autobus-sedidte

Slika preuzeta odavde

Sedam preko puta devojčurka u seljobusu. Neka srednja škola, druga ili treća godina. Glasno i otsutno žvaće žvaku, pravi balone koji joj pucaju tik ispod nosa. Poneki se i zalepi za vrh, ali brzo ona to sve vrati na ponovno preživanje.
Telefon u rukama, palci šibaju po displeju.
Niti vidi, niti čuje svet oko sebe.
Na nekoj od narednih stanica, pored nje se smešta drugarica.
Već po redu, kako se to danas red nalaže, poljupčić u vazduh i ova prva se vraća telefonu, uz primedbu:
– Dobra ti ta jaša…. kad si kupila?
– Prošle nedelje. Umro mi deda. Keva kupila crnu. I meni i Nataši.
Odgovor sam registrovala ja, nepozvana načisto.
Prva džora po telefonu…
– Ekstra…
– Šta lupaš, bre. Umro mi deda.
– E, vidi ovo za Severinu, stvarno ciganija…
– Jebala te Severina. Kažem ti, umro mi deda.
Pauza.
Ova spušta telefon u krilo, žvaće i pucketa neumorno, istim tempom. Izgleda da je konačno razumela da je drugarici umro deda. Informacija doprla do nje.
– Ne seri? Pa kad je umro, bre?
– Prošle nedelje.
– Je l’ bila sahrana?
– A je l’ bi ti volela da si normalna? Pa, naravno da je bila sahrana… Koji si ti retard… Ne verujem….
– Šta je tebi, bre? Jesi prsla? Otkud znam, brate, da ti je umro deda… Koja havarija. Ti si stvarno prsla.
– Nije bitno…
– E, a vidi ovo…
Opet joj je telefon u rukama.
Ova druga ustade bez reči.
Pomislila sam da silazi na sledećoj stanici, međutim, ustala je i otišla do prozora. Da stoji.

Došlo mi da je, umesto drugarice, zagrlim i utešim.
Eto, još ima dece koja žale za nekim bliskim ko je otišao zauvek.
Za dedom koji je, očigledno, bio važan u njenom životu i koga više nema.
Jebeš Severinu.

Advertisements