A po Banovcima, ako ti šorom ne špaciraju Švabe, onda špaciraju ustaše, ako nisu ustaše, onda su domobrani, ako nisu ni jedni, ni drugi, ni treći, onda su partizani, il Rusi. Vojska je vojska, uniforma je uniforma, nit volem vojsku, nit uniformu, a obaška rat. Pa, niko i ne vole, znam ja to, al nekom rat, nekom brat. Meni je sve bilo gadno, a najgore mi je bilo to potkazivanje, što je komšija komšiju opanjkavo, što su se mnogi ljudi i namrzli, mesto da smo se svi udružili i bili ko jedan. Al beše mu sad. Šta je bilo, bilo. Makar da smo sad složni, al eto, nismo ni sad. Tu je muka.

25-izlozba_jn356_1388155798_675x0

Preuzeto sa Interneta.

Znaš kako si mi kazla kad je bilo ovo bombardovanje devedest devete, kako si ta tri meseca sve strpala u tri dana? E tako sam i ja, čedo, čitav rat, sve četir godine strpala u četir dana.

Ne marim ničeg ni da se sećam, tolko mi je sve to bilo strašno. Da smo bili gladni, nismo. Da smo bili žedni, nismo. Al kad ti ne smeš na šor, bojiš se da odeš i na njivu i u baštu, kaki je to život? A varošani su naderali samo tako, ni leba, ni ničeg, dolazili su kod nas na kapiju iz Zemuna i iz Beograda da ištu masti i brašna, a plaćali dukatima! Ej, bože, bože, ala su se ljudi ti napatili. Znaš ti šta je to, kad ti deci nemaš šta da daš da jedu? Ta, beda jedna i straota. A na glad ti se oma lepi svaka boleština. Siroti ljudi. Bog zna koliko i je i pomrlo i pomrzlo se…

A po Banovcima, ako ti šorom ne špaciraju Švabe, onda špaciraju ustaše, ako nisu ustaše, onda su domobrani, ako nisu ni jedni, ni drugi, ni treći, onda su partizani, il Rusi. Vojska je vojska, uniforma je uniforma, nit volem vojsku, nit uniformu, a obaška rat. Pa, niko i ne vole, znam ja to, al nekom rat, nekom brat. Meni je sve bilo gadno, a najgore mi je bilo to potkazivanje, što je komšija komšiju opanjkavo, što su se mnogi ljudi i namrzli, mesto da smo se svi udružili i bili ko jedan. Al beše mu sad. Šta je bilo, bilo. Makar da smo sad složni, al eto, nismo ni sad. Tu je muka.

Ja tako nuz taj radio, pa slušam dokle je ova bitanga Hitler stigo, jel kako se obuo, mogo je celi svet porobiti! Al, da viš, baćuška se nije lako dao. Pa ondak i ovi Amerikanci, pa se slizali s Englezima i s Rusima, oma druga situacija. Malo, malo, pa radio javlja kako su Švabe izgubili na ovim, il onim frontu. Svi to slušamo, pa nam i milo. Ako niko drugi, spašćedu nas Rusi, a oni su ko i naš svet.

Tako je stigla i četrdest četvrta, pa i četrdest peta, stiglo oslobođenje. Jesmo se mi oslobodilo od Švaba, a ni ustaša više nije bilo. Al kad su nagrnuli partizani sa sviju strana, pa kad su naišli Rusi, majko mila, sramota kasti, al ako i Švabe nisu bile bolji, neg ovi, ubio me gospod! Ne bi ja dušu ogrešila, bilo je dobri na svim stranama, al onako, kad se setim svega što sam upantila, mlogo smo ti i mi po selima nagraisali i od partizana, a bome i od Rusa. Eto, moš pitati koga oćeš, svako će ti to isto kasti.

To su isterivali ljude iz njini kuća, pogotovu domaće Švabe, oni su baš nabrljali, to su se ožderavali digod stignu, na akove su pili i rakije i vina, kad bi našli u nečijim podrumu, ako je zaostalo, pa taki, ožderani i ludi, palili i kuće i kotobanje, pucali ko ludi, a ako koga i dovate, ni brige i nije, ta čitavo čudo su pravili.

Al tu četrdest petu pantim po tim što su nam se braća vratila iz zarobljeništva, što je i Sejin Baćko došo sa njima, što su se mnogi Banovčani vratili kući, gladni, žedni, bedni, al živi! Te sreće i te radosti! Ej, četir godine ne viditi braću, već sam i oplakala i saranila, a oni na vrati! Čisto bi i sad mogla zaplakati kad se toga setim.

Baćko Sejin još i najbolje prošo, valda što je znao nemački, pa su ga poslali u neku seljačku kuću, švapsku, da tamo služi i da radi naš, seljački poso, a to ti svako banovačko čeljade ume. Naša braća su bili razdvojeni, ne mogu kasti, ni oni nisu lošo prošli, kako je moglo biti i kako su drugi prolazili. Valda su i Švabe ocenili da naši seljaci znaju poso, pa su i raspoređivali po tim šta ko zna da radi. Ako je ko bio kovač, onda je imo posla i što da ga streljaju, kad mogu od njega imati korist? Tako i seljaci. Pa i za druge je bilo posla, al su najgore prošli oni što su bili po logorima. Njima nije ni bilo spasa, posmrzavali se i pomrli od gladi i bolesti. Džaba bilo i tog rata i tog čuda, samo kad se jedared i to svršilo.

A što nisam marila taj afeže, ta mante me so tim, ko boga vas molim, kažem onim Milu Smiljinim što me je večito zvao na te njine sastanke! Imam posla preko glave, ne znam di ću pre, da l na njivu, da l oko deteta, da l oko dejke što se zdravo pobolo, da l oko mame, jel ni ona nije bila zdrava, a ja još i da idem na kojekaka predavanja i neke sekcije! Nemam kade da sednem za mašinu, da nešto sašijem, da uzmem neki dinar, baš ću se tamo sa njima bočiti. Kake reforme i komasacije, ni šuštala nisam za tim, jel sam oma znala da to ništa neće ni valjati. Otkud može biti dobro ako nekom nešto uzmeš što valja, a daš mu što ne valja? Di to ima. Naše su sve komasirali, i što smo teli i što nismo. Nije nas niko pravo ni pito. Najbolje njive su očle u zadrugu, ko te pita da l ti to oćeš, il nećeš, a niko nije ni teo. Mesto vinograda, dali nam zemlju boktepita di, u nekoj dolmi, kod Petrović salaša! Pa treba ti pola dana da tamo stigneš, a kad si došo, već si se susto od oda, ne moš ništa ni raditi. I šta onda da idem po tim sastancima i šta će ko da mi divani? Trudodane si moro imati, teo, ne teo, jel ako nisi došo da odradiš dan, oma će doći po tebe, a još moš fasovati i batina. Pa kad to svršiš, onda ti komotno idi na tvoju njivu, pa radi. Šipak moš raditi, jel već nisi za ništa.

Ako si uranio tri svinje, jel imaš veće društvo u kući, oma moraš dati ako ne dve, jednu obavezno, a dobićeš neku artiju što si s njome mogo da uradiš, znaš šta, da ne lajem sad. Isto ko i sa Švabama. Samo što su Švabe nekad nekog konja i vratili, a nova vlast, ovi što su došli iz Bosne i bog zna odakle, ta partizanksa, nikad ništa nisu vraćali, samo su otimali čega god da su se dočepali!

Al neću zaboraviti, valda dok sam živa, kako su isterali našeg popu i popadiju iz parohiskog doma, iz njine kuće! Te bruke i sramote, napako! Ajd sad što su oma, čim su došli na vlast, kazli da nema boga, ko oće nek veruje, ko neće i ne mora, al šta ti je sad kriv popa, mator čovek, pa otkud ćeš njega isterati napolje, i to usred zime? Sreća njina, pa su imali ćerku u Dobrinci, kod nje su očli, a čulo se da su brzo pomrli i popa i popadija, od čuda i od jada, šta su siroti dočekali, da se pod stare dane prešvendiraju zetu na kuću, kod svoje kuće, u svojoj parohiji. Ja ti nikad nisam bila nešto verna, da kažeš, ko što ima sveta, da idem u crkvu, da se tamo prestavljam, al mi je ovi ljudi bilo žao, onako ljucki.

O Milerovoj kući, da ne divanim, već sam ti i kazla. Tu bedu ni zamisliti nisam mogla! Onaki ljudi, onaki čovek, što je spaso tolko ljudi, naši Banovčana, a i po drugim selima, i tako da se dozvoli kojekakvim nesvetu da ljude proteraju, pa to nema u krstu sveta! Al, kazla sam ti, to je banovačka sramota. Mesto da smo se složili, pa sve te dođoše rasterali vilama i motikama, makar je toga bilo, ne, mi se ukipili ko ludi, valda se svi poplašili šta će s nama biti, ako i budemo branili, šta li, a ovi se ostrvili, pa ljudima nisu dali ništa ni da ponesu tamo kud su, siroti, krenuli. Ej, bedo bedina. Da su oni bili loši ljudi, pa da kažeš, e nek idu, al ovo! Lepo me sramota, kad god se tog setim. Što neće da udari neka salauka sa nebesa, pa sav nesvet da izbriše s lica zemlje, kad smo taki.

Al jedno veče, kaže meni moj Baća, da idemo u Zadružni dom, doće neki drugovi iz Beograda, da drže predavanje, pa će posle biti i igranka. Nisam marila ni za to predavanje, o čim da mi ko priča, sve ja već vidim i sve je meni ko dan jasno, a igranka nije za mene, ja sam udova, s malim detetom, igranka je za momke i za devojke, pa je l tako? Al on zaintačio, ajde, ajde, pa onda i Seja, idi malo, izađi, stalno si kod kuće, idi med svet. Ajd sad, kad su baš navalili, eto, iću, premda mi se nikud nije išlo. Sneg, zimsko doba, već u četir sata noć, a di je čak centrar od Šijačkog šora, moj brajko, imaš ti da ideš i da ideš.

Al, dobro. Sad kad sam kazla da ću ići, idem.

Krenemo se ja i Baća, ništa on meni ne govori da je ugovorio da sa nama ide i Jovica tišljer, nit ja znam da će nas on čekati ispred njine kapije, pa da ćemo ići zajedno. Pričamo mi o svim i svačim, najposle i o njegovim zarobljeništvu, friško je sve to još i bilo, kad izlazi Jovica iz njinog kapidžika.

„Dobar veče“ – kaže on. Ja ulaktila mog Baću, pa ćemo proći pored ovog, al Baća će njemu:

„Dobar veče, Jovice. Je l i ti u Dom?“

„I ja se kreno. Mogu l s vama?“

„Kako ne bi mogo, ajde samo.“

I sad nji dva nešto divane, ne mešam se ja, a moj Baća svaki čas nešto meni:

„Znaš, Vera, kad smo bili tamo, Jovica je frau Gizeli opravio dve fotelje, al ko nove su ispale, pa izlakovo, ta idi mani, nisi i mogo poznati kako i je dotero.“

Ja ćutim, ne znam ni šta bi kazla, ni da l treba nešto kasti, a i baš me nije ni brige šta je Jovica radio u zarobljeništvu. Svi su radili šta su morali, da bi preživili. Ako je ko imo zanat u rukama, taj je dobro i prošo u tuđini. Svak vole dobrog radnika.

Opet oni nešto pričaju, ni ne slušam, kad on opet:

„A što je napravio astal, tamo u komšiluku, za jednu velikarnu šupu di oni pravidu zabijačku, znaš kolki, ako nije bio veći od deset meteri! A širine jedno dva ipo metera. Što je to bilo zgodno, imaš di šta metnuti, a ne ko mi kad se uspletemo, pa donosi od Miljkovići astal, pa od Darijevići. E, Jovice, mogo bi i nama napraviti jedan onaki astal, šta kažeš?“

„Može, što da ne može, eto doću jedan dan, pa ćemo viditi šta imaš od dasaka, da to začas napravimo.“

„Ti ćeš, Vera, zamesiti onu tvoju štrudlu s višnjama, svi to zdravo volemo, pa baš i ti, Jovice, da probaš, ako voleš.“

„Volem, kako ne bi volo.“

Gura me Baća u rebra, valda da i ja štagod kažem.

„Umesiću, umesiću“ – šta ću, moram kasti. A kanda da mi je onda i puklo pred očima da moj Baća meni navodadžiše ovog Jovicu! Iju, napako, pa nisam valda rođenim bratu na teretu?! Ja se sva ošvanjila, nit mi je do tog predavanja, još manje mi je do igranke, došlo mi da se okrenem na levo krug, pa put kući. Al, tu kod Zeljugove kuće, vidim ima još mladeži, pa će i oni sa nama, Šijačanima, i eto nas pred Zadružnim domom, svi se skupili, duvamo u ruke, ladno, okreno neki vetar s Dunava, ta smrzli se načisto dok ovaj na vrati nije počo da nas pušta. Unutri već toplo, dve bubnjare, usijane. Posedali mi svi na klupe, a moj Baća vodi računa da ja sednem pored Jovce. Iju, šta me okupio, ko da i on nije sav svoj u glavu!

Drži ovaj predavanje, sluša ga svet, lepo divani, samo veze, misliš, med mu curi niz bradu. Al ja već znam, opet će po nama, seljacima. Te treba ovo, te treba ono, kako onda, tako i sad. Kad god šta treba, po selu ćemo, oni rade, pa i imaju, a drugovi i gospoda po gradu radili, ne radili, moraju štogod jesti. Ne kažem, bilo je i tamo posla, trebalo je sve one ruševine rasčistiti, nije to mali poso, pa onda ima posla i u rudniku, ima i u fabriki. Znaš ti, uvek me je bilo žao što nisam očla negdi u neku fabriku da radim, pa da zaradim penziju, a ne ovako, večito seljanka i večito bez novaca. Al kad bi čovek znao di će pasti, on bi i seo.

Završio ovaj te njegove lagarije, narod tapše, ako je neko nešto i razumo od ovog što je ovaj tu drobio, mlad svet jedva čeka igranku, baš nji brige za reformu i za poljoprivredu.

Ustali svi, omladinci sklonili klupe ukraj, da se namesti narodni orkestar, i oni su iz Zemuna, pa ćedu prvo Kozaračko kolo, što ja nikad nisam marila, ko što nisam ni Tita baš zarezivala, pa kad se ispeva to što treba, onda će okretne igre. E, to sam i zavolela, pa sam se i naučila pored mog pokojnog Stanka. Ako me ko bude biro, igraću, rešila sam. Kad sam već tu, neću sediti ko Genoveva. A što sam take mrzila, te što dođu s kraja Bela Vetra il Bela Brega, pa sede ko ukopane i samo glede ko sa kim igra i ko koga kibicuje. Nikad me to baš nije ni tangiralo. Nek gledi ko koga oće, nek igra ko sa kim oće, njina stvar. Prošlo to Kozaračko kolo, pa i Užičko ocvirali, e kad su počeli da sviraju valcer, ja baš da vidim oće l ko doći po mene. I došo, moš misliti, baš Jovica! E nisam volela s njime da igram, al šta ću, nije red dati mu korpu, opet, naš je momak, Šijačan, komšije smo. Sad što je malo dalje, pa se nismo ni sigrali kad smo bili deca, eto, bio je s mojom braćom u zarobljeništvu, čim ga moj Baća tolko fali, valda je i čemu. Ustanem ja, igramo mi taj valcer, ko i svi oko nas, nit on šta pita, nit ja šta pričam, kad se završio valcer, on stoji nasred sale, mesto da me otprati do mesta di sam sedila. Krenem ja sama, on za mnom.

„Ja bi, Vera, ako oćeš, tebe nešto pito.“

„Pa pitaj, ko ti brani.“

„Ako bi da izađemo?“

„E, viš, ne bi da izađemo. Ti znaš da sam ja s Baćom ode, da imam kod kuće malo dete i da sam udova. Meni ne treba da Banovčani s mojim imenom ispiraju usta, ješ čuo, Jovice? Ja tebe poštivam ko druga moje braće i ko komšiju, al ne bi da mi banovačke opajdare izlače repove tamo di i nema“ – i okrenem se da vidim di je moj Baća, da i njemu očitam vakelu.

Vidim, Jovici baš i nije pravo, al šta ja marim za tim. Sve što sam mu kazla, kazla sam iz duše, nikad ja nisam umela da se prenemažem ko što znam neke. Kod mene ti je uvek sve bilo jasno i glasno.

Bilo i je još što su me birali da igramo, sve to naši banovački momci, al vidim ja da tu nikako ne spadam. Otkud dođe da momak igra sa mnom, udovom? Pa kaži? Nema to, jedared kad se udaš i rodiš dete, nisi ti više za igranke. Pokajala sam se i što sam dolazila, a sve mi je to moj Baća kriv. Eto, jedva sam čekala da idemo kući.

Izgubila ja iz vida Jovicu. Kad mi izašli napolje, ono smrzlo sve, ne moš ići ko svet onim Grčkim šorom, neg sve nogu pred nogu, ako nećeš da skrljaš vrat. Uvatila ja mog Baću pod ruku, tociljamo se ko kad smo bili deca, a kad smo došli na onaj brežuljak preko puta crkve, ja umalo nisam pala! Zaukala se pa na onu tociljajku, da l je neki kamen, da l neko parče drveta, ne umem ti kasti, kad sam se zapetljala o moje rođene noge, majko mila, vidim, pašću direktno na leđa! Utim, osetim ja da me je neko predržo da baš ne tresnem. Ko je – pa, Jovica. Otkud se sad taj opet tu stvorio?

„Fala“, kažem ja i opet ulaktim Baću. Ovaj ide pored nas, pa se opet on i Baća nešto domunđavaju, najposle ja čujem da će Jovica doći zajutra da vidi za taj astal što su ugovarali kad smo išli na igranku. Nek dođe, marim ja. Utim, stignemo i do njegove kuće.

„Uzdravlje“ kaže on.

„Ajd uzdravlje, pa sutra kako smo i ugovorili“ kaže Baća. Je ćutim, šta imam da se tu mešam. Nit sam se štogod dogovarala, nit mi treba taj astal, nit marim da nam u kuću dolazi, al ne pitam se.

Sutradan, sedim ja za mašinom, Mirjana se sigra s krpicama i s dugmadima, kad, u neko doba, baš oko podne, neko lupa na pendžer. Ja sklonim firangu da vidim ko je, kad napolju u snegu stoje moj Baća i Jovica. E, pa ja ne znam šta je s ovim mojim bratom, šta mi dovlači ovog sa sobom, željna sam ga ko kvočka uzice. Očkrinem pendžer, pitam šta oće. Moj Baća kaže:

„Sejka, da dođe Jovica da vidi ona vrata što ne dihtuju, može l da i opravi?“

„Ajde, uđte, nek vidi“ – ne mogu sad rođenog brata ostaviti da dreždi na zimi, a najposle nek ovaj i vidi ta vrata, jesu se nešto izvila, pa i teško i zaključavam. Ušli oni, pa seli na otoman, ni ne šušte za vrata. Sigraju se s Mirjanom, ona dete vesela, vole kad nam neko dođe il kad negdi idemo, a uglavom idemo kod moji, oma su tu ukraj kuće, il kod Stankovi, i oni su nam moš kasti u avliji, samo što je moj svekar zaključo vrata s njine strane na platnu, što smo i ostavili kad smo pravili ogradu, još kad smo započeli kuću, pre neg što je Stanko umro. Nit nam je ko veliko dolazio, nisam marila da mi se dovlači makar ko, ako ne računam žene što su dolazile da im nešto sašijem.

Kadgod, setio se Jovica da me pita koja su to vrata što treba da i opravi.

„Pa, ova na koja si ušo“, kažem ja i pokazivam rukom, a baš i nisam ljubezna, da kažeš.

Ne znam što nisam marila tog momka, al mi je nešto bio sav muljav pred očima. I što on lepše sa mnom, ja ga sve odbijam od sebe, al ko da mi se nešto preckazlo. Ta, uvek se meni preckaže, neg što ja, glupoša, ne poslušam sebe, pa tako i prođem kako ne treba. Al sam računala, eto, moj Baća se s njime razgovara, vidim i da se poštivaju ko prijatelji, pa reko, ajde, neka i, neka i dođu, momak jedan, momak drugi, nemaju di ni da sede, osim u bircuzu, pa onda bolje i kod mene.

Prošlo nekolko dana, ja i zaboravila na vrata i na Jovicu, kad, evo ti njega, dolazi s alatom.

„Evo, ja došo, da opravim vrata“ i ulazi.

„Ajde, premda se ja s tim vratima služim i takim kaka su, al kad si već došo, vidi pa opravi.“

Mirjana se oma namestila kod njegovi nogu, pa „čika Jovice ovo, čika Jovice ono“. On sve lepo s njome, pokaziva joj di će šta zakucati, kako će bravu skinuti i metnuti drukčiju, pa joj daje da ona zaključava i otključava.

Ja gledim po strani, šijem nešto na ruke, pa mi došlo u pamet: ej, bože, bože, što meni fali moj Stanko, al što ovom mom detetu fali neko muško čeljade, lepo vidim da bi se samo s tim Jovicom sigrala. Valda smo joj mi, ženski svet, i dosadile, šta li. Dete ko dete, treba mu i otac i majka. A još sama, ni brata, ni sestre, pa ko panj.

Iznela ja salnjake u jednim tanjiru, reko da poslužim majstora, kad se već nakano da dođe i da mi opravi ta vrata.

„Da l bi popio jednu rakiju“ – pitam radi reda, ne što sam tela da iznesem. Kad on oće. Ajde, sipam jednu i ostavim flašu na astalu. Dok sam se ja okrenula, on sipo još jednu, pa i tu na eks. Iju, napako, pa ovaj vole da šljoka, pomislim se ja u sebi. I oma mi se pred očima stvori moj Stanko što je umo da popije jednu i nijednu više. Al kad čovek nema mere, ništa gore od tog.

Svuko on, bome, frtalj flaše, dobro se naljuljo, valda da se okuraži u onim što je imo na pameti:

„Znaš ono veče kad smo bili na igranki? Pa kad sam te zvao da izađemo da se razgovaramo, a ti nisi tela?“

Ja ćutim, da l sam klimnula glavom, il nisam, al on nastavlja:

„Ja sam teo da te pitam da l bi se ti udala za mene? Eto, ja sam majstor, izučio sam tišljerski zanat, odelio bi se od moji, pa bi mogli i kod mene živiti, napravio bi kuću, to sam i planiro. Ti si meni uvek bila najlepša u čitavim selu, al nisam mogo nikad to ni da ti kažem, kad si se udala za Stanka. Nisam imo kade, a nisi me nikad ni gledila, nit si išla na igranke, nit di bilo, pa evo sade da te pitam.“

Ćutim ja, ni ne gledim u njega. Ubola sam se na šivatku jedno tri, četir puti dok je on divanio, pola sam ga čula, a pola i nisam. Sad kad se i on ućuto, red je da i ja nešto kažem, nije ni on baš makar ko, pa onda nije ni red da ga izmarširam iz kuće, nit me je uvredio, nit je kazo štogod lošo.

„Ti“, kažem, „Jovice, ti si dobar momak i dobra prilika za udavače. Ja tebe poštivam i ko komšiju i ko druga moje braće, al nisam ja za tebe, nismo mi par. Znaš da sam udova, da imam dete, znaš šta će i svet kasti, a i tvoji kod kuće ne bi bili sretni da čuju kako bi se ti oženio sa mnom, makar što si sve ovo kazo. Ne bi se ja više udavala, moja je sreća prošla i ja sam so tim u mojoj glavi svršila. Živim za ovo moje detence, da je odranim, da je izvedem na put. Eto, to ti mogu kasti. Ne bi volela da se ti sad uvrediš il naljutiš il tako štogod. Ti si meni lepo reko šta si imo, ja sam tebi odgovorila, pa u zdravlje da se gledimo, kad se sretnemo, da ne bude među nama gorke reči.“

Reko, sad kad sam sve kazla, valda će se krenuti kući. Ako se i nešto naljutio, proće ga. Kad, da viš, on će meni:

„Baš mene brige, Vera, šta će kasti i moja mati i moj otac, a tek Banovci! Ja sam u zarobljeništvu svatio i šta je život i šta je nesreća. Jesam ja momak, a ti nisi više devojka, al ja ne marim za tim, jel se meni ni jedna druga devojka ne sviđa, osim tebe. A to što imaš dete, kake to veze ima? Imaćemo mi još dece, ako bog da, neće tvoja Mirjana rastiti sama. Ja sam kadar i zaraditi i stvoriti, ko što znaš nismo mi ni siroti, imam i zemlje, imaću i svoju kuću, da ne ispadne da ja sad oću da se uvučem u tvoju kuću i da se izležavam na tuđoj muki i tuđem kapitalu. Ne bi se ja sade više zadržavo, a ti razmisli šta sam ti kazo, pa ću ja svrnuti koji dan od nedelje, da se izdivanimo i da ti meni kažeš šta si namislila u vezi s ovim što sam ti otoič ispričo.“

Nije više ni lizno rakiju, valda mu je bilo dosta za kuraž. Nit je jeo salnjake, samo se sago i pomilovo Mirjanu po kosici, nazuo opanke, pa očo napolje.

Ostala ja tako u svojim mislima, premišljam se, vagam svaku reč što mi je kazo, pa i onu koju sam ja kazla. Metnem Mirjanu da spava, ušivam dugmeta na neku bluzu što sam šila i stalno mi u pameti taj naš divan.

Da je gadan, nije. Nema lepšeg neg što je moj Stanko bio, nek mu je laka crna zemlja i neka mu bog dušu prosti. Al mog Stanka više nema, evo peta godina. Da je glupav, nije. Moj je Stanko bio i načitan i školovan momak, a ovo je jedan zanatlija, ne moš se to ni meriti jedno sa drugim. Da je brezobrazan, nije. Da je pošten, pošten je. Sve što je kazo, kazo je iskreno. Sad, da l on mene vole, il je samo tako kazo, to ne moš baš ni znati, što kaže naš svet, dok sa nekim ne pojedeš džak soli, ni ne poznaješ ga…

Na koncu, legnem i ja pored deteta, računam, pametnije jutro od večeri.

Još nisam ni ustala čestito, kad evo mog Baće.

„Šta radiš, sejka, jesi uranila?“

„Evo, ustala, otkud ti ovako rano zajutra? Kako su kod kuće? Da nije štagod s dejkom…?“

„Svi su dobro, ne sekiraj se.“

Seo i zapalio cigaru, makar što nisam nikad marila za te cigare, tolko mi je to uvek smrdilo, ne umem ti iskasti. Jedino mi nije smetalo kad je moja pokojna gospoja Frida pušila na muštiklu, njojzi se i šikovalo, a svi drugi, tek obaška naši seljaci s tim njinim papirima u koje su zamotavali duvan, ta to ne moš izluftirati, napako, sve uđe u firange i mekane stvari.

„Je l, je l bio sinoć Jovica da ti opravi vrata?“, pa se ko i smejulji.

Da mi nije brat, tako bi ga šopila, posred ti usta, da ga ja naučim pameti.

Vidi on da me je najedio, pa će:

„Ne znam, Vera, šta se ti tolko furtom izuzela na dečka. Kolko je meni kazo, on bi se sa tobom i ženio. Je l ti nešto i o tim govorio?“

„Znaš šta, Baća, da ja tebi kažem isto što sam i njemu kazla: nit je on prilika za men, nit sam ja prilika za njega. On je momak i nije se ženio, ja sam udova s detetom, ne ide to. Znaš i sam šta bi naši kazli kad bi se ti oženio s udovom, pa još da ti i dete metne na vrat? Ne bi voleli, oma ću ti kasti. Tako ni njegovi nećedu voleti, a ne volem ni ja, meni je moj Stanko u srcu i duši, nije mi do toga i neću momka da zaluđivam, nisam taka nikad bila, pa neću ni sade.“

„Mani se, sejka, takog divana. Ti si još mlada, pa šta ako imaš dete, ko da ne možeš imati još dece. Evo, vidi kolko je nas braće i sestara, pa šta nam fali? Di ima za jedno, ima i za više, ako su ljudi pravi. On je dečko ozbiljan, nije neka protuva, ni neki bećar, pa ako se ti njemu sviđaš, aj ti još malo razmisli o tim. Idem ja, uzdravlje, pa ćemo se viditi.“

I ode.

Opet se ja s tim mislima obuzela, pa sve razmišljam: da nisam ja mojima na teretu, kad se i Baća tolko zauzo za moju udaju? Najposle, šta ja kome smetam, sama izdržavam i sebe i svoje dete, ni od koga ne ištem ni marjaša, nit mi treba, prostrem se kolki mi je guber, živim skromno, povučeno, ja nisam pametna – šta kome imam da smetam i šta se ko, makar i moji rođeni, petlja u moj život, pa kaki je, taki je. Rat sam izgurala moš kasti sama, niko mi nije veliko trebo, ni pomago, a šta mi tek treba sad, kad više nema okupacije – obaška ova partizanska okupacija, nju ni ne računam, valda će i ti prinudni otkupi i trudodani kadgod proći, pa ne moš ni to večito biti.

Nije prošlo malo, kad eto i Spomenke Jeftiće, došla za bluzu što sam joj šila i što sam noćas prešivala dugmeta, kad je bio ovaj Jovica, pa kad sam se ubola na šivatku nekolko puti.

„Čujem da ti je sinoć bio naš Jovica“, a oni su neki rod, valda je Jovcina baba bila iz njine kuće, pa su se i srađali večito „kanda da je to med vama nešto ozbiljno?“

Ja je gledim, pa mi došlo da je oteram kud ne treba, al ne mogu, nisam taka brezobrazna.

„A šta je to med nama, Spomenka? Baš mi kaži, eto, jel ja ne znam da štogod med nama ima, a kamol ozbiljno?“

„Iju, curo, pa šta si se oma nakostrešila? Pričo Jovica mom Milu da bi bio rad da se s tobom oženi, pa sam mislila da je zbog tog i došo, da se o tim divanite. Nisam ništa lošo kazla, Vera, nemaš se krošto ljutiti. On je dobar momak, znaš, nemoj tu priliku baš tako lako ispustiti. Bio je i prvoborac, pre neg što su ga zarobili tamo di su ratovali, valda u negdi u Bosni, šta ja znam. I ranjen je bio, mogo bi izvući i neku penziju kadgod. A i šta će žena sama s malim detetom u selu? Ta, svaki te ker može zapišati, znaš kaki je naš svet, otrovan i brezobrazan. Ovako, kad se udaš, ni brige te nije. Nit će ko šta lajati, nit ćeš kome dati materijala za ogovaranje. On je dobar majstor, vredan, radin, uvek će imati posla i novaca, ti si dobra šnajderka, ta idi molim te, da živite ko bubreg u loju. Sad ti kako oćeš najposle, ne moš ti niko suditi, nit ti ja mogu nametnuti šta ćeš i kako ćeš, na tebi je, pa ti sama prosudi šta ti je bolje.“

Obukla Spomenka onu bluzu da proba, vidim, vuče joj malko kod armoha, reko, opraviću to, popustiću malo na jednim šavu. Kazla sam joj da dođe sutra posle podne, biće gotovo. Platila mi žena, ne mogu kasti, red je da joj to udesim kako bog zapoveda.

A da sad i tebi majka kaže, sutra ćemo divaniti o ovim, umalo mi nije zagorela bundevara! Dojti mi onaj prah šećer i vanilu da pospem. I uzmi tanjir, pa naseci kolača, može neko naići, nek ima na astalu.

Advertisements