Kad god sam došla, ona sedi nuz radio, al tako da nagne glavu skroz ukrivo, pa se nasloni na ruku, kolko puti sam je našla kako je skoro i zadremala tako podbočena na toj ruki. Kako ja uđem, a ona se oma trgne, pa mi čisto bude žao što sam je prenula iza sna. A te zime, ko o čim, ona samo o tim ratu, o Hitleru, o Čerčilu, o Staljinu, o Ruzveltu. Nije njojzi bilo žao za nju, znala sam ja to, neg za sve one silne Jevreje što i je ovaj ludi Hitler pobio il poslo u te logore što su i zvali „logori smrti“, jel se iz nji niko nikad nije ni vratio.

zima-priroda-slike-zime-najelpse-slike-prorode-sneg01_1450994052

Preuzeto sa Interneta.

Sećaš se ti da smo med prvima u Banovicma imali televizor? Jeste imala škola pre nas, imala je i Zadruga, pa su Seja i Baćko imali, ne znam da l su i Tanackovići, to se sad, viš, i ne sećam, al da smo ja i ti med prvima, to je istina. Nikad tvoja mati nije tela da oskudevamo ni u čim, taka je bila i uvek je taka i ostala.

Kad je donela televizor iz Beograda, pola Šijačkog šora je kod nas dolazio da gledi koješta, kad ljudi namire il kad se vrate iz polja, eto i, puna ona naša prednja soba sveta! A druga pola, kod naše Seje. Al nam je baba Cana bila najsmešnija, uvek se nje setim kad počne dnevnik! Kako ona spikerka kaže: „Dobro veče, dragi gledaoci!“, tako baba Cana zategne onu maramu što je večito nosila na glavi, bog zna da l je skidala i kad spava, otrese vertu, pa će i ona njojzi: „Dobar veče, bog ti dao, dete.“ U sobi smej, al baba Cana ni ne šušti, mogu se svi smejati, ona njeno izgovori i punkt.

I tako sad kad gledim tu televiziju mislim se, pa nekad, čedo, nije bilo ovakog čuda! Pa, valda smo se i mi voleli, valda je i kad sam ja bila mlada bilo ljubavi, al ovako štogod, što se sad može viditi, pa to je za pokorisanje! Ja se nisam zabavljala, nit sam o tim mislila. Kako me je Stanko zaprosio, tako sam se oma i udala, al takog gadiluka nisam vidla u krstu sveta što moš viditi po tim filmovima, ne marim ni da i gledim.

Nismo nešto ovi dana ni divanile o mojim životu kod gospoja Fride, ne moš stići, ajd ovo, ajd ono, posla uvek kolko oćeš, samo ako oćeš, a i ti očla za Beograd, nikad te da se vratiš.

E, ljubi te majka, samo uči, čedo, bez škole si niko i ništa. Ako mene nisu teli da školuju, a bila sam najbolji đak, pa je i učitelj Mudrić dolazio kod mog babe da ga moli da me da na škole, a ovaj nije teo, uh, kad se setim, ta ne znam šta bi mu radila… a ti, eto, imaš i mene i mater, nemaš brige oko ničega, samo knjigu u šake i mani sve drugo. Imaš kade.

Ta, oću, pripovedaću ti dalje, ne sekiraj se. Ajd uzmi od ove štrudle s makom, znaš kaka je, ko duša mekana. Nisam mesila s višnjama, reko sve da potrošim ovaj mak da se ne užegne, pa zato. Znam da najvoliješ s višnjama, mesiće ti majka, ni brige te nije.

Te su me zime, devesto četrdesete, svi troje pazili, a dolazila je još i gospa Rada, komšinica, znaš ona Stankova bivša gazdarica što nas je i preporučila gospoja Fridi? Svi se utrkivali ko će mi šta doneti, sa čim će me obradovati. Dok je Stanko na poslu, dođe Juliška oma zajutra da mi donese mleko što mlekadžija ostavi u kantici, pa ona oma skuva i razdeli za gospoja Fridu i za nas, a s mlekom obavezno neki kolačić, il zlatne moče ako je pržila za fruštuk gospoja Fridi, il neku kajzericu, malo kad da se nije još nešto našlo  uz to mleko. Onda ja, kad svršim poso po kući, odem do nji dve, malo se izdivanim s gospoja Fridom, čisto da joj oteram crne misli iz glave. Kad god sam došla, ona sedi nuz radio, al tako da nagne glavu skroz ukrivo, pa se nasloni na ruku, kolko puti sam je našla kako je skoro i zadremala tako podbočena na toj ruki. Kako ja uđem, a ona se oma trgne, pa mi čisto bude žao što sam je prenula iza sna.

A te zime, ko o čim, ona samo o tim ratu, o Hitleru, o Čerčilu, o Staljinu, o Ruzveltu. Nije njojzi bilo žao za nju, znala sam ja to, neg za sve one silne Jevreje što i je ovaj ludi Hitler pobio il poslo u te logore što su i zvali „logori smrti“, jel se iz nji niko nikad nije ni vratio. Al čim ja uđem, ona oma gasi radio, seda u njenu beržeru, prekrsti nogu preko noge, uvek u onim njenim lepim crnim cipelama na šnir, vikne Julišku da joj skuva kafu, pa zapali cigaru na muštiklu. Isprva mi smetalo, oma čim sam ostala noseća, al posle, kad je dete oživilo, nisam ni preduzimala. Naložila Juliški da donese jednu malu fotelju iz prednje sobe i da je metne u tu sobu di je ona uvek i sedila, baš naspram njene beržere, za mene. Kaže, da mi bude udobnije, neg na običnoj stolici. Tako sedimo, ja nešto šijem, il vezem, štogod držim u rukama, a ona puši i gledi šta ja radim, a malo, malo, pa kaže:

„Imaš zlatne ruke, Vera, a i vredna si ko pčelica.“

Ja uvek buknem u licu, al ko cvekla, prosto me sramota kad me tako neko fali, a obaška gospoja Frida, taka velika gospoja! Zabodem nos u taj ručni rad, ništa ženi ni ne odgovorim, jel ne znam ni šta bi kazla. I mati i baba su nas učile da nikad ne sedimo dokone, neg uvek nešto u ruke…

„Znaš da su Danska i Norveška kapitulirale? Ja ne znam šta će ovo biti! Nije dobro, nije dobro… Šta misli namesnik, šta misli Vlada? Ne znam, ali nije dobro. No, draga moja Vera, da mi malo prošetamo, šta misliš? Možemo do Dunava, kanda da je prestala košava? Eto, ni ja nisam izlazila ovi dana, bolu me noge, al ne valja ni stalno u kući biti.“

Šta ću, kako da joj odbijem, kad je tako dobra i fina, a mislim se, i ja sam se dobro usedila, pa nije lošo ni malko izaći napolje. Odletim do kućerka, dobro se natrontam, na glavu metnem i maramu i šubaru, a mesto rukavica što i nikad nisam marila, uzmem muf što sam ga sama sašila, a jedan isti taki sam napravila i gospoja Fridi. Od kad sam joj ga dala, uvek ga je nosila. A vodila sam računa da bude crne boje, a ne ko moj braonski. Gospoja Frida je stalno bila u crnini, nikad je ni po kući ni na sokaku nisi mogo viditi u nečim drugim, sem u crnim.

Tako ti se nas dve zaputimo kroz sneg upravo do pristaništa, pa se špaciramo dvared, trired, a ako je vreme da i Stanko izađe s posla, prečekamo ga, pa se svi troje vratimo kući.

Nit je nama ko veliko dolazio, ako ne računam moje i Stankove što su bili par puti, nit njojzi, ako opet ne računam za Šabat, jel su onda dolazili njeni i sedili su po ceo dan, a ona je posle ti njini Šabata izgledala i tužno i osekirano. O čim su divanili, ne znam, valda o ratu, o njinim familijama što su stradale pod tom ludom, Hitlerom. Il, može biti, o pokojnoj gospoja Fridinoj ćeri Raheli i mužu Isaku, šta ja znam. Nisam kod nje išla za Šabat, nit je ona dolazila. Još u petak joj Juliška spremi sve što treba, pa pravac u Pančevo, di je i živila, neudavana, s ocom i materom i s bratom, oženjenim i s njegovo troje dece. Verno je služila gospoja Fridu još od svoji mladi dana, al je retko kad prespavala u njenoj kući, baš kad zapada sneg pa kad ni vozovi ne idu po zamrznutim šinama, e ondak je ostajala da prespava u devojačkoj sobici.

Svi smo se te zime vrtili jedni s drugima i jedni nuz druge. Tako sam tu zimu i upantila, ko jednu od najlepši u mom životu.

Kad nigdi ne idemo i kad nam niko ne dolazi, ja sednem za moju mašinu, pa pevušim i šijem, a malo, malo pa bacim pogled napolje, na onaj sneg celac, što škripi pod nogama. Kake su to zime bile! Dunav se zaledi još s kraja novembra, pa upravo do marta moš po njim trčati, moš i sa sonicama i konjima prelaziti na banacku stranu. A pričalo se kako su se jedne godine celi svatovi podavili u Dunavu kad je puko led… I baba Olga mi je posle o tim pričala.

Tako je došlo i proleće. Sve nekako brzo, valda zato što mi je bilo tako lepo, a sve što je lepo brzo i prođe, tako to život udesi, da se čovek ne raskomoti baš mnogo, neg da uvek bude na oprezu.

Kako je granulo proletno sunce, tako je stigo i Stankov poziv da ide u vojsku u maju mesecu. Kraljevska mornarica.

Ja već dobro noseća, računam kako mi je kazo doktor Baruh, treba da se porodim il krajem maja, il početkom juna. Ako Stanko ide u vojsku, ko što mora, kako ću ja ostati ode, u Zemunu, pod kirijom – sama? I još i taj rat što je sve bliže, pa me prosto uvatio neki stra, ne umem ti iskasti. Ko da sam čitavu zimu prespavala, pa odjedared se sad probudila i svatila di sam i šta sam! Volela bi ja da ostanem ode, kod gospoja Fride, nije da ne bi, al se nešto bojim, jel već vidim da je i ona žena na izmaku snage, a još ja da joj se popnem na vrat s malim detetom, otkud to dođe. Našla nam se ko mati, fala joj, al ja bi ipak u Banovce, kad već Stanko ide. Pa biću kod moji, kod njegovi, začas će i proći ta njegova vojska. Sve se ja tako mislim, pa se i sa njime dogovaram. Nije ni on rad da me ostavi ode sa gospoja Fridom, vidim da bi bio i mirniji da sam kod naši, u Banovcima. Kaki su, taki su, opet – svoja krv, svoja kost. Di god da odeš, tuđin si, nisi svoj na svome. Opet je drukčije kad su ti tu mati, sestre, braća, ko što su i njegovi oma tu, ukraj kuće. Mogu biti i kod moji i kod njegovi, tako smo se dogovarali ja i Stanko. I tako smo i kazli gospoja Fridi. Ja sam mislila da će se ona mnogo rastužiti, da će tražiti da ostanem, al da viš, iznenadila sam se. Nit se ljutila, nit je, da kažeš, mnogo tugovala. Ko da joj je nekako pao kamen sa srca, ko da se čisto i obradovala što ću ja ići kod moji sad kad se Stanko sprema za vojsku! E, čedo moje. Nisam ja o mnogo čim ni mislila, a i bila sam mlada, pa nisam ni svaćala što je to sve tako bilo. Znala je gospoja Frida da će biti čuda i po Zemunu, čim dođe švapska vojska, znala je da će Jevreji prvi nastradati, a onda redom, pa je bila sretna da ne mora još i o meni brinuti. Al ja to onda nisam znala, pa mi došlo i krivo što me ona ne zaustavlja, što me tako lako ispraća. Dete, šta ćeš, pa detinje i misli.

Neću ti sad ni divaniti o tim kako smo se vratili u Banovce, kako smo se smestili kod Stankovi i kolko mi je falila i gospoja Frida i njen kućerak. O tim ne vredi ni trošiti reči. Samo ti se kaže kad pomisliš iz kakvog lukcuza smo se vratili u prolećno blato i letnju prašinu Šijačkog šora. Ta, beda jedna, ne mogu ti iskasti.

Oma nam je Stankov baba dao njin kućerak, ko što je i kazo kad smo ono bili, da u njim živimo, a kad budemo teli, možemo ga srušiti i napraviti nama novu kuću, ne brani nam niko. Premišljali smo se šta da radimo, jel novaca smo imali, al ja nisam bila rada da počinjemo nešto, pa da prekidamo dok je Stanko u vojski. Tela sam da to što započnemo, oma i završimo. Sve smo imali, samo nismo imali vremena.

Moja braća već u vojski, Sejin Baćko u Generalštabu, retko kad da i dođe, al je tu Dadin Nikola, pomoće kolko može, tu su i Stankova braća, tu mu je i baba, još je bio u godinama kad je mogo da radi. I tako se mi rešimo: srušićemo kućerak i pravićemo novu kuću, pa dokle stignemo dok Stanko ne krene.

Kako smo namislili, tako smo i započeli. Kućerak smo srušili za jedan dan. Našli majstore, neki Sasani, oni ćedu nam praviti kuću, nji pet i još tri što ćedu im pomagati da se peče ciglja. Makar što sam bila mlada, ja sam znala kaku kuću oću da napravimo. Nisam tela makar šta, jel što smo onda i započinjali, ako će biti nešto malo i sprndžuljeno? Pa, jel nije? Kazla sam Stanku, oću tri velike sobe sa ulice, sa velikim pendžerima, oću da imam stražnju sobu i veliku kujnu sa špajzom, oću da imam verandu u avliji i platno između nas i komšija i s jedne i s druge strane, makar što su s jedne strane njegovi. Možemo ostaviti kapidžik među nama, svoji smo, al zidano platno treba da bude. Na krovu, biber crep, volijem nek onaj što se nekad mećo. Tri odžaka. U avliji ću napraviti lepu bašticu i bunar. A prema bašti, druga avlija sa štalom i oborom, kotobanja i ambar, živinarnik, pa guvno da ima di da se baca đubre. Tela sam oma da napravim kupatilo, ko što ima gospoja Frida, al mi je Stanko kazo da to može i prečekati, ne moš sve odjedared. I prečekala sam, bome, preko dvaest godina! Al, dobro sad, da ne divanim o tim što je posle bilo. Posle za posle.

Sve smo se mi pogodili s majstorima, dotećemo i s novcima, nešto će pomoći i moj dejka, obećo je, nešto i Stankovi, pa ćemo mi dići kuću pre neg što Stanko pođe.

Tako je i bilo. Sve smo i završili, osim tišljeraja, to je ostalo da se završi i da se iskopa bunar. Dobro sad, ostalo je i da se patošu sobe, al je meni bilo najvažnije da se ja uselim u moju kuću, makar samo jedno odelenje namestila.

Ne mogu kasti, i Stankovi i moji su pomagali kolko god su mogli. Seja i Dada su kuvale za majstore svaki dan, baba je pomagala kolko je sirota mogla, mati isto tako. Sreća, pa naš ludi otac skoro da nije ni bio kod kuće. Ode tako, pustolina, da l za svinjama il ko zna za čim i za kim, i nema ga po dva, tri meseca. Kad dođe, napravi rusvaj po kući, oždere se nekolko puti, pa opet put pod noge. Nek mi je grešna duša, al sto put sam pomislila, dabogda se ne vratio, dabogda vrat skrljo kad je taka nesreća.

Stanko je, s još tri druga, Banovčana, očo u vojsku polovinom maja, a ja sam ostala da se bočim s majstorima i da čekam njegovo prvo pismo, da vidim di je, šta je, kako je. I bolje što smo tu kuću započeli, jel da nismo, ja bi dušu moju isplakala. Ovako sam bila okupirana s poslom, odud čekam svaki dan da se porodim, pa žurim da sašijem i pelene i benkice i jastučnica i posteljine, ta svega i svačega! Tako nisam imala kade ni da tugujem, ni da se žderem. Šta je, tu je, mislila sam se, proće i ta vojska, pa ćemo nastaviti tamo di smo stali. Samo da taj rat ne dođe do nas, al oćeš. Stigo je i pre neg što sam se nadala. Al, sve ono što je bilo pre neg što je rat došo, bilo je i crnje i gore.

I što sad ne jedeš tu štrudlu? Oćeš da ti majka oceče parče? Ajd s mlekom, to ti je za večeru, pa ćemo sutra nastaviti, čedo. Odi da te majka poljubi. Laku noć i nemoj se izležavati zajutra, neg ustani ranije da idemo da beremo višnje, kad već tolko voleš kolače s višnjama.

Advertisements