Skoro da sam i poboravila da Stanko treba da ide na regrutaciju, il nisam ni tela o tim da mislim. Al ne moš ti to smetnuti s pameti, kad slušaš vesti na radiju što po celi dan gore u našim kućerku i kod gospoja Fride u njenoj kući. Malo, malo, pa vesti. Te Hitler ovo, te ono. Te Švabe ovako, te Čerčil onako, te Staljin, pa Ruzvelt, ne znam ti ni kasti šta je ko od nji divanio, al da je dobro, nije. Najposle, kad je Hitler s vojskom ušo u Poljsku, bome nam nije bilo zgodno. Svi smo se nešto i snuždili, pa se i ućutali, makar što ta Poljska i nije baš tako blizo, al kad krene zlo, sve oma i bude blizo, jel đavo ne sedi skršteni ruku. Nit ore, nit kopa, a čuda pravi.

ak735

Slika preuzeta sa Interneta, baš odavde

E, sin te dečiji, šta se sve ti neš setiti!

Jeste, baš je tako i bilo. Baba Olga i deda Paja legli posle podne u kotobanju, a kotobanja skoro prazna, leto, upekla zvezda, ne moš disati. Prostrli neke stare pokrovce, raskomotili se ljudi, sami kod kuće, već su i postariji bili, pa baba Olga odrešila učkur s kojim joj je bila vezana verta u struku, a deda Paja isto tako odrešio učkur sa čakšira, valda im bilo vrućina, šta li.

Kad, u neko doba, dođe deda Vesa, njin komšija, slušala si za deda Vesu, što nije mario za Cigane, a kuća mu bila u šreh od deda Pajine. Otključan kapidžik, čovek ušo, viče još sa šora, al džabe, ovi pospali, ko kad te uvati prvi san. Daška vetra nema, samo zuje čele i muve, nigdi žive duše. Stao deda Vesa nasred avlije, pa će opet:

“Pajo, Pajo, pa di ste, ljudi, sve vam otključano, a vas nigdi? Olga, Olga, iju, svete, pa di su ovi?”

Utom čula baba Olga da neko viče, pa onako sanjiva, a bog zna šta je i snevala, skoči s onog pokrovca, otvori vrata na kotobanji, pa se iskrlješti u Vesu, a nit ga je poznala u prvi ma, pa ni ne šušti što joj suknja pala i što ni gaća nema, neg ono malo kolko joj bluza prekrila golotinju:

“A? Šta je? Ko je to? Ko to viče?”

Pa kad je vidla i poznala Vesu ispod lotri kako gledi gore u nju, izbeči se u njega:

“Šta je, Veso? Di gore vatra? Da nam se nije slama na guvnu zapalila? Šta je to, napako, ne moš čovek danuti dušom od komšiluka!”

U tim se i deda Paja razbudio od baba Olgine dreke, pa kad je vido taku gologuzu, on skoči na nju, pa bi da je pokrije s pokrovcom:

“Olga, pa jesi ti luda? Di ti je verta, ako boga znaš?”

“A? Kaka verta, o čim ti sad divaniš?”

“Kako – o čim, ubio te bog! Pa, pa, pa, di ti je suknja?” A sve zamuckuje od bruke i čuda što ga snašlo.

Al, on ne vidi da su se i njemu sroljale čakšire do dole!

Sad se baba Olga osvestila u čim je ona i da pred tuđim čovekom stoji skoro gola, pa se usplela, ona joj se suknja omotala oko nogu, ni tamo, ni tamo. A deda Paja ne mož da mrdne od oni čakšira što su mu spale bez učkura!

Ta, čudo jedno!

Deda Vesa sve unatraške do kapidžika, a smeje se što samo tako mož biti. I već je i izašo na šor, a  još su ga čuli baba Olga i deda Paja kako se naglas smeje i čudom čudi!

„Iju, ludog sveta, napako! To matoro, pa poludilo skroz! Ahahahahaaaa….“

E to ti je bilo štogod!

Sve se sazna što dopadne do svecki usti. A viš, baba Olga nikad nije o tim i takim stvarima tela da divani, neg uvek da ona bude u svim najbolja, a nije baš tako bilo, nit mož biti. Ispadne čovek i ovaki i onaki u svojim životu, nema onog ko je uvek bio prvi i posto i osto najbolji, upanti to što ti majka kaže, čedo.

E, da. Dobro si me setila na ovo, ja bi i poboravila, a nek se i o tim zna, nije sve baš bilo za jed i čemer, bilo je tu i smešnoga, još kako, samo što je kanda bilo više žuči, neg smeja. Taki je to bio život, a valda je taki i svačiji, samo što svet ne vole da divani o lošom kod sebe, već se samo fale s dobrim. Ja divanim sve po redu, pa kako je – tako je. Šta ću da ulepšavam i koga da lažem? A i nikad nisam bila neka lažara, ko što i sama znaš. Na mene niko nije mogo prstom pokasti da sam ovaka i onaka, jel sam uvek u mojim životu pomogla kome god sam mogla, a odmagala nisam nikom, nit sam volela da otrcavam koga, ta ni da slušam kad neko o nekim lošo divani. Oma okrenem na neku šalu, jel sam znala: ako danas kod mene ogovara, sutra će mene ogovarati kod drugoga. Taki su ti ljudi.

A za gospoja Fridu da ti pripovedam, to si tela?

Eto, tog leta što je već bilo i na izmaku, kad su mi bile moje sestre na posetku, jako nam je bilo lepo. Oma i je gospoja Frida preotela od mene i Stanka, metla i u njenu kuću, u ekstraj, da tamo spavaju. Preko dana smo svi bili zajedno. I špacirali se po Zemunu, i išli do Gardoša i do kule Sibinjanin Janka, pa po dućanima, pa kod gospoje Rade, Stankove prve gazdarice u Zemunu, pa kod gospoja Fridine familije u goste, ta di nas nije sve bilo. Vodo nas je Stanko i kod njega na poso, da vidimo di i šta radi, pa i u kafanu na ribu, pa smo i malo vina pili

Ja skoro i poboravila da Stanko treba da ide na regrutaciju, il nisam ni tela o tim da mislim. Al ne moš ti to smetnuti s pameti, kad slušaš vesti na radiju što po celi dan gore u našim kućerku i kod gospoja Fride u njenoj kući. Malo, malo, pa vesti. Te Hitler ovo, te ono. Te Švabe ovako, te Čerčil onako, te Staljin, pa Ruzvelt, ne znam ti ni kasti šta je ko od nji divanio, al da je dobro, nije. Najposle, kad je Hitler s vojskom ušo u Poljsku, bome nam nije bilo zgodno. Svi smo se nešto i snuždili, pa se i ućutali, makar što ta Poljska i nije baš tako blizo, al kad krene zlo, sve oma i bude blizo, jel đavo ne sedi skršteni ruku. Nit ore, nit kopa, a čuda pravi.

Gospoja Frida se sva snuždila. Kaže, u Poljskoj ima mlogo Jevreja, imaju tamo i familije, pa se jako za nji sekira, jel Hitler ne mari Jevreje, već se i čulo da i apsi po čitavoj Nemačkoj i šta ti ja znam di sve, da im otima i kuće i fabrike i radnje i da i tera u neke radne logore. Nisam dotle ni čula za te logore i tako štogod! Oni koji su stigli, očli su za Ameriku i koje di, a oni koji su ostali, bogami su nabrljali i tek će, tako je kazla gospoja Frida, a sve sluša radio i na nemačkom, ne samo na našim jeziku.

Posle pet dana očle Seja i Dada kući, u Banovce, a ja ostala da se spremam na posedak mojoj kući. Ićemo s lađom ja i Stanko u drugu subatu, pa ćemo se oma u nedelju vratiti. Tako smo nešto divanili. Teli smo da se i gospoja Frida krene sa nama, da i ona žena jedared izađe iz tog njenog Zemuna, al ona ni da čuje! Čim je čula preko radija da su Švabe ušle u Poljsku, ona se uvukla u njenu kuću, slabije je izlazila, skoro da nije ni dolazila kod nas, samo nas je stalno zvala da mi kod nje dođemo. Valda nije volela da bude sama, a nešto je i s nogama počela da petlja, pa je i u dućan ređe išla, sve je mene šiljala kad Juliška nije tu.

Mene uvatila neka tuga za mojima, za materom najpre, pa il crći, il pući, ja moram u Banovce, i gotovo. Spremimo se ja i Stanko, pa u subatu ranom zorom na lađu. Gospoja Frida mi tutnula u ruke torbu s nekim paketima, a sve u šareni papir zavijeni, pa s mašnama, kaže to su pozdravi za moje i za Stankove kod kuće. Stoji na kapiji i maše meni i Stanku, upravo dok nismo zamakli za ćošak. Kako smo se popeli na lađu, okrenula neka kišica, sipi, a odud sunce, pa se pojavila taka lepa duga, lepšu u životu nisam vidla, valda sam je zato i upamtila. Ja stojim napolju, ne marim što kisnem, srce oće da mi iskoči kroz grlo! Nije to šala, očla sam, ima tome više od dva meseca, a da nisam vidla mamu, dejku, babu, braću. Ne mogu da iščekam onu okuku iza Kasarne s koje se vidi toranj banovačke crkve! Stanko me zove da uđem, al ja samo manem rukom i stojim ko da će mi se tako pre ukazati moji Banovci. Kadgod, u nekoj ko omaglici, ukazo mi se toranj! Ja sva sretna, zovem Stanka da izađe i on, da se zajedno radujemo.

Nit sad pantim kako smo sišli s lađe, nit ko je sve na lađi s nama bio, s kime smo divanili, koga smo sreli u našem Šijačkom šoru, ništa ti ja to sad ne umem kasti. Ko da sam se odjedared, na krilima, našla u mojoj avliji! Pa mi sve nekako drukčije neg što je bilo kad sam onog jutra očla za Stankom u Zemun, ko ni da mi kuća nije ista, nešto se  ko smanjila. Samo mi je naš Zeljov osto isti, umiljava se oko moji i Stankovi nogu, baš se zaželio mene, jel me je oduvek najviše i volo. Na gonku drema mačka, a oko nje se vrte i prevrću mačići, svi isti ko i ona, zeleni, baš oni što i ja najvolijem. Jedna kokoška se uvukla u bašticu, pa kljuca po zemlji. Došla mi nešto i ta naša baštica mala i neugledna spram gospoja Fridine, pa i naše muškatle što i je baba svakog proleća vadila iz podruma i presađivala u kojekakve stare lonce što i je mećala na basamke prema gonku, došle mi nešto sirotinjske, kad se setim u kakim su lepim saksijama gospoja Fridini fikusi i kaktusi! A avlija se otegla ko gladna godina, valda je samo ona narasla od kad sam očla. I tako se ja premišljam šta je ostalo isto, a šta nije i mislim se, bože mili, pa di su moji? Kako niko da ne izađe? Valda su čuli kapiju i da je neko ušo?

Al, da viš ovo. Nigdi nikog. Sad, rano je, računam da je baba očla u baštu, a možda i dejka s njome da naseče mišlingera za krave, al di je mama, di su Seja i Dada, di su mi braća?

Ja polako preko gonka uđem unutra, pa u prednju sobu – nikog, u drugu prednju sobu – nikog, ni u trećoj nema nikog, u stražnjoj isto – nikog. Pa šta je ovo sad? Di je moja čeljad? Stanko ide za mnom, pa se i on čudi. Seljačka kuća, ne mož biti da nema nikog. Izađemo opet na avliju, pa požurim do naše letnje kujne, a na njoj vrata zatvorena. Iju, napako, da nije neko umro? Već sam se dobro osekirala, kad ja otvaram vrata, a unutri i moje sestre i braća i mati! Sklonili se, jel znali su da ćemo taj dan doći, pa su teli da se malo sa nama našale, a ja, oma u plač! Grlim mamu, ne mogu da se odvojim od nje! U tim evo i babe s vedricom friška mleka, samo što je pomuzla, evo i dejke, ko što sam i mislila, bio u bašti, pa u štali da da kravama trave i mišlingera, pa dok je namirio svinje, dok je naranio konje, još sav miriši na štalu. Moj dejka, kolko sam ga samo volela! Grlim i mog dedu, mirišim one njegove žućkaste brkove, neobrijani obrazi me grebu, al baš me brige, moj dejka je mene volo nekako posebno, valda zato što sam se uzimu rodila i bila tolko mala i sitna, da je mislio, ko i svi, da neću ni zaživiti! A kad sam odvrknula, kad sam se uvatila za život, niko sretniji od njega! Uvek je govorio: „Ova mala će biti mudra i sretna kroz njen život, a čim je prezimila ovu zimu tako sitna i moš kasti nikakva, biće i jaka!“

Sad, da l sam bila mudra kroz moj život, ne znam, al glupava nisam bila nikad. Nisam se dozvolila da me neko pravi ludom. A i sreća ti je čas ovaka, čas onaka. Kolko puti sam pomislila u mojoj glavi za nekog da je sretan. I jeste, dobro je dejka kazo, kad je sretan, on je i pametan. Retko ti to, čedo, ide jedno bez drugoga.

Čekaj da se ubrišem, sva se zapackam kad pričam o tim poukama što su mi moji najmiliji davali, oma se zaplačem.

Braća me grle i ljube, grle se svi sa Stankom, svi ga zovu “zete” i niko nam ništa ne prebaciva, a dobro znamo i on i ja kroz čega su svi moji prošli sa našim ludim ocom, ta pust je bio i bez rakije, a tek kad se oždere!

Ostavim sve nji, pa sa mamom izađem napolje, na avliju, da je pitam šta je to bilo i kako je to baba otero od kuće, da se svet sa nama pokoriše. Sve mi je izdivanila, jadna moja mati, sirota moja mama, šta je sve od njega otrpila kroz njen život, ta njojzi je smrt što je po nju došla kroz koju godinu bila izlaz i spasenje, a da joj niko od nas, njene dece nije pomogo, na tolko što nismo mogli i teli, neg zato što ona nije tela! Ćutala je i trpila sve što je snašlo. Nije tela da se vrati kod svoji u Pećince, nit se kadgod kome požalila. I kad je baba vratio kući od čike, već pred sam rat, ćutala je, a samo ona zna kako je bilo njenoj duši s njim tako nasilnim i pijanim. Dejka je već bio star čovek i nije ništa mogo takom svom sinu. Osilio se, pa se ostrvio i na babu i na njega, ta čudom da se čudi normalan svet!

Kazla mi je u jedan par i da bi joj sve lakše bilo samo da smo se sve tri poudale i braća poženila, da svet ne ispira usta sa nama, al eto, tako je kako je, valda je i to božja volja, ko zna čije greove ispaštamo. Nisam tad ja o tim ni mislila, a ona mi je izokola nagovestila da bi se, eto, najpre ubila, al neće taku sramotu da ostavi svojoj deci. Tek kadgod, kad sam se sećala njeni reči, ja sam razumela šta je ona meni na toj našoj avliji, kad smo ja i Stanko došli prvi put od kad smo se uzeli, kući. Ej, bože dragi, kakim je ona životom živila, kad je tela ruku na sebe da digne!

Al da se vratim tim danu, kad smo bili u Banovcima.

Seja i Dada će oko ručka, a ja i Stanko ćemo otići do njegovi, oma su tu i oni, nekolko kuća nas deli, jel i on treba da se pozdravi sa svojima i da prvi put odemo kod nji ko muž i žena, red je.

Moj je Stanko osto bez matere još detetom, nije imo ni pune dve godine kad je sirota njegova Kumrija umrla na porođaju, dok je rađala njegovu najmlađu sestru. Znaš šta ti je seljačka kuća bez žene? Beda jedna, šta da ti kažem. Baba je često i poboljevala, a Pera, Stankov otac, nije teo da se ženi iznova. Sad, il nije teo, il ga nijedna nije tela s tolkom dečurlijom, to ti ne mogu kasti, samo i sa njime sam ti imala kojekake petljancije po pazovačkim sudu, al to tek posle rata, i o tim ću ti divaniti, da sad ne prekidam ovo što ti govorim.

Sad pomisli kako je meni tek kod nji izgledalo, kad su važili za sirote u Banovcima, a moji za bogate, pa mi i kod nas sve bilo nešto sirotinjsko? A kod Dražići i sobe nepatosane, neg od nabijene zemlje, pa neke krpare odgore, nemaš ni di čestito sesti, a da se ne uflekaš, sirotinja i straota jedna. Al su bar bili dobri ljudi, obradovali se Stanku, pa i meni, snaji, ne mogu kasti. Zaove me izljubile, deveri, ovi što su neoženjeni pa još kod kuće, lepo nas dočekali, ni svekar nije bio, da kažeš, loš. On se posle prozlio, a da ne znam ni zašto, ni krošto. Nismo se kod nji dugo ni zadržali, eto tek da se javimo. I onda nam je, oma čim smo došli, moj svekar kazo da će na Stanka prepisati kućerak i da će mu dati nešto zemlje, podeliće med svom decom na jednake časti. A ja se mislim, ej, bože mili, ovi će se izdeliti kako treba, a naš otac što kažu, ajko na batajko, kad mu dođu šusti sve rastera od kuće! Džaba mu i njegovo bogactvo kad je taki.

Još dok smo se vraćali kod moji, kaže meni Stanko da ćemo, ako mu otac prepiše kućerak, ko što je kazo, namesto kućerka praviti kuću. Pa nek stoji, leba ne ište. Nama je kod gospoja Fride lepo, al opet, treba misliti, danas, sutra doće  deca, treba imati štogod svoje i biti svoj na svome. A i novaca ćemo ušparati, pa ćemo nešto i izgositi, mladi smo, zdravi smo, pred nama je lep život, tako je sve Stanko govorio.

“A ti ćeš, dušo, onda biti gazdarica u našoj kući, a ne pod kirijom, makar što je gospoja Frida dobra žena”, pa me poljubi nasred šora! Ja, u zemlju da propadnem od sramote, jel sam vidla kuma Desu kako gledi kroz kibic-fenster pravo u nas!

Više se ni ne sećam kako smo taj dan proveli. Noćili smo kod moji, pa rano zajutra opet na lađu i natrag u Zemun.

S materom i sestrama sam se tu noć ispričala ko nikad, valda zato što baba nije bio kod kuće, to pantim i pantim sve što mi je onda kazla ko juče da je bilo: i kako da se vladam i da se nikad ne brukam, a pogotovu kad nje ne bude bilo. Ko da je, sirota, naslutila da joj duga veka neće biti, a kako i da bude sa takim ludim čovekom?

Kad smo pošli i kad su nas dobro natovarili svim i svačim, ja se tek onda setila da im dam i ono što im je poslala gospoja Frida, a i ono što sam ja kupila. Iju, ala bi se obrukala da sam torbu vratila gospoja Fridi, pa još neraspakovanu! Valda sam još bila i dete, makar što sam se udala i već postala prava žena. U glavi se još nisam rastala s mojim detinjstvom. To jutro sam dala Dadi da odnese, kad mi odemo, i Dražićima šećer u kockama, svileni bombona, ratluka i još koječega što sam sa gospoja Fridom nakupovala u njinim dućanima. Bilo je tu i dva-tri cica za moje zaove, lepa velika mušema za astal, ta svašta sam ja tu natovarila, i što treba i što ne treba.

A gospoja Frida se pokazla ko i uvek. Neke naročite čokoladne bombone poslala mojoj materi i babi, dejki lulu i duvana, braći svakom po lepu košulju, od nekog naročitog, tankog šifona, pa sa uzanim tegeckim štrafticama, a uz to i po kravatu s ukrasnom iglom. Babi nije tela ništa da kupuje, ni da šilje, jel sam o njim pričala ponešto, pa ga je kroz moju priču  namrzla isto ko i svi mi, božemprosti.

Tako smo se, eto, opet oprostili od Banovaca i krenuli za Zemun. Istom onom lađom s kojom smo i došli.

Ne mogu da kažem da mi nije bilo milo da vidim moje, pa i Stankove, da vidim Banovce, kuću, moju avliju, čisto me i sramota da kažem drukčije. Al mi nije bilo onako teško ko kad sam išla iz Banovaca prvi put, onda kad sam pobegla za Stanka. Ko da sam predosećala da ću se brzo vratiti iz Zemuna, pa mi prosto bilo milije što sad tamo idem i što ću biti u gospoja Fridinom kućerku. I taj njen kućerak mi je sad bio ko moja prava, pravcata kuća! Nije bio veliki, al je bio po mojim ukusu, sve tu, naruku.

Pa i kad mi je iz očiju nestala banovačka crkva, ne što nisam plakala, neg sam se okrenula na drugu stranu, zemunsku.

Sad kad mislim o tim, valda sam tela i da pobegnem od svega što sam vidla, od svega što sam čula i valda mi je taj gospoja Fridin kućerak bio spas od toga. Kanda da sam se ja malko i ponela za gospoja Fridom i njenim bogactvom, makar što je tuđe krvi, tuđe vere, makar što je tuđa žena, pa čak nije ni od našeg sveta, neg Jevrejka.

Dočekala nas je ona ko svoje s puta. Sve što smo doneli, teli smo joj ostaviti, al ona ni da čuje. Nit jede šunke, nit slanine, nit je tela pile, samo je uzela jednu malu krišku od našeg sremačkog sira i dve, tri vinogracke breskve, ako je i to. A ja, ko da sam došla kući! Pa ne znam šta bi i di bi pre, da l kod nje da posedim, da l da idem u kućerak da rasporedim sve što smo doneli, da l da naberem onog njenog lepog šeboja i metnem u vaznu, al sve bi odjedared, sva sretna. Tugu zakopala na dnu srca i neka je tamo, bar taj dan, mislim se.

Prošlo par nedelja od to doba, bio Stanko na regrutaciji, prošo ko i svi što su prošli, osim ćoravi i ćopavi i oni što su baš udareni u glavu mokrom čarapom. Dobio da služi Kraljevsku mornaricu! Ja se isplakala, al baš. Pa to je tri godine, a bog zna oće l biti i ocustva, kad ove Švabe orcaju di god stignu, eto i do Češke su stigli, javljaju na radiju. Pa, napako, taj se obuo da pokori ceo svet! Sad se slizo sa tim Staljinom, nit se u to štogod razumem, nit mnogo pitam, samo vidim da nije dobro. Malo, malo pa dođu gospoja Fridini, svi u crnim odelima i s crnim šeširima na glavi, pa i gospoje, njene snaje i zaove i jetrva, gospoja Hana, i one u crnim aljinama, pa se mole njinom bogu, zapale oni sedam sveća i kad nije Šabat, ne umem ti kasti te njine svece kako im se imelo, pa se nešto ko i savetuju. Ne volem da im smetam, al gospoja Frida me uvek zove da budem sa njima. Ja malo budem, pa se izvučem ko tarana iz lonca i odem u naš kućerak, sednem za mašinu i porubljivam i moje i gospoja Fridine čaršave.

Sad, čula sam da divane na njinim jeziku, a kad sam ja tu, onda uvek na našim, da i ja razumem, tolko su bili uviđajni ljudi. Zato sam i volela da budem u kućerku kad su tu, da im ne smetam i da mogu da divane na tim njinom jeziku.

Viš, sad ne mogu da se setim kako im se zvao taj njin jezik? Da ne znaš ti? Znaš? Pa kako ti to sve znaš, iju, baš si mi i ti neka mudrica.

Jidiš, jeste, tako se zove taj aškenaski jevrejski… Al ne divane svi Jevreji tako, ima još jedan njin jezik, a obaška još i pravi jevrejski… E, da. Ladino. Taj je sefarski. A njin, taj jevrejski, kako si kazla? Hebrejski. Pa, da. Taj je pravi, al ni oni ne znaju svi da divane na tim hebrejskim jeziku, to znaju samo njini rabini i neki učeni, a običan svet ni ne zna. To ti je ko naš staroslovenski, isto ko kad popa poje u crkvi, pa malo razumeš, a više ne razumeš o čim on to poje il divani.

Jedno jutro, došla Juliška po mene, već se jesen dobro uvatila, pa mi kaže da me zvala gospoja Frida da oma dođem. Ja samo što sam ispratila Stanka na poso, još se nisam čestito ni umila, ni očešljala. Pokucam na otvorena vrata, uđem u kujnu, a u kujni toplo, i odjedared, da l od mirisa pečeni paprika, il od mleka što je Juliški iskipilo na šporetu, meni muka, al baš ko da ću povratiti. Valda sam načisto pobelila, a sve me graške znoja oblile po celim telu. Naslonim se na astal, pa ni maći! Pretrča mi gospoja Frida s jedne, Juliška s druge strane, posadile me na stolicu, Juliška mi oma dala vode i šećera, isprskale me s vodom, ta okupale me načisto, valda se i nji dve prepale šta mi je. Oma sam došla sebi, ako je to potrajalo neki minut. Juliška me ladi s nekim novinama, svu me raščerupala kolko je sa njima mlatila, a gospoja Frida sela čelo mene, pa me uzela ispitivati šta sam jela, da se nisam preladila, možda sam pila ladne vode ko što umem, da me nije uvatila promaja? Sve ja mašem glavom, pa se i nasmejem tolkoj njenoj brigi. Kanda da se Juliška prva prva opsetila šta bi sa mnom moglo biti.

“Gospoja Vera, da ja Vas pitala jeste Vi noseća?”

Ja se prenerazila!

Ajao! Otkud sad da budem trudna, sad kad su Švabe ušle u Poljsku, kad je došlo do tog anšlusa, kako li se zove to čudo! Ta oni će i kod nas stići, samo što nisu! Pa, di baš sad, kad i Stanko ide u tu mornaricu! I osećam ja, iako sam mlada i zelena, da će nekog čuda biti, svi o tim samo i divane. Ne moš ni na pijace otići, a da se ne priča o tim ludim Hitleru i o njegovoj vojski. Pa, napako, valda neću rađati usred rata!

Al, to će izgleda mi i biti tako. O tim ženskim stvarima nikad se nije ni divanilo u našoj kući, ni od matere, ni od sestara ništa nisam ni čula, pa tako glupava sedim pred gospoja Fridom i pred plavim Juliškinim očima i ne znam šta bi im kazla.

“Jesi ti skoro imala one ženske dane, Vera?” – pita me materinski gospoja Frida.

Ja gledim u nju, pa sad oću da se setim kad je to bilo zadnji put. Zamuckujem ja, ko što nikad nisam u školi, pa najposle kažem, da sam imala oni dana baš pre neg što će mi doći sestre. Ona se najsmeja, valda prvi put u poslednje vreme otkad se zdravo zabrinula za svecku situaciju i taj rat što je već počo, moš kasti, pa mi kaže:

“Vodiću te ja za neki dan kod našeg doktora Baruha, pa ćemo viditi. Ako si trudna, da te malo bolje pričuvamo. Je l tako, Julija?”

Juliška se zacrvenila ko paprika, uvek je ona tako kad se nešto uzruja, da l od lepi, il od loši vesti.

„Tako je, gospoja, tako je! Ja budem pazila na našo gospoja Vera i ja njojzi kuvala sve što ona volelo!“

Stanko kad je čuo, sav sretan! Digo me na ruke, pa me nosi iz kujne u sobu, iz sobe u kujnu, pa izađe na avliju i vrti me u krug, a peva naglas! Ja mu valda laka ko pero, a ne zna šta bi od sreće. I ja se obradovala. A da sam znala što nisam, ne znam da l bi se baš tolko obradovala, kolko bi se zabrinula.

I mani me se sad, viš da imam pune ruke posla, a i ti, čedo, nemoj biti dokona. Di ti je ona mustra što sam ti pokazla? Jesi l bar jedan cvet izeklala? Ajde, dušo, nemoj da sediš tu za džabe, uvek imaj nešto u rukama, il vez, il eklicu, il štrikaće igle, il šivatku. Od praznog divana nema vajde, tako je meni moja mama uvek govorila, pa evo i ja sad tebi, ljubi te tvoja majka.

Advertisements