Jutros, u seljobusu, setila sam se Branislava Lainovića Dugog i njegove izjave neposredno pre nego što je ubijen potkraj devedesetih, a u vezi sa upravo pristiglim izbeglicama u Novi Sad, onih godina:
– Ne mo’š više proći Štrandom, a da ne čuješ sa svih strana “ ‘Ajmo š’njime!“

Zvrrrr, zvrrrrrrrrrr, zvrrrrrrrrrrrrrrrrr…..
– Alo? Ja sam… Evo nas u trijesdeveci, pošli na stan’cu….  željezničku… aha… znam da je došo… a i Mil’ca š njime?…. Ahaa…. brzo ću ja do Slavije, pa ću sać pješke do stan’ce, šta mi je to… Neće Nada, samo ja. Kako što? Nada ide na pos’o, neće ona ić do stan’ce sa mnom… Aaaaaaa, bogati?…. Kol’ki je?…. Jeba te bog, dvanejs kila pršut?…. Zajebavaš. Ne, a? Ahahahahaaaa…. Snać ćemo se…. Ahahahaha…. nemoj se sikirat… čim isječem zvaću te… a sušio si ga dobro…. što ne posla i onog našeg sira, bogati?…. A posl’o si?…. E fala ti… O’š ti moći doć’?…. Kako ne mo’š, bolan? E? Pa da zabevandimo ko ‘no lani, sjećaš se? Alo? Alo, čuješ li me? – e jebiga, prekide se.
– Šta je reko? ‘Oće l’ moći doć’? – pita Nada koja ide na pos’o.

Do poslednjeg časa sam čekala tu informaciju, ali stigosmo do Karađorđevog parka, pa ne čuh hoće li sender pršuta i sira doći i ‘oće l’ ko š’ njime, il’ je sprečen važnim poslovima? Došlo mi da se odvozam i ja do stan’ce. Željezničke, jašta. Nije mi svejedno.

prsut-662x340

Slika preuzeta sa Interneta.

Advertisements