Mesto na koje polažem pravo – nije važan osnov, u ovoj zemlji se i tako grabe privilegije bez osnova i van pameti! – prazno. Zavalim se udobno pored prozora, unatraške. Osmotrim narod oko sebe, ništa zanimljivo. Svi se umusili, kao i ja, svi se udubili u svoje misli – i ja vozim pamet u vezi sa svime. 

huligan-kapuljaca-gg-1

Preuzeto sa Interneta.

Kako se, u nedostatku pravih vrednosti i radosti, isfasciniramo kojekakvim trivijalnostima. Čudo jedno.

Stižem na stanicu – ne znam da li sam pominjala tu nizbrdicu kojom se stropoštavam do seljobuske stanice? Tu bi i ovce pasle po ručnom! Zlo.

Elem, masa puta ubrzanje, za minut se plasiram pod pečurku i momentalno zauzmem pozituru – naslonjena na stub koji drži prvi deo pečurke. Pogled mi bludi u daljinu – OK, ne baš previše daleko, jer odmah iza ćoška, stiže prevozno sredstvo.

Stignem, naslonim se, zauzmem busiju, nisam imala priliku ni da promenim oslonac sa leve na desnu nogu, eto komunističkog autobusa. Crvenog.

Srećna ja, prošao mi bus plus, dakle, s ponedeljka – bez početnog blama sa razglasa: „Nemate dovoljno kredita….“

Mesto na koje polažem pravo – nije važan osnov, u ovoj zemlji se i tako grabe privilegije bez osnova i van pameti! – prazno. Zavalim se udobno pored prozora, unatraške. Osmotrim narod oko sebe, ništa zanimljivo. Svi se umusili, kao i ja, svi se udubili u svoje misli – i ja vozim pamet u vezi sa svime.

Kod Starog kumodraškog groblja (tako se zove to stajalište…. čuj mene, stanica… stajalište!), ulazi jedna persona koja se ustremljuje na prazno mesto do mene. Pomerim se do prozora, koliko moji gabariti dozvoljavaju, da napravim što više mesta čeljadetu.

Kapuljača na glavi, navučena na oči načisto, jakna zakopčana do nosa.

Kao pripadnik kju-kluks klana.

Da se smrzneš.

Iz ušiju koje se, naravno, ne vide, izviru kablovi, vezani za telefon koji je u džepu.

Sede persona od dva i kusur metra visine i jedno sto pedeset kila žive vage, bez lica. Ne mogu sad da se okrećem nemotivisano na levu stranu da vidim šta se dešava sa grmaljem. A, računam, nije ni uputno.

Začudo, nema gužve na narednim stanicama, seljobus lagano klizi po vlažnom asfaltu, kroz pramenje magle koja je mestimično tako gusta, da ne vidim zgrade sa svoje desne strane, nego se samo naziru obrisi. Tako sam zamišljala londonske magle iz knjiga Čarlsa Dikensa, kad sam bila dete.

Iz dečjih uspomena na Olivera Tvista, londonska sirotišta i podzemlje u kome hara beda, studen, boleštine i sve ono čega sam se plašila – a što nas lagano sustiže u realnosti našoj, srpskoj, nasušnoj otadžbini – prene me persona pored mene.

Hrkanjem!

Pogledam, glava sa kapuljačom pala na junačke grudi, hrče čovek sve glasnije! Ljudi okolo gledaju, neki se smejulje, neki se prave da ne čuju.

Mene uhvatio nekontrolisani napad smeha.

I tako do Vitanovačke.

Neko ušao, neko izašao.

Krete autobus, pa kako je obilazio kamion gradske čistoće – nagli zaokret i kapuljača se nađe na mom ramenu!

Au.

Zabaci čovek glavu, ne bi li se smestio udobnije, ja se izmičem – nemam više kud, samo što ne probijem onaj limeni deo, ispod prozora. Sreća, proradi u zlo doba razglas, onaj umilni ženski glasić koji budi iz mrtvih, a kamoli iz sna:

– Sledeće stajalište FranšedepereA.

Trgnu se kapuljača, uz jedno pristojno:

– Izvinite, gospođo – izlete iz autobusa, brzinom svetlosti!

– U redu je, odgovorim praznom sedištu do sebe.

Nije da ne razumem čoveka, jer da mi nije do posmatranja ljudi i situacija, događaja i naravi, verovatno bih se i ja tako zakucala nekom na rame.

Ali, s obzirom da sam svakog jutra na zadatku, ne mogu sebi da dozvolim takav luksuz.

Osim toga, zaista ne bi imalo smisla da jedna dama, ma kako seljobus bio sjajna sredina za sve i svašta – totalno neženstveno zahrče.

Srećan ponedeljak, svima koji slave.

U Beogradu, 28.12.2015.

Advertisements