Mi smo narod koji voli autoritarnog vođu – u svakoj sferi svog života. Mora da se zna, brate, ko kosi, a ko vodu nosi. Ako muškarac (muž, mužjak, bračni supružnik ili bar švaler – u nedostatku bolje varijante) ne udari rukom o sto, kad već nije preko oka ili nosa, kakva je to kuća, realno? Isto je i sa drugim instancama.
Mi smo narod koji voli da ga lažu i Kurta i Murta – kad ga uzjašu. Da mu obećavaju kule i gradove, opšte blagostanje nebitno na kom, da li na ovom, ili na onom svetu. Volimo da poverujemo u obećanja, a bogami i da potražimo opravdanja, kada već postane izvesno da od obećanja ništa nije ispunjeno. Valjda nas je sramota što smo verovali, verujemo i verovaćemo, pa tako, braneći one koji su nas varali, varaju i koji će nas varati, branimo sami sebe i svoju lakovernost (čitaj: glupost).
Mi smo narod koji voli da ga potkradaju – važno samo da ga ubede u više ciljeve i motive. A i strah nije zanemarljiva pojava, naprotiv. Ako nas ne ubede gorepomenutim lažima, onda nas ubede pretnjama, pa i činjenjima, kako bi nam uterali strah u kosti, što se svodi na sledeće: ili postanemo paranoični, ili šizofreni, ili lakoverni. Isto je to.
Mi smo narod koji voli da ga vode polupismeni, bahati, bezobrazni, nekulturni i kućno nevaspitani – takođe u svakoj sferi svog života. One kulturne, kućno vaspitane, pristojne, ne uvažavamo previše, jer mora da im nešto fali, čim se nisu ostrvili? A i ko zna šta se iza te fasade finoće krije? Bolje nam je sa arogantnima, sa njima bar znamo na čemu smo. Dno nam ne gine.
Mi smo narod koji voli da se klanja retardiranim kreaturama koje ga gaze. A što i da ne? Može nam se. Naše merdevine, naša kotobanja, možemo da silazimo kako nam je volja.
Mi smo narod koji voli da viri u tuđe živote, u nedostatku sopstvenih sadržaja. To je daleko jednostavnije, uvek bilo i uvek će biti. Šta će mi moj dosadni život, kad su tuđi zanimljiviji? Komšijska avlija je uvek meta naših interesovanja. Ko još da vodi računa o interesima, kvalitetu sopstvenog života, kad se nema, a i da se ima – odakle nam?
M smo narod koji voli da se povuče pred nepravdom, zlom i zločinom koji se nad drugima čine, često u neposrednom okruženju – sa mišlju „važno da se meni to nije dogodilo….“ Interesantno, mečka se nacrta i na naša vrata, stigne red i na nas, dogodi nam se nešto loše, pa onda bezobrazno očekujemo pomoć, empatiju, humanost, kao da smo je darivali u količinama onima kojima je pre nas to sve bilo potrebno. A tek što se uvredimo kada tako nešto izostane! Pa još i ogovaramo, prozivamo: „Zamisli, molim te….!“
Mi smo narod koji voli poslovično da se izražava – „što baš meni to da se desi“, a u zagradi stoji „trebalo je i moglo da se dogodi nekom drugom!“ Normalno, sve je to ljudski i sve u skladu sa nama i našim nacionalnim korpusom.
Mi smo narod koji voli da izražava humanost i empatiju po dalekim destinacijama, a nesreću ispred nosa ignoriše i onda kada može da pomogne. A tek to! Za narod Zimbabvea oči isplakasmo, a što naša deca, iz očaja, sve češće tonu u suicidne misli, što nemaju šta da jedu, jer roditelji nemaju posla, a babe i dede, penzosi, sa minornim prihodima, ali prihodima – poumirali…
Mi smo narod koji voli da o sebi, svojoj inteligenciji i vrednostima misli u superlativu – i više od toga, ako je moguće. Nije što smo mi, nego smo stvarno epsko-lirsko-nebeski, sve okićeni teslama i pupinima što se rađaju svako malo. Može nam se da se hvalimo.

Možda i nije tako loše i sa ove strane osmotriti svoj narod i locirati sebe u njemu. Dok nam neko ne uključi mozak, kad već sami nismo u stanju.

kontrola-uma1-575x330

Slika preuzeta odavde

Advertisements