„Kumo, kako je Stanko sad? Je l ti skoro piso? Zdravo je bio bolestan, čuo sam od našeg Joze, što smo zajedno radili, a nji dva su zajedno očli u mornaricu…“

Mora da sam pobelila ko kreč, čim je on stao u sred reči. Vidi čovek da ja nemam pojma o tim. Moj Stanko bolestan, a da mi reč nije napiso? Odjedared me obli ladan znoj, nama mi se učinilo da ću pasti oma tu, na ciglje ispred sinagoge! Pa mi krenula neka gorka voda na usta, u ušima zuji, iju, napako, samo da ostanem na nogama.

hgk-89787

Preuzeto sa Interneta.

Ajd uvuci mi začas konac u šivatku, ne vidim, a mučim se već po sata. Valda sam izgubila vid od šnajderaja, noći i noći sam šila da se preživi, šta moš. Sreća pa sam taj zanat izučila, inače zlo. A sad, eto, ne vidim, pa ti čuvaj tvoje oči, to ti je kapital za ceo život. Nemoj noću čitati, čedo, nije to zdravo za oči. Mora se voditi računa o zdravlju, jel kad čovek omatori, ako ništa od tog kapitala nije sačuvo, teško njemu. Je l to kuvaš kafu? Nemoj meni, nešto mi lupa srce kad je popijem, nikad je nisam ni marila, a sad pogotovu.

E, a di smo stale?

Da, da. Moj baba kad je bio kod mene, prvi put od kad sam se udala, pa očo opet u svet i nije se vraćo, već su i Švabe okupirale Srem, a njega nigdi. Kazli su neki ljudi kako su ga viđali u Novoj Pazuvi, pa u Batanjici, al kući dolazio nije. Bar je moja sirota mati odanula. Pa i dejka i baba, da mogu da rade i žive ko svet, a ne da im nad glavom stalno neko larma i da i od kuće tera. Al se moja mati već tad pobolela i ja sam osetila da ona neće duga veka biti. Namučena, izrađena, nešto mi odjedared oronula, pa mi došla ko starija i od babe, a baba je onda već bila matora, eto ko ja sad što sam. Kad god ugrabi vremena, ona dođe kod mene, pa uzme Smiljku na ruke, priča joj, tepa joj, ljubi je i privija na grudi, a ova ko da zna, pa se ućuti, samo guče i najposle zaspi u njenim krilu… Baba dođe do vrata, pa samo gledi u kolevku, retko kad da je ušla u sobu, isto ko i moj dejka. Obadvoje samo svrnu na minut, da vide praunuku, i makar što i zovem da uđu, oni ni da čuju:

„Neka, čedo, matori smo mi, a ona je mala, šta će staro čeljade kod malog deteta blizo? Samo da je vidimo, dosta je i to.“

Meni se tako ražali, pa ne znam šta bi, vidim da je i njima kraj i da tu nema šta da se divani – otićedu mi za kratko vreme svi troje – ovi od starosti, ugasićedu se, a moja mama od teškog života i bolesti…

Dada se udala u Staru Pazuvu, Nikola kupio lepu kuću, nije bila velika, al na dobrom mestu, baš u srpskom kraju, oma na početku kad ideš odovud. Dobar je bio uvek, i onda i posle, jako je volo da dođe u Banovce, kod mene i kod moji. Valda mu je bilo lepo kod nas, jel je još detetom osto bez matere, on i brat. A i prema mojoj Dadi je uvek bio dobar, pa smo ga svi voleli, al ko da je od naše familije. Ja ga od braće nisam odvajala. Ako njima kupim košulje, obavezno i Nikoli, makar što mi je zet. Ako njima nasašivam veša, obavezno i njemu, kažem ti, ko da sam tri brata imala. Al zato i on, kad god je trebalo na njivu, il da se kopaju kuruzi, il da se kosi žito, il kad dođe vršalica, eto njega časkom na biciklu. Nekad dođe i Dada sa njim, a više puti on sam. A vredan, vredan, samo tako mož biti. Nemam ti šta o njim divaniti, kad ga znaš i kad si i ko dete i dan danas uvek kod nji volela da ideš.

Eto, i Baćko nije bio, da kažeš, loš, daleko bilo. Al nekako nije bilo ko Nikola, druga je to sorta, valda i što je tolke godine provo po belim svetu, najpre u Sarajevu, a onda u Beogradu, pa se nekako i odrodio od nas, Banovčana. Retko je i dolazio, a i kad dođe, malo sa Sejom, pa malo oko kuće, dok ode do vinograda s deda Pajom, začas proleti to njegovo ocustvo, nismo ga čestito ni vidli, a on već ide natrag, na službu. A moja Seja je bila flit za njega, ko i za sve nas. Kaki god da je on bio, i oštar i vojnički krut nekako, kad ga ona ošine s onim njenim crnim okom, on se ukopa na mestu. Čisto mi ga nekad bilo i žao. Nije Seja volela nikake šale, il da se smeje ko luda, ko što smo ja i Dada znale da se ludiramo. Ona ti je bila ozbiljna, nije bilo nekog smeja i komendije s njome, a kad odreže, ko nožom! Nema kod nje šes, pet, ko neki đeneral! Ja sam se, da ti pravo kažem, nje uvek i bojala i strepila šta će kasti, više neg i mati i baba i dejka i baba i braća. Ona je bila glavni sudija u svim, ona se pitala da l će se žito prodati ovom il onom, da l će se sejati kuruzi u pustari, il repa, da l će se kupiti svinje i pošto će se prodati. Taka je uvek bila, al je bila i pravedna. Ne daj bože da nekog od nas treba da brani, ta će u oči skočiti, al neće dati na svoje ni po cenu života, samo ako zna da smo ispravni.

I moje se zaove, ove dve starije, obadve udale. Samo je ostala najmlađa, Zdravka. Ona mi je bila desna ruka, a zbog mene i moje Smiljke je bila sto puta bijena kod kuće, jel moj svekar nije volo što ona stalno dolazi, valda mu je bilo krivo, šta li. Kad me on ne vole, ne može me ni njegova ćerka voleti. Nikad se nismo izmirili onako, da kažeš, ko što treba. A nisam bila mrzeća, samo mi je bilo krivo na njega što me tolko nije mario, al dobro sad, ne mogu me ni svi voleti.

Moja gospoja Frida mi je pisala bar jedared nedeljno, a i ja sam njojzi otpisivala. Nisu to bila neka, da kažeš, dugačka pisma, al sam jako volela kad dobijem pismo od nje i znam da je i ona volela kad joj ja pišem o Smiljki, o kući, o tim šta sam kuvala, da l sam mesila neki kolača i kaki, jesmo l brali trešnje, je l su rodile višnje, kako su Seja i Dada, kako su svi moji, da l Stanko piše. I stalno me je zvala da dođem kod nje na posedak. Najposle, namislila sam i da idemo, već će i jesen, a treba mi štogod i da kupim u varoši, ide i zima, treba se spremiti, pa ću se i krenuti. Iće sa mnom i Seja, da ne idem sama s malim detetom, a i Baćku da ponese štogod od kuće, šilje mu baba Olga.

Ne mogu se ja odužiti gospoja Fridi, pa sve kad bi na leđi ponela celu moju kuću, al opet, red je nešto joj poneti, pa smo se ja i Seja natovarile ko prave: i friški jaja, i sira, i putera, i živine – dve kokoške, morku, patku, tela je mati i gusku da zakolje, al ja znam da ona ni ovo što smo ponele neće potrošiti i trajaće joj bog zna kolko. Baba nam natovarila i brašna, od onog najfinijeg, mutmela, pa krisa, maka, prošlogodišnji suvi oraja i ne znam ti više ni kasti šta tu sve nije bilo.

Pravac s pristaništa, mi kod gospoja Fride na kapiju. Što se Juliška obradovala kad nas je vidla, samo što nije zaplakala! Uzela moju Smiljku na ruke, pa s njome po avliji od cveta do cveta, od drveta do verande, pa je metne na pletenu fotelju, a ova moja samo pruža rukice njojzi. Valda i deca osete ko i vole i tome se i raduju. Sad kad smo sve to što smo ponele ostavile kod moje gospoja Fride, Smiljku ću namiriti sve što treba, presvuću je, pa ćemo ja i Seja u trgovine, da pokupujemo ono zbog čega smo i došle, pa ćemo se vratiti, da bi ona uzela to što je ponela za Baćka, jel nema on kade da dolazi, ona će mu odneti.

Obradovali se i kalfe i šegrti kad su me vidli u zemunskim dućanima, sve mi daju popust na robu, pa pitaju di je gospoja Frida, jel je nisu vidli od kade sam ja očla za Banovce. Nisam ni znala da ona baš nigdi i ne ide, pa mi došlo žao i krivo, ne umem ti iskasti. Nakupovale nas dve svega i svačega, i crvenog, i plavog, i zelenog, i oker brokata za jorgane, jel u Pazuvi nema taki izbor ko ode u Zemunu, nit su take cene, i dugmadi, i kopči, i ameriken platna, i šifona, i kojekakvog cica da sašijem svima nama aljine za svaki dan, pa porketa i zenane za zimsko doba, konaca, ibrišima, šivatki, špenadli, naprstaka, igala za štrikanje i kukica za eklanje, čipke na meter, ta svega šta smo i namislile. Ništa mi to nećemo nositi, sve će nam doneti dečko što tu radi, a mi ćemo ko gospoje, nogu pred nogu, pa u gvožđaru, pa u kolonijal, pa ako stignemo i kod flizera i, najposle, kući kod naše gospoja Fride.

Ne znam da l smo zamakle za ćošak, al nismo ni stigle do sinagoge, a oma tu je i gvožđara di smo tele da svrnemo, ispred nas – moj i Stankov kum!

„Di si, kumo, da l to moje oči dobro vide? Dobar dan, ljubim ruke, kako ste? Kad ste došle u našu varoš?“

Izljubimo se ja i kum, Seja pružila ruku na rukoljub, sva ukočena ko što je uvek i bila, ja divanim s njime, smejemo se na sred šora, vidim, čuo je da sam se i porodila, pita za dete, pa će odjedared:

„Kumo, kako je Stanko sad? Je l ti skoro piso? Zdravo je bio bolestan, čuo sam od našeg Joze, što smo zajedno radili, a nji dva su zajedno očli u mornaricu…“

Mora da sam pobelila ko kreč, čim je on stao u sred reči. Vidi čovek da ja nemam pojma o tim. Moj Stanko bolestan, a da mi reč nije napiso? Odjedared me obli ladan znoj, nama mi se učinilo da ću pasti oma tu, na ciglje ispred sinagoge! Pa mi krenula neka gorka voda na usta, u ušima zuji, iju, napako, samo da ostanem na nogama.

„A šta je bilo? Od čega se pobolo? Govori, kume, šta je sa Stakom, ako boga znaš! Nije mi ništa piso, znam ja njega, samo da se ja ne sekiram, taj će sve prećutati…“ I udavim se u suzama. Smiriva me dečko, ta, nije ništa ozbiljno, preladio se, more je to, bila bura, pa se svi preladili, mlad je, šta će mu biti. Sve on tako meni trukuje, ja pola čujem, a više ne čujem šta mi divani, više ga gledim, neg što slušam, sve se bojim da mi nešto prećutkuje.

„Ta, šta ti je, kumo, ozdravio je oma, ne sekiraj se, kazo mi je Joza, baš onomad u pismu.“

Pozdravimo se i krenemo nas dve, meni noge klecaju, nije mi ni do gvožđare, a kamoli do flizera. Ispričam gospoja Fridi šta sam čula, a ona me teši, isto ko i moja Seja i Juliška. Nije to ništa, mlad je Stanko, zdrav je, pa za ljude je i da se pobolu, al je za ljude i da ozdrave. Sve one meni tako divane, al meni se navukla neka briga, pa me pretisla, ne mogu da uvatim vazduha. I Smiljka valda nešto predosetila, pa se i ona unervozila, ne moš smiriti dete. Držim je na rukama, plače ona, plačem ja. Sve mi se pred očima stvaraju slike mog Stanka kako je bolan, prebolan, leži negdi tako sam, nema ko da mu da čašu vode. Ej, bože mili, pa što da se pobole, kad je uvek bio zdrav ko dren? A možda je bila neka rednja, pa prošla, ko će znati? Oma uzmem papir i pero, pa tu, kod gospoja Fride, napišem pismo, pitam šta je bilo, u čim je stvar, što mi nije o tim piso, jel treba od drugog da čujem šta je s njime, napišem da smo ja i Seja sa Smiljkom u Zemunu na posetku, al da ćemo oma kući, pa da mi piše na Banovce, a ne na gospoja Fridinu atresu.

Kažem Seji da bi ja skoro sutra da idemo kući, sve mi preselo, sva sam malaksala od jeda, kanda da ću se i ja poboleti. Gospoja Frida nas zaustavlja, da ostanemo koji dan, a jok, ja kući, pa kući. Najposle, ode Seja da se vidi s Baćkom i da mu preda šta su mu od kuće šiljali, pa ćemo se mi krenuti kući oma zajutra.

Bome, dugo nema pisma od Stanka. Kadgod, nosi Giga Cigan pismo, zeleno mastilo, on je! Sve najlepše reči što je umo i znao da napiše, napiso je, o svim i svačim, a o bolesti, skoro ništa. Jeste, bio je bolestan, al je ozdravio i nemam šta da mislim o tim.

Sad i meni lakše, al mi se opet u glavi mota crv, sumljam ja da je to baš sve tako kako je on napiso, jel računam, čim je Joza piso našem kumu da je Stanko zdravo bolestan, nije to šala. Ozbiljno je to. Sve sam tako mislila, a nisam ni znala kolko sam u pravu i kolko je moja briga bila na mestu! Kamo sreće da nisam ni saznala.

Već se dobro zagazilo u duboku jesen, kuruzi obrani, okrenule neke kišurdače, nikud iz kuće izaći, blato do kolena. Svi se zavukli po sobama, samo koliko se izađe da se namiri stoka il da se unesu drva, i oma unutra. Nije ni tolko zima, kolko je neko teško vreme, valda i ne pantim da je nekad taki bio kraj novembra. Sipi, duva i neki ladnjikav vetar s Dunava, ja za mašinom, slušam radio, to me naučila gospoja Frida, dan za danom isti, ko da se okamenilo i vreme i svet.

Takog jednog dana, već se i mračak vata polako, čujem ja kako neko kuca u pendžer. Razmaknem firangu da vidim ko bi to mogo biti, i stanem ko ukopana! Na šoru, ispred naše kuće, u mornarskoj uniformi, s mornarskom kapom na glavi, u mornarskim kaputu, stoji moj Stanko s još jednim drugom!

Vrisnem, pa izletim na šor, nit sam se s nečim ogrnula, neg onako, kako sam bila u sobi, pa sve u natikačama. Kako sam zagazila u prvu baru, sva mokra! Ne marim, nek sam mokra do gole kože. Srce mi udara u grlu, formalno ću se udaviti! Stala mi neka knedla, suze na oči, steglo me u grudi, luda ludina!

„Stanko, pa otkud ti?!“

Glupoša, mesto da kažem: dobrodošo, izvolte ući, tako štogod pametno, ja tako lupim i ostanem živa: otkud ti. Pa, otkud, iz vojske, došo čovek svojoj kući. Al, eto. On gledi u mene, pa u našu kuću, pa me stego uz sebe.

„Vera moja, sunce moje, dušo moja!“ – grli me moj Stanko, ja stojim u blatu, zaburila glavu u njegov kaput, šinjel, šta li je, nije mi zima, al me  trese neka groznica iznutri. Nisam ga čestito ni vidla, al pod rukama osećam – nije to moj Stanko kaki je otišo. Mršav, mršav, ni pola onog čoveka kojeg sam proletos ispraćala.

Prvi je Stanko došo sebi, pa zove druga da uđe u našu kuću u kojoj ni on još nije bio, sve mi to prolazi kroz glavu: pa on nije ni Smiljku vido!

Trčkaram ja po onim blatu, idem ispred nji, pa se sve okrećem da vidim idu l, jesu l oni to došli, il ja sanjam, možebiti?

U sobi toplo, ja založila vatru, pa milina. Gore radio, gore sijalica, na šporetu krompir paprikaš bez mesa, šta ću ja za mene samu i Smiljku, dosta nam dva krompira na ceo dan. Sad se odjedared mislim, šta ću ljudima dati za večeru? Al seljačka kuća, uvek imaš jaja, sira, slanine,  tako štogod, pa i kad ništa nemaš, imaš to i so tim ne mož biti gladan. Cipovka leba, ima masti, pekmeza, paprika u dunstu, ta ima šta oćeš.

Moj Stanko stao kod kreveta na kojim sedi naša Smiljka, a ona mu pruža rukice, ko da je s njome od kad se rodila! E to da mi je neko pričo, ne bi verovala! On je uzo u ruke, pa je okreno prema tim njegovim drugu što je s njime došo:

„Vidi, Siniša, to je moja ćerka. Sunce tatino, lepoto moja, ljubi tata kosicu!“ I sve tako, dok je u jedan par nije spustio natrag na krevet, pa očo na drugi kraj sobe. Ja i ne preduzimam šta mu ovaj drug govori, al kad sam čula, pretrnula sam:

„Nemoj, Stanko, može preći na dete.“

„A šta da pređe na dete?“ – pitam ja, uzrujana.

Nji dva se zgledaju, ćute, pa ja opet pitam:

„Stanko, šta da pređe na dete, pitam te?“

Stanko se zagledo u mene, al onako, ozbiljno, pa skoro šapuće:

„Ajd, Vera, o tim ćemo kad budemo sami. Daj da se nešto večera, Siniša je za putom, i on ide kući, u Inđiju, zajedno smo došli lađom, pa će on kod svoji oma večeras.“

Da zadržavam čoveka na konaku, neću, valda Stanko zna da l on treba da ostane kod nas, il će oma kući.

Vrtim se po kujni, iznosim na astal sve što se setim da se može jesti, nađem u špajzu i neke krmenadle zalivene u mast, to mi je mati donela onomad, a ja nisam ni jela. Kad sam sve iznela, nemam di da metnem tanjire. Ajd nekako sam našla mesta, pa sela i ja sa njima, a Smiljka mi na krilu.

Jedu oni šta sam iznela, neće Stanko rakiju, al ovaj Siniša bome nateže onu politru, malo, malo pa povuče iz nje, a dobar cug ima. Ne marim kad ljudi piju, valda me to uvek seti na mog babu kaki je lud bio kad se narolja, pa zato i ne volem ni miris rakije. Al dobro, ako čovek vole, nek pije, ni brige me nije, nije moj čovek pa da se ja jedim.

Ispratimo mi njega, iće na Dunav, pa će naći nekog da ga odveze do Inđije, nije ni to preko sveta. Tela sam ja da pitam u komšiluku bi l mogo neko, al Siniša ni da čuje. Kazli su mu da na pristaništu uvek ima neki kočijaš, pa će naći, da se mi ne brinemo, snaće se on. Kad je umo da dođe iz Dubrovnika, valda će umeti i od Banovaca do Inđije.

Kad smo se vratili unutra, moj Stanko me posadi na hoklicu u kujni, pa mi kaže, nikad neću poboraviti te njegove reči:

„Upanti, Vera, da te volem najviše na svetu. Fala ti što si mi rodila ćer, to sam oduvek volo, a moram ti kasti, zdravo sam bolestan. Ja, Vera, imam tuberkulozu i otpustili su me iz vojske, da znaš, ja se tamo više ne vraćam. Kazli su mi vojni doktori u Dubrovniku da ima leka, lečiću se, daću sve od sebe da budem zdrav. Nisam teo da ti pišem o tim, jel sam mislio da sam se preladio ko i drugi, al su drugi ozdravili, a ja stalno još imam temperaturu i malaksavam svaki čas. Volo bi da grešim, al sad kad sam kod kuće, imam i nadu da će i za mene još biti sreće i lepi dana, al eto, ne znam…“

Stade Stanko.

A ja – ćutim i ne znam šta da kažem. Ruši mi se i svet i ova kuća i sve oko mene. Kako koju reč kaže, ja sve manja na onoj hoklici. O čim da mislim? Čemu da se nadam? Srce mi krvari, duša me bole. Pa mi sve kroz glavu prolaze slike kad sam bila birana za kraljicu zabave, pa kad sam odbegla za Stanka i kad smo ko lopovi utekli iz Banovaca za Zemun, to jutro kad su me Seja i Dada ispratile na lađu, pa zemunska „Venecija“ di smo sedili kad smo došli u Zemun tog jutra, pa venčanje, pa gospoja Frida… Moja gospoja Frida, moja druga mati, moja prijateljica, sve to više neg gazdarica. Šta je ona sve u njenim životu pasirala i šta je premetla preko glave, pa živi, šta će. A ja se ode ukipila ko Genoveva, ko da saranjujem mog Stanka, ubio me gospod, mesto da mu dam volje za životom! Ej, bože, ala sam bila glupava! Moj Stanko bolestan, a ja mislim kako ću bez njega! Šta ti je čovek, uvek i na prvim mestu sebe gledi. Pa tek posle svet oko sebe. A valda to tako svako, dok se ne opameti, ko što sam se i ja opametila, kadgod.

„Stanko, ićemo kod doktora, ima i u Pazuvi, ima i u Zemunu, ima u Novim Sadu, ta stićemo di god treba, samo da ti meni i našoj Smiljki ozdraviš! Nema tog mesta di nećemo otići, samo da mi poživiš.“

On kanda da je malo sino u licu. Nasmejo se, al nekako tužno, pa sve gledi u našu ćer što se sama sigra s njenim prstićima.

„Namestićeš mi krevet u drugoj sobi, neću s vama spavati, da ne pređe na tebe il na dete, dok ne ozdravim. A ovi dana ćemo otići kod doktora, da vidimo šta i kako dalje.“

I premda sam tela da osokolim i njega i samu sebe, ja sam znala u dubini duše da od mog Stanka neće ništa biti. Kako, ne umem ti kasti, al eto, tako sam osećala.

I tako je i bilo.

Nemoj sad plakati, čedo moje, tako je to vreme bilo, znam ja da je u to doba već i bilo leka od tuberkuloze, al je ova Stankova bila galopirajuća, tako su kazli svi doktori kod koji smo bili – njemu nije bilo spasa. Na mojim je rukama izdano, moje su ga suze okupale, s mojim bolom sam ga ispratila na večni počinak. Umro je u snu, uoči Đurđevdana, naše slave, ako ništa drugo, bar ga ništa nije bolelo. Dala sam sva tri dukata što je moj baba metno Smiljki pod jastuk kad je bio da je vidi, samo da mom Stanku daju nekcije od koji ga neće ništa boleti. Sa njim sam saranila i samu sebe, makar što sam još živa.

Sve što je posle došlo, i rat, i ustaše, i Švabe, i beda, i nemaština, sve mi je to bilo tako obično, valda sam utrnula od mog jada i čemera, pa mi prosto bilo i svejedno. Ko da sam živila neki tuđi život, a ne moj. Ne kažem da mi je bilo svejedno, napako, al valda čovek pregore, ko sijalica, pa mu od tog čuda što preboba i ostane živ, sve drugo bude manja muka. Samo znam da, kad sam Stanka saranila, više nikad ništa nije bilo isto. Ostala mi tako ta neka provalija u duši, pa i kad se smejem, nije to onaj smej, kad se obradujem, nije to više ona radost, pa i kad me bole nešto, nije to onaj bol ko kad mi je moj Stanko umiro na rukama.

Nek si ti majki živa i zdrava, šta se može, taka mu je bila ta njegova nesretna sudbina, valda je tako moralo biti, šta li. A i o tim ludim ratu ću ti štogod divaniti, eto, kolko se setim. Ne znam sad ni da l je bilo gore u ratu, il posle rata? Nije valjalo ni jedno, ni drugo. Valda i taj rat napravi od ljudi neljude, pa i kad prođe, ostane zlo u čoveku. Bar sam ja tako pasirala.

A ti nemoj zaboraviti da kadgod odneseš đurđevak na dedin grob, taj je cvet uvek najviše volo, ko i ti što ga voleš.

Advertisements