sve

Знате оне људе који неког похвале, само да би другог унизили?

Оне који ујутру устану бесни и тесни, намрштени и острвљени на цео свет?

Оне који су незадовољни свим и свачим, јер мисле да су, из само њима познатих разлога, завредили бољи живот, а тек боље окружење?

Оне који се ретко смеју, па тај смех, када се случајно и догоди, изгледа гротескно и језиво, јер је неискрен и намештен за појаву?

Оне који вам, ако дозволите, одузму сву енергију, па после сусрета са њима имате утисак да нећете стићи до куће, јер сте патосирани и немате снаге ни да трепћете?

Оне који су надмени без видног повода и разлога, тек тако умишљени?

Не верујем да их баш немате ту, око себе? Нека злобна стрина, можда тетка, комшиница, колега на послу?

То су они који вам никада неће упутити комплимент.

То су они исти који ће свим срцем, душом, а поготово потврдним пропратним текстом, прихватити вашу похвалу ако се, којим случајем преверите, па им је упутите. Глорификоваће себе до небеса!

Они што ће вам увек, када вас не виде неко време, запрепашћено рећи: „Што си се угојио/ла!“, или „Јао, што си пропао/ла, да ниси болестан/а?“ Јер, боже, они су увек тако искрени и не желе да подилазе. Да увреде, то могу без проблема.

То су исти они који пате од комплекса супериорности и комплекса недовољног уважавања.

Нису ли то они исти који ће, као моралне вертикале својих породица и ближе својте, држати етичко слово о свом поштењу, занемарујући чињеницу да питање морала није везано искључиво за партнерску верност, него и за друге вредности које они, сироти, и кад би се о њих саплели, не би препознали.

Да, да, то су они који имају довољно времена, жеље и енергије да смишљају како ће неког повредити, омаловажити, унизити – ако им се тако нешто допусти.

 

И сад, питам се ја како је њима у њиховим малим, јадним животима када остану сами са собом?

Да ли су бар тада искрени према себи и остатку света, или и даље држе те бедне маске на својим туробним, мрачним лицима?

Имају ли макар толико људскости да се погледају у огледало… и, можда некад, пљуну на одраз који у њему виде?

 

Питања су реторичка, јасно, јер знам да и када остану сами са собом, такви људи не могу да изађу из сопствене тескобе и скучености, не умеју, или немају потребу да скину маску са којом иду кроз живот. Тако затарабљени у неки свој, амбивалентни свет, не виде даље од носа, јер им је ракурс увек у погрешној равни у односу на нормалан свет и народ.

И знам да су неискрени и тада, са истим тим маскама лежу и устају, а ко зна када су последњи пут погледали своје огољено лице у том огледалу.

И знам да никада неће пљунути у сопствени одраз, јер немају чак ни за то потребан ниво човечности.

 

Е, да. Знам да и ви такве презирете. А мени трзају на жуч.

Advertisements