„Došlo pet kamiona. Sve su i odveli, al do jednog. Di god je bio koji, našli su i. I stare i mlade i žene i decu, al sve. A nas što smo izašli da i uzmemo u zaštitu, sve su oterali. Evo, viš mene je jedan Švaba udario kundakom u glavu, ne smem ni da zavežem maramu kako treba, do jutros mi išla krv, sav mi jastuk krvav“, baba Zorka skinula maramu, a na glavi bela šnuftikla, presavijena osam puti, pa sve zakačene šnale da ne spadne valda, premda nema kud od marame, a krv probila.

passoveret5

Oš ići! Je l ti čuješ mene? Iju, napako, ne moš se rešiti komšijski kera! To svaki čas pred vrati, ko da sam ja dokona da i samo teram. Ne znam šta nas se sad vezala ova Jojina kera, al ko onda kad je Nada Batina umrla, pa ona njena Malena nije tela da se skloni s našeg praga, jel je valda upantila da je Nada kod nas dolazila… Znaš ti da ta nije tela ništa jesti, tako je sirota i krepala od tuge za Nadom. Ja sad i ne mogu da se setim kad je Nada umrla? Al dobro, šta moš, imala je ona lepi godina. Ja bi rekla da je bila Sejin par, il ona il njen Bata? Eto, i njini sinovi prodali kuću, ko da i nikad ode, na ovim bregu, nije ni bilo.

I baš sad kad gledim u ovaj Dunav, oma se i setim kolko puti sam lađom išla do Zemuna. Pa to se ni broja ne zna. Nije to bilo puta ko sad, pa sedneš u kola i začas si di oćeš. Onda kad sam ja bila mlada, lađom se išlo, pa kad stigneš. Al baš kad je bilo ratno doba, mati i baba usire mleko, pa mi naslažu pune kante, dejka upregne konja u gik, natovari kante i flaše s mlekom, brašna, jaja, putera, neko živinče, pa ranom zorom na lađu. Nekad idem sama, nekad ide Dada sa mnom, Seja nije ni tela, jel otkad su oterali Baćka u Nemačku, u logor, nije joj bilo do ničeg. E posle, kad se javio, ondak joj je laknulo, a dotle, samo ćuti, a ionako je bila uvek ćutljiva, ko je ne poznaje kazo bi – bakcuz, a nije, samo je, eto, taka bila. I taka je uvek i ostala. Nije sa njom bilo nekog smeja. Uvek ozbiljna i ko zabrinuta.

Uputim se ja jedared u Zemun, na pijace, pa ću svrnuti i kod moje gospoja Fride, da vidim kako je i da i njojzi odnesem štogod. Sve mi je mati kazla šta da njojzi ostavim, al sve najbolje, i dve cipovke leba je baba za nju umesila, pa pačiji i morčiji jaja, milerama što je ona zdravo volela i mesila neke naročite kolače so tim, pa pekmeza od naši vinogracki bresaka, litru rakije što je dejka peko od ringlova, a njojzi se jako sviđala. Namislila sam, prvo ću na pijace da ja rasprodam sir, da mi se ne pokvari, a posle ću kod gospoja Fride, to mi je oma iza ćoška, pa od sinagoge preprečim i kod nje sam.

Na pijacama sam oma sve isprodavala, već sam imala moje mušterije što su jedva čekali da dođem il ja, il moja Dada, ako sam ostala sat i frtalj, duže nisam. Operem kante od sira na pijačnom bunaru, istresem one džakove od brašna, tkane torbe u koje mi je mati pakovala jaja i živinu, sve to lepo poslažem i ostavim kod Vitka Bugara, pa ću uzeti kad budem išla natrag, na lađu. Nogu pred nogu, nosim dva cegera, nisu baš ni laki kad ideš uzbrdo, al ja sva sretna, samo da vidim moju gospoja Fridu! Kako sam zavila u njen šor, tako mi se navuko neki teret: setim se kako sam se tuda sa Stankom špacirala, kako smo bili sretni, pa kako sam najlepšu zimu u mojem životu provela baš ode, u ovom sokaku i u njenoj avliji, kako smo se nas dve lepo slagale, kako nas je volela ko mati rođena i kako je njen život bio nesretan, a ona opet tako dobre duše.

Prelazim kapiji, da otvorim – zaključano. Al oma sam znala da nešto nije kako treba i da je neka beda po sredi. Znaš šta znači, oma. Provučem ruku kroz dve šipke od kovanog gvožđa da napipam ključ, jel sam znala da je Juliška tako umela da zaključa kapiju iznutri, a da ostavi ključ u vrati. A jok. Nema ključa. Popnem se na onaj parapet od ograde, između kameni stubova, vidim i na kući vrata zatvorena, pendžeri zatvoreni, navučeni šaloni, kanda ode nema nikog.

Uzmem moje cegere, pa do komšija, da pitam di je gospoja Frida, a noge mi već klecaju, ko da mi se preckazuje loše.

Na jednu kapiju, niko ne otvara. Na drugu, niko. Kadgod, valda peta, šesta vrata – otvorena.

„Gazde, gazde“, vičem ja s kapije, reko, ako ima neka kera, da nemam još i tu bedu. Kad, otvaraju se vrata na kući, pa iza vrata proviriva neka ženska glava u crnoj marami.

„Koga tražiš?“ – pita me, pa ko da se čudi otkud ja tu i kako sam ušla. Valda su zaboravili da zaključaju, šta li. Kako sam se približila, ja bi rekla da je to baba Zorka, al što je propala, jedva sam je poznala! Onaka žena što je bila, sad se sroljala, ni na što ne liči!

„Baba Zorka, to sam ja, Vera, gospoja Fridina kirajdžika, je l se sećate?“

Ona se upiljila u mene, skupila oči, valda i ne vidi kako treba, ćuti, ćuti, pa će tek kadgod:

„Vera dete, pa otkud ti? Ajde, ulazi oma, nemoj stojati na vrati! Je l te neko vido kad si ulazila?“

„Nije, nigdi nikog napolju, ko da su svi pomrli.“

Uđem kod baba Zorke, u precoblju mračno, u sobi mračno. Svugde navučene firange, pa još i spolja zatvoreni kapci. Šta je to bilo, napako, žena se sva usplairila.

„Juče su i odveli.“

I zaplaka se.

„Koga su odveli, baba Zorka?“, a već znam šta će mi kasti, ajao, mati moja, valda nije to što mislim!

„I gospoja Fridu i sve njene iz dućana i magacina i doktora Baruha i sve njegove… “ – plače baba Zorka, suza suzu stiže, staro čeljade, pa ti još tužnije kad se tako kida.

Ja zanemila. Ne znam šta bi kazla, šta bi pitala, suze me dave, ne mogu da udanem, preko grudi me nešto seče, ko nožom.

„Ko i je odvo? Di su i odveli? I gospoja Fridu…? Pa, šta će s njome, stara žena…“

I tu se i ja ućutim.

Sednem na otoman u kujnu, ne znam šta da mislim i šta da radim. Znam ja di su i odveli, znam da odande spasa nema, a opet bi nešto da uradim, da pomognem. Nema tu šta ni da se radi, nit se može pomoći, sve ja to znam. Al opet.

„Došlo pet kamiona. Sve su i odveli, al do jednog. Di god je bio koji, našli su i. I stare i mlade i žene i decu, al sve. A nas što smo izašli da i uzmemo u zaštitu, sve su oterali. Evo, viš mene je jedan Švaba udario kundakom u glavu, ne smem ni da zavežem maramu kako treba, do jutros mi išla krv, sav mi jastuk krvav“, pa skinula maramu, a na glavi bela šnuftikla, presavijena osam puti, pa sve zakačene šnale da ne spadne valda, premda nema kud od marame, a krv probila.

„Znaš ti kolko smo mi godina komšije? Ceo moj život živim s njima, ta to su taki ljudi, ne umem ti kasti kaki… Ej, moja Frido, moja Estera… Tugo moja, mati mila! Ima l mozga u njinim glavama, da pošten i skroman svet tako odvedu i ubijaju…“ – pa se opet zagrcnula.

Ćutimo tako neko vreme, već osećam da me bolu uši od tišine, pa ću ja njojzi:

„Ja bi, baba Zorka, očla do tog Sajmišta, da bar vidim koga od nji, a najpre moju gospoja Fridu. Idem ja oma. Nek kod tebe ostanu ovi cegeri, a ja ću samo poneti ponešto, da podmitim stražare, ako budu teli da uzmu…“

„Nemoj, Vera dete, ako boga znaš! Nemoj, čedo, ubićedu te! Moli te baba Zorka, ne idi, ta vrag je odno šalu odavno, ode ti je samo smrt posejo!“

Ma, kaki. Ne slušam ja više baba Zorku. U jednu torbu uzmem flašu rakije, živinče i pekmez. Računam, to treba svakoj kući, rat je, nema siti i napiti. Valda će me makar pustiti da vidim jednu staru ženu.

Probala je baba Zorka da me zaustavi još koji put, poplašila se žena da ne nabrljam ko što su i Jevreji nabrljali, al mene niko nije mogo zaustaviti, jel ja kad nešto naumim, crći il pući, al to mora biti. Obesim tu torbu na rame, tašnicu uzmem u drugu ruku, pa pođem. Mislila sam da idem peške, pa sam se setila da to Sajmište baš nije ni blizo. Naću neki fijaker, imam novaca, idem, pa šta mi bog da.

Spustim se do Tošinog bunara, nađem fijaker i pogodim se s njime da me odveze do Sajmišta i da me prečeka tamo, pa da me oma i vrati. Kad sam kazla di ću, oma je okreno glavu od mene, ni da čuje. Jedva sam ga privolela da me poveze, pa će on stajati malko dalje, a ja nek idem kud oću što se njega tiče, jel niko zdrave pameti ne ide mečki na rupu, tako mi je kazo. Samo kad sam ja sela na fijaker. Lako ćemo se mi posle nagoditi, mislim se, bar mi novaca ne fali, daću mu još neku kunu i zbogom.

Kad smo se približili Sajmištu, vidim ja veliku tablu na kojoj je napisano „Semlin Judenlager“. Ajao. To ti je bio zemunski jevrejski logor.

Siđem s fijakera, pa se uputim stazom prema kapiji. Nisam stigla ni na po puta, kad se ispred mene nacrtala dva švapska vojnika, a jedan govori našim jezikom.

„Di si pošla, mlada? Da nećeš unutra?“

„Dobar dan“, kažem ja „tela sam da se raspitam za moju gazdaricu što sam kod nje živila godin ipo dana. Stara je žena, pa sam evo nešto i ponela, ako bi je mogla viditi?“

Glede se nji dvojica, ovaj što me je pito, okreno se ovom drugom pa mu tolmači šta sam ja kazla. A ovaj drugi, al znaš kaki je bio gadan, ta tri dana je bio gadan što kaže naš svet, nakezio se, pa nešto ovim divani na švapskom. Ja sam malo i razumevala taj nemački, učili smo i u školi godin dana, al ga nisam nikad marila, a viš kako bi mi sad i dobrodošo. Rekla bi da mu je kazo kako sam jako lepa i da bi mogla nešto i da radim u tim logoru. Al se pravim ko da ništa ne kopčam. Najposle, ovaj što je divanio sa mnom, kaže mi da prođem do kapije, pa da pitam tamo za tu ženu što bi tela da je vidim.

Opet ja sve isponova, kažem koga sam došla da vidim, ako može. I ode me glede ko da sam krenkovala, lepo im vidim na licima da ovako štogod nisu pasirali. Valda se ljudi tolko prepali, pa niko još nije došo da pita za svoje. Sad, Jevreji ne bi ni smeli doći da se raspitivaju, a od našeg sveta se još niko nije ni opasuljio čestito, pa niko nije ni bio pre mene.

„A kad je dovedena ode?“, pita me jedno žensko čeljade, obučena u švapsku uniformu isto ko i svi.

„Juče posle podne“, kažem ja njojzi.

„Ko ste joj Vi?“

„Ja sam bila njena kirajdžika“, ponovim.

Gledi ona u neke artije, nema. Pa otvori neku teku, opet ništa. Stojim ja i čekam, valda mi se čini da je prošlo po sata. Najposle, izađe ta ženska, pa me povuče ustranu i kaže, al onako, skoro da šapuće:

„Slušaj, idi odavde, al oma. Ko je ode došo, odavde nije živ izašo, jesi čula? Saćeš ostaviti u torbu, štagod da u njojzi imaš i kašćeš da je to za tu tvoju gospoju, da je mlogo pozdravljaš i da ćeš doći drugi dan. Tvoje gospoje više nema, od oni što su juče dovedeni, pomrlo i je sedamnajst. Ako je i živa, neće dugo. A ti si mlada, idi kući i nemoj više nikad ovamo dolaziti, da ne bi i tebe ode zatvorili. Jesi razumela?“

Ja je gledam, pa čisto ne verujem da mi tako štogod govori švapska ženska, al na gornjem džepu, na uniformi, vidim žutu Davidovu zvezdu i sve mi pukne pred očima. Pa, i ova je Jevrejka!

Uđe ona natrag, ja se opet premaknem, pa kažem sve kako mi je ova kazla. I okrenem se na peti. Niko me nije ni zadržavo, al meni došlo da potrčim. Jedva sam se uzdržala. Tako me uvatio neki stra, ne umem ti kasti. Sve mi te zgrade što sam i vidla iza ograde od bodljikave žice mračne, crne, samo smrt može tu živiti! Žao mi tog sveta, tu zatvorenog, al vidim da je tu ne mogu pomoći, a samo mogu sebi odmoći i od tog niko ne moš imati koristi.

Do fijakera sam izdržala. A kad sam se popela, nestalo me je. Samo mi je u glavi bila moja Smiljka što sam je ostavila kod kuće, samo da do nje stignem, ja i moja luda glava! Ko sam ja da spašavam Jevreje, molim ja tebe? Svašta sam u ovu moju ludu glavu natrpala, pa je metla u torbu. Nji od Švaba niko ne moš spasti, a ja se tu nešto važniram!

Okrenem se još jedared, bacim pogled na taj Semlin Judenlager, pa rukom obrišem karmin što sam ga metla na usta dok sam dolazila ovamo. Tako me bilo sramota od svega, od nas Srba, od Švaba, od celog sveta što se izuzo na taj nesretni narod, pa najposle i od tog karmina što sam ga namazala ko prava.

Pita me ovaj kočijaš di ćemo, ja kažem, samo teraj napred, pa di bilo. Gledi me čovek ko da nisam sva svoja, pa nisam ni bila, da ti pravo kažem. Mislim se, kud da idem, imam još kade do lađe, a kod baba Zorke mi se ne ide. Nek joj ostane sve što sam namenula mojoj gospoja Fridi. Nit ću na pijace kod Vitka Bugara da uzmem šta sam ostavila, uzeću drugi put kad bude dolazila ja, il Dada.

Lepo ne znam di bi. Ne pušta me onaj stra, uvatila me neka nervoza, od nemoći, od muke, šta ti ja znam šta mi se sve vrzmalo po glavi.

I setim se moje Judite! Kažem kočijašu atresu, pa pravac tamo.

„Oću l i ode čekati?“ – pita on mene.

„Ne, ne“, kažem „posle ću peške natrag“, ko da on zna di ću ja posle, a ne mora ni znati, mislim se, i oma mu platim duplo neg što smo se pogodili. Uzo čovek novce, pa se zafaljiva, kaže, ne treba tolko, al ja odmanula rukom, samo da stignem kod Judite, da dođem sebi.

Uvek sam, još detetom, volela Zemun, ta mi je varoš bila glavna i kad god sam dolazila sa materom i babom dok je bio kako treba, sa Sejom kad sam malo poodrasla, stalno sam se mislila: ko živi u tim kućama što su oma nuz Dunav? I kako je njima moralo biti lepo kad čim izađu iz avlije, oma vide Dunav. E, u takoj jednoj kući, a pred kojom je bilo tri jablana, živila je moja Judita, kod njenog strica. Stao fijakerista, ja sišla, čovek se sa mnom pozdravio i još me jedared pito treba l da me čeka. Kad sam opet kazla da ne treba, on mi reče „uzdravlje“ i ode.

E, sad sam ja svoja na svome. Onim zvekirom udarim u vrata, poravnam suknju, metnem eklane rukavice što sam i skinula otoič na fijakeru ne znam ni kad, ni što, namestim šeširić na glavi, pa se ko malo i nasmešim. Otvara mi vrata postarija žena u crnoj aljini i beloj kecelji i s belom kapicom na glavi, valda je sluškinja.

Al, eto đavola, divani na nemačkom, ne zna srpski.

„Frojlajn Judita Miler?“ – snađem se ja.

„Ja, ja. Ver bist du?“ – pita me žena ko sam, tolko sam razumela.

„Ih bin Vera, Banovci“ – došlo mi da samu sebe šopim, što nisam učila taj nemački, eto kako bi mi valjo.

Utim, čujem ja Juditu kako pita ko je, pa se pojavila na vrati i kad me je vidla, te radosti, tog smeja, te sreće!

„Majn libe Vera, majn libe Vera! Majn švester! Komen, uđi, o Vera moja mila!“

Pa kaže sluškinji Rozi da sam ja ko njena rođena sestra, da smo mi školske drugarice iz Banovaca i da jako vole što sam došla. Smeje se i Roza, vidi se da vole Juditu – a ko nju ne bi volo, kad je tako lepa i dobra? Oma me odvela u njenu sobu, pa me grli uz basamke, ljubi, ne može da me se nagleda, ko i ja nje. Kanda da sam oma i zaboravila taj logor na Sajmištu, bože me prosti. Ispričam joj di sam bila i šta sam tela, a ona se izbečila u mene, ko da sam načisto poludila, a i nije daleko od istine.

„Nemoj, Vera, više ići tamo, opasno je. Ni za vas, Srbe, nije sad zgodno vreme, a tek za Jevreje…“ Pa stade u po reči. Valda se oma i setila njenog Aleksandra. Metla prst na usta, pa ustala da zatvori vrata za Rozom, kad je ova ostavila kolače na astalu.

„Pre tri nedelje su očli iz Beograda, svi, svi su očli, svi su se spasli, fala gospodu! Oh, majn got, ta svi će biti u Ameriki na sigurnom, razumeš, svi njegovi, i sestre i zetovi, i njina deca! Vera, znaš ti šta to za mene prestavlja! On će tamo otvoriti privatnu praksu, mi ćemo tamo živiti, daleko od rata i svega!“

Sva sretna, pokaziva mi pismo što je dobila iz Francuske od njenog Aleksandra. I kaže mi, sprema se i ona da ide, čim joj se on javi da su se smestili, ne umem ti kasti u kojem mestu, a ona računa da će to biti do zime.

Samo kad se spaso dečko, samo kad nije završio i on i svi njegovi u onim strašnim logoru di sam otiič išla da vidim moju sirotu gospoja Fridu, samo kad su na sigurnim mestu! Gledim u Juditu, pa pred sobom vidim jednu lepu, sretnu, mladu ženu, a volem je, makar što je Švabica. I uvek sam tako i mislila: čovek je čovek, il nije, pa mož biti šta oćeš, i Švaba i Cigan i Srbin i Jevrej. Isto ti je to. I eto šta ti je život. Mož biti i bogat i siroma, ako nemaš sreće, džaba ti svega.

Pisala mi je moja Judita, pisala sam i ja njojzi, al se više nismo vidle. Nikad. Žao mi je zbog tog, al mi se još više ražali kad se setim kako su posle oslobođenja Milerovi prošli, kako su došle kojekake vancage boktepita odakle i kako su i oterali i sa njine mline i iz njine kuće, a da niko nije prstom mrdno. Taj je čovek valjo svima nama, i ne samo nama, neg i svim drugim selima u srezu, pa da se dozvoli da tako budu oterani i to taki ljudi! Mene je sramota kad se samo setim kako se stari Miler sagno na poljubi kućni prag, pre neg što su proterani na jedni koli, na koja su se svi popeli i poneli ono malo stvari što im je nova vlast dala da iznesu iz njine kuće. Valda dok sam živa neću zaboraviti tu sliku što mi često izađe pred oči.

Grešna je duša svakom ko otima tuđe, upanti to, čedo moje, jel je oteto prokleto, a svako prokelctvo stigne kad tad.

Idi i podaj toj keri ove kosti, al malo podalje, ne znam šta nam se ode prešvendirala, nek ide njenoj kući. A mi da idemo da spavamo, valja nam poraniti zajutra, ti da učiš, a ja ću da opletem vence od belog i crnog luka što sam juče povadila.

Advertisements