“E, tako. Sad pete metnite ode, opustite stomak i raširite noge” – kad se nisam sroljala nuz taj astal i umrla na licu mesta! Napako, da se tako raspečim pred nepoznatim čovekom! Ajao. Pa ja to neću ni preživiti, mislim se. Kako ću na ulicu izaći ovako izbrukana i osramoćena, a kako tek pred mog Stanka! Meni više života nema posle ovog Baruha! Baciću se u Dunav, zbogom svete, ovo se ne može izdržati! Dok se ja tako premišljam šta ću i kako ću, crvenim i belim, dok me oblivaju graške ladnog znoja i drkćem od jeze što me spopala, doktor mi opipo stomak, a onako uzrujana nisam ni osetila kad me je pregledo, tek kroz šuštanje u ušima i svu krv što mi je jurnula u glavu od svega ovoga, čujem:

“Mazel tov, čestitam, gospođo Vera, imaćete bebu!“

 

22117897

Preuzeto sa Interneta.

Znaš ti da sam otoič vidla miša, protrčo je baš tu ispod basamaka! I di ti je sad ta tvoja mačka što se večito s njome cmačeš ko dete, pa je kupaš i stalno lickaš, što ne radi svoj poso? Ja ne znam šta je s ovim svetom, to sve poludilo načisto! Eto, i mi smo uvek imali mačaka, pa sećaš se i u Šijačkom šoru, da nji nije bilo, pored onoliki kuruza po kotobanjama i žita po ambarima, valda bi nas pojeli i miševi i pacovi, da nji nije bilo. Šta je ovo sad, napako, ni mačke više nisu ko što su nekad bile! A i vidim kako vode šorovim te kojekake kere, to ko telad moš kasti, treba to naraniti, a pojedu boga oca! Baš sam juče s prozora vidla jednog bilmeza što se voza na baciklu i za sobom vuče kera. Al, ker vido mačku preko, pa kad je povuko ustranu, upali u kanal i gazda i bacikli! E, ne da sam se smejala, al baš mu tako i treba. Di ćeš ti tolku kerinu vući s baciklom? On ide kud oće, ne moš ti njemu suditi. Ne kažem, imali smo mi i kerova, svaka avlija i mora imati kera, da javi kad neko naiđe, a ne da ti se svaka šuša mota oko kuće. Al se znalo di im je mesto. U štali, a ne u ekstraju. Ovo sad sve kako ne treba. Ja sam uvek volela prasice, jaganjce, ćuriće, piliće, pačiće, guščiće, a znaš kako su lepi morčiji pilići? Pa od fazana i jarebice? Ta, ne mogu ti iskasti. To se vole, a ne mačketine i kojekake kere od koji još nemaš ni asne!

Al dobro, kako ko vole, tako nek i radi. Eto, i ti voleš te mačke, a i s kerama si uvek volela da se sigraš, još detetom. Samo, da ti kažem, ni to nije za džabe. To je sve zbog tog što su se ljudi iskvarili, čedo, pa čovek s čovekom ne mož da se sporazume, a sa njima, viš, može.

Šta ja sad radim, pitaš? Eto, prestavila sam supu, pa sam malko zapekla lukac na plotni, da lepo miriši. I da ti kaže majka, kad kuvaš supu, dušo, nikad nemoj da ti naglo vri, jel ti onda supa neće biti bistra, neg se zamuti. Metni je ukraj šporeta, pa nek samo baca ključ. Sve će tebe majka naučiti, da ne budeš glupava i da ne kaže neko sutra, iz kake je ova kuće izašla, ništa ne ume ni da umesi, ni da skuva, ni da okrpi, ni da naštrika… Žensko čeljade sve mora znati, a ne da se narod pocmeva. Makar što imaš škole, kuća je kuća, a ona je uvek bila i biće na ženi.

Aj, saću sesti, već sam se odjutros i sustala, pa ću ti pripovedati o mojim životu, a ti upanti ono što ti divanim, jel možda će ti nekad nešto od tog divana i ustrebati.

Di sam ono stala?

E, da.

Kako je i kazla, gospoja Frida se sa mnom uputila kod tog njinog doktora, Baruh se zvao, sad, da l se tako zvao, il prezivo, ne umem ti kasti. Imali su lepu kuću oma tu blizu gospoja Fridine, čim počneš da se penješ na Kalvariju. Svi su ti zemunski Jevreji bili bogati, al su bili i radini ljudi. Eto, taj doktor Baruh, mator čovek, moš kasti stariji i od mog dejke, i to oho-ho, al radi čovek, ko da je tek počo s praksom. Oštucovani brkovi, skroz beli, cviker na nosu, a tako neke blage oči, prosto sijaju, lice ko u deteta, skoro roze boje, a ruke fine, mekane, prave gospocke. Pa di ćeš ti, ne moš se moj dejka sa njim meriti, kad ovaj nikad nije ni vido obor i štalu, a kamol ušo, da ne divanim o njivi i plugu, al opet, moro je velike škole izučiti za doktora. A nije ni to lako. Gospoja Frida mi usput do njine kuće govori kako je doktor Baruh svršio velike škole u Berlinu, di su i živili kadgod, a njegov otac je bio veliki industrijalac još pre Velikog rata, a oma iza rata su se i doselili u Zemun. Sećam se i ja da su imali velikarnu fabriku na beograckoj strani, da l nešto u vezi sa furgonima i vagonima, ne umem ti kasti. Al njin sin nije teo da bude industrijalac, on je teo da bude doktor i tako je i bilo. Onda kad sam ja s gospoja Fridom bila kod njega, već je, bome, bio u lepim godinama, kažem, ako nije bio i stariji od mog dejke. Al ništa ti ja o tim svemu ne bi ni znala, da mi gospoja Frida nije pričala dok smo dolazile do njine kuće u kojoj je bila i ordinacija, a sve nogu pred nogu, jel su je zdravo bolela kolena. Valda je obolela od reome, šta li. Priča gospoja Frida o doktoru i njegovoj ženi što se još pre dvaest godina prestavila, o dve ćerke što imaju, a obadve udate, jedna živi u Novim Sadu, a druga u Pančevu. Ta što je u udata u Pančevu ima petoro dece i svi se dobro snašli, a jedna ćerka joj završila za doktoricu, pa je sad kod doktora Baruha na praksi. Eto, nije krv voda, kaže gospoja Frida. Ova što je u Novim Sadu ima samo jednog sina, a on izgleda nešto nije kako treba, pa se o njim ništa veliko ni ne čuje. Oženili ga s nekom madžarskom Jevrejkom, pa ako šta bude od poroda.

“Uf, šta ćeš, u svakoj familiji ima tako poneki skrajnuti”, zaduvala se gospoja Frida uzbrdo, do doktorove kuće.

A ja se nešto mislim, što baš u mojoj da bude naš baba?

Stigle mi i do kapije, a na kapiji zvonce. Iz kuće istrčava sluškinja, pa se klanja nama dvema ko da smo grofice.

Sve je meni dotad bilo lepo i čuti i viditi, a obaška kuća što je bila bar triput veća od gospoja Fridine i kudikamo lepša, sa većom bašticom i s lepšim cvetnim lejama, sve dok nisam ušla u precoblje, iza sluškinje. Gospoja Frida se spustila u prvu fotelju, pa uzdiše što od zaduvanosti, što od bolni kolena.

A moje muke tek nastaju!

Izašo dokor Baruh iza jedni vrata, oni veliki, dvokrilni. Pozdravio se sa gospoja Fridom i sa mnom se rukovo, pa će me uvesti u ordinaciju. Kad sam ušla, kaže mi da odem iza paravana i da se skinem, pa da se popenjem na sto!

Ja gledim u onaj sto, pa gledim u doktora, a on se kroz očkrinuta vrata divani sa gospoja Fridom, valda se nisu dugo vidli, pa se sve raspitiva za njene i za njeno zdravlje. A ja, nit znam šta da skinem, nit kako ću se popeti na tolku visinu, bar da imam neku hoklicu il šamlicu, al se mislim, na kolena ću prvo, pa onda na taj njegov astal što je prekriven s belom mušemom, pa odgore metnut još i papir.

Skidam bluzu, a ako skinem i suknju, čisto me sramota da ostanem samo u onim kraćušnim kombinetu. Sramota me i pred mojim Stankom, a kamol pred ovim tuđim čovekom, makar što je doktor. Skinem i čarape i pojas, sve ja to lepo poslažem na stolicu što stoji iza paravana.

“Jeste se skinuli, gospođo… Vera, beše?”

“Jesam, jesam” kažem ja, a pocrvenila ko bulka.

“Ajde dođite ovamo i popnite se na sto.”

Šta ću. Izađem tako skoro gola pred doktora i baš kad sam tela da zakoračim do tog astala, pa da vidim kako da se popnem bez hoklice, on me pita:

“Jeste skinuli kilote?”

Ja se ukopala. Napako, da skinem i veš?! Ja tu sramotu ne mogu otrpiti i šlus. Kaki doktor, kako skidanje, kake ludorije!

Al vidi čovek sa kim ima posla, pa će meni, onako blagim glasom, ko kad pričaš detetu što te ništa ne razume:

“Vi, gospođa Vera, dosad niste bili kod ginekologa, je l te?”

Ja odmanem glavom, ko naša kobila Cajka kad se uzjoguni, pa ne da da joj dejka metne oglav. Ćutim ko mula, mesto da odgovaram čoveku šta me pita. Al on i ne čeka da ja štogod odgovorim, jel već i zna.

“Vidim, vidim da niste. Vite, Vera draga, Vi ste još dete takoreći, al morate znati da su lekarski pregledi korisni za Vas, baš zato što ste tolko mladi. Ajte Vi iza paravana, pa skinte veš i dođte, ja ću Vam pomoći, jel danas moja pomoćnica Nina, što je kod mene na praksi, ima slobodan dan. Eh, da je ona tu, lakše bi i Vama i meni bilo.” Pa se čisto nasmejo, valda sam mu ja bila smešna, šta li. Nije čovek naviko na tako zatucane ko što sam ja bila. Iz precoblja čujem gospoja Fridin glas, valda mu se nikad nisam tako obradovala:

“Doktore, Vera je kao moje dete, pa bi Vas molila da budete jako pažljivi. Ja znam da ste i uviđajni i nježni, al opet. Ona je i uplašena, sirotica, a mislimo da bi mogla biti trudna.”

Tako ti se ja, ko s dve leve noge, uz pomoć doktora Baruha, popnem na taj astal. Još pantim ladnoću one mušeme di god me je dotakla, kad sam legla na taj, što ga zovu ginekološki sto. Majko mila, te sramote moje, te bruke, tog mog jada i čemera, pa ja ti to ne umem ni kasti! A još kad mi je doktor reko:

“E, tako. Sad pete metnite ode, opustite stomak i raširite noge” – kad se nisam sroljala nuz taj astal i umrla na licu mesta! Napako, da se tako raspečim pred nepoznatim čovekom! Ajao. Pa ja to neću ni preživiti, mislim se. Kako ću na ulicu izaći ovako izbrukana i osramoćena, a kako tek pred mog Stanka! Meni više života nema posle ovog Baruha! Baciću se u Dunav, zbogom svete, ovo se ne može izdržati!

Dok se ja tako premišljam šta ću i kako ću, crvenim i belim, dok me oblivaju graške ladnog znoja i drkćem od jeze što me spopala, doktor mi opipo stomak, a onako uzrujana nisam ni osetila kad me je pregledo, tek kroz šuštanje u ušima i svu krv što mi je jurnula u glavu od svega ovoga, čujem:

“Mazel tov, čestitam, gospođo Vera, imaćete bebu! Vi ste u drugom stanju, čestitam, čestitam! Kada ste imali poslednju periodu?”

Ja zaustila da kažem isto ko i gospoja Fridi što sam onomad kazla: pre neg što su mi bile moje sestre na posetku, pa se ujedem za jezik. Otkud on čovek mož znati kad su meni sestre bile na posetku?

Al, moja spasiteljica, gospoja Frida, sva sretna kad je čula da sam noseća, iz precoblja već cvrkuće:

“Krajem avgusta, doktore, krajem avgusta!”

“Tako sam i mislio” kaže doktor, “trudnoća i odgovara trećem mesecu. Sve je u najboljem redu, a šta i da ne bude kako treba, kad ste tako mladi i zdravi! Doćete mi sledećeg meseca na kontrolu. Gotovo! A sad se obucte.”

Siđem s onog astala, pa ko tuđim nogama do paravana. Ruke mi drkću, noge mi drkću, ta sva drkćem ko da sam izašla gola na jovansku mećavu! Najposle, sednem na tu stolicu na kojoj sam ostavila stvari, pa se navrat-nanos obučem, navučem i čarape, ako sam koju žabicu i preskočila, ne marim, samo da se jedared sklonim odavde iz ove sobe i od ovog strašnog astala, mislim se.

U precoblju, gospoja Frida zapalila cigaru na muštiklu, doktor puši na lulu, pred njima kafa. Meni na tacni parče torte i srebrena kašikica, sa čašom soka od višanja.

Kako sam izašla iz ordinacije, moja mila gospoja Frida ustade s onako bolnim kolenima, pa me zagrli i izljubi, čisto se i zaplakala, valda se setila njene ćeri od koje nije dočekala unuče, pa joj se ražalilo. I ja se rastužila, a obaška što sam još bila uzrujana zbog pregleda. Stojim tako i skanjeram se, mislim se kako sad da sedim za istim astalom sa čovekom što me je vido ko od majke rođenu? Pa, uzmi se, baš mi nije zgodno. Al vidim, on ništa, smeška se, ko da ništa nije bilo!

“Eto, gospođo Vera, jeste vidli da to ništa nije. Nit je bolelo, nit je dugo trajalo. Začas gotovo. Drugi put će biti lakše, jel sad već znate kako je to, a čovek se uvek boji kad je nešto nepoznato.”

Nikad mi to kroz moj život nije bilo ni lakše, ni zgodnije. Ni jednog puta. Ne kažem, ko taj prvi put mi nikad više nije bilo, al da je bilo prijatno, nije.

I sad, vraćamo se mi polako kući, mene gospoja Frida ulaktila, pa uzdigla glavu od ponosa što sam ja trudna! Nakrivila onaj njen šeširić, stiska mi ruku i sva sretna.

Kad se samo setim kaka je to žena bila! Oma bi se mogla rasplakati i plakati do sutra. Šta sam i ko sam ja njojzi bila? Kirajdžika najobičnija. Al, viš, kako to sudbina udesi. Kad već nisam mogla pored moje matere da živim i da se ona tako ponosi, tu je bila gospoja Frida. Prevatila nas je, i mene i mog Stanka, ko svoju decu, prigrlila nas od srca, kako to umu samo čiste duše i čista srca. Dok sam živa zafaljivaću joj se i u sebi i naglas. Ako ima nešto na onom svetu, gospoja Frida mora biti u raju, jel je taka žena bila, dobra i plemenita.

A kako je završila, ne smem ni da pomislim.

I neću sad o tim, ne što neću, neg ne mogu, teško mi i da mislim o tim, a kamol da divanim.

O tim ću drugi put.

A šta da ti divanim o Stanku? Sretan jedared! Pa ne zna šta bi od sreće. Grli me, ljubi, mrsi mi kosu, ne da mi da ustanem, on će kuvati i spremati, pa će i prati veš, i peglaće, iće na pijace i u dućan, a ja samo da se odmaram i da ležim.

“Iju, Stanko, napako, pa ako sam noseća, nisam bolesna! I tvoja i moja mati su rađale, pa i tolke druge žene, i to po kolko puti, pa išle i na njivu, i u baštu, i kuvale, i mesile, i prale, i oko stoke, i po avliji. Valda se neću sad tu izležavati ko dekandžina?”

A on, onako lepim glasom, pa nježno, ne ko ja, nabusita i osorna, i sad mi bude žao što sam taka bila, a šta mogu, kad nisam umela drukčije:

“Dušo, kad ja nisam kod kuće, od volje ti, radi sve što ti misliš da treba, al kad sam tu, sve ću ja.”

Nikad ja nisam umela s rečima tako ko Stanko. Sva sam uvek bila ko drvena, nit sam mu kadgod pravo i kazla šta osećam u mojim srcu i duši, al je on znao, makar što sam bila taka.

Išo je najčistiji, u najbeljim košuljama, ispeglenim bez ivice, što me gospa Kata, moja majstorica učila da peglam, a na čakširama taka ivica da se komotno moš poseći na nju. Cipele uvek naviksane i izglancane, da se ogledaš na njima. Šešir uvek čist unutri, ta sav je bio ko iz kutije.

Naš kućerak nije bio velik, al je sve uvek bilo posklanjano i prebrisano, da se cakli. Kad sve završim, a vidim da imam još kade, ja se začaš popnem, pa poskidam firange, operem, prosušim napolju di uvek pirka od Dunava, a začas s novinama obrišem pendžere, pa ispeglam vlažne firange i okačim na kaničnu, da sve zamiriši na čisto. Moj je Stanko bio iz sirote kuće i nisu baš bili ni čisti bogzna kako, kad im je mati umrla, a bilo i je dece kolko oćeš, di ćeš ti, nije o tim imo ko ni da se bavi. Al on je uvek bio drukčiji od sviju, volo je lepo da se nosi, onako, ko kicoš, a lep, pa visok, feš, imaš šta i viditi. Da ne divanim kolko je bio pametan, znaš da ne volem da se falim ko što nikad i nisam volela. Al ono što jeste, jeste. Taki je bio tvoj deda Stanko. Kad je piso, to je bio krasnopis! Volo je da piše sa zelenim mastilom, po tim se uvek i znalo šta je on piso na njegovim poslu. Svi su ga voleli tamo di je radio, na pristaništu, u upravi. Počo je ko pisar, al je brzo i avanzovo. Unapredili ga, pa mu i platu povećali. Sve ko po loju.

Znaš ti kaka sam ja, triput ću okrenuti dinar pre neg što ga potrošim. Taka sam uvek bila i ostala. Ta, mani se, ako boga znaš, otkud sam škrtica? Glavu moju bi vam dala, ludo jedna. Al, novce moraš čuvati onda kad imaš. Kad nemaš, nemaš šta ni da čuvaš.

A kad se pročulo po komšiluku da sam svršena šnajderka, malo, malo pa eto neke mušterije na kapiji. Najpre su bile gospoja Fridine bratanice i prijateljice, pa su me posle i one preporučivale njinim prijateljicama. Posla sam imala kolko sam tela. I sve sam se mislila, pa se i sa Stankom o tim dogovarala, da njegovu platu mećemo sa strane, a da živimo od mog šnajderaja. Ako je već teo da pravimo kuću u Banovcima, da bar imamo nekog kapitala. Znam ja da bi meni i dejka nešto dao, al sam ja tela da mi ušparamo, a i moglo se pored take gospoja Fride kaka je bila…

 

I sve je to moglo biti drukčije i bolje, da nije tako brzo stigo taj nesretni rat, a nuz njega sve bede i nevolje!

Je l došla mačka? Nemoj joj davati ništa za jelo, dok ne ulovi onog miša, čisto se bojim da će nam ući i unutra, napako. To kad se zapati, ne moš se otresti od nji!

A o ovim ćemo drugi put, nisam sad u stanju. Neće priča nikud pobeći, a ni ja nisam još za putom. Imamo kade.

 

Advertisements