salas-salasi-vojvodina-790x395

Ja ne znam, kako se tebi ne dosadi da furtom sediš za tim astalom i držiš tu teku i olovku u ruki. Je l ti pišeš sve što ti ja divanim? Iju, napako, valda nisi namislila da ovako štogod, što ja tebi ko svom detetu divanim, daš nekom i da čita? Nemoj, čedo, biti glupava. U svakoj familiji ima svega i svačega, al se o tim ne divani, a kamol da se još i piše, pa da svako može čitati?! Bolje ti uzmi ono klupče i eklicu, pa eklaj ovu mustru što sam ti pokazla onomad. Viš kako si ode zategla, a ode opet otpustila, pa stoji ko cirkus na astalu. Ne moš tako držati taj konac, namotan na kažiprst sto puta. Samo ga jedared prebaci preko prsta, pa polako, kako eklaš, tako ga i otpuštaj, da ti bude sve isto…

Ma, kašću ti, ala si dosadna ko krlja kad se veže čoveka! Da mi je samo znati na koga si taka tvrdoglava? Najposle, i piši baš ako si dokona, marim ja, i tako me sutra neće biti, pa ako tebe nije sramota, što da bude mene?

Prošla već i zima, granulo sunce, seljački poso ne čeka. Dejka nikako da prezdravi, babe nema nigdi, ode tako, pa nam tek jave da su ga vidli u Batanjici na željezničkoj stanici, il u Golubinci, al u Banovce slabo svrće. I bolje, al opet, naš je otac, greota da se smuca po belim svetu kod svoje kuće i kod svoje čeljadi. Tog će proleća i doći, al opet ne zadugo.

Braća očla da uzoru tu komasaciju što su nam dale nove vlasti, upravo kod Petrović salaša, znaš ti di je to! Sejaćemo na toj njivi kuruze, tako je kazo dejka.

Seja ume da tera bacikli, a ja se nikad nisam naučila ko svet. Al taj put, ajd da i ja s njome krenem, pa ću isto s točkom, da ne zaostanem. Računam, daleko je, ako se krenem peške, kaću stići? Ona, kad je veštija, metla na korman balon s vodom, s jedne strane, a ceger s lebom i slaninom s druge strane. Motike nam ponela braća još zajutra, jel su oni očli s kolima i konjima i poneli i sejalicu, a nas dve ćemo s motikama, pa polako da posevamo tamo di sejalica omaši. Ako nisam pala sto puti do Petrović salaša, manje nisam. Valda me onaj odgore sačuvo da se baš ne skrljam načisto. Put sav u džombama, malo, malo pa se izvrnem u jendek pored progona.

„Iju, Vera, napako! Pa šta je s tobom, jesi ti luda? Je l ti vidiš pedale? Je l vidiš korman? Je l vidiš kud ti ide točak, glupošo glupava? Gledi u točak i zaobiđi te rupe i džombe, valda nisi ćorava kod očiju!“

Moja Seja je uvek bila taka, oštra na jeziku, a dobra po duši. Al što se ona više jedi, ja još više padam. Najposle, uzmem taj bacikli u ruke, pa guraj. I sad, kad smo došli do onog bunara od kojeg idu tri puta, jedan prema Šoriću, drugi prema Pazuvi, a treći prema Petrović salašu, mi ćemo tim trećim, pa polako. Ona će terati bacikli polako, a ja ću za njom gurati, makat ću metnuti balon s vodom na moj korman, da njojzi bude lakše. Nismo prošle stotinak metara, kad na njivi Jovica. Vido on nas još pre neg mi njega, pa se kreno da nas sretne. Seja sišla s bacikla, pa stala i ja.

„Dobar dan, jeste vredne? Di ste se to krenule vas dve?“

Ova moja odgurala bacikli do jedne višnjice što je samonikla usred atara na nekoj međi, pa naslonila bacikli i sela na travu da se odmori, valda i sustala od takog oda sa mnom, a ja se učlovila s onim mojim baciklom, pa ni tamo, ni ovamo.

„Valda vidiš di smo se krenule, čim nosim balon s vodom i ceger s lebom. Na njivu.“

„A što ti ne teraš bacikli, neg guraš? Da nije ispustila guma?“

Ni ne zna dečko da ja ne umem da teram bacikli i da furtom padnem, čim sednem na sic. Al baš i da mu ne kažem.

„Ne znam, al eto, svaki čas mi spada lanac.“

„Daj da vidim, da l mogu opraviti.“

„Mani me tog opravljanja, eno i ona vrata što si opravljo, pa ne mogu da i zatvorim, neg ima lufta kolko oćeš.“

Smeje se on, pa će meni:

„Ja sam to tako baš i teo, da bi me zvala da opet dođem, al ti ćutiš, nit me zoveš, nit se moš negdi viditi, a da dolazim sam, nije red, kazla si da nećeš da te svet uzme na zub“.

Okrene moj bacikli unatraške, na sic, pa okreće pedalu da vidi kolko treba da zategne lanac, al lanac ne da ne spada, neg je zategnut taman kolko treba. Oma je pogodio da nisam vešta s baciklom, al da me ne bi štogod uvredio, kaže:

„Eno, ja došo s motorom, pa mogu začas da prebacim i tebe i Seju, samo ako oćete. Brže ćete i stići. A baciklove mošte i ode ostaviti, ja ću i gurnuti u ovo šiblje na međi, neće niko ni viditi, pa kad se budete vraćali s kolima, a vi i uzmite pa terajte kući.“

Seja ni da čuje, ona će s njenim baciklom, a ja kako oću, kaže.

Mislim se, pa što i da me ne prebaci začas, bolje neg da trčkaram za Sejom ko eređ, tek mi je to glupavo. Al je muka što se ja na motoru nikad nisam vozila, a i tu moš pasti i još gore nabrljati, neg s bacikla.

Najposle, kaže Seja:

„Ajde probaj, vidi da l moš na tim sediti, da jedared već stignemo, pašće i noć dok mi stignemo na njivu.“ Popela se ona na njen bacikli, pa krenula, a mene ostavila da vidim šta ću i kako ću.

Sednem iza Jovice, sve pazim da se ni ne dotaknemo, pa kako je kreno, ja tako odo unatrag, umal nisam pala, al oma. Kaže on meni:

„Znaš šta, Vera, ode nema nikakog sveta, nit te ko može viditi. Ako se misliš voziti na motoru, moraš se držati za mene, inače ne da ćeš ljosnuti, neg ćeš se razbiti, a mogo bi i ja tako vrat skrljati.“

Aj dobro, držaću se. A sramota me, valda sam tela u zemlju da propadnem. Sve se mislim, bože, bože, ako mene sad moj Stanko vidi kako se držim za drugog čoveka, pa valda će me i pljunuti sa nebesa!

Dok se ja tako žderem u sebi, mi već skoro stigli do naše komasacije. Stane Jovica i ugasi motor, pa će meni opet:

„Za ono što sam ti kazo, sve tako mislim. Ništa se kod mene nije promenulo, da znaš. Ja sam rad da se oženim s tobom, jel se meni ni jedna druga ne sviđa, sem tebe. Ako si razmislila, ti kaži, pošlji tvog Baću po mene, mi venčanje možemo i oma obaviti u mesnoj kancelariji, samo ako ti oćeš.“

Valda sam pocrvenila ko nikad u mojem životu.

I ko da je nešto napuklo u meni, tu, viš, unutri, tako mi se nešto ražalilo i na mene, i na tog Jovicu, i na mog Stanka što ga tolko već dugo nema, i na moje dete, pa i na mater, dejku, babu, sve mi se skupilo. Okrenem se na drugu stranu, da bi krenula kod moji što već uveliko rade, vidim izdaleka i Seja stiže s njenom baciklom, pa se povratim i kažem:

„Dođi ovi dana predveče, ajd, divanićemo o tim što ti oćeš. Fala ti što si me dovezo. Uzdravlje.“

Krenem u njivu, pa se još jedared osvrnem. A Jovica stoji ko ukopan, pa se ko i smeje, a i ko da nije baš ni siguran šta sam ja to sad njemu kazla. Nije očekivo.

Imali smo na toj komasaciji nedelj dana posla, al smo zajutra svi išli s kolima, i braća i nas dve, pa još došli i Dada i Nikola da pomažu, džaba ti onog s baciklovima, daleko je to, nikad stići. Jedno veče, kad smo se vratili s njive, sedimo nas tri, ja i Seja i Dada u šupi, krunimo kuruze za svinje, onako s čokovom, svaka drži svoju korpu. Čujemo da se otvara kapija i neko ide. Kad, Baća s Jovicom.

Mene ko da je udarila i neka vrućina u glavu, kad sam i vidla. Znam ja što je došo Jovica, a znaju i svi drugi, pa me čisto i sramota. Al šta sam ja sad tu kriva?

„Dobar veče, jeste vredni? Treba l pomoć?“ – kaže Jovica i seda na panj što je stajo nuz moju šamlicu, pa uzo čokov iz moje ruke, što sam otoič okrunila s njega kuruz, i novi klip i počo da kruni u moju korpu, pa me sve, ko slučajno, dotakne po ruki, il ramenu. Kobojagi, pruža se da dovati do korpe, uncut jedan. Baća seo na izvrnutu kantu između Dade i Seje, pa i on počo da kruni. Svi ćutimo.

U jedan par će Seja:

„Šta ima novo, Jovice? Kako su tvoji kod kuće? Šta ti radi mati, kako ti je baba? Imate l posla?“

On jedva dočeko da bar nešto izdivani:

„Eto, fala, svi su dobro, baba počo nešto malo da poboljeva jesenas, al je sade i prezdrvio. Zimus nije baš valjo. Uzorali smo ja i brat sve sami, posejali, pa će valda sve biti kako treba. A mati ko mati, radi od jutra do sutra, šta će, četir muškarca u kući, nije to ni zgodno, treba skuvati, oprati, a di je bašta, krave, svinje. Pomognemo mi, al opet, na njojzi je kuća.“

Gledi ga moja Seja ispod oka, pa gledi u korpu di kruni kuruze, pa opet u njega.

„Je l, a što se Perica ne ženi? Šta čeka? Što ne dovede snavu da vam odmene mater u poslu?“

A Jovica se nasmejo, pa će:

„I ja sam za to, a i znam da se zagledo u onu malu Pevčevu, uzeli bi se oni oma sutra, al baba ni da čuje, kaže, na mene je red, jel sam stariji. Kad se ja oženim, ondak može Perica.“

Opet Seja ćuti, ćuti, pa kad niko ništa ne pita, ona će:

„A što se ti ondak ne ženiš?“

Sago glavu Jovica, nije mu baš zgodno, a bome nije ni meni. Ja što sam tako umela da buknem u licu, al ko vatra da me obuzme. Sreća, pa noć, gore samo lampa na gas što visi s grede, al je to slabašna svetlost, pa se ni ne vidi najbolje, tek da vidiš di kruniš taj kuruz, da ne pada mimo korpe.

Nakašljo se, izmako se malko od korpe, zapalio cigaru, pa će:

„Ja se još ne ženim, Sejo, zato što vaša Vera razlači s odgovorom. Pito sam je još jesenas da se uda za mene, al se ona premišlja, a ja se s drugom ženiti neću. Eto, zato se ne ženim, sad znaš.“

Ajao, mati moja. Ovaj sve izdeklamovo, ko đače prvače. Ta, ko da je jedva dočeko da mu se ukaže taka prilika, da on sve to izdivani!

Od sramote ne znam di da gledim, ne znam šta bi kazla, a najpre bi ovog Jovicu šopila preko usta!

Znali su moji za te Jovicine namere, nit je Baća taki da bi ćuto, a i što da ćuti? Jovicino je da pita, moje je da l oću, il neću. Pošteno je momak pito, pa pošteno i čeka da ja štogod kažem. To što sam kazla da se ne bi više udavala, nit mi je to na pameti, vidim, on ni ne šušti za tim, neg se opet nada da bi ja mogla i prestati da se za njega udam.

Al, od ono doba kad je dolazila Spomenka po bluzu što sam joj sašila, pa kad mi je sve onako kazla, što i jeste, sve sam se sećala kojekaki slučajeva što sam tela oma da i zaboravim, al ne moš ti baš sve ni zaboraviti.

Eto, jedared kad sam išla u dućan, sretne me na šoru Vasa Majski, pa me šacuje ko što se šacuje kobila na vašaru u Rumi, sram ga bilo, ženjen čovek, još malo pa mi i otac mož biti po godinama:

„Pa, kako si ti, Verice? Nigde se ne moš viditi, a taka lepa žena… Mora da ti je teško brez čoveka. Eto, ako ti šta treba, ti samo poruči, oma ću ja doći“ – pa se onako brezobrazno iskezio, keša matori, pa i da je mlađi, al tako štogod! Ko da me je polio kantom ladne vode, tako sam se osećala. To ne mari što imam i braću i svekra i devere, šta ti misliš, molim ja tebe. A tek što sam mrzila kad me neko zove Verica, uf, što to nisam marila. Ko da se posprđiva kad me tako zove, ko god bilo, a obaška ova bitanga.

Opet, drugi put, ja na bašti, srpom sečem mišlinger, već sam se i sustala, a  na kolici veća gomila neg što sam ja, pa se i mislim kako ću to odgurati do štale, kad odud ide Lala Petrović, pa se i on prestavio ko nesvet:

„Au, Vera, bokte vido, ala si se ti rascvetala, ko majska ruža puketuša! Ta ne bi te pozno, da ne znam da je ovo vaša bašta. Al si vredna! Da ti nije to mlogo mišlingera na kolici? Da ti ja to časkom oteram do guvna?“

Pa bi i da pređe progon, da mi se, kobojagi, nađe u poslu!

„Ne treba, fala“, kažem ja njemu, „mogu i sama, a tu je Baća ako baš ustreba, moš ti komotno kući, imaš ti kome pomagati, Lalo.“

A izdaleka, vidim, Sojka Milića plevi lukac, pa se učlovila na motiku, da vidi sa kim ja to divanim. Što ti je svet, večito i zanima šta ko radi i ko se s kime divani, a ruku mogu na panj metnuti da je oma očla, abronoša jedna, da me olajava kako sam ašikovala s Lalom! Jaka mi mustra za ašikovanje! Da je čemu, ne bi ga dosad dve žene ostavile, a mene našo da se sa mnom divani, pa baš na bašti!

E,  očo je ko ošvanjen, a baš mi i milo.

Bilo je taki stvari još, da ne vrnčam sad sve redom, al mi, eto, baš tad, dok smo krunili te kuruze u šupi, došlo upamet šta mi je kazla Spomenka, kako svaka seoska kera može dići nogu na samu ženu, pa još s detetom. I jeste tako, samo što ja to nisam tako ni preduzimala. Računala sam, imam braću, na babu ne mogu računati, ko što niko od nas nije ni mogo, al opet, tu je čika, tu je i dejka celog života bio, ne može mi niko ništa, a obaška što sam se uvek i sama čuvala od zli jezika, a od toga ti se najteže i sačuvati. Jel, što kazla i baba Olga, kad jedared dospeš do svecki usti, teško tebi.

Razišlo se društvo, ostale ja i Seja u šupi da saspemo kuruze u džakove, pa ćemo sutra mleti za prasice. Kad smo utovarile i vezale s uzicom, pa još i sklonile ukraj, da ne smetaju nasred šupe, a korpe naređale jednu u drugu, pa i nji metle u budžak, Seja će meni:

„Je l, Vera, kako se tebi čini ovaj Jovica? Kanda da se baš dobro zagledo u tebe?“

„I ja bi kazla da se zagledo, a šta da radim, nisam pametna. Znaš koliko sam mog Stanka volela i kolko mi je teško što ga nema. Kadgod vidim moje dete, ja se setim njega i sto puti sam pomislila što i mene bog ne uzme. Nit mi je do udaje, nit mi je do života, eto, ne znam šta bi ti kazla, nemam ti šta kriti, ko što nikad i nisam.“

„Znaš šta, ja ću preći kod Baćka, ni njegovi više nisu u nekoj snagi, treba i njima pomoći, a ne mogu na dve strane. Naš Baća će se ženiti, kazo je, a i Bata neće dugo čekati. Jeste da ti imaš tvoju kuću, Vera, al si ode i kuvana i pečena, i što voleš, i što moraš, i što oćeš, il da ti se prepazi na dete, il da nešto ode pomogneš, al kažem, koja će snaja sutra trpiti zaovu s malim detetom u kući? Nijedna. Svakoj ćeš biti ko kost u grlu. Znaš kako se kaže: svekrva, zaova, jetrva, to je rod koji se ne vole. Ne kažem, mora se poštivati, ako nećeš da te svet naduzme, al da tu ima neke volbe, nema. Pa sam zato i mislila da ti još jedared promisliš oko tog Jovice. Vredan je dečko, nije neka vucibatina, dobar zanat ima u rukama, pa i ti umeš da šiješ, ne znam šta bi ti drugo kazla, sem da se još ti razmisliš. Nije lako samoj ženi s detetom, bolje ti to znaš od mene. Al opet, nit te ko tera, nit te nagovara. Nek to još malo stoji, al se nemoj ni dugo skanjerati. Ja ti želim da budeš sretna, a bićeš samo ako si i pametna. Ajd sad, ajdemo da spavamo, već je kasno za ovaki divan, a ti se zajutra savetuj sa svima našima, nek i oni kažedu šta misle o tim.“

I šta sad? I kazla mi je, i nije mi kazla.

Ajd, sutra ću viditi kako svi naši o tim misle.

Al, čim se ja tolko premišljam, nije to za džabe. Ne umem da kažem, al mi nešto nije po volji, a ne znam šta. Najposle, nit se šta mora, nit je greda ako i odbijem Jovicu. Naće on drugu, mlad je, nije ženjen, malo je momaka u selu, a više devojaka.

Sve se ja tako mislim i u tim mislima i zaspim.

A sad i ti da ideš da spavaš, jel je i sutra dan, pa ima kade, opet ćemo divaniti. Ljubi te majka, opet ti promisli, ima l smisla da ovo što ti divanim još neko čita? Najposle, kako oćeš…

Advertisements