devojka-sa-ruzom-1414784667-50468

– Majka, hoću nešto da te pitam.

– Pitaj, čedo.

– Kad smo se iz Šijačkog šora doselili ovde, na Beli Breg, kad smo zidali novu kuću, deda Jovica je tada živeo kod tetka Ljubice, samo nas je jedna, tejkina kuća, razdvajala. Ja sam tada imala dvanaest godina, nisam bila baš toliko mala, da mi nisi mogla reći kako je sve to bilo među vama i kako ste se razišli. Uvek si, dokle god je bio živ deda Jovica, govorila da treba da ga poštujem, da poslušam ako me pošalje u prodavnicu. Zar ga nisi mrzela posle svega što se dogodilo? Pa, toliko si propatila to kratko vreme koliko si sa njim provela…

E, viš, da ti kaže majka. Ja nikad nisam bila mrzeća, nikad nikog nisam mirzila, ko što i sama znaš i ko što sam i vas učila, tako ni njega nikad nisam mrzila. Kazla sam ti, nije on ni bio tolko loš, kolko su njegovi bili protiv mene, kolko me nisu marili, jel su valda mislili da je trebo uzeti devojku, a ne mene s malim detetom. Mislili su da ja nisam prilika za njega. Njegova Lela je tu bila glavna, sve je mislila da je njen Jovica zaslužio neku bolju od mene. Nek je pokoj njenoj duši, samo je ona znala kako je umirala – boga je molila da joj uzme dušu, a bog nije teo. Ništa to nije ni slučajno, ni za džaba. A ko što i ti znaš, Jovica je isto tako lošo u svojem životu prošo. Nit se više ženio, nit je s materom nešto veliko divanio, samo kolko da ne bude da ne govore, a u istoj kući žive, sramota bi bilo i od sveta.

Dok je Ljubica još bila mala, dok nije pošla u školu, retko je viđo otac, jel mu je moj Baća strogo zapretio da će ga ubiti, ako samo dođe do avlije, a kamoli da uđe unutra. Znao je Jovica kaka su moja braća, dobri ko lebac, al ako u njino dirneš, oma bi radila brica. Taki su naši Sremci, čedo, a nije to baš ni dobro, al šta ćeš, ne moš od svoje prirode pobeći. Pravo da ti kažem, uvek sam i strepila da bi se mogli zdrpiti di god bilo, da l na šoru, da l u bircuzu, da l na njivi, da l na pijacama, napako, da padne krv za ništa. Šta je bilo, bilo je, ne moš to terati doveka. Al, da viš, kad je Ljubica pošla u školu, opet sam imala muke s Jovicom, a i s Lelom. Ne mogu kasti, Jovicin brat se nikad nije petljo u te naše stvari. Držo se po strani, kad god da smo se vidli, uvek se lepo javljo i uvek pito za bratanicu. Što kažu, krivo sedi, a pravo besedi.

Sad, da bi došla do škole, Ljubica je morala proći pored ocove kuće. I ondak on izađe, il baba, pa je svrate kod nji na ručak, il na večeru, pa joj ugađaju, pa joj kupuju šta god oće, samo da bude kod nji. Ne znam da l je baba Lela baš tolko volela moju Ljubicu, imala je već i unuke od drugog sina, il je samo tela meni da štrucira, očin je znao. I sad ti vidi, sva šijačka deca dođu iz škole, samo moje Ljubice nema. Ja izađem na šor, pa izgledam, oće l naići, nje nema.

Kad je to bilo prvi put, baš sam se i poplašila, reko, da se nije dete uputilo na Dunav s nekim, da se nije udavila, svašta mi prolazilo kroz glavu. Al, naišla još neka deca, pa mi kažu da je Ljubica očla kod oca, vidli su kad je ušla u njinu avliju. Meni laknulo, al nakratko. Već se i mračak vata, nje još nema. Da idem po nju, ne bi, nikad ne znaš kako moš proći s ludama. Ajde, čekaću još. Znam ja da je otac vole, znam ja da joj ništa neće biti, al mati ko mati, sekiram se što je nema, pa da l je jela, pa ima l šta da presvuče, pa oće l se oprati pre neg što legne, jel već vidim, neće doći kući. Sedim tako za astalom, ja s jedne, moja Smiljka s druge strane, plačemo ko dve blese, i još molim boga da ne svrati moj Baća, jel bi on oma očo po Ljubicu, a ovaj je možda ne bi dao, pa bi nastala čitava tarapana. Iju, napako, kad sam preživila tu noć. Nit se kome žaliti, nit koga šta pitati, ćutim tako i žderem se, a ne mogu ništa uraditi. Ta, kad se toga setim, bolje da me je nestalo!

Ne znam ni da l sam oka sklopila te noći. Čim je svanulo, ja se obukla, pa preko Šorića, skroz oko Bela Vetra i Šicare, pravo pred školu, da vidim oće l moja Ljubica doći u školu. I još nisam rada da me svet vidi, pa sam se šćućurila preko puta, unakrst od škole, već blizu Novakovići, računam, vidiću je, moja je, poznaću je i poizdalje. Dolaze deca sa sviju strana, al ja gledam samo Šijačane, jel je med njima moja Ljubica. Kadgod, vidim je ja! Drkćem od strepnje i od sreće što vidim moje dete živo i zdravo! Pa onda mi dođe u pamet, valda nije taj Jovica tolko lud i blesav da svom detetu napravi neko čudo? Valda je vole ko što svaki otac vole svoje dete. Onda se setim našeg ludog oca, pa vidim da ni svaki otac nije isti. Jao, majko mila, ala sam se napatila ti dana. Opet se vratim kući istim putom, da me ne vidi niko od Jovicini. Oko podne izađem na šor kad vidim da su se deca pustila iz škole, moje Ljubice opet nema sa njima. Uđem u avliju, zatvorim kapiju, pa se naslonim leđima i plačem naglas, zapevam do precoblja, a kad uđem u sobu, padnem na kolena od nemoći, zuji mi u glavi ko da će eksplodirati, obnevidim od suza, makar što znam da mi to moju Ljubicu neće vratiti. I tako nekolko dana. Kad, jedan dan, evo moje Ljubice, vratila se s decom iz škole! Vesela, smeje se, grli mene i sestru, pokaziva nam kake joj je cipele otac kupio, pa dve lutke, pa još neke teke, al neke naročite, ne onake obične  kake sam joj ja kupila za školu, pa računaljku. Ja ne znam šta ću od sreće što je došla kući, ljubim je u kosicu, stegla je u naručje, umalo nisam dete ugušila!

– A što plačeš, mama – pita me Ljubica.

– Od sreće, čedo, što si došla kući.

– Ali, mama, i ono tamo je moja kuća. A baba Lela je kazla da ti i tako više voleš Seju, neg mene, pa bolje da ja onda budem kod nji, tako je kazla. A tata je reko baba Leli: ‘Ti da ćutiš, dosta si govorila! Ceo si mi život upropastila, ne truj ovo dete!’ Onda se baba Lela nanjorila i više ništa nije kazla…

Ljubicu nikad ništa nisi moro pitati, ona sve izdeklamuje ko u crkvi: i šta je ko kazo, i šta je ona kazla, i ko je šta kome reko, i šta je jela, i šta je pila, i šta je učila u školi, al sve, od početka do kraja. Tako sam ja oma znala u čemu je stvar. I znala sam da će je Jovica zadržati kad god može i kolko god može i zato što je vole, i zato što zna da ću se ja sekirati, a i u štruc svojoj materi, jel ako Lela nije marila mene, nije ni dete koje sam rodila, makar što je i od njenog sina. Sve mu je to baš tako i odgovaralo da bude.

E, moj živote, neživote.

Saznalo se to brzo u selu, nisu Banovci Pešta, pa da se nešto ne sazna. Svet ko svet, otrcava koga god stigne, a da neće o ovim slučaju. Tako došlo i do mog Baće. Čim je ušo u precoblje, oma sam znala da je čuo to za Ljubicu, kako je zaustavljaju iz škole i kako joj ne daju da dođe kući.

– Zašto ti to meni nisi kazla, Vera? Je l ja to treba da čujem od kojekoga? Ja sam njemu reko šta sam imo, al izgleda da ću još štogod morati.

– Nemoj, Baća, ko boga te molim. Nemoj napraviti neko čudo, da se svet s nama pokoriše. To je njen otac, pa i neka je vidi…

– Vera, jesi ti luda, il šta? Jedna je stvar da je vidi, a druga je stvar da je zadržava kod nji, da dete ne dolazi po nekolko dana kući. Il je tebi svejedno? Šta je s tobom?

– Znaš ti, Baća, da meni ne mož biti svejedno, al neću da se s njima bočiš i da svet sa nama ispira usta. Ja znam kaki si ti. Ako ti nešto kažu što ti se ne svidi, znam da ćeš poluditi i da će biti krvi. Bar te tolko znam, brat si mi. Zato ti kažem, neka, proće i to jedared, neće ona uvek biti mala, valda će i odrastiti, pa će moći sama da reši šta će i kako će i kod koga će.

Ćuti moj brat, puši cigaru, sago glavu, pa mi nešto došlo žao i njega i mene i tog mog deteta što je tako mala, pa s njome može ko šta oće da radi. Kad  ne moš nešto da rešiš, najbolje da to malko ostaviš po strani, pa će se valda nekako i rešiti. Ne moš ništa na silu, što kaže naš svet, što stiskaš jače, to jače ockače. Upantila sam to još kad mi je moja bajka kadgod govorila. A sad sam se setila i dejke, dobar je bio, mogo si ga na lebac mazati, pogotovu prema nama, deci, al kad ga bajka baš zdravo najedi, znao joj je kasti: „Ćuti ti, magarice jedna!“ Bajka se uvredi na mrtvo ime i prezime, ćuti, ćuti, pa mu kaže: „Iju mene, doboga, tako da mi kažeš?! Pa ja sam bila jedna fina i suftilna devojka, bog s tobom, Gajo“ – i onda ne govore ceo dan. Al sutra opet ispočetka, lepo, najlepše što se može. E, a taki su bili moji. Ovi Jovicini su drukčiji. Mogo si sa mojima i da se sporazumeš, al sa Lelom se nije moglo. A onda ni s Jovicom.

Eto, nekako se ja ubedim sa Baćom da ne ide kod Jovice, da pusti nek ide kako ide. Vidla sam da mu je bilo krivo, al bi meni bilo krivo da je moj brat strado zbog mene, makar što mi je bilo i teško i žao.

Džaba da ti majka sad divani sve jedno isto. Tako je s Ljubicom bilo kroz celu njenu školu, dok je bila u Banovcima. Tek kad je pošla u srednju školu, kad je malko poodrasla i sazrela, počela je da svata šta sam joj ja govorila, a šta joj je govorila njena baba Lela. I šta je istina, a šta nije. Al rekla bi, čitavog njenog života je ona stalno mislila na ono s čime su joj Jovica i njegova mati punili glavu, da sam ja ovaka i onaka, da je ne volem ko što volem Smiljku i taki neistina.

I kad je Jovica kupio plac ode, zajedno sa Ljubicom i njenim Zdravkom, Smiljka je oma tela da i mi kupimo pored nji plac, pa da zidamo kuću. E onda su i Seja i Baćko rešili da prodaju njinu kuću, da i oni budu sa nama, baš zato što nisu imali dece. Baba Olga je već bila umrla kad je to bilo. Oma sam ja znala da će Jovica biti blizu, al šta sam mogla. To je Ljubicin otac, znam da je volo ko svoje jedino dete, pa nisam tela da kvarim ni njojzi, ni mojoj Seji i Baćku, ni Smiljki. Ako ćemo živiti blizu, makar nismo u istoj kući, pa sad šta. Prošlo je godina i godina, otkad je umrla i baba Lela, mislila sam se, neće više biti nikaki problema. I nije ni bilo, da ti pravo kažem. Dobar dan za dobar dan i to je bila sva naša priča. Moja i Jovicina. Posle, kad je Ljubica rodila Voju, išla sam kod nje, šta ću, moja je, moje je unuče isto ko i ti, čedo, pa šta mogu.

Nije prošlo dugo, čujem ja od Ljubice da se Jovica pobolo. Al zdravo se pobolo, na smrt, moš kasti. Ljubica plače, žao joj oca, a valjo joj je u njenim životu. Sav tišljeraj na kući joj napravio i to znaš kaki, dobar je majsto bio, nije mu bilo ravnog. I Dadin Nikola je bio dobar tišljer, al ruku na srce, nije bio taki ko što je bio Jovica. Pa i nismo svi za sve, šta ćeš. I ja sam bila bolja šnajderka od Dese Miliće, ta od sviju koje poznajem. Ja kad ukrojim armoh, to ne mož biti da ne valja. Samo dubi.

Moja Smiljka smestila Jovicu u bolnicu, znaš da na takim mestu radi da može sve što treba i kolko i kako treba, nema doktora do kojeg ne može doći, a došla je do najbolji doktori, makar što nije bio baš neki očuva prema njojzi, sve je to Smiljka zaboravila. Taka je uvek bila, ni ona nije mrzeća, ko ni ja što nikad nisam bila. Valda je i na njenog Stanka povukla, a Stanko je uvek bio bolji i od mene, to bar mogu priznati. Sve je to moja Smiljka zbog sestre  činila, a i Jovicu je poštivala, ako ni zbog čeg, onda zbog godina, a i eto zbog te njegove bolesti. Niko u bolnici nije ni znao da Smiljka nije Jovicina ćerka, isto ko i Ljubica. Obilazila ga je svaki dan, nosila šta treba, išla i sama i s Ljubicom, kako se kad potrefi, ranila ga, pojila ga, nabavljala lekove iz bela sveta što i nije bilo kod nas. Al sve je to bilo za džabe. Jovicu pustili iz bolnice da umre kod kuće.

Šta ti je taj život. Ništa.

Kad je došo kući, leži ko proštac, nit može poradi sebe do kupatila, al ništa od ništa. Ljubica našla medicinsku sestru da ga gledi dok je ona na poslu, pa i posle, a di ćeš ti, malo detence u kući, ovaj težak bolesnik, oslabio – od onakog čoveka, šaka jada. Kost i koža. Znao je i on da mu nema duga veka, a to smo svi i vidli. Žut, žut ko limun, nit šta jede, nit šta pije, ona mu sestra samo menja neke flaše s crevetom, pa kap po kap kroz iglu u venu. Prošlo jedno mesec dana, ja očla kod Ljubice da uzmem Voju i da ga donesem kod nas, pa ti bi se toga mogla i sećati, već si bila velička, kad će meni Jovica, sa one samrtničke postelje:

– Vera, stani, pito bi te nešto.

Nikad do tad ništa nismo ni divanili. Kažem ti, dobar dan za dobar dan, zbogom za zbogom, nit sam ja njega nekad nešto pitala, nit on mene. Šta imam i da pitam. Nije mi baš ni bilo zgodno što smo tu, na tim bregu, al eto. Valda je tako sve udesio onaj odgore, i taj nije imo preča posla, neg nas tu nacrto, ko da je baš tako teo.

– Pitaj – kažem, a dete mi na rukama i već sam se uvatila za kvaku.

– Sedi samo da ti nešto kažem što ti nikad nisam kazo.

Ajde, sednem, neću da se ogrešim, bolestan je čovek, vidim da je na umoru, reko, neću da nosim taj greh na duši.

– Teo sam da ti kažem, Vera, nešto o čim ja već dugo mislim, a nisam znao kako da ti to kažem.

– Ta, kaži već jedared, šta se skanjeraš. O čim si mislio?

– Ja sam mnogo pogrešio u mojim životu spram tebe. I nikad se nakajo nisam, to sam teo da ti kažem. Eto, nema Lele odavno, a nikad da ti kažem kolko te je mrzila i kako je trovala i mene i Ljubicu protiv tebe. Grešna joj duša, Vera, grešna, da grešnija nije mogla biti. Na samrti je samo tebe zvala i molila se bogu da joj oprostiš…

– Slušaj, Jovice, da ti kažem. Ja sam njojzi odavno i oprostila, mlogo pre neg što je i umrla. Radi mene, mogla se lako s dušom rastati. Ako si to teo da znaš, eto, sad sam ti kazla. I tebi sam oprostila, neka te to ne sekira. Tako je bilo kako je bilo, da je moglo bolje, valda bi i bilo bolje. Al nek su ova deca živa i zdrava, nek je njima bolje neg što je bilo nama, ja ću biti sretna i zadovoljna.

– Nisam samo to teo… – pa se opet ućuto. Valda nije imo snage da govori, šta li – teo sam da ti kažem, šta je bilo, bilo je, ja ću brzo umreti, osećam i znam. Pa sam teo da ti kažem ovo. Mi se nikad nismo venčali. Ako bi ti tela, ja bi da se venčamo sad, makar pred moju smrt, da ti ostane moja penzija. Znaš da sam bio prvoborac, znaš da moja penzija nije mala, pa sam mislio, eto, ako je već sve bilo kako je bilo, makar da sad kad umrem, ti budeš zbrinuta. Znam ja da zbog dece nisi ni stigla da zaradiš sebi penziju, a ove naše zemljoradničke su beda bedina, pa sam to namislio da ti predložim. Nek dođe Mile matičar, nek nas venča ode, da samo imaš tu artiju… Eto, lakše bi umro kad bi znao da ćeš u starosti imati svoj dinar, makar što imaš i Smiljku i Ljubicu. Ako sam grešan bio, ne moram baš taki i otići na onaj svet.

Ja se zabezeknula.

Ni na kraj pameti mi nije bilo tako štogod. Nit sam kadgod pomislila na njegovu penziju, nit bi mi to nekad palo na pamet. Gledim ja u njega takog, nemoćnog, pa se setim kako me je tuko i vuko po onim patosu kad je bio mlad i jaki, kako mi je glavu udaro o daske, kako me je noseću džako nogom iz sve snage u leđa, kako se nisam ni branila, neg sam se samo skupila kolko sam mogla i rukama pokrila da me ne šutne u stomak i da mi ne ubije dete… Ej, kako sam ti bila bedna, čedo, oma mi se ražali kad se toga setim… I sve se ja tako premišljam u mojoj glavi, pa opet pogledam u njega takog kaki je bio, i kažem:

– Neću. Kad nismo imali nikakvog života, ne treba mi ništa od tebe.

Uzmem dete i izađem. Al valda od tog sećanja kako me je trudnu tuko, tolko sam se uzrujala, jedva su me noge odnele do moje kuće. I tako malaksala, sednem na basamke ispred kuće, prigrlim Voju, a suza suzu stiže. Taku si me i ti zatekla, je l se sećaš? Pošla si u školu, pa kad si vidla mene i Voju na basamcima, sela si pored nas da me pitaš šta je bilo. A ja ti kažem kako su malopre šorom prolazili neki kotlari, pa sam se poplašila da ne dođu gore, kad još nema ograde, napako, da mi otmu dete iz ruku. Ti si se, čedo, nasmejala glasno, pa mi kazla:

– Majka, nemaš ti koga da se bojiš, kad sam ja tu – i poljubila mene, pa Voju, a on pružio ručice da ga uzmeš… A tek njega kolko sam željna! Cela života. Pa kad je i ta Amerika tako daleko, šta ćeš. Valda ću ga još kadgod viditi, dok sam živa.

Uđem unutra, naranim dete, metnem ga da spava u tvom starom krevetiću, pa ko da mi nešto ne da mira, vrtim se po kujni, izađem na terasu, pa opet uđem. Najposle, zaključam kuću i pravac kod Jovice, al ko da sam nešto predosetila.

Ja unutra, kad sestra meni kaže:

– Gospođa Vera, ja bi morala do ambulante da uzmem još dve inekcije. Da l bi Vi mogli biti ode dok ja trknem, oma se vraćam.

Ja računam, neće se dete probuditi, ko što i nije, tek što je zaspo. Znam da će se ova brzo vratiti, već je bilo taki slučajeva da mora još nešto da donese.

– Ostaću – kažem – a ti požuri, da mi se dete ne probudi.

Samo što je izašla, ne znam ni da l je do šora stigla, probudio se Jovica, gledi u mene, a čisto ko da me i ne poznaje. Govori nešto nepovezano, nešto šapuće, izgleda mi ko da se razgovara s pokojnom materom. Izrasla mu brada, obrazi upali, oči sijaju, al onako nezdravo, ko u groznici. Ne znam šta bi mu kazla, vidim da me ni ne vidi, a valda me ni ne čuje. U jedan par, da l mi se učinilo, il je kazo ‘vode’.

– Jovice, je l bi teo nešto? Jesi žedan? Oćeš vode?

On ćuti, al ko i da klima glavom. Sad, nit znam da l mu smem dati vode, reko, valda će ova sestra brzo doći. I dok se ja tako premišljam, oću l mu dati čašu vode, il šta da radim, čujem ja nju kako ulazi. Oma je pitam, a ona kaže da može piti vode.

Donesem ja njemu čašu s vodom, prinesem mu da pije, dok je sestra petljala so tim inekcijama, on me uvatio za ruku, popio gutalj vode, pustio mi ruku, iskreno glavu ustranu – i izdano. Ova se sestra usplela oko njega, pa mu masira srce, pa ga viče po imenu, pa ga pljeska po obrazima, al ja vidim da od njega nema ništa. Umro čovek. Nađem ogledalo, prinesem – ne magli se. Taki mu je bio kraj.

Moja je Ljubica teško podnela ocovu smrt. I dan danas pati što još nije poživio, jako mu je bila privržena i bila je dobra ći. I da znaš, uvek mislim da je njega više volela, neg mene. Krivo mi nekad bude, a nekad pomislim, pa i on je nju volo, valda su ćeri više i vezane za očeve, neg za matere.

Na saranu nisam išla. Al često, kad god idem na groblje kod moji i kod Stanka, svrnem i do njegovog groba, posedim malko na klupi i uvek mi se vrati ona slika kako me je tuko. Zatvorim oči, pa se pomislim, neću više ni doći, kad samo o tim posle mislim. A kad opet dođem drugi put, ja opet svrnem, pa sama sebi kažem – kaki je bio da je bio, Ljubica mi je dobra, a naša je ćerka. I ne žalim što sam mu baš ja dala tu zadnju čašu vode. Nek mu bog sudi, ko što će i meni, i svakom od nas. Valda kako radimo, tako nam se i vrati, šta ja znam, tako su mene učili, pa tako i ja vas učim, čedo moje.

Advertisements