro, već kanda će i jesen, al ona lepa, što kažu mioljsko leto, desetak dana po Preobraženju, ja rano iznela jastuke na sunce, oma čim je Stanko očo na poso, pa uzela da zašijem neku dugmad na njegovim košuljama i taman kad sam uvukla konac u šivatku, čujem da neko lupa na kapiji. Ne čekam da gospoja Frida ustaje i otvara, napako, neg požurim što me noge nose. Kad, na kapiji – moje sestre!

Ono kad kažu, udarila ga kap od sreće, e to sam ti ja bila! Umal me nije strefio šlog! Stala mi knedla u grlu, suze mi pošle na oči, grlim i obadve, one mene ljube i zagledaju sa sviju strana, plačemo tako na vrati, ko tri lude. Jesam ja njima pisala i one meni, al se ni u snu nisam nadala da će mi tek tako doći, banuti pravac na kapiju!  Utom izađe i gospoja Frida, pa kad je vidla još dve devojke i kad je čula kako grcamo, oma je znala, valda i po liku, da su to moje sestre o kojima sam joj divanila, al svaki božiji dan.

„Uđite, deco, uđite! Jao što ste lepe sve tri, kao tri cveta. Ovo mora biti Lepa? Al baš Vam ime odgovara, gospojice! Lepa kao lutka. A ovo je Verina Dada, je li tako? Kakve divne oči, kakva kosa! Oma se vidi da ste sestre.“ Ja da zatvorim kapiju, kad moja Seja manu rukom. U avliju uđe i nosač s pristaništa, gura neka velikarna kolica, a na kolici veliki paket i još dva, tri manja. Sve to spakovano u pak-papir i uvezano kanapom. Šta im je ovo, mislim se. A tek će moja Dada: „Doneli smo ti šivaću mašinu, dejka ti poslo, kazo je da je isporučimo, da ne zaboraviš da šiješ! Da ne bude da si džabe učila zanat kod gospa Kate…“ Ja, da puknem od sreće, došlo mi da pevam po onoj avliji, da skačem ko dete, čas se smejem, čas plačem, ne znam šta bi pre i kako bi! „A u ovim paketima ti je tvoja sprema, Vera, jel ništa nisi ponela. Mama je sve spakovala i ona nas je i poslala da vidimo di si i jesi živa“, kaže naša najstarija sestra, moja Seja.

„Mila moja majko, majčice moja“ jecam naglas, suze ne mož zaustaviti, ko da lete iz očiju! Pa se setim i braće i babe i dejke, a furtom mi lice moje matere pred očima, ona njena blagost, one napaćene oči, one ruke sapunom nagrižene što i nije nikad vadila iz vode, sem kad je na njivi… A imali smo sluškinja i slugu, bogata smo kuća, šta vredi, kad naš ludi otac začas sve rastera. Pa, di ćeš ti, niko to neće da trpi. Samo ko mora.

Setim se i ždrebeta što je naša Sojka oždrebila baš uoči one igranke di sam izabrana ko kraljica zabave, pa se setim i onog petla s pepita šarom i crvenom krestom što se zaleto baš na mene kad god krenem kroz guvno u baštu, jedva sam umolila babu da ga metne na supu, tolko sam ga se bojala, pa svi oni guščića i pačića, pa prasica i jaganjaca, pa naši konja i naši krava, pa one alave krmače što oprasi po petnaes prasica i oma pojede bar dva, tri ako dejka ne upazi, pa potačkane boranije što sam je brala sa Dadom, graška što je baba donosila ranom zorom iz bašte, a mi deca posle trebili, pa mladi krompira, pa i onog ringlova u bašti, kotobanje i ambara, podruma s najvećim buradima u Banovcima, tavana na kojem vise i šunke i slanine i kobasice, upravo do novi, a kolko puti i pretekne… Sve ja to vidim, ko da sam tamo. I pričam i smejem se i plačem i sve u isti par.

Nit sam ja vidla kad je gospoja Frida uvela nosača, pokazla mu di da ostavi to što je dono na kolici, dala mu bakšiš i ispratila ga kroz kapiju, nit sam moje sestre umela ko svet da odvedem u naš kućerak, al ko da sam poludila načisto! Valda što su me iznanadile, što ni mislila nisam da će doći, a kamoli taj dan, što sam i se zaželila, eto, ko da mi je vrana mozak popila.

Gospoja Frida, ko prava mati i velika gospoja i domaćica, posadila nas na njene stolice, oma tu u avliji pod trešnjom, pa donela limunadu i one njene sitne kolačiće. Poslužila nam i kafu, pa najposle sela i upalila cigaru na onu njenu muštiklu. Dada se, ko i ja kad sam je prvi put vidla da puši, izbečila u nju ko tele u šarena vrata, pa mi u jedan par došlo i smešno, jel sam vidla samu sebe, tako iskerebečenu u ženu kojoj je to normalno, a nama, seljačkoj deci take stvari neobične…

Moja Seja, uvek je bila pametna i tako isto ko i gospoja Frida, nekako gospostvena, oma se raspričala s njome. Nit se beči u cigaru i muštiklu, nit se mršti na kafu. Uvek je odskakala i od Banovaca i od nas, sestara i braće. Mama je uvek govorila: “Moja Lepa se umetnula na ujaka iz Pećinaca, mog Bracu, što je svršio za doktora. Sva je na njega i likom i stasom, a i pameću. Ko da se rodila u svili i kadifi.”

Dok nji dve divane, ko da im med s usana curi, ja i Dada za naš groš. Pitam je, kad sam došla do sebe, kako je kod kuće, šta ko radi, kako dejkina noga, jel znam da i on i baba pate od reome, kako naša sirota mati uz onog ludog oca, di su braća i sve tako, a ni ne čekam da mi odgovori. Najposle, ustanemo nas dve, da je ja odvedem u naš kućerak, da vidi kako smo se sredili, dok se Seja ne ispriča sa gospoja Fridom.

“Sve je isto, Vera, ko i kad si očla”, kaže moja Dada, pa zaćuti.

“Kako je mama, Dado?”

Ona gledi okolo, al ništa ni ne vidi, oma sam znala da nešto nije dobro.

“Kad je vido da te nema, baba je otero mamu. Kazo je, kad si takvu kurvu rodila, ni ti nisi bolja. Tela sam da ti pišem o tim, al mi Seja nije dala.” I zaplaka se.

Ja klonula načisto. Sela na hoklicu, valda sam bila bela ko kreč. Jadna moja mati, sirotica moja. Znala sam da će biti nekog čuda. Ko da mi se predskazlo još ondak, dok sam stajala na lađi i dok su mi Banovci i toranj naše crkve nestajali sa vidika.

“I di je ona sad?”

“Kod čike i nine. Dođe kući kad on nije tu, da nas vidi, odemo i mi svaki čas kod nje, al kad je baba tu, nit ona sme kod nas, nit mi kod nje. Onomad je s čikom očo da otera svinje u Češku, neće skoro kući, zato smo i došle kod tebe. Tela je i mama, al se baba pobolela, ne znam ni da l će ozdraviti. Od jeda valda, nije lako ni njojzi, žao joj mame, po ceo dan plače i moli babu da je vrati kući, al ovaj ni da čuje. Ta, znaš kaki je, šta da ti o njim pričam. Nije ni nama lako, al smo opet svi mlađi, pa eto…”

I sad se ja mislim, e luda glavo, Vera, glupošo! Tebi do udaje i do lepog života na gradu, tebi do tvoje sreće, đubrenko jedna, a kod kuće čitavo čudo! Raspakivam to što su mi donele, ređam u šifonjer moje vezene jastučnice, posteljinu, čaršave, sve na platnu što je naša mati tkala, majstor je bila, zlatne ruke imala uvek, a suza suzu stiže. Pa se sećam kako mi je trukovala to platno i kako me je učila da vezem na đerđefu, sve s muline koncom što je kupovala od Cigana kad nose šorom, kako me je učila da izlačim ažuru, da eklam i da štrikam, pa zaburim glavu u svu tu belinu tkanu njenim rukama i dođe mi da se ubijem od nemoći!

Dada me grli i plače zajedno sa mnom.

“Kazla je mama da se ne sekiraš, da se držiš Stanka i da se ne vraćaš kući, jel nemaš di da se vratiš. Baba bi te ubio na mestu. Mene je Nikola isprosio i mi ćemo se uzeti oma sad, za Gospojinu, tako smo udesili s kumovima. Bez svatova. A di i da pravimo svatove? Da nam se svet smeje, od ovog našeg ludog oca… Seja čeka da je Baćko isprosi, ja ni ne znam šta se on tolko skanjera? Njegovi i mati i otac navaljuju, al on još ćuti… Baš sam juče srela tetka Olgu na šoru, ona me sve zove “prijo”, kaže, jedva čeka da joj Lepa dođe u kuću… A braća su bila u Pazuvi na regrutaciji, oni ćedu u vojsku ako bog da. Valda će se ondak i srediti situacija kod kuće, ne moš ti tu sad ništa. Kako je, tako je. Dejka misli da će se ovaj dovesti u pamet, al ja, Vera, sumljam.”

Žao mi je i dejke i babe i moji sestara i braće, al mi je najviše žao moje matere, ona je s njime najviše propatila i napatila se za tri života!

“Doću kući da je vidim, Dado. Ja se za nju zdravo bojim” kažem, s tom knedlom što je još nisam progutala.

“Mož doći sad, dok baba nije tu. Neće on još, kazo nam je čika da ćedu ostati bar mesec, mesec ipo dana. Eto, mošte u subatu, pa u nedelju da se vratite natrag.”

Otpakovala ja moju “gricner” mašinu što mi dejka kupio u Novom Sadu kad sam pošla na šnajderski zanat, našla joj mesto u sobi, ispod pendžera, dala Dadi krpu da obriše prašinu što se na nju navatala otkad nisam šila. Vidi se da za nju niko nije ni sedo, a i ko će, kad samo ja umem da šijem? Umela bi i mama, al nema kad od drugog posla. Kroz otvoreno okno, čujem kako gospoja Frida i Seja još divane, Seja nešto priča, a gospoja Frida se naglas smeje. Pomislim se, kad bi znala o čim nas dve ode divanimo, ne bi se smejala, neg bi s nama udarila u plač. Al opet, kad se setim njene sudbine, žao mi i da joj kažem kako nam je kod kuće. Bolje nek i ne zna. Meni je pomogla ko niko moj, ko da me je rodila, tako me vole, a mojima ne može pomoći, pa onda što da se džabe sekira.

Dok se ja tako premišljam i preslagivam moju devojačku spremu što mi je mati poslala, moja Dada založila šporet, otvorila pendžer na kujni, našla i mast i lukac, na astalu isekla kokošku, već se uveliko dinsta meso za paprikaš. Zamesila i valjuščiće, pa će to zakuvati. Eto šta ti je sestra, šta ti je rod najrođeniji! Oma se uvatila posla, mesto da sam ja, ko prava domaćica, prestavila ručak, moja Dada sve umesto mene. Nikad joj to nisam zaboravila, dok sam živa upantila sam taj miris dinstanog luka i živinskog mesa i sestrinske ljubavi.

A možda sam taj miris i upantila po tim što sam već bila noseća s tvojom materom, a da nisam onda ni znala.

Sve je moja Dada postavila na astal, i tanjire i beštek, pa isekla i paradajz za salatu, leba našla u lebarici, ni slanik nije zaboravila da metne. Još i sira što su od kuće nji dve donele, pa isekla i malo šunke i slanine, ta pun astal, a šerpa na šporetu s gotovim ručkom. A ja, ko da sam se oduzela, ne umem ti kasti, ko da i nisam ja, tako mi se nešto prestavilo. Sve me valda stiglo najedared, i te loše vesti od kuće, i briga za mamom i za svima njima, šta li. Sve me snašlo iznenada, a i mlada sam bila, pa mi je sve to izgledalo još crnje i još strašnije.

Šta ćemo sad, ajde idemo kod gospoja Fride i Seje da sa njima malo divanimo, dok ne dođe Stanko s posla, a saće i on, samo što nije. Nji dve, ko prave gospoje, nogu preko noge, pa ćućore, moja Seja sva sretna u razgovoru, gospoja Frida baš uzela jedan kolačić pa gustira. Podnevno sunce baca lepu senku na astal za kojim sede, onako prošarano, ćarlija povetarac s Dunava, ta lepota jedna. Ni pomisliti da toga neće biti, al baš ubrzo. Kroz koji mesec moš kasti.

Sele ja i Dada, pa i mi uzele po kolačić, gospoja Frida se okrenula mojoj Dadi, pa sad s njome divani, a Seja me pita: “Iju, Vera, pa di ste vas dve do sad? Ja bi i došla, al ne bi da ostavim gospoja Fridu, divna žena, baš onaka kako si je i opisala u pismima! Jednom lepa i fina, al jednom!” Ja još sva smušena od svega što mi je Dada ispripovedila, od ti vesti od kuće, pa zamuckujem, šmrcam, ne umem ni da joj odgovorim di smo bile i šta smo radile. Najposle, kažem, skuvale smo ručak i dok sam posklanjala di šta treba, eto prošlo vreme. “A kad će Stanko?” – pita me moja sestra. Kako je to pitala, tako on na kapiji.

Al ne da se obradovo, da je vido njegovu rođenu Kumriju, mater, i rođenog oca Peru, ne bi valda tolko sino u licu! “E, moje svaje, vidi kake ste, lepotice moje banovačke! Gospa Frido, jeste vidli šta je banovačka lepota? Ovo su najlepše devojke u čitavim Podunavlju. Pa, otkud vas dve? Jeste same, il je još neko došo sa vama?” Ni one nisu ostale dužne. “Same smo došle” kaže Seja, a Dada dodaje: “Neka si ti nama živ i zdrav, sretno bilo, zete! Lepo nam čuvaš sestru, vidi kaka je, ko rumena jabuka!”

Ajd i ja da kažem koju, da ne ispadnem baš ko mula: “Stanko, čekali smo te, pa da ručamo, da viš kako je Dada skuvala onaj naš banovački paprikaš s valjuščićima, ja se baš zaželila, al ko da smo u Banovci, taki je. Gospoja Frido, i Vi sa nama, da vidite kako mi kuvamo, al ovo je pravi seljački, banovački ručak!”

Širom otvorena vrata od kućerka, prozori na kujni i u sobi, miriši cela avlija, lepota jedna. Slatko smo ručali. Taj paprikaš, te valjuščiće i perece što i je Dada baš za mene pravila, jel je znala da sam i uvek volela, valda sam i sanjala posle, tolko je sve to meni bilo lepo, slatko i ukusno.

Tek kad smo ručali, kad smo sve posklanjali sa astala i sudovi bili oprani, kad je gospoja Frida otišla kući da se odmori, ko i svako poslepodne, moj Stanko iz tašne što je nosio na poso, izvadio plavi koverat, pa onako svečanim glasom, pročito šta je u tim pismu pisalo: poziv za regrutaciju.

Nas tri – ko ošvanjene. Pa, kako sad i on? Kud su mi braća regrutovana, sad i Stanko. Iju, napako, pa to ko da na neko zlo sluti!

 

Ni sanjala nisam kakvo i kolko zlo nas čeka. Zato sam, valda, i upantila taj rani jesenji dan. Sve što je posle došlo, ni ne pantim baš najbolje, al ništa dobro nije bilo… Pričaće ti majka i o tim, čedo, treba neko i da zna šta je sve i kako bilo, da se ne poboravi ko što se mnogo šta i poboravilo.

(Prva priča napisana od kada je moja Majka otišla. Obećala sam joj, sve ću napisati onako kako mi je pričala. Ako nešto i izmenim, suština ostaje autentična.)

Advertisements