15521985

Umetnost je proživeti život u veselju. I ma šta se dogodilo, prihvatiš situaciju  sportski i guraš dalje. To je, usput budi rečeno, i odraz visokog intelektualnog potencijala. Zabeleženo je kako je, recimo, svom vozaču, u vreme kada mu je atentat visio iznad glave,  naglasio Šarl de Gol:

“Šta god da se dogodi, dodaj gas!” I ovaj ga je dodavao, po potrebi i prilici.

Nisam slučajno pomenula francuskog generala i predsednika Šarla de Gola, jer tu je odmah asocijacija na jednog dragog, nažalost u međuvremenu preminulog čoveka koji je, u jednom periodu, bio moj pretpostavljeni.  Neverovatan i vrlo, vrlo neuobičajen lik. Poštovala sam ga i cenila zbog velikog znanja i erudicije. I mnogo sam ga volela, jer je umeo da bude topao čovek, duša, sušta emocija, human, dobroćudan, prepun empatije, poštovao je vrednosti kakve ovi, koji su došli posle njega, ne bi bili u stanju ni da prepoznaju, a kamoli da ih poseduju i njima rukovode!

Poreklom iz jugoistočne Srbije, gde je o akcentima i padežima suvišno govoriti. A on je tako sugestivno pričao tim svojim dijalektom, da sam ja, Sremica sa jakim tragovima sremačkog govora, često potpuno nesvesno, počinjala da brljam i u padežima i u akcentima! Kada bi to primetio, u prvi mah se vređao, misleći da mu se podsmevam. Jedva smo se ubedili da nije tako….

“Al da znaš da tvoj šef nije glup i man da me zajebavaš!”

Pričao nam je, bilo je njih troje dece, majka im je umrla kada su bili mali – sestra je imala samo 9 godina, a on i brat 14, odnosno 15. Ostali su sa dedom, dok je otac radio na železnici. Sirotinja na kvadrat. Ne toliko po imovinskom stanju, jer su imali zemlje, šume, pašnjaka, vinograd, nešto stoke, ali je sve to bez ženske ruke bilo nekako šuto, nedovršeno. Sirotinjski, kako je umeo da kaže.

U dva mandata je, jednoglasno, bio biran za dekana na jednom beogradskom fakultetu. Državnom, naravno. Bio bi biran i više puta, da je to bilo moguće. Toliko je bio stručan, a i popularan među svojim kolegama.

Doktor nauka, redovni profesor, akademik. Institucija od čoveka.

S obzirom na te svoje porodične muke, siromaštvo i borbu za bolji i kvalitetniji život, kasno se oženio i to jednom finom gospođom, rođenom Beograđankom, koja je imala čak i plave, grofovske krvi, bar se tako pričalo.

Ona ga je, kao profesor engleskog, naučila da pravilno piše. I nije moglo da se dogodi da se u pisanom tekstu zanese i ofrljači nekim padežom kako ne treba. Šanse nije bilo! Ali je zato tu bio kolokvijalni srpski, sa psovkama koje nikada nisu zvučale ni uvredljivo, ni vulgarno kada ih on izgovara. Ima takvih ljudi… To prosto sklizne, a da onaj ko ga sluša i ne primeti, a psovka takva da, kad bi je neko drugi izgovorio, pala bi krv!

Gospođa je imala problem sa vidom, pa je, neposredno posle venčanja, on pošao sa njom kod očnog lekara, da joj se odredi nova dioptrija. Iako, naravno, nisam tome prisustvovala, živo mogu da zamislim njega, čoveka od akcije, koji sedi na jednoj od onih malih stolica, sa okruglim drvenim sedištem, što se vrte u krug, i čeka dok doktorka menja one stakliće na naočarima za određivanje dioptrije… A dioptrije različite na oba oka, minusne, astigmatizam, što podrazumeva cilindrična sočiva, a i cilindre treba odrediti, strabizam na jednom oku. Ma, muka živa. I zato to traje….

Vrti se moj šef na toj okrugloj koklici, kako se takva stolica naziva u njegovom zavičaju, vrti, da bi, posle nekog vremena i bezbroj uzdaha, posle silnog okretanja oko sopstvene ose, više za sebe i sebi u bradu izgovorio: “E da ga jebem i mene i moju sreću, lepo je meni moj deda Diša govorio da se ne ženim s ćoravu ženu, a ja jok….. Kud ga ne posluša!” I ućuti se.

Na to se doktorka, već dovoljno izmorena određivanjem tako komplikovane dioptrije, okrene prema njemu i odgovori: “Gospodine, budite srećni, jer da je gospođa malo bolje videla, nikada se ne bi udala za Vas.”

Aluzija je bila na njegovu neuglednu pojavu – podsećao me je neodoljivo na ujka Festera iz “Addams family”. Međutim, ta ogromna količina šarma kojim ga je priroda obdarila, činila je da nikom, posle dva minuta poznanstva i razgovora sa njim, više nije bilo bitno kako čovek izgleda!

I dok je bio šef u instituciji u kojoj sam i sada, on je držao svoju katedru na matičnom fakultetu, pa su kod njega često dolazili studenti da ih ispita u tom kabinetu, kada od obaveza ne stigne da ode do fakulteta. Naređa se i po njih dvadesetak, on pokupi indekse i zove nekog od nas, svojih saradnika, da mu pomogne.

Mala digresija, a sve u funkciji osvetljavanja lika & dela dragog mi šefa. Naime, moje kršteno ime koje mi je dao pokojni otac je Jasmina. Na to ime se uopšte ne odazivam, tako su me zvali samo profesori u školi i na fakultetu   i tako me prozivaju kod lekara i u ostalim buđavim institucijama, gde je neophodno da se odazovem. Ja sebe doživljavam kao Jasnu i to je – to. Prijatelji i familija me zovu Jaca, što mi ne smeta i na taj nadimak se odazivam. Ali, mom šefu ni to “Jaca” nije dovoljno umilno, pa od Jasmina, preko Jasna, do Jaca njemu je premalo deminutiva, nego me je zvao – Jaki.

I tako, kad okupi studentariju, sjajne mlade ljude koji su ga obožavali isto kao i mi, uzvaniči se, pa me zove internim telefonom:

“Dođi, Jaki, ima da ispitamo neki studenti.” I prekine vezu.

Ja se, normalno, ukrutim, ponesem prvi rokovnik koji mi padne šaka, namestim ozbiljan izraz lica i zvanično uštam u njegov kabinet. Sedam na predviđeno mesto, iza gomile naređanih indeksa i obavljam svoj zadatak – gledam ko ima kakav prosek, pogotovo iz nekoliko ključnih predmeta, kome je njegov ispit uslov za upis godine, ko je odakle i da li je iz njegovog zavičaja, pa to diskretno saopštavam, posle ispitivanja svakog studenta pojedinačno. Moja procena nije bez značaja, zato se udubljujem u listanje indeksa, dok se mučena studentarija preznojava, muca ili veze sitan goblen bod, i to dupli! Nisam rada da deca budu uskraćena za dobru ocenu, ali moram da budem i realna, jer se to od mene očekuje.

O predmetu, naravno, nemam pojma, i on to zna. Ali, mudro ćutim i slušam šta pita, šta i kako studenti odgovaraju, pa na kraju, na njegovo pitanje:

“Šta mislite, koleginice, da li je ovo za 7?” – spremno odgovaram:

“Uvaženi kolega, po mom mišljenju, ovo bi bilo između 8 i 9, ali ipak Vi odlučite.”

Ubode on tamo neku osmicu, a kada dotična buduća akademska persona izađe, on se iskrlješti na mene:

“Jeba ga, Jaki, man da se zajebavaš, bre. Koja, bre, osmica, pa ovo nije ni za šes! Šta vas tamo učili, na taj tvoj fakultet? Imaš li ti mozak, bre, il voziš pamet kud ne treba?”

Ja se branim kako umem i znam, kažem – videla sam ocene, dobre su… i tako prođe ocenjivanje. Umeo je da bude strog, ali retko, a pravičan – uvek.

Jednom prilikom, uđe jedna slatka pametnica, štreberka – vidi se iz aviona, štekće kao iz mitraljeza, naučilo dete, nema greške. Šef tog dana nešto neraspoložen, meni žao deteta, probam da joj izvučem neku devetku, vidim da desetku neće dati, a devojka ima prosek, odokativnom metodom mereno, preko devet!

“Šes”, odreza on.

Mene ništa i ne pita, a sve što sam rekla, ignoriše.

Devojka, zgranuta, kaže: “Ali, profesore, molim Vas, pitajte me još, učila sam…”

On je surovo prekida:

“A Vi ste, koleginice, učili? Pa, što odmah ne kažete? E pa vidite, da Vam objasnim, ja sam za one koji ništa ne znaju, a treba im šes. A Vi, pošto ste učili, idite kod profesora … pa kaže njegovo ime, on je za one koji su učili i treba im desetka. Doviđenja.”

Devojka se prenerazila. Kaže, čekala je dva roka da bi odgovarala kod njega, a on je sad šalje kod drugog… Jedva smo se izborili sa tim slučajem.

Čovek o kome pišem, bio je vrlo bitan lik u mom životu. Jedna očinska figura i bez obzira što nije imao dece, a možda baš zbog toga, posedovao je u sebi mnogo ljubavi za ljude, a pre svega za mlade naraštaje. Obožavao je svoje studente, iznad svega i svih. Valjda i zbog prirode posla kojim se bavio, bio je odličan psiholog i još bolji pedagog, imao je urođenog dara za te stvari, a mislim da se to ne može naučiti ni na jednom fakultetu. Prosto, čovek se rodi sa takvim talentom. I beskrajno žalim što ga više nema.

Ali, kažu da čovek živi onoliko dugo koliko živi sećanje na njega. I tako, evo, još jednog, u plejadi dragih likova kojih više nema, a koji žive u mojoj uspomeni.

Još će ga biti u mom kaleidoskopu, da malo izvozam pamet s ovaj mozak što me pituvao imam li ga.

Advertisements