Samo što smo ostali sami, ni okrenula se nisam, a već sam se našla na patosu. Iz nosa mi curi krv, osećam kako mi u glavi gruva ko na frontu, a rekla bi da sam i nogu nezgodno ukrivila, teško da je nisam i uganula. Još se nisam ni osvestila, a u krstima osetim taki udarac s nogom, tako me je džakno, ko da mi je bubreg odvalio. Tela bi nešto da kažem, da se branim, al ruke ne sklanjam sa stomaka, sve me stra šutnuće me u stomak, ubiće mi dete što ga ispod srca nosim. Njegovo dete.

modrica-povreda-foto-profimedia-1480017877-1042935

… I celi moj život sam proživila, a nakajala se nisam što sam prestala da se udam za Jovicu. Niko mi nije kriv, niko me nije ni tero, nit me je, da kažeš, nagovaro, al eto. Sve sam se sama premišljala, baš ko što mi je i Spomenka kazla, pa i moj Baća, a i sa Sejom sam se savetovala, pa sa Dadom, pa sa Batom, s materom, ni dejka nije imo ništa protiv, a ni baba. Da viš, ni moje zaove, ni deveri, niko nije imo šta lošo kasti za Jovicu. Svi su kazli da je dobar momak, da je dobar majstor, tišljer, da ću, eto, imati zaštitu i ja i moje dete. Moj svekar je samo kazo da u mojoj kući, što je on dao plac meni i mom i njegovom pokojnom Stanku, na kojim sam napravila kuću s mojim i Stankovim novcima, a i moji su pomagali šakom i kapom, možemo biti samo dok Jovica ne napravi njegovu kuću. A ondak da se ocelimo. Ni to nisam očekivala, jel znajući kaki je i kako se na mene bio izuzo, mislila sam da će nas oma isterati, makar što je kuća moja. Al i sa njime sam imala petljancije, do suda smo stigli, šta da ti kažem.

Kad sam već rešila da probam da nađem moju sreću s Jovicom, nisam otezala – šta da se sad skanjeram? Kazla sam da oću, a baš da l sam dobro i promislila, bog bi me znao. I to ti je lutrija. Moglo je biti i drukčije, al eto, nije.

Dok se ne odeli od njegovi i dok ne napravi kuću, bićemo kod mene, u mojoj kući. Nisam oma tela ni da se venčavam, šta da žurim, ima kade. U crkvi se i tako ne možemo venčavati, ne da nova vlast, jel kažu nema boga, a ondak ti je džabe i da ideš u crkvu, a registracija u mesnoj kancelariji mož biti kad god oćeš. Nit sam ja neka mladica, nit je i njemu nešto bilo stalo da se tamo potpišemo. Ima kade.

Pre neg što će preći kod mene, zove mene Jovica da dođem s Smiljkom kod njegovi jedne nedelje, na ručak i da dođu i Seja i Baćko, Dada i Nikola i moja braća. Namodimo se mi te nedelje kad smo ugovorili, pa šorom do njine kuće, a nije ni daleko. Nema ko od Šijačana nije izašo da nas vidi. Mi se svi se lepo obukli, ruku podruku, pa polako. Ako će nas glediti, nek bar imaju koga i šta da glede – što ovi na šoru, što oni iza šalukatri.

Ja ne znam kako ti, al ja oma osetim kad me neko ne vole. Al znaš šta znači, oma. E tako je bilo s Jovicinom materom Lelom. Sad, ne mogu kasti, i njegov otac i brat su bili, da kažeš, i ljubezni i lepo su nas dočekali. Al Lela… Ta nam je i došla glave. Saš čuti.

Širom otvorena kapija, plus kapidžik, da l su mislili da ćemo doći na koli, jel u fijaker i tako nismo mogli svi ni stati, pa još metli i koji puketić cveća, da se vidi da čekadu važne goste. Ispod duda namešten astal, proletno doba, lepo vreme, moš se komotno sediti napolju. Na astalu lepi tanjiri, beštek, sad nije baš ko kod nas, al dobro. Šta su ljudi imali, to su i metli, ništa ne zameram. Pa još i lepu vaznu, a u njojzi ruže. Na tri mesta olbe s vinom i nekolko satljika rakije. Nasečen lep beli lebac, u lepim lebaricama, sve izvezene s lilavskim koncom, pa obeklane, to sam oma i vidla. Čaše od debelog stakla, obične, ni nalik onima iz koji je mene i Stanka posluživala moja pokojna gospoja Frida. Ni to ne zameram, jel je gospoja Frida bila prava gospoja, to je bilo ono starinsko bogactvo što banovački svet nije nikad ni vido.

Posedali mi za astal, sve po starini. Ja metla Smiljku na krilo, al dete ko i svako dete, oma sišla s mog krila, pa krenula po avliji. Ne znam da l ima još neko čeljade koje je tolko volelo mačke, al otkad se rodila moš kasti, neg što je ona! Pa kad je vidla mačiće u nekim budžaku, oma se kod nji šćućurila. Uzme u rukice jedno, a drugo joj se penje po aljinici u krilo. Ona uzme i to drugo, evo i trećeg. Naređala i sve, skupila u aljinu, pa pravac do astala, da nam pokaže mačiće. Taman da joj kažem da ostavi mačiće i da dođe da sedne za astal, jel je Jovicina matera već iznela supu, kad se ona okrete prema mojoj Mirjani, pa se razdera, moro je čuti čitav komšiluk i tri šora dalje:

„Ostaljaj te mačketine, otac te jebo, valda nećeš sad taka sesti za astal da jedeš?“

Ja pretrnula! Iju, napako, šta je ovo, ako boga zna ova žena, šta joj bi? Gledam u moje, svi ćute, zgranuli se. Jovica oma sukno na mater:

„Šta je tebi? Šta se izdireš na dete? Pa ako je uzela mačke, nije ti glavu razbila!“

Moja se Smiljka rasplakala, došla kod mene, spustila aljinicu, a mačići kako su padali s visine, sve joj izgrebali nogice. Dreka odjedared. Ajde, smirim ja nju nekako, odemo do bunara da opere ruke i da joj istresem aljinicu od mačeći dlaka, za nama ide Jovica, vidim, krivo mu na mater, ne zna šta bi kazo, krivo i meni, al se ne dam. Ako sam već došla, neću sad da pravim komendiju i od moji i od njegovi. Računam, valda joj tako došlo, pa će je i proći. Nije baba, nema još unuka, poboravila šta su mala deca, naviće se, najposle, ima još jednog sina što će se oženiti, pa će imati unučadi, ima kaće se i navići.

Lepo smo ručali, malko se izdivanili, Jovica je kazo šta je imo, moj Baća je isto imo šta da kaže, Jovicin baba nam je kazo da nam želi da budemo sretni i pametni, a Jovici posebno da gledi Smiljku ko svoje dete, jel je sirota bez oca, pa i kad sutra, ako bog da, budemo imali dece, ona uvek bude na prvim mestu. Lepo je čovek sve kazo, svaka mu na mestu bila i sve sam dobro upantila, ko da je juče bilo.

Samo je Lela sedila i uspijala se, jednu reč nije progovorila, ni „dobrodošla, snavo“, ni đavole, ni sotono. Da sam bila pametna, ko što nisam, trebala sam sve to pokvariti, pa nek ide u očin, da izvineš, i taj štrapac po Šijačkom šoru i taj ručak što mi je preso zbog mačića i Smiljkine dreke, a najvećma zbog te Jovicine matere take kaka je bila. A uvek je taka i ostala.

Da sam se oma digla i očla s mojima, zacelo bi pukla bruka, al svako čudo za tri dana. Svet bi pričo, pričo, pa bi i presto. Al eto, kad nisam bila pametna.

Već u drugu nedelju, Jovica se skoro i preselio kod mene.

Lepo smo počeli da živimo. On našo poso na građari u Pazuvi, ode zajutra rano, ja ostanem kod kuće s detetom, il nešto šijem, il sam na bašti, ručak uvek na vreme, pa i neki kolačić se uvek nađe na astalu, nije nam falilo ni novaca. Sve je bilo, da kažeš, kako treba.

Ti dana, nekako, umro naš dejka. Sve smo se nadali da će još poživiti, al eto, očo tamo di će mu valda biti bolje, neg što mu je bilo na ovim svetu, na kojim se mučio, cela života stvaro i radio, a došli kojekaki gulanferi i golaći posle rata da mu uzmu najbolju zemlju i oteraju najbolje konje, najbolje krave i najbolje svinje. I ako je neko mrzio tu novu vlast, mrzio je naš dejka, valda više i od naši domaći Švaba, naši Milerovi što i je nova vlast proterala iz Banovaca ko poslednje vaške.

Saranili smo ga kako dolikuje, nije baba tela brez pope, pa makar nam komunisti zapalili sve što imamo, i punktum. Kolko god da je ovako bila dobra duša, i pobožna, i učinjena, ta kad nešto zaintači, il crći, il pući, al to biti mora. Ko je od Banovčana smeo, taj je sanduk i spustio, za tog je popa i opojo, ko nije smeo, taj na saranu nije ni došo, a ako je i došo, pogno je glavu u zemlju i nikog pogledio nije. I po tim si vido kaki je ko u selu.

Ja sam za mojim dejkom tugovala, i dan danji kad ga se setim, oma mi suze krenu na oči, tolko sam ga volela i poštivala, ko što su ga i moja mati i čika i sva njegova unučad i praunučad poštivali. Taki je bio, bio je nekad prvi čovek u selu, knjaz, za sve se pito, mirio zavađene, gledo da sve bude u korist sela, zauzimo se i da Banovci imaju najveće i najbolje pristanište od sviju sela na Dunavu, da se furtom nasipa put za Pazuvu, za Belegiš, za Kasarnu, biro je uvek najbolje serežane, šta god je ko imo od muke, prvo je kod našeg dejke dolazio da se savetuje, il da mu dejka uzajmi novaca. A kolko nji mu nikad nije vratilo ni marjaša od onog što je dao, broja se ne zna, al je dejka uvek govorio:

„Daj čoveku kad ište novaca, al tolko kolko ti neće biti žavo ako ti ni ne vrati.“

A šta ćeš. Život ide dalje, što se kaže, koga nema, brez njega se i mora i može. A dejka je umo da kaže i „ko god da se rodio, grob mu se otvorio“, pa jedared svakom mora doći kraj.

Mene je samo uvek bilo žavo što je naš baba bio taki, pust i lud u mladosti, a posle se uvatio puta, pa nikad kući nije ni dolazio, nije bio kako treba, siroma, bolestan je bio, a to je dejku izjedalo iznutri, zato je i umro tako nesretan.

Nije još ni jesen stigla čestito, a ja osetim da sam noseća. Nije to meni bilo ko prvi put, kad nisam znala šta mi je. Sad sam oma poznala. Sva sretna, kažem ja to Jovici, pa i on sretan, uzo Smiljku u ruke, mene zagrlio, pa kaže:

„Eto, Vera, saćemo i mi biti prava porodica. I sad bi se trebali i registrovati u mesnim odboru, da ne bude naše dete rođeno ko kopile, greota bi bilo, pa kaži i sama, kad već i živimo zajedno.“

I ja se pomislim, trebali bi. Sad, ne bi mi ni pravili neke svatove, da kažeš, nisam se ni prvi put, ko devojka, udavala sa svatovima, al opet bi ovo  trebalo nekako i da se obeleži, šta ja znam. Da zovemo moje, njegove, pa kumove, da dođu posle te registracije, da se ruča, da to bude u neku nedelju, pa da bar mi zapantimo. Opet, nisam rada da se sad to sve radi, samo što smo dali dejki četrdest dana, treba da prođe makar šest meseci, tako sam ja mislila. Taki bi red i bio.

Ti dana, valda da podeli sreću i s njegovima, očo Jovica kod svoji. Čekam ja njega na večeru, nema ga. Već prošlo i deset sati, ni traga. Ja da se spremim da legnem, kad čujem, lupila kapija. Evo ga, čujem ulazi u precoblje, pa i ta vrata, ona što je opravljo, tresno, samo što se nisu razbila stakla. Iju, šta je sad, napako. Da se nije štagod desilo?

„Jovice, jes to ti?“

Ćuti.

„Jovice?“

„Šta je?“, razdero se on iz precoblja, „a ko bi drugi bio? Da nisi nekog drugog čekala, a?“

Al ko da me je neko polio kantom ladne vode usred zime. Ukopala se ja na mestu di sam bila, nit znam šta da kažem, nit sam pametna o čim se radi.

„O čim ti to? A koga bi drugog ja čekala?“, pa se okrenem šporetu, a suze mi u očima, što nisam rada ni da vidi, pa pitam „Oćeš večerati?“

„Neću, jeo sam kod moji. Daj mi lavor i ugrej mi vode da operem noge, ako si me čekala, što mi nisi već usula vode?“

Ubacim ja drvo u šporet, naspem vode u lonac, izađem u precoblje i donesem lavor, uzmem peškir, pa i njega donesem, a ponesem sa umivaonika i sapun.

Dok sam ja sve to spremila i dok sam se okrenula, a pred njim flaša s rakijom. Nateže iz nje, al s dobrim cugom, briše usta s rukavom, pa se s  onako zabalavljenim ustima nakezio na mene:

„Pozdravila te moja Lela, kazla mi, ‘Sine, ala si se ti usrećio, take mlade ko što je tvoja nema u čitavim srezu, jel je uz mladu stigo i miraz. Šta ti je trebala krava s teletom, a lepo sam ti kazla da se s njome ne ženiš, al ti glupander, našo s kojom ćeš, kod tolki devojaka što su te tele. I, kažeš,  noseća je? Pa kad pre noseća, je l si ti to dobro izračuno? Da ti se u poso nije neko umešo, da ti nije kogod pomago u tim poslu? A da ti nije poturila tuđe, ko zna s kime se sve vucarala otkad je onaj nesretnik umro, pa sad  tebe našla?’ A ja mojoj Leli kažem: ‘Lelo, o čim ti to? Moja je Vera poštena.’ A mati meni: ‘Jeste, jeste, poštena je… Di si ti vido poštene udovice i raspuštenice? Da je poštena, ne bi tražila priliku da se udaje. Kurve su to, moj sine, kurvetine. Da je poštena, kad joj je čovek umro, u Dunav bi se bacila, a ne bi tražila momka da se udaje.’ Al ti, Vera, nemoj da se sekiraš. Pusti ti moju Lelu, to šta ona priča, mene se ne tiče.“ Ja i ne čujem šta mi više govori, držim onaj lavor s vodom, peškir prebacila preko ruke, sapun u lavoru, lepo ne znam ni di ću, ni šta ću.

Kroz glavu mi samo prolazi, zemljo, otvori se, progutaj me od sramote šta sam sve čula za samu sebe! Moja, moš kasti, svekrva take gadiluke govori svom sinu, a mom čoveku s kojim sam noseća – o meni! S čime sam ja ovo zaslužila, ako boga zna? Čemu li se nadam, šta li imam u ovoj mojoj glupavoj ćupi?! Pa, zar od onake ljubavi što mi je Jovica izjavljivo, od onakog obletanja, od onaki obećanja kako ćemo mi ovako, kako ćemo mi onako, kako ćemo biti jedna duša, ja da iz njegovi usti čujem ovake bljuvotine?

Kad sam ja ispustila taj lavor što sam držala u rukama i kad mi se smrklo pred očima, ne znam. Počeli su da igraju zidovi oko mene, plafon čas gore, čas dole, sijalica da se okreće ko na ringišpilu i ja s njome zajedno.

Kad sam otvorila oči, vidim odjedared otražnjenog Jovicu iznad mene kako me diže s patosa, mokru od vode što se prosula iz lavora, a krajičkom oka, u ragastovu od sobe, skroz iskrivljenim unatraške, vidim moje dete, uplakano na pragu, u spavaćoj košuljici što sam joj ja sašila od našeg platna, na usnovice, što je moja mati tkala.

Spustio me Jovica na otoman na kojim je otoič sedio i blesavo se smejo i pričo šta je sve njegova mati govorila o meni. Moja Smiljka mi pretrčala, pa mi rukice metla na obraze, briše mi suze i kaže: „Mama, mamice, nemoj plakati, mama, biću dobra uvek“, a suza suzu stiže. Ona, sirota, misli da sam se ja rastužila nešto zato što me ona nije slušala. Siroto moje čedo.

Jovica uzo onaj lavor, pa s peškirom skuplja vodu što se prosula po kujni i čujem kako mrndža sebi u bradu:

„Šta mi bi da pijem, šta mi bi, budala jedna to sam ja, šta mi bi da sve ovo kažem, baš da sam glupander…“, pa onda meni: „Vera, jesi došla sebi? Nemoj to primati srcu, pusti ti Lelu, proće to nju. Kad ti rodiš, vidićeš, oma će drukčija biti. Ne sekiraj se. I neću više okusiti rakije, evo, dabogda mi poslednje bilo, ako je liznem. Crko dabogda na mestu.“

Da sam i sad neka pokvarena, kaka nikad nisam bila, bar bi sad pomislila, što nisi crko, otac te jebo, što nisi crko, vrat skrljo dabogda!

Al, eto, nisam ni onda, ni nikad.

Nije Jovica bio kriv. Ja sam bila glupava, u tim je stvar. I sve ti ovo i divanim da ti jednog dana ne ispadneš taka ko što sam ja bila. Jel, ne zna se šta nosi dan, šta nosi noć. I nikad ne mož znati u kaku ćeš situaciju dospeti, pa najpre vidi di je tvoja greška, a onda gledaj šta je ko drugi pogrešio.

Tako je pravedno.

Ne mogu kasti, dugo nije išo kod svoji, a nije ni pio rakije, bar ja nisam premećivala. Već će skoro i zima, počeli i ladniji dani, Jovica dotero drva i uglja sa građare, pa nas ni brige nije. Meni stalno govori:

„Nemoj šparati, da se ne razbolete, ne daj bože, neg loži kolko treba. Doteraću ja još drva, ni brige te nije. Sve ja to i platim i odradim, kolko puti preko vremena. Platidu oni, al to nije ništa kad ja pomislim šta sve uradim, ta za trojicu radim i nije mi teško, kad znam za koga ću i kad imam kome.“

Sve pametno govori, vidim, vodi brige o nama, pa se i ja okuražila, sve lepim sa njim, skoro pa sam i poboravila ono od jesenas. A baš me, pravo da ti kažem, uvatio neki stra, kažem ti, nije mi ni za mene tolko, kolko mi je žao mog deteta, kad se samo setim kako je stajala u onim ragastovu i plakala.

Al, ne lezi vraže, što kazla baba Olga, đavo nit ore, nit kopa, a čuda pravi.

O dvaes devetim ćemo klati, uranili smo dve svinje, pa da metnemo u slamuru šunke, plećke i slanine, a napravićemo nešto i kobasica, od baretine malo džigernjače, švargle, nešto mesa ćemo ostaviti zaliveno u masti, eto, tako smo se sve izdivanili i ugovorili zabijačku.

Još nije čestito ni svanulo, zimsko doba, šta ćeš, ja ustala da prestavim vodu u lonce, pa ću oma i zamesiti krofne, da ima kad ljudi počnu da rade, a i kad ću posle stići, di ćeš ti, poso je to veliki, a dan kratak. Dono Jovica još onomad, sa mojim Baćom na koli, i remove, i veliko drveno korito za šurenje, i onaj velikarni astal što ga je odgore opšio limom, pa to zgodno kad se kolju svinje, bolje neg kad je samo daska, nit ulazi voda između dasaka, nit krv, posle sve spereš s vrelom vodom – i zbogom diko. Na avliji založim vatru, oraniju metnem u sadžak, pa reko i tu da ugrejem vode, trebaće. A sve sama vučem vodu s bunara, bome, nije mi ni lako, već me i krsta bolu, al ne dam se.

Za to vreme, Jovica očo kod moji da uzme noževe, pa će doći s mojim Baćom, a zvaćedu u kuma Božu, pa Bogdana Savićeg i još nekog od komšija, da se taj poso što pre svrši.

U jedan par, rekla bi da sam čula kapiju, ja se okrenem, kad ide Jovicina mati, Lela. Al kako sam je vidla, oma sam osetila da će biti nekog čuda. Ne umem ti kasti ni kako, ni zašto.

„Dobrojtro, snavo, pa vi i ne zovete na zabijačku?“

„Ajde, ajde“ kažem, „šta da te posebno zovem, kazo ti je Jovica onomad kad je bio da ćemo klati. Ajmo unutra, zamesila sam krofne, taman da koju ispečem.“

Ušla je, a da nije ni sazula kaljave opanke s nogu, al dobro sad, nije joj ni zameriti, valda je računala – svi ćedu i ulaziti obuveni, taki je danas dan. Očin je računala na to, taka je bila, napaka i loša, da te bog sačuva od take veštičare.

Čim je sela na otoman, oma je počela da zakera, te što su mi take firange, te što nisam metla još jedan lonac vode na šporet da se greje, te nije mi dobro uskislo testo za krofne, a najposle, kad je sve dobro osmotrila, upiljila se u mene i u moj stomak, pa će:

„Valda neš i to dete okopiliti? Je l se vi mislite venčavati, il ćete da živite tako ko nesvet, grešno?“

Ja je pogledala u čudu, sva sretna što moje dete nije kod kuće, neg sam je još sinoć odvela kod moji da spava, prenda ona onda nije ni znala šta je kopile.

„O čim ti to meni govoriš? Ko je kopile? Znaš šta, ti mene ne moraš voleti, na moram ni ja tebe, al da dođeš u moju kuću i da mi govoriš take gadiluke, to ne mož biti, pa da si sto put Jovicina mati.“

U tim, čujem ja kako se otvaraju vrata na precoblju i čujem muške glasove, pa se ućutim, ne mora svako znati o čim ona divani, nit šta sam joj ja kazla. Kad ti ona skoči, ko oparena, pa će na vrata, a ne da viče, neg arlauče, ko da je snašo roj stršljenova:

„Ajao, isteriva me snava iz kuće, kaže njena je, a mene oće da izmaršira! Sram te bilo, đubrenko jedna belosvecka! Ti ćeš mene terati napolje, ti, kurvetino što si jedno već okopilila, a sad si moga Jovicu nabedila da ti je napravio ovo drugo! Njega si našla, dobričinu, da te jebo otac onaj tvoj ludi!“

Ne umem ti kasti kako sam ostala na nogama. Izletila ona iz sobe, pa na avliju, pa najposle na šor, čujem je još kako ciči, valda se upravo do njine kuće derala naglas, da svi čuju kako sam je ja, kobojagi, isterala, pa sad ona sirota, mesto da bude na zabijački, ide šorom i olajava me na sva usta.

Jao, svete, ima l take lude još negdi? Pa, ko me s njima sastavio, da se patim, šta je sve to meni trebalo, da mi je znati. I nije meni ni što je ona bila, ni što me je izvređala, ni što je sve izmislila i nalagala, ni što je očla, nek ide – vrat skljala dabogda, neg mi je što će to doznati Jovica, pa ću opet ja biti kriva, a reč ako si kazla, tako sam i ja. A sve sam dobro upantila ko da je otoič bilo.

Završili mi predveče sav poso, ostalo mi za sutra da istopim mast, večerali ljudi, bile i komšinice da pomognu, sve se to svršilo kako treba, svi očli kućama.

Osto moj Baća s Jovicom da još ponešto sklone i metnu u šupu, pa će Baća zajutra doći s kolima i odneti natrag sve što treba kod Jovicini kući.

Samo što smo ostali sami, ni okrenula se nisam, a već sam se našla na patosu. Iz nosa mi curi krv, osećam kako mi u glavi gruva ko na frontu, a rekla bi da sam i nogu nezgodno ukrivila, teško da je nisam i uganula. Još se nisam ni osvestila, a u krstima osetim taki udarac s nogom, tako me je džakno, ko da mi je bubreg odvalio. Tela bi nešto da kažem, da se branim, al ruke ne sklanjam sa stomaka, sve me stra šutnuće me u stomak, ubiće mi dete što ga ispod srca nosim. Njegovo dete.

„Ti moju mater da isterivaš iz kuće, da joj se celo selo posprđiva! Jebem ti majku pokvarenu, ja ću te naučiti pameti i kako se poštuje moja mati, jes čula?“

Uvatio me za kosu, pa mi sve glavu o patos udara, da ne znam šta više zvoni, da l patos, da l moja glava!

Pa me još jedared šutno u leđa, al iz sve snage, kolko god je mogo.

E tu više ne znam šta je bilo. Kad sam došla sebi, ležim na patosu, u kujni ladno, valda se i vatra ugasila, a on zaspo na otomanu, u jednoj mu ruki flaša s rakijom dopolak popijena, a u drugoj cigara što mu progorela štrikov. Mogli smo se zapaliti. A i žalim što nismo.

A sad ti mene slušaj, ako ćeš mi tu sliniti, neću ti ni pričati šta je sve bilo. Ono malo života što sam imala sa tvojim dedom, mojim Stankom, to je bilo kratko i ko da sam sanjala – i gospoja Frida, i Zemun, i sve to što je bilo lepo, sve je to bilo ko dlanom o dlan. A ovo sa Jovicom, za to sam ja sama kriva, već sam ti kazla, nikog ne krivim, ni na koga ne upirem prstom. Svi koji su mi kazli da treba da se udam, nisu ništa lošo mislili, najpre moj Baća, a sad što je posle sve tako ispalo kako je ispalo, ko je to mogo znati?

Nit vidim kolko je sati na vekeru, daleko mi kredenac, nit mogu da ustanem, nit mogu da ležim tako ko proštac, a i neka me jeza uvatila, pa se tresem ko prut. Kamo sreće da se nisam ni probudila, pomislim u sebi. Nekako se uspravim na kolena, pa polako četvoronoške do astala, da bar popijem malko vode iz bokala. Uspenjem se s teškom mukom do hoklice. Sreća, pa osetim kako se dete mrda u meni, sreća, kažem ti, jel sam već mislila da ništa od tog nema. U taj par se i Jovica prene iza sna, pa kad me je vido, izbečio se u mene ko da je vido avet! Skoči, pa se zanese onako ožderan, pa da l da dođe do mene, il da ne dođe, stoji tako nasred kujne i ne zna di bi i šta bi. Najposle, ode u sobu, čujem kako ronca po šifonjeru, pa donese peškir, umoči ga u vodu na šporetu, ocedi, i počne da me briše. Ja, formalno, nemam snage ni da ruku podignem, a kamoli da ga odgurnem, a sav mi crn pred očima, najpre bi ga tako udarila s nečim, da ga na mestu ubijem!

Oćeš ti prestati da plačeš? Iju, napako, pa nijedna niste na mene! Da sam ja tako plačljiva bila, ne bi me dosad više ni bilo. Oma se ubriši i neću više da gledam kako se tu kidaš. To je bilo još od kad sebi, nema šta sad da se nad tim plače.

Briše on meni usta, pa oko nosa, al kako mi pipne nos, meni svetlaci pred očima. Glavu mi je rascopo, to osećam, kosa mi se sva ulepila od krvi, a i vidim na patosu krvavu baricu što nije upila krpara. Dobro me je umlatio, a žalim što nije još više, da me nauči pameti da nisu svi ljudi na ovim svetu ni dobri, ni fini ko što je bio moj Stanko. Ej, luda moja glava, šta sam ja dočekala! I ništa mi to sve nije bilo, neg samo kako ću sutra med svet, kako će me moje dete glediti, šta ću kome kasti? Tako bolna i prebolna, ja se mislim, najbolje da kažem da sam se okliznula na basamke i da sam pala, pa se tako sva rascopala. Tako ću i kasti.

Nekako se odvučem do precoblja, pa do špajza, pa otvorim onu veliku šerpu što i sad visi tamo u šupi, jes da se sva olupala, al opet mož biti od vajde, uzmem dva friška parčeta mesa, pa se vratim u kujnu i odem pred ogledalo da vidim di bi mogla to meso da metnem, da izvuče modrinu i crvenilo i da mi ne oteknu ta mesta, bar na licu. A sad ovo ostalo što se ne vidi, nije to sade ni važno, proće.

Ajao, mati moja, kad sam se vidla, u ogledalu, došlo mi da zapevam od čuda i muke! Ko da nisam ja! Ispod oka velika masnica, gornja usna otečena, sastavila se s nosom, na bradi posekotina. U usti osetim da mi je jezik isečen i oteko, ja da otvorim usta, kad ono krvi kolko oćeš, i odvaljen zub u dojnjoj vilici.

Ovaj ćuti, ne progovara, ide za mnom s onim peškirom, da sam imala snage, ako ga ne bi udavila oma te noći, oma tu na licu mesta, nek mi bog oprosti ako oće, a i ako neće – ne mora, isto mi se piše.

Legnem ja na otoman, od sedi za astalom. Flašu ostavio u kredenac. Ćuti i ukće. Šta imam ja od tog uktanja? Valda sam tako u tim mislima i zaspala. Zajutra, probudim se, nema njega. Setim se da je očo s Baćom. Jedva se nekako pridignem, odem opet do ogledala, ono meso valda malo i izvuklo otok i crvenilo, al usna pukla, ne moš to sakriti.

Nije prošlo dugo, čujem ja mog Baću i Jovicu u precoblju, pa će u kujnu. Di da se sad sklonim, da me Baća ne vidi ovaku? Nemam di. Stojim kod šporeta, mećem drvo odgore, oni ušli, Baća nešto čavrlja, onaki veso kaki je uvek i bio, a ovaj ćuti ko zaliven. U taj par, okrenem se ja… Ej, čedo moje, lako ti je kad imaš nekog ko će te braniti. Moj brat, kad me je vido onaku, nit šta pita, nit mu šta treba kasti. Onaki miran i dobričina kaki je uvek bio i kakog ga i ti pantiš, samo je usto od astala i mirnim glasom, a samo sam ja znala kako je opasno kad on s takim glasom divani, pogledo u Jovicu i kazo:

„Moji su konji upregnuti, ko što znaš. Spakuj sve što si dono, sve što imaš, neću više ode da te vidim ni minut. Jes čuo? Ti, Vera, sedi ode, da se nisi makla dok se ovaj ne skloni. A ti, sad si ode bio i da te više nikad, dok sam živ, ne zateknem da si došo. Nemoj da ti ja sudim, neće valjati. Na moju sestru niko neće dići ruku, nikad, al upanti, nikad.“

Tela sam ja da kažem da sam se okliznula na masne basamke i da sam pala, al džabe, ne bi Baća poverovo ni da sam se zaklinjala u najmilije – poznaje se dobro teška tišljerska ruka i ovaj ručni rad što sam imala na glavi.

A tolko mi je šuštalo u uvu, polak nisam mogla ni čuti, al sam razumela da treba da sednem i da čekam da Jovica spakuje svoje stvari i da će ga moj Baća odvesti s kolima. I da ga više ode, u ovoj kući, neće biti.

Laknulo mi je, makar što sam bila prebijena ko mačka. Ko da me odjedared ništa više nije ni bolelo, tako sam se osetila. Al baš ko da je svanulo!

Dok se Jovica muvo od kujne do sobe, pa natrag, pa u precoblje, pa u avliju, pa opet u sobu, moj brat seo pored mene, pa će onako, lepim:

„Sestro moja, je l on tebe još koji put tuko?“

Ja odmanem glavom, a on će opet:

„Kaži mi, moraš mi kasti. Ne znam, Vera, što si ti to trpila? Ko da si tikva brez korena. Ko da nemaš braću. Ko da si sama na ovim svetu. Kako si mogla da ćutiš i da trpiš tako štogod?“

Šta ću, mislim se, kašću mu istinu:

„Pa jeste, Baća, još jedared je bilo, al nije ovako. A uvek je bilo zbog njegovi, valda nisu bili radi da se sa mnom oženi, jel je on momak, a ja sam udova, pa još s malim detetom…“

Moj Baća sago glavu, prste ukrstio, sve mu se bele zglobovi kolko steže šake, vidim da mu je zdravo teško što sam ja to trpila i što nisam bila sretna, a i on je kumovo tim našim životu. Možda i najviše. Al opet kažem, niko meni nije bio kriv. Niko mene nije pred pušku metno i kazo: moraš se udati za Jovicu. Nit sam morala, nit me je ko natero. Sama sam tako namislila i eto kako sam prošla. Ko bos po trnju.

Od tog dana ja više Jovicu nisam vidla, bog zna kolko. Ako sam morala digod sama, išla sam okolo, preko Šorića, i tako se i vraćala, da ne bi prolazila pored njine kuće.

Moju sam Ljubicu rodila u aprilu.

Nije prošlo ni četrdest dana, kad neko lupa na kapiju. Ja očkrinem pendžer, sama sam sa decom bila kod kuće, kad ono Sejka Mijačka, poslo je Vasa, šef mesne kancelarije. Javljeno je da sam se porodila, pa da me pitaju da l bi detetu dala Jovicino prezime, jel je on bio u mesnoj kancelariji i dao saglasnost da dete bude upisano ko njegovo u knjige. Ne moram, ako neću, al bi za dete bilo bolje da ima prezime od svog oca.

Kažem ja njojzi:

„Slušaj, Sejka, ja ti o tim sad ne mogu. Javiću ti po nekim, kad se dobro promislim.“

Dala ona meni neke artije, pa da ja to ispunim i da po nekim pošljem kad stignem.

Moji se svi oma saglasili da Ljubica treba da se preziva ko i njen otac, a ne da bude kopile s materinim prezimenom. Ajd dobro, tako ću onda i uraditi, a bolje da nisam, neg eto, ja da poslušam, ko da nemam mozga. A ni oni nisu teli ništa lošo so tim, neg da bude bolje za dete. Ono posle ispalo da to nije lošo za dete, al za mene…

E, a saćemo ode metnuti tačku na današnji divan. Imaćemo kade, pričaće ti majka, al samo ako mi obećaš da nećeš tolko plakati? Sve ti je to, čedo majkino, život i nikad ne mož znati di ćeš pasti, jel kad bi čovek znao di će pasti, on bi seo, pa se ne bi ugruvo.

Advertisements