Sad, slagaću te, da l je bila nedelja il ponedeonik, al baš mislim da je bila nedelja. Ja izašla na šor da malo počistim, nešto me ko i steže u krstima, al se ne dam. Čistim šor ispred moje kuće i ispred kuće moga svekra, jedno je to meni, isto ko što i kad umesim rezanaca il štogod od kolača, oma podelim sa njima, gledam i ko svoje najrođenije, isto ko i moje zaove što gledaju  mene.

patikice-za-bebe-768x508

Slika preuzeta odavde

Ej, čedo moje, tolko me bolu kosti ovi dana, da l od promene vremena, il od reome, ta to je nešto strašno! Ako sam oka sklopila noćas! Vrti se čas tamo, čas ovamo, mesta ne moš naći kad te nešto bole. A i setila si me s tvojim ispitivanjem na sve one teške dane, pa sam se valda i od toga čisto pobolela. Znam da nisi tela, al taki je bio život, šta se sad tu može?

Očo Stanko u vojsku, s tim drugovima, ja ostala kod njegovi, računam, biću tu dok majstori ne dovrše započeto. Tela sam da sve bude kolko tolko gotovo, pa da se uselim. Al, da viš, morala sam i pre. Ja ne znam da l su regruti stigli na po puta, kad se moj svekar iskrlještio u mene: „Ne moš ti, snavo, samo oko tvoje kuće, te majstori ovo, te majstori ono. Ima posla i u ovoj kući ode, di živiš i leba jedeš. I ode ima gladne čeljadi, i ode se mora i kuvati i prati, i ode se mora raditi, jes čula? Znam ja da si ti gazdinska ći, a da smo mi makar ko, al si u našu kuću došla, a ode ti je tako. Pa ti sade vidi šta ćeš. Ako si namislila da ode budeš, ondak ode i radi.“

Ja se zgranula! Gledam u njega, slušam šta divani, a od čuda ne mogu da se povratim. Grunule mi suze na oči, al nisam rada da to niko vidi. Sagla ja glavu, ramena mi se tresu, oće l noge izdržati?

Ne mogu kasti, moje dve zaove, što su se tu našle, skočile na njega: „Babo, pa je l ti vidiš da joj je stomak do zuba, svaki dan će se poroditi, otkud dođe da joj tako kažeš?“ On se okrete, pa pravac u kotobanju da kruni kuruze, a ove dve će meni: „Nemoj, Vera, da se jediš. Taki je on, al ne misli lošo, neg eto, tek da nešto kaže.“ Fala njima, uvek sam i volele ko i one mene, a moj svekar mene nikad nije gledo ko svoje dete samo zato što je bio zameren s mojima. Znala sam ja to i pre neg što sam za Stanka pošla, al ni mislila nisam da je to tolko zabrazdilo i da on sad mene neće mariti, jel je njegov pokojni otac bio posvađan s mojim dedom. Nit ko više panti što su se zamerili, nit je to više kome ni u pameti. Al, eto. Njemu jeste bilo i ostalo uvek.

Posle podne otrčim do moji, pa se žalim mami šta mi je kazo svekar, a ona ćuti, ćuti, pa će najposle: „Vera čedo, ti si sad njina. Kako ti svekar kaže, tako radi. Nemoj da si mu štagod odgovorila, il da si se sa njim nešto svađala, to samo poslednji ljudi rade. Upanti, nisi otpala od nesveta, pa se nemoj ni vladati ko nesvet. Stankov je to otac, ti ga moraš poštivati, a da l ćeš ga voleti, il nećeš, ne smeš se pokazati. On je taki kaki je, evo, ja sam u ovoj kući trijes godina, uvek mu se javim na šoru, a on kako mu kad dune u glavu. Nekad ćuti, nekad i odgovori, od volje mu. Moje je da se javim, a njegovo je šta će i kako će. Kadgod možeš, ti nešto uradi i za njinu kuću, makar što tamo više ne živiš. Svet bi jedva dočeko da s tobom i s njime ispira usta. Zato te mati svetuje da budeš pametna. Proće to njega, evo, vidićeš.“

Radila sam kolko god sam mogla, dok sam mogla. Ako se kogod natrebio krompira, ja sam. Pa, di ćeš ti, tolka usta treba naraniti. Nije to bilo ko sad, frižidera i zamrzivača, pa moš nešto i ostaviti, neg svaki drugi dan kolji kokošku il petla, pa meći na supu, il na krompir paprikaš, a za veliko društvo, pa još i majstori, to ne moš nakuvati! Al, prošlo i to.

Dadin Nikola mi našo neke jeftinije fosne, kobojagi imaju više čvorova, ko da mi je to smetnja, pa mi patoso dva prednja odelenja, onu treću sobu i stražnju sobu sam ostavila, pa kad budem mogla. Važno da mi bude gotova kujna, imam dve patosane sobe, nešto će se naći i za precoblje, pa i nek nije bog zna šta, al da baš ne bude nabijena zemlja, to baš nisam volela. Najposle, ni ciglje nisu loše, pa ću preko nji metnuti krpare, leto će, a do zime ću već viditi šta ću i kako ću.

Mati mi dala šporet, majstor Đula ozido, pa mi Seja i Dada donele astal i tri stolice što su bili kod nas u podrumcu, pa neke stelaže što su nji dve ofarbale u istu braonsku boju ko što su i astal i stolice, nekolko šerpi i lonaca, pa jedno ogledalo, našo se i neki stari gvozdeni krevet i tako sam ja već imala di da se sklonim, što se kaže, svoj krov nad glavom. Još su majstori imali posla, al, da kažem, to su sad već bile sitnice. Kad metneš tišljeraj, to je gotov poso. Jeste prazna avlija, ni pileta, ni svinjčeta, al ja još imam novaca, pa čim bude gotova kočina, već sam namislila da od Miljkovići uzmem dva nazimeta, ako moji ne budu imali, pa da ranim do zime. Kaka je kuća bez zabijačke? Ja sam i detetom volela te zabijačke, kad se kolju svinje, pa kad se topi mast, kad se prave salnjaci s pekmezom od kajsija.

Ni ne mislim ja da nemam ni pekmeza, ni svinja, sama žena, dete moš kasti, pred kojim je porođaj, a ja se ko prava udubila u fantazije.

Sad, slagaću te, da l je bila nedelja il ponedeonik, al baš mislim da je bila nedelja. Ja izašla na šor da malo počistim, nešto me ko i steže u krstima, al se ne dam. Čistim šor ispred moje kuće i ispred kuće moga svekra, jedno je to meni, isto ko što i kad umesim rezanaca il štogod od kolača, oma podelim sa njima, gledam i ko svoje najrođenije, isto ko i moje zaove što gledaju  mene. Izašo moj svekar na šor, pa gledi kako ja čistim, valda mu je i milo, kanda da mu se i onaj brk smeška. I taman da mu nešto kažem, ko što dolikuje, čujem kako zveckaju neki zvončići, pa i topot, okrenem se, kad ono Sava kočijaš s njegovim fijakerom, staje baš ispred kuće. Ni ne vidim ja ko je u fijakeru, samo gledim u Savu što nosi neke pakete baš prema meni! Iju, otkud paketi? I otkud da i Sava nosi? Ako nešto i naručiš iz Zemuna il Beograda i čekaš da ti se pošlje, dođe Giga Cigan pa ti javi da dođeš na pristanište i da uzmeš šta ti je došlo od robe, nema ti ko to raznositi po Banovcima.

Iza Save što se, siroma, ni ne vidi od paketa – moja gospoja Frida! Sunce me je ogrejalo! Ne pantim da sam se kadgod tako zdravo obradovala! Ja bacim onu metlu, pa onako s onim stomakom potrčim prema njojzi, da je zagrlim i izljubim, kad me preseče, umalo nisam pala. Savila sam se do zemlje, ladan znoj me oblio, valda sam pobelila ko kreč. Sava ispusti one pakete na sred srede, pretrča i moj svekar, pa me nji dva uneše u sobu, a za njima trčkara moja gospoja Frida, pa sve poskakuje i ukće: „Koga da pozovemo, jao Vera, dete moje, pa ti ćeš se poroditi! Hajte, zovite nekog od njeni, sestre, majku, požurte, brzo!“ Ova dvojica se usplela oko mene, više me vuku neg što me nose, ta čitav cirkus. Nekako smo došli u sobu, pa dobauljali do kreveta. Meni malo uminuo bol, ja bi da ustanem, sramota da tako ležim ko proštac, em tu ovi ljudi, em mi tu moja draga i predraga gošća. Ma, kakvi, ona ni da čuje. Samo mi odmanula rukom da ležim, a čujem kako divani sa Savom i pita ga ima l u Banovcima babica. Vidim, daje mu novce da ode po baba Boju. Samo da se nije digod ožderala, molim ti se bože. Nisam ni vidla kad je moj svekar očo, samo odjedared, eto moji zaova u sobi. Ja, ko u bunilu. Ne mogu kasti ni da me nešto mnogo bole, al nemam snage da se pomaknem s onog kreveta. Kad god otvorim oči, neko drugi u sobi. Il vidim moju mamu, il vidim Seju, onda se nad mene naginje moja Dada, pa Stankove sestre. Ne znam više ni da l je dan, il je noć. Sve mi ravno i isto.

Najposle, čujem neki glas koji sve tera napolje iz sobe, rekla bi da je baba Boja, naša banovačka babica, i da je pod dobrim gasom. Ajao, majko mila, šta će od mene biti! Izdaje baba Boja naređenja, ko da je s Baćkom svršila vojne škole u Sarajevu: da se metne lonac s vodom na šporet, da se dobro ugreje, da se donese lavor, čaršavi i peškiri. A meni kaže: „Ti, čedo moje, odi ovamo, malko bliže, da baba Boja vidi di nam je to detence, dokle je došlo i oće l skoro materi svojoj…“ Došla bi ja, al ni pomaći se! Ko da me je neko okovo za taj krevet i glavu mi prekuco nuz jastuk. Pipa baba Boja stomak, odud, pa odud, pa bogami malo i pretisla odgore, ispod grudi, gura rukama na dole. Kako se dete u meni pomaklo, tako sam se, božemprosti, i otkočila. Ko da me je nešto prikovalo, ko da sam se oduzela, šta li. Al, eto, valda je i baba Boja znala taj njen zanat, a valda se i otreznila dok se sa mnom bočila, tek, pred ponoć, ja u goloj vodi, džabe što naglas vičem moju mamu, jel ne znam šta bi od bolova, džabe što vičem Stanka, jel me i tako ne može čuti, rodila sam tvoju mater.

Baba Boja uzela dete, okupala je, uvila u pelene, pa u čaršav, metla joj kapicu na glavu, pa mi je metla na grudi. Ona, bože, mala ko čioda, nema je šta viditi, a nit manjeg deteta, nit veće kosice! Pa joj i ona kapa lepo stoji, kosica crna, u licu bela, lepi obraščići, kaže baba Boja: „E, lepšeg detenceta nisam skoro vidla! Isti otac, ko da te je od dupeta oceko, puj, puj, da ne čuje zlo! Lepa ko lutkica, al ništa na mater nisi povukla. Ti, čedo moje, još malko tu lezi, pa se pridigni da se presvučeš, da ti presvuku krevetninu, pa metni ovo dete pored sebe i malko spavaj, neće te više ništa boleti. Sve sam ja sredila, nemaj brige. Posteljica cela, pupčanik kako treba, a ti sutra ko nova, ljubi te baba Boja. Ajd, u zdravlje.“

Tek kad je očla, ja pogledam po sobi, pa se odjedared setim gospoja Fride! Iju, napako, pa ja na ženu i poboravila! Sve se one sad okupile oko mene i deteta, svaka bi tela nešto da mi kaže, ja i čujem i ne čujem i vidim i ne vidim, samo moju mater držim za ruku i nešto mi se odjedared ražalilo, pa kad sam počela da plačem, suza suzu stiže, ne mogu da se zaustavim. Mati me ljubi u čelo, nešto mi šapuće, pa mi pusti ruku i ode podno kreveta, di stoji moja gospoja Frida i gledi u mene, pa kad je vidla kako plačem, i ona se rasplakala. Moja mati joj prešla, zagrlila je ko sestru rođenu, pa sad obadve plaču ko kiša.

Pitam Seju da l su gospoja Fridu ponudili da štogod žena jede, s puta je pravo naišla na moj porođaj, da l su joj kuvali kafu, jel znam da vole i njima sam o tim divanila, makar što i Seja i Dada znaju da vole i da puši cigare na muštiklu. Seja kaže: „Iju, Vera, pa valda nismo lude, valda znamo reda. Išli smo kod nas, tamo je gospoja Frida i ručala, a ti znaš da ona jede ko tica, ta i tica više od nje pojede. Samo je odbila od reda, a saćemo je voditi kod nas kući da spava. Dada će ostati kod tebe, ako ti nešto ustreba. Ne beri brigu, neg se odmaraj sad. Je l ti znaš da sam ja sad tetka? E baš ću biti tejka, to najvolijem. Jesi l ti mislila kako ćeš ime dati detetu? Je l si se nešto savetovala sa Stankom pre neg što je očo?“

Ja se čisto trgla. Nit sam se s njim savetovala, nit sam od posla oko kuće i  pomislila da detetu treba nadenuti ime. „Šta ja znam, ovi naši kumovi bog zna i di su, da l su u vojski, šta rade, a sa Stankom nisam o tim divanila, al mislim da bi on volo da se dete zove Kumrija, po njegovoj materi… Ja volijem Julijana. A šta ti misliš, Sejo?“

Kad ti se ona izbečila u mene, pa se podbočila, ja se čisto i poplašila: „Julijana? Ju-li-ja-na? Jesi ti kako treba, Vera, da nisi krenkovala? Otkud ćeš detetu dati ime Julijana, pa da je deca prozovu Juca i da bude ko ova luda Juca što se vuče banovačkim i belegiškim šorovima, a za njom laju kere i trči dečurlija pa joj prkose ‘luda Juca, luda Juca’! Još nam samo to treba! Juca neće biti i punktum, “ oceče moja sestra, oštro ko što je uvek i bila oštra. Ta, mani me se, mislim se, nije mi do života, sva ušmurana, malaksala, sad mi do imena. Ima kade, nadenućemo joj neko ime, valda se nekako mora dete zvati.

Moja gospoja Frida bila tri, četir dana, našla mi se u svakom momentu, kad su moji na njivi, il kad namirivaju, ona kod mene. Drži dete dok ja nešto uradim, il dok operem veš, il dok sebe operem, pa još ona, što ima sluškinju, uzme metlu i đubru i počisti i sobu i kujnu, obriše prašinu. Mene sramota, ne znam kako da joj kažem da ne radi ništa, gospoja je ona, otkud dođe da kod mene sklanja i čisti? Ništa njojzi nije teško, valda nikad u celim mojim životu nisam imala taku prijateljicu ko što je ta žena bila, pokoj joj duši. A šta je sve nadonosila, ne umem ti ni nabrojati! Ako nije ispraznila dva, tri zemunska dućana, manje nije! I razni materijala za šivenje, za aljine, za iz dva dela, pa damasta za posteljine, nove šerpe i lonce sa zaklopcima, pa jedan divan serviz za ručavanje, beli, pa sa roze i zlatim cvetićima, a okolo zlatna štrafta, od slanika do supntopa, dve pradle, i to jedna četvrtasta, a druga okrugla, pa male tacne, beštek što sam jedared kazla da mi se sviđa, a ona upantila pa posle očla i kupila, da bi mi sad sve to donela! Dve kante od pet litara zejtina, onog najfinijeg što je i ona s njime prelevala salatu, desetak kila pirindže, pa šećera u kocke što u to doba nije ni bilo u banovačkoj radnji, jednoj jedinoj, što je držo Blagoja Rusmirov, morske krupne soli, suvi smokava, urmi, ratluka, čarapa i za mene i za Stanka, pa neki pulovera za Stanka, al ja ti ne umem ni nabrojati šta je sve tu bilo, po tim kutijama spakovano. Valda je, otkad smo očli, po ceo dan pakovala i smišljala šta još da mi metne i sa čim da me obraduje.

A razgovora s njome, tek to ne umem opisati. One njene blage oči, pa osmeh na svaku reč, ona tepanja detetu… i sad mi se ražali kad se setim ti dana. Samo je, malo, malo, pa o ratu i o stradanjima njenog naroda, a kazla je da će stradati i svi drugi, di god Hitler metne čizmu, a kako se njojzi čini, metnuće je na ceo svet.

Kad je očla, tako mi je odjedared kuća bila pusta. Bile su tu i moje i Stankove sestre, dolazila i mati i baba, već smo pomalo iznosili dete na verandu, otkud ću čekati četrdest dana, napako. Napolju lepo vreme, a ja da držim dete u sobi, napako.

A sve mi se izmešalo u glavi ti dana, nit se sećam pravo ko je bio, ni šta se divanilo, sve mi to nešto ko kroza san, samo sam upantila da je bio petak kad mi je Giga Cigan dono anzis kartu i pismo od mog Stanka.

Srce mi stalo od sreće!

Samo kad se javio da je živ i zdrav, nije to šala čak na more otići, makar što je imo i drugove sa njim, opet je to na kraj sveta moš kasti. Piso je da su se smestili u kasarnu, da ima regruta i iz Belegiša i iz Surduka, ima i iz Nova Sada, iz Putinaca, iz Pećinaca, kaže, ni brige ga nije za to, med svojima je, neg se brine za mene, kako se ja sama bočim s majstorima, kako sam sa zdravljem i da mu oma javim je l imam novaca, ako nemam da se on snalazi nekako, samo da završim kuću i da se preselim. Znao je Stanko kaka je situacija kod njegovi, a znao je da će moji pomoći kolko budu mogli, a mogli su, i jesu pomagali, al je opet brino i znam da se sekiro što je moro da ode. A šta ćeš. Još ja pantim svaku reč iz tog pisma i s te anzis karte na kojoj se lepo vido Dubrovnik i to sinje more, i ono zeleno mastilo s kojim je uvek volo da piše moj Stanko. Valda sam sto puta pročitala šta je napiso, a suze same klize iz očiju, pa mi pale dve i zakrmačile najdojnji deo pisma, baš onaj di je piso da jedva čeka da mu javim kad se porodim i da bi volo da rodim devojčicu, da bude lepa na mene, a pametna na obadvoje. E moj Stanko, moja sudbino žalosna.

Gledam našu devojanu, pa se pomislim u sebi, samo da bude mir, pa da cveta smilje i bosilje, jel samo u miru ljudi i mogu biti sretni. I tako mi padne na pamet ime Smiljana, a da je zovemo Smiljka, tako mi nešto došlo upamet. Eto, taka situacija, di se sve uzburkalo, di se uspalili i taj Hitler i taj Staljin i Engleska i Amerika i ceo svet, gadni ljudi u tim gadnim vremenu, dali ime mome detetu. Kažem naglas, ko da sam poludila: Smiljana, pa kako sam kazla, ona ko da me pogledala, pa se ko i nasmejala iz kolevke u kojoj je prvo spavala moja Seja, pa jedan, pa drugi brat, pa Dada, pa najposle i ja, a sad se u njojzi ljuljuška moje dete! Napolju leto, sunce, čuju se čele kako zuje oko pendžera, povetarac u firangama pravi ladovinu, a ja sela da mom Stanku otpišem odgovor.

Bog zna kolko sam puta počinjala, pa bacala papir u šporet. Sve bi da mu kažem, a ne bi da se jedi tamo u belim svetu. Pa pišem isponova.

Kadgod, valda iz desetog puta, napišem pismo, a opet nisam bila baš zadovoljna. Al dobro sad. Ne moš sve ni sakriti, a ni nemam ja šta da krijem, nego nisam rada da se on tamo ždere, kad već ništa odande ne može pomoći. Napisala sam i koje sam ime namislila da nadenem našem detetu, pa sad čekam odgovor. Dok odgovor ne stigne, ja ću je zvati Smiljka, pa ako Stanko baš zaintači neko drugo, lako ću je prekrstiti. I tako je pop Mitanče više pijan, neg trezan, što god mu kažem, tako će i upisati, što kaže svet, ne meša se u svoj poso.

Ti dana se i moj baba vratio s daleka puta. Kanda da je malo olabavio i on, il mu nešto došlo upamet od pre, tek, evo ti njega jedared na moji vrati! Mene nestalo. Reko, sad kad mi napravi čudo, pa sve po kući razbaca i porazbija ko što ume, bog zna šta će i sa mnom i s detetom biti. Ja stala ispred kolevke, reko, da spasem šta se spasti može, ta di ću ja s njime da se izborim, al opet, majka ko majka, da zakloni svoje dete. Gurne on mene ustranu, pa pravac na kolevku. Ja za njim, pa ga uvatim za ruku, a on, kad je vido Smiljanu, stao, pa se okreno i kaže meni, al onako blagim glasom, ko da nije on, bože me prosti:

„A ti tako? Odbegla za bedu bedinu, za sirotinju, pa još i rađaš bedu sebi na vrat. E, Vera, Vera…“

Gledi u dete, a ona ko da zna, pa baš uzinat, smeje se na njega. On se čisto iznenadio, valda mu se učinila i lepa, a i bila je lepa ko anđeo, nije što je moja, ko što svi kažu za svoje. Baba se sago, ko da bi je uzo, ja ne znam da l da stojim i da gledim, il da ga odgurnem. Ukopala se tako, sva prestravljena, čekam šta će ovaj uraditi. Pa, mogo je brečiti o zemlju, kaki je lud i pust bio! Al meni ko da je neki glas šapno, neće ništa lošo biti, ćuti i čekaj. Uspravi se on, pa traži nešto po džepovima od čakšira, najposle je našo. Sago se opet, metno ruku ispod jastuka i kaže: „Ti si dejkino prvo unuče, nek si živa i zdrava, makar što si otpala od ove sirotinje, moja si, gazdinska si ti krv, neće dejka dati da se ti mučiš i sirotuješ. Evo da kupiš tebi momka,“ pa se okrete polako oko sebe.

„Sedi, babo“, kažem ja, a srce mi tuče u grlu, ko da ću se udaviti.

Reč više nije kazo. Nit je seo. Samo je gledio oko sebe, pa polako, nogu pred nogu, na avliju. Tu se još jedared okreno da vidi verandu i kuću, mene nije ni pogledo, pa ode. Od to doba, nisam vidla mog oca dok Smiljka nije pošla nogicom, eto, godin dana.

A oma posle tog dana kad je baba bio kod mene i ostavio Smiljki pod glavom tri velika dukata, stiglo i Stankovo pismo.

Smiljana ostala Smiljana, Smiljka. Ja sam je uvek i zvala Smiljka, nešto mi to bilo lepo.

Neko viče na kapiji, idi vidi da nije kuma Bisa, kazla je onomad kad sam je vidla kod doktora da će doći. A zaključala sam, jel su otoič neki Cigani, kotlari, išli šorom, pa reko da mi ne uđu u avliju, ne moš s njima izaći na kraj.

Advertisements