A bila je u Banovcima, još oma posle onog rata, velika mlina što je držo Švaba, naš Banovčan, i baba Olga je o tim divanila, a s njegovom najmlađom ćeri sam ja išla u školu. Judita se zvala. Judita Miler. Jako sam je volela, ko i ona mene, pa i sedile smo zajedno u skamiji svi pet razreda. Nju su posle dali na škole u Zemun, a moj baba ni da čuje da mene da na škole, makar što je i učitelj dolazio da ga moli i makar što bi imala i di da živim, sve bi Miler udesio s njegovim bratom što je živio u Zemunu, da nas dve idemo zajedno u školu, a da kod Juditinog strica živimo. Nismo mi, da kažeš, bili siroti, bilo je novaca i za više, al, šta vredi. Baba zaintačio u njegovoj glavi – ne i ne, i punktum.

dama-sa-suncobranom-lt

Preuzeto sa Intereta.

Viš ti ovaj veker što stoji ode? E taj veker mi je osto za uspomenu iz rata, kad sam u bazi sakrivala vojčanske partizane. Nema valda kuće u Banovcima koja nije imala bazu, a tek u ataru, ni broja se ne zna! Ta, celi naš pazuvački srez, kaki srez, cela Vojvodina se digla, samo da se oslobodimo. I nisu nama Švabe došli glave, neg ustaše, od nji smo se napatili ko niko.

Čim se zaratilo, oma se proglasila NDH i oma su nam zaveli one njine novce, te kune, ta nisam marila ni da i vidim očima. Ni nji, ni njine novce. A da ti pravo kažem, nisam ni znala kolko ima Šokaca u Kasarni, pa u Golubincima, pa u Šimanovcima, pa u Slankamenu. Sve je to za mene pre rata bio ko i naš svet, nit sam marila ko se kako krsti, da l s tri prsta, il sa celom šakom. Isti govor, iste muke, seljački poso isti, al kad se Pavelić proglasio za poglavnika, da viš čuda! To se digla i kuka i motika, to se organizovali oma, to se skupili iz cele okoline, pa došli i iz preka, iz Banata, pa iz Bačke, ta to oma one strašne, crne uniforme, oma se stvorile i puške i one njine kame, sačuvaj bože i sakloni. Naviksane čizme s visokim sarama, pa kad krenu šorom, to se sklanja i mlado i staro, jel nikad nisi mogo znati za čega su krenuli i šta traže. Nije jedna majka zakukala na nji, vrat srkljali dabogda, vancage šokačke.

A po Banovcima – nigdi muškog čeljadeta! Il su oterani na Sajmište, il su i u furgonima šiljali na prinudni rad u Nemačku, a neke oma i u gasne komore. Iz Banovaca je preko sto ljudi bilo internirano! Moja obadva brata, pa zetovi, pa braća od strica, od tetaka. Nikog da te brani ni od ustaša, ni od Švaba!

Mogli su da rade šta su teli, a teli su mnogo, teli su da nas nestane.

Sad, ne mogu kasti, švapska vojska nas Banovčane nije dirala. Jesu prošli s kuće na kuću i popisali i čeljad i stoku i kolko ko ima zemlje, to je istina. Al da su ubijali il klali ko što su ustaše, to nije bilo i to ne mogu kasti. Oni nisu marili partizane, pa kad bi nekog našli po bazama, ondak su ubijali ko besni. A ovako, narod su puštali da radi i da živi ko i da nije rat.

A bila je u Banovcima, još oma posle onog rata, velika mlina što je držo Švaba, naš Banovčan, i baba Olga je o tim divanila, a s njegovom najmlađom ćeri sam ja išla u školu. Judita se zvala. Judita Miler. Jako sam je volela, ko i ona mene, pa i sedile smo zajedno u skamiji svi pet razreda. Nju su posle dali na škole u Zemun, a moj baba ni da čuje da mene da na škole, makar što je i učitelj dolazio da ga moli i makar što bi imala i di da živim, sve bi Miler udesio s njegovim bratom što je živio u Zemunu, da nas dve idemo zajedno u školu, a da kod Juditinog strica živimo. Nismo mi, da kažeš, bili siroti, bilo je novaca i za više, al, šta vredi. Baba zaintačio u njegovoj glavi – ne i ne, i punktum.

I onda se znalo, a tek posle, kad se rat svršio, da Miler nije dao na Banovčane ovim Švabama što su došli iz Beograda, ko ni pravim Nemcima, Hitlerovoj vojski. Nije nas mogo spasavati od rekviracije i od konfiskacije, al nas niko nije ni ponižavo, ni ubijo, a napako klao, ko što su drugi radili i ruke okrvavili s nejači i nedužnim narodom. Znalo se, Švabe dođu na kuću, kad je naš red, pokupe iz avlije, iz kotobanje, iz ambara, iz štale šta im treba, daju nam neku priznanicu koju moš oma i baciti, i odu. I lepo vidiš da baš i ne uživaju u tim, sad uvek je bilo izuzetka, al kažem onako, pošteno, ne vidiš da u tim uživaju, neg rade šta im je ko naredio.

A da viš ustaše! Kad oni naiđu, to ne gleda ni da l te je šutno, ni da l te je očepio s onim cokulama il čizmetinama, to furtom ulazi u sva odelenja, to njuška, to buška, to nožom, tom njinom kamom što je nataknu na pušku, prevrće po šifonjeru, cepa perinu, jastuke, jorgane, ruši po špajzu šta stigne – pa šta su mu šerpe i lonci krivi? To nema da kaže štogod, neg ćute ko mule i lepo vidiš kolko te mrze, a da ni ne znaju ko si i šta si, kriv si što si živ i što nisi Švaba il Hrvat. Il makar Madžar, najposle i Slovak. Al ako si Srbin, ako su ti vidli ikonu na zidu, ti za nji nisi niko i ništa, neg srpska svinja. Kad tako isprevrću celu kuću i avliju natraške, ako su još i ožderani, a skoro da su uvek i bili, onda još i zapale štalu, kotobanju il guvno, pa ako vatra stigne do kuće, brige nji. Laju svašta šta im padne na ta njina usta, kojekakvi gadiluka, pa se smeju ko da su poludili, i odu. Ta, straota jedna.

Nismo isprva ni svaćali kako je to vreme došlo.

Prošle, kažem ti, Švabe s njinim pisarom i tolmačom, popisali sve što nji zanima i šta im treba, prošle i ustaše, a mi svi nastavili da živimo ko što smo i dotad. Ideš na njivu kad treba, namirivaš  stoku, ideš u baštu, kuvaš, pereš, šta ćeš. I ko što sam ti kazla, ništa to meni više nije bilo ni strašno, nit sam fermala te vojske i to čudo. Otkad mog Stanka nije bilo, ja sam utrnula načisto, da ti pravo kažem, sve mi bilo ravno, šta god da se desi. Nit sam se nešto, da kažeš bojala, nit sam strepila, valda mi se nije ni živilo, neg eto, što se mora. Više sam i bila kod moji, neg kod kuće. Šta ću tamo sama, žensko čeljade, pa još s malim detetom. Eto, Smiljka bila mala, pa mi i od nji svaka pomoć dobrodošla, a i ja njima valjam, par ruku više, jel za seljaka uvek ima posla, bio rat, bio mir.

Jedan dan dolazi Seja iz dućana, pa kaže kako je srela Judita Milerova, došla kod svoji iz Zemuna, pa bi volela da me vidi, poručila ako mogu doći s detetom kod nji, ona će biti na posetku još koji dan.

Ja baš brala boraniju i donela iz bašte u dve kante, bome sam se i ušmurala, neka vrućina udarila, a par dana pre toga kiša, reko da ne udari medljika, da ja to oberem, pa valda od ti isparenja i što sam žurila, formalno mi se zavrtilo u glavi. Sednem na šamlicu, pa se mislim: ej, bože, bože, ala ti neko uživa ko bubreg u loju, a neko se pati od mali nogu, pa cela veka. Ja se bakćem s boranijom, pa s graškom, noge mi crne od zemlje, ne moš to odjedared ni oprati kako treba, a Judita namirisana i napuderisana, u svili i kadifi, ko kraljica na prestolu, znaš ti ko su bili Milerovi, a obaška sad, kad su njini došli na vlast! Da l da idem, šta da radim? A i volela bi da je vidim, uvek je bila skromna, nikad se ona nije pokazivala da imaju i da su bogati i prebogati. Nit se besno odevala, nit si po bilo čim mogo viditi dok smo išli u školu, da je ona nešto posebno. Obično žensko dete, ko i svi mi. Kako sam se tog setila, kako je bila dobra i kako sam volela s njome da se sigram, tako sam i namislila: iću kod nje. Nekom je bog dao ovako, nekom onako, ne možemo ni svi biti isti. A nikad i nisam bila zavidna, neg mi tog puta, valda i zbog te boranije i te vrućine, šta li, došle take misli.

Oribam se propisno, držala sam noge u lavoru tri frtalja sata da izađe sva zemlja i baštenska prljavština iz nji. Obučem moju Smiljku, a bila je lepa ko nijedno dete, valda što je moja, na glavu joj metnem kapicu da je ne peče sunce, metnem je u kolica, pa se ja odenem u moje crne aljine, makar što svako kaže: žali se dušom, a ne aljinama, ja sam crninu nosila tri godine kad je moj Stanko umro, pa obujem crne čarape, metnem na glavu crni šešir sa tilom preko očiju i krenem se poslepodne u Grčki šor. Sve idem desnom stranom, vatam ladovinu od dudova i od kuća. Ne znam ni da l sam koga srela, pusto selo, nigdi nikog. S prvim mračkom, zaključavaju se i kapije i kapidžici, meću ponjave na pendžere, niko ni kod koga i ne ide. A ja se uspalila s kolicima, pa samo štrikam u tim cipelama. A one crne, lakovane što mi moj Stanko kupio prošle godine, pa kako naiđem na ciglje, štikle lupaju ko da sam potkovana.

Već sam i blizo Ćoravog šora, kad ispred mene trojica u crnim uniformama. Na kapama slovo u. Nije mi baš ni svejedno, al se ni ne bojim. Šta da se bojim? Svoja sam, u svojim selu, nit sam šta kome dužna, nit sam šta kome ukrala. Dignem glavu, pa da prođem pored nji, kad me jedan zaustavlja.

„Za dom spremni!“

Ja ćutim. Spustila glavu, tek da im ne prkosim, al baš da se pozdravljam na njinim, neću.

„Je l ti imaš jezik, umeš ti da govoriš? Tebe pitam?“

„Umem“, kažem ja.

„Pa što ne pozdravljaš, kurvo srpska, a?“ – a iz usta mu smrdi rakija, vidim ja da je dobro pod gasom. Ajao, kud sam i pošla, šta je meni ovo trebalo! Bolje da je Judita došla kod nas. Uh, Vera, glupošo glupava. Oću l izneti živu glavu iz ovoga, molim ti se bože.

„Dobar dan“, kažem ja, pa bi da proguram kolica između nji. Utom se Smiljka rasplakala, valda dete oseća da je nešto kako ne treba, pa se i ona uzrujala. Ja da je uzmem u ruke, kad ovaj meni:

„Ostavljaj to srpsko kopile, neka crkne, majku vam vašu srpsku…“, i još kojekaki gadiluka, šta je već lajo na ta brezobrazna usta, pa da me udari, al kako je bio ožderan, a ja se izmakla, posrne, pa umalo nije pao. Ova druga dvojica počnu da mu se smeju, a on zakrvavio očima, bome, nije mi ni svejedno. Sve me prolaze trnci niz leđa, na sred onog šora i vrućine, obliva me ladan znoj.

Šta ću, kud ću, mislim se. Da zovem nekog upomoć, nit će ko izaći, samo ću još veći bes navući na sebe. I nije mi tolko ni do mene, koliko mi je do mog deteta što je već poplavilo od plakanja, a ne smem da je uzmem.

Al kad te i bog neki put pogledi sa nebesa, tako je i mene tog puta.

Iz pravca Belegiša čuje kako dolazi neki kamion. Okrenem se ja na levu stranu, kad imam šta viditi, kamion švapski, s kukastim krstom. Ala sam se obradovala! Pa ti sad pomisli kako je to kad se u svojim selu, med svojima moš kasti, jel sve te ustaše su od našeg sveta, da l iz Kasarne, da l iz Golubinaca, al tu smo, svoji moš kasti – obraduješ Švabama?

Zaustavi se kamion, iz njega poiskakaše Švabe s puškama na gotovs, pa i med njima neki što znaju da govore našim jezikom:

„Hajl Hitler!“

Ova trojica što su me okupili, ukipili se, pa ne dišu. Otpozdravljaju, pa kako su udarili petom o petu, a podigli ruke visoko, mal nisu svi popadali. Sve to pijano, raspojasano i ludo. Nameštaju one njine kape, s onim slovom u, a lepo vidiš, ni njima nije zgodno. Sad ne znaju di će i šta će, a nisu radi da se zameraju sa Švabama.

„Zašto gospoja s detetom stoji? Vi ste je zaustavili? Šta nije u redu?“

Ovaj što me je nazvo srpskom kurvom ćuti ko zaliven, a jedan od ove dvojice će:

„Kontrola, gospon lojtnant.“

„I? Je li sve u redu?“ – pa i ne čeka da ovaj nešto odgovori, nego kaže meni: „Di ste vi pošli, gospoja?“

„Kod Milerovi, zvala me Judita da dođem poslepodne.“

„Izvolite Vi, gospoja, svojim putom. I pozdravite her Milera i frajlicu Juditu, kašte da i je pozdravio Peter Joml.“

Ja se zafaljivam više očima, a sebi u bradu promrđam „fala“, pa proguram kolica između nji, prođem malo, pa stanem, uzmem Smiljku na ruke, a kolica ispred sebe guram, da mi dete ne fasuje fras, a žurim samo da im se sklonim s vidika, i tek kad sam ušla u Grčki šor, pa već i blizu Milerove kuće, počnu noge da mi se tresu. Pa oni su mene i dete mogli ubiti, a da niko ni ne izađe iz avlije! A i da je izašo neko, strado bi isto ko i ja. Nema tu spasa, nit kome šta imam da zameram.

Judita, kad me vidla na kapiji, skočila s bele pletene fotelje, sve u jastucima,  pa potrčala što je noge nose! Ljubi me, grli, uzima Smiljku iz moji ruku, a ja još ne mogu da dođem sebi od ovog što sam otoič pasirala. Tek kad sam nekako, ko tuđim nogama, stigla do verande i sela, tek onda sam počela da drkćem i plačem. Valda mi se tek onda prekazala pred očima sva ta straota. Da nisu naišli ovi švapski vojnici, od nas dve – dva groba. I viš ti, ni znala nisam da imam želju za životom! Pa me prosto sramota i od same sebe – ovamo mi teško što je Stanko umro, što nisam i ja oma za njim očla na onaj svet, ovamo me stra od smrti.

Eto šta ti je živo čeljade. Valda sam taj dan i namislila: živiću kako se mora i kako je i kolko je određeno. I viš, živim ko da sam se okovala na ovom svetu. Tolke godine, kad samo pomislim, pa to je i sramota tolko živiti, čedo. Al neću sad o tim.

Ispričam Juditi, pa sve isprekidanim glasom, šta je bilo dok smo dolazile, kako sam se na koncu i poplašila i kako su nas spasli švapski vojnici od ustaša.

„Rat je, Vera, ima svakojakog sveta, znaš i sama. Ali ja ću kasti papi da malo povede računa o tebi i tvojima, da vas prepazi, može to moj papa, a znaš da te je uvek volo ko da si mu ćer. I večito žali što te tvoj baba nije dao na škole, pa da smo zajedno u Zemunu ja i ti. Ah, imam ti mnogo toga pričati, kolko se nismo vidle!“

Eto šta ti je mladost. Celo posle podne smo nas dve divanile o svim i svačim, ja njojzi o mom Stanku i svemu što je bilo među nama od one igranke kad sam bila birana za kraljicu zabave, pa kako sam odbegla i sa Stankom oma zajutra očla u Zemun lađom, pa o gospoja Fridi, o našim zemunskim životu, pa najposle i o Stankovoj bolesti, o tim kako mi je umro na rukama.

Plačem ja, plače moja Judita, suza suzu stiže. A njene oči plave, al ko nebo, a krupne, bistre, pa kad joj krenu suze, svaka suza  ko politra! Judita je uvek bila i nježna i uviđajna. Al mi je mnogo zamerila što je nisam tražila dok smo bili u Zemunu, zdravo joj je bilo žao što se nismo vidle nekolko godina. A mogle smo, jel je ona isto bila u Franctalu, a ko bi to mogo znati? Ja nisam nešto išla u Banovce, a i ono jednom, dvared što sam bila i što su moji bili, od silni priča i od jeda kaka je čuda baba pravio, nisam se pravo ni setila ni Judite, ni koga drugog. Eto, kriva sam i ja, al i ona mene mogla tražiti i naći. Beše mu sad.

A šta je tek njena muka bila… Poverila mi se ko sestri, ko i ja njojzi što sam sve izdivanila, a ne bi je odala, sve kad bi me na muke metli! Tako je vreme bilo, oma ode glava, sačuvaj bože. Ni dugo posle nisam nikom o tim divanila, a ne bi ni sad da me nisi setila na taj nesretni rat i to ratno doba.

Šapuće meni Judita kako se vole s jednim momkom, al je, kaže, druge vere i njen papa, ma kolko da je volo svoju decu, nikad ne bi prešo preko takog braka, pa ne sme nikom reći zbog koga njeno srce jako lupa i krvari.

Ja se izbečila u nju, pa sve ne verujem! Kake to ima veze koje je vere? Pa, ako je Srbin il Šokac, bože moj. Tolke švapske ćeri se poudavale za nji, što će sad njen papa praviti od tog pitanje, mislim se. Eto, baš znam i da mi je Seja pre pričala kako se Slovakinje udaju za Race, tako oni zovu Srbe u Pazuvi, il Slovaci žene s našim svetom, a i u Golubinci se to ne gledi, kolko ima Šokaca što su uzeli Srpkinje il Slovakinje, ko još za tim mari?

Sve ja tako mislim, kad mi Judita, al šapuće, ne sme naglas ni izgovoriti, kaže:

„Ja volem Jevreja. Aleksandar Levinovič. Njegovi su došli iz Rusije, to su oni što su izbegli posle Revolucije, belogardejci, a to Levinovič su oni promenuli prezime, pre su bili Levi. Jao Vera, šta da radim? Živa nisam od brige! Ako ga uvate, oma će ga u logor!“

Oma sam se setila moje gospoja Fride i njeni briga za Jevreje po Nemačkoj. Šta da joj sad ja divanim, kad ona sirota sve već zna? Malo mi moje muke s ovim ustašama, sad još imam i ovu sekiraciju oko Judite i tog njenog Jevreja. Majko mila, šta joj je to i trebalo? Al, šta ćeš, znam ja, ljubav je to, a moja Judita je iskrena i dobra. Taki nikad nisu dobro prošli, uvek se nađu majstori da im zaprže čorbu. Ja ne znam, nisam pametna, al izgleda da je uvek bolje biti skot, neg dobar. Al je muka što se čovek taki mora roditi, jel ako se rodiš dobar, nikad i ne moš biti skot.

Pitam je o njim, o tim Aleksandru, kaki je, di živi, je l zna njegove, koga ima, šta radi. Moja Judita veze ko navijena, sva sretna da ima s kime pričati o njim:

„Lep, lep, ko iz žurnala! Njegovi su trgovačka familija, inače su iz Poljske starinom, pa su se ocelili u Odesu oma posle Revolucije i Velikog, sveckog rata. I tamo su živili do trijes prve, a onda su se doselili u Beograd, pa su njegov otac i dva strica počeli da zidaju kuće i prodaju il daju u najam. Najpre oko Kalenić gumna, a posle po celim Beogradu. On ima dve sestre, obadve su udate za Srbe, imaju i dece. A kako ćemo mi, jao, ne smem ni pomisliti! Kako da kažem papi, kad znam kaka je sad situacija sa Jevrejima?“

Pa opet udari u plač. I ja plačem s njome, ne znam šta bi joj mogla kasti. Najposle, pitam je bi l se oni mogli negdi skloniti za to vreme dok prođe ova salauka i dok se ovaj rat ne svrši? Da l da odu u Francusku, il u Ameriku? Imaju i Milerovi neke familije po belim svetu, sećam se da mi je kadgod Judita o tim divanila, još dok smo bili deca.

O svim tim je i ona mislila, al kad bi pobegla, to bi papi slomilo srce, kaže. Pa, ja onda ne znam šta će, napako. Valda neće ko ovce čekati na klanje? Valda nisu glupavi da sede u Beogradu, a on Jevrej?

Utim, eto i starog Milera, došo iz milne, pa svrno čovek da se pozdravi sa mnom. Judita skočila na noge, obesila mu se oko vrata, ljubi oca i on nju, pa sva sretna što on još ništa ne zna, kaže:

„Papa, vidi ko mi je došo? Moja Vera, moja draga Vera, sa ćerkicom! Vidi kako joj je slatka ćerkica, papa, samo pogledaj, spava kao anđelak!“

Gledi čovek, vidi se da mu je milo i što sam došla i što je Judita tako sretna. A ona nastavlja:

„Papa, Vera je imala taku neprijatnost kad je dolazila kod nas, sreli je ustaše i tako… unfrondlih su bili prema njoj i detetu! Al sreća, pa su naišli naši, papa, u kamionu i spasli su i nju i dete! Danke majn got, samo kad su stigle…“

Isporučim ja pozdrave od lojtnanta Petera Jomla, al samo što sam kazla, otvara se kapija i na kapiji – baš taj čovek što me spaso.

Prešo i on, pozdravlja se sa starim Milerom, Juditi i meni ljubi ruku, pa se još jedared izvinjava što sam imala tu muku. Sad, milo mi što me je vido da sam došla kod Milerovi, da sedim s Juditom, oma se to drukčije gledilo. Al sam zbog tog imala petljancije kad se rat svršio, umal me nisu proglasili za državnog neprijatelja! Teli da me nabede da sam sarađivala s neprijateljom, molim ja tebe! Ne moš ti znati šta će biti i kako će biti u životu, a potkazivača – kolko oćeš. Nit sam sa kim sarađivala, nit sam koga potkazivala. Jesam sakrivala u bazi partizane, al to je naš svet, pa valda neću sakrivati Švabe, makar što nisu bili loši prema nama, Banovčanima, ko što sam ti i kazla.

Od to doba nisam više pasirala ništa loše ni s ustašama. Da l je njinoj komandi u Kasarni štogod kazo Miler, da l i ovaj Joml, ne umem ti kasti, al smo i ja i svi moji bili mirni što se svega tiče. Davati se moralo, da l stoke, da l žita, da l kuruza, krompira, šta god su iskali, al više nismo imali sa njima muke. Dođu, uzmu šta oćedu, popišu šta su nam uzeli, ostave te cedulje i odu. Nit koga diraju, nit više s onim puškama i kamama nešto seku, nit nekog očepe, nit gurnu, nit udare. Izađu ko što su i ušli, pa i evo opet, kad obiđu krug po selu i kod drugi gazda.

Dok nije pošla natrag, za Zemun, došla Judita jedared kod nas, ta ne da smo svi voleli što je došla, ne da smo je dočekali, samo tako mož biti. Ako je štagod uzela u usta, ne znam, pila je čaj i samo grabila priliku da budemo same, pa da divanimo o njenim mukama.

Još sam je jedared te godine vidla kad sam išla u Zemun, al o tim ćemo sutra, ne mogu više, čedo, pa i umorila sam se, da viš. Reko bi neko, kako se moš umoriti od divana, od motike se umoriš, al me valda stigla i starost, pa mi i divan neki put bude težak…

Advertisements