bus-plus-ko-to-tamo-peva

Dva jutra, zaredom, kontrola u seljobusu.
A mesecima nigde nikog.
Elem, ulazim na srednja vrata, automat za odčukavanje katrice ne radi.
Displej tamno crne boje.
Odlepršam kao pijana ćurka – jer majstor mota u krivinama kao Mile Rizik osamdesetih, do prednjih vrata – ni taj ne radi.
Pitam vozača zašto ne rade automati, na šta dobijem ljubazan, rečit, kućno vaspitan odgovor:
– Nemam pojma, a i zabole me.
Vratim se smerno na svoje sedište, u pozituru malog Bude, zadovoljna odgovorom.
Ljudi ulaze, odgledaju mračni displej automata, naglas otkomentarišu ili nešto promrmljaju sebi u bradu i raspoređuju se, već prema prilici i okolnostima.
Kod Vitanovačke ulazi kontrola. Dve kompletne ekipe.
Presekoh se. Gledam oko sebe, svi u nirvani, zabole ih, kao i vozača…
Dva momka, Bosanca, koji stoje ispred mene, komentarišu međusobno:
– Vid’ sad šege, jarane.
– Ja nikad i nemam karte, izać’ ću.
– Što ‘š izać’, bolan, pa niko nema otkucane karte. Ne radi automat, jes’ vid’o?
Stiže i do srednje platforme svih šest kontrolora.
Pružam neoverenu kartu.
– Gospođo, niste overili kartu.
Taman da zaustim i objasnim ono što im je objašnjeno već pedesetak puta, po slobodnoj proceni, umeša se bakica koja sedi do mene:
– A kako da overimo karte, kad vam ne rade automati?
– Kako ne rade?! – začuđeno službeno lice, glumi za medalju, jer već od ulaska u seljobus zna da automati ne rade. Ali, eto, da vidimo i od njih malo šege, što reče ovaj Boske.
– Pa, otkud mi znamo kako ne rade. Ne rade. Pogledajte i sami.
Ode čovek da pogleda.
Vraća se i saopštava ono što već svi znamo, uključujući i njega samog:
– Ne radi.
E sad stupa na scenu mlađana kontrolorka koja pobedonosno uzvikuje:
– Radi onaj na zadnjim vratima!
I sad ja zamišljam kako svi mi u seljobusu, stotinak otprilike, u stampedu hrlimo ka zadnjim vratima, ne bismo li, kao uzorni građani uzorne države u kojoj se Cane Subotić, recimo, oslobađa svih optužbi, guramo oko automata kako bismo overili svoje busplus karte. Nerealno.
Nastade opša gužva, opšti metež, opšti haos!
Svađa svih sa svima.
Moja karta nestade u nepoznatom pravcu. Više i ne gledam gde je savesni kontrolor otperjao sa istom u rukama.
Nema njega, nema moje karte – rekoh, ovaj mi zapalio kartu! Odoše mi još tri uplaćene vožnje…. plus kartica. Ali, nek’ ide život.
Najglasnija je bakica do mene.
– Jebali vas i automati i kartice i busplus i onaj ko vas je posl’o da nas kontrolišete! Sram vas bilo, tražite karte od poštenog naroda, a ni automate niste u stanju da opravite! Puj, puj, bagro! I penzije ste nam oteli, nemam ni za ‘leba, lopurde!
– Nisam ti ja uzela penziju, baba! Šta se na mene dereš? – glasna je i kontrolorka mlađana.
– Alo, bona, jaran’ce, nije baka kriva što vam ne radi automat – u zaštitu staje onaj momak koji nikad nema kartu.
– Sram te bilo, meni da kažeš da se derem! Nisam ja za tebe baba, ja sam za tebe gospođa! – nastavlja kočoperna bakica.
– A i ti, gde si pošla ovako rano? Na pos’o?
– Pa, je l’ tebi, balavice, da polažem računa gde sam pošla? Sramota šta sve čovek doživi sa ovim ološima…
Jaran’ca se odmakla, okrenula leđa bakici i krenula prema srednjim vratima u nameri da izađe.
Odnekud, niotkuda skoro, vraća se onaj sa mojom kartom koju je uredno overio na automatu kod zadnjih vrata… Valjda da mi pokaže kako to treba da se odradi.
Uzimam svoju karticu. Pa, bar nešto.
– Hvala, kažem, a u sebi se mislim….
Mislim, i izađoh kod Karađorđevog parka. U svitanje.
Sad, zanima me čemu kontrola u autobusu u kome ne rade automati? I to dupla?
Ima li komunikacije između dispečera, kontrole, vozača?
Ili je i ovo samo jedan od vidova otimačine, onako, napamet?
Zabole i mene, imam kredita za još dve vožnje.
Taman.
A posle ćemo da vidimo šta ćemo i kako ćemo.

Dobro jutro, Srbi!
Još dva dana do totalnog boljitka koji nam je obećan.

Izdržimo! 😀 Možemo mi to! Samo nas još dva dana dele od nove 2016. godine, godine prosperiteta, sreće neviđene, procvata na sve četir’ strane sveta, a naročito u našoj nam otadžbini.

30.12.2015.

Advertisements