Moje smilje i bosilje

Preuzeto sa Interneta.

Kako mene moj baba nije teo da školuje, tako sam ja tela moju decu da iškolujem, da imaju svoje parče leba i da ne glede u nebo da l će kiša kad ne treba, il je neće biti kad baš treba. Težak je saljački poso, to zna svako ko se so tim boči kroz svoj život. Kolko sam puta, ni broja se ne zna, došla sa njive ko krepana kera, i gladna i žedna, da sam jedva mogla i noge oprati od zemlje. I šta imaš od toga? Dok platiš državi porezu, dok poplaćaš kojekake račune, ništa ti i ne ostane. Da mi nije bilo one moje mašine što mi je dejka kupio i da me nisu dali na zanat kod gospoja Kate, teško da bi se mi bela leba najeli. Di ćeš ti, sama žena kroz život, pa ni to nije lako, svaka šuša te može zapišati, da izvineš. Al šta ćeš, nikom nije lako, svako ima svoju muku. I baš kad misliš kako onaj tamo lepo živi, znaj da taj ima i veću muku od tvoje, tako je to udešeno da niko nije bez jeda i sekiracije.

I šta god da si teo u životu, nikad ne ispadne tako kako si namislio. Eto, baš to što sam tela da se ove moje dve školuju, nije ispalo onako kako bog zapoveda, neg sve nadvoje, natroje.

Nisam ja ni znala da se moja Smiljka zacopala u tvog oca, otkud ću znati, kad mi nije kazla, a da je bila kod kuće, ja bi to na neki način i vidla i saznala. Ovako, kod tetice i teče u Pazuvi mogla je da radi štogod oće. Oma sam ja posle njene mature premetila da mi se Smiljka nešto promenula. Ko da nije ona. Nit se nešto smeje ko što je umela, nit nešto veliko divani, uzme tako knjigu pa gledi u nju, a vidim da ni ne zna šta čita. Pitam je ja tako:

– Smiljka, čedo, o čim ti to čitaš?

A ona meni:

– Čitam, mama, „Anu Karenjinu“.

Iju, napako, pa i ja sam tu knjigu čitala, makar što se nisam školovala, to je o onoj što se bacila pod voz zbog onog njenog švaler dike! Šta je i uzela to da čita, mislim se u sebi, da nije, sačuvaj bože, skrenula s pameti?

– Što ne uzmeš neku drugu knjigu, šta ćedu ti taki gadiluci? Ostavila čoveka i detence, pa se spetljala s onim, što se zbog njega posle i bacila pod voz!

– Iju, mama, pa otkud ti to sve znaš?

– Kako, napako, da ne znam? Ja sam pismena, umem da čitam, valda sam i tebe učila da pišeš, čedo.

– Znam, mama, neg nisam znala da si stigla od posla i da čitaš.

– Kad je zimsko doba, brzo se smrkne, a šta š drugo. Ne volem da idem po tuđim kućama ko neka poselarka, neg kad svršim poso, ja il sednem za mašinu pa šijem, ako imam nešto naručeno, il čitam. Čitala sam i „Zločin i kazna“, pa „Čarobni breg“, iju, al je taj siroma nabrljo! Kako se i ti pisci svega sete!

Smiljka se smeje naglas kad ja tako divanim. Umela bi ja i varoški, al me čisto uvek bilo sramota. Otkud ćeš u Banovci divaniti ko sa varošanima? Kad se setim moje gospoja Fride, ja bi oma okrenula na varoški, al šta ćeš kad živiš med ljudima koji drukčije divane, oma bi se sa mnom posprđivali. Pa uzmi se, da ja sad sa kuma Kajom na šoru divanim i da kažem „ostavila sam na stepenicama“? Moraš kasti „metla sam na basamke“.

Smeje se Smiljka, al vidim ja da tu nešto nije kako treba.

Najposle, pitam ja nju:

– Što si ti meni nešto zamišljena? O čim se tu radi, kaži mami.

Kad ti se ona zaplakala! Suza suzu stiže, vidim ja da je nešto ozbiljno, pa se i poplašim, šta je, napako. Šmrca Smiljka, šmrca, pa će meni tako, kroz plač:

– Ja sam, mama, bila s jednim momkom…

Pa opet u plač.

– Pa, dobro čedo, bila si, sade više nisi, svako svojim putom – ti ćeš u Beograd na fakultet, a di će on, ni brige te nije. Pa, je l tako?

– Al, mama, ja sam sa njim ozbiljno namislila, mi ćemo se uzeti.

Oma mi se smračilo pred očima. Tako sam je šopila, da su joj ostali moji prsti i na obrazu još tri dana! Pa, sin te dečiji, ja od usti otkidam da te školujem, a ti ćeš mi se udavati, još se ni opilila nisi kako treba, još ni nos ne umeš da ubrišeš. Pa, ako sam ja ostala tako neškolovana i onaki težak život što sam ga proživila i još se mučim, neš ti, pa da sam te na oko rodila. Tolke godine školovanja da šćerdaš!

Al da viš, baš je tako i bilo. Moralo je biti. Moja Smiljka ostala noseća.

Sad što je bruka po Banovci, ni po jada, ne marim ja za tim, ko za lanjskim snegom. Znam kaki je naš svet. Olajavaće, olajavaće, pa će i prestati, ko da je jedna bila u svecki usti. Al ona baš zaintačila, vole momka, pa bog. Doduše, nije zgodno ni da rodi neudavana, zna se nekog reda, valda.

Ajde, najposle, nek dođe da ga vidim kaki je i šta je, čiji je, da l je čemu, da nije neka vancaga, šta zna moja Smiljka, dete je to još.

Kazla mi je oma da oni nisu od našeg sveta, sremačkog, neg su kolonizirani posle rata, pa su sade u nekoj kući u Putinci. Al što nisam marila te Bosance, Ercegovce, Crnogorce, Dalmatince, puni su i bili Banovci. To je došlo s koca i konopca, pa sad, da su se oni umešali med nas ko med svoje, ajde. Aja, teraju oni po svome, od aljina i čakšira, do marama i kačketa! Još izdaleka moš viditi da l je Sremac, il Bosanac. A čudni glasova, majko mila, ta to se deru ko ludi kad nešto slave, to nema ni tambure, ni frule, neg one njine gusle, očin i znao o čim zapevaju, bože me prosti, ko da je neko umro! A piju ko smukovi. Ko šta radi, oni peku rakiju. I samo kukaju što im ode nisu dobre šljive ko kod nji, u Bosni. Ta šta ste odande i dolazili, kad vam je sve tamo bilo bolje, mislim se ja.

I sad da se pomešamo s takima? Jao, Smiljka, Smiljka, glupošo glupava. Mesto da si završila škole, pa da biraš za kojeg ćeš se doktora, jel advokata udati – ona se oma skrljala za te dođoše. Ej, muko moja. Sve ja to premećem po mojoj glavi, šta mi sade vredi da njojzi čitam bukvicu, kad je već naradila šta je naradila. Sad nek ide mast u propast.

Kako mi se ispovedila, tako je oma i sinula. Valda joj laknulo. Briše pendžere, pere firange, riba patos, samo što nije zvala Daricu Ciganku da kreči! Ja se mislim, kaka je to gospoda što se moja Smiljka u njinog sina zagledala, kad se tolko obuzela s krpama i š četkama? Pa je sve pitam, ne bi l štogod više znala sa kakima ću se oroditi, da ne kažedu ljudi: Iju, napako, sa kim se naše dete uvatio u kolo. Al ona samo ćuti o tim, a puna usta o njegovoj lepoti! Ta došlo mi da puknem. Ko da je ona sakata, ćopava, ćorava, pa se tolko uzdivila njemu, kaki god da je.

A kad je još na koncu ščepala četku da s njome potkreči kuću sa šora, ja se načisto prestravila. Reko, ode ćemo se obrukati, čim se ona tolko usplela!

Očla Smiljka s ujom kolima u Pazuvu, pa će se naći s momkom i kašće mu da dođe kod nas, da l sam, da l sa svojima, kako on i njegovi odredidu. Ja ostala s Ljubicom, ona još po kući, ja po bašti i po avliji, da sve doteramo, da se ne osramotimo. Nije mi više ni do tog sveta šta će misliti, neg i sama vidim da mi baštica baš i nije pod konac, na kotobanji se odvalile dve, tri letve, pa to zakucaj s ekserima, brava se na vrati od obora pokvarila, pa zovi šlosera da opravi, da ne stoje one ciglje ko kod neki propalica.

Ljubica pretresla svu posteljinu, iznela jastuke i jorgane na avliju, na sunce, sve krpare fest istresla, pa iznova izribala patos, žuti se ko dukati.

Ne mogu kasti, moja je Ljubica uvek bila vrednija i sposobnija za te kućevne poslove od Smiljke. Ovoj samo da je knjiga da čita, da nešto večito piše i sastavlja, to je uvek najviše volela. Al džabe joj sad, kad od tog posla ništa neće biti, udaje se. doće i dete i – zbogom školo.

I tako, u tim spremanju i zagleđivanju u svaki ćošak, da negdi ne zaostane neka paučina, što se kod nas kaže „devojački peškiri“ – to se naš svet posprđiva s lenjim i aljkavim devojkama, da l treći il četvrti dan kako je očla, šilje Smiljka telegram, da ćedu ona i njen momak s njegovima doći kod nas u prvu nedelju. Sad, bolje je bilo da je ona najpre došla kući, pa da ondak dođedu oni, al kad je sve preko reda, nek bude i to.

Oma se ja uspentram na tavan, skinem tu jednu šunku što sam je čuvala kad dospe paradajz, da se osladimo i oslanimo, al šta se može, red je da se taj svet ugosti ko što dolikuje. Zaklaću petla i metnuti ga na supu, mogu suvati i graška, sade dok je mlad, pa s mladim krompirom i s mirođijom,  kupiću u kasapnici dve kile od plećke pa s njome u rernu, Ljubica će namesiti neki kolača i eto. Nek se i to nekako svrši.

Svanula i nedelja. Ja zajutra rano ustala, dok je još rosa da počistim avliju i ispred kuće po šoru, došla moja Seja da se nađe ako štogod zatreba, ako ništa drugo makar da izgleda na šoru idu l gosti. Astal pokrili najboljim čaršavom, onim što je još moja pokojna mati tkala platno, a ja i Seja i Dada vezle kosovski vez po njim, pa na njega najlepše tanjire, one od moje pokojne gospoja Fride, pa lepe čaše i bokale, ta idi, ko na ilustracijama. Ljubica metla puket ruža u vaznu, izluftirala sobu, isterala muve, pa zatvorila pendžere da ne bude vrućina. Sedimo nas tri u kujnici, pa svaki čas neka od nas izađe na šor da vidi je l idu gosti.

Ljubica i je prva vidla. Utrčala u kujnicu, sva se zarumenila:

– Mama, evo i, idu! Tejka, evo ide Smiljka sa njima!

Dete se svo usplairilo, ja je smirivam:

– Nemoj, čedo, tako. Smiri se, pa i to su obični ljudi, ko i mi.

A ona u plač:

– A kako ću ja bez moje Seje?

E, kako ćeš, mislim se, da nije bila tako glupava, sad bi išla na banovačke igranke i tancovala s varošanima što dođu kod svoji na ferije, a ne bi s tavana dovlačila kolevku i sa nje skidala prašinu.

Izađemo sve tri na kapiju, red je da dočekamo goste na šoru, a ne da sedimo u kujnici. Vidim, već su i blizo, prošli bunar u našim šoru, al ne mogu da vidim ko ide iza moje Smiljke i njenog momka. Da l još dvoje, il troje? Kad su se premakli, vidim – troje. Smiljka mi došla nešto mala i sitna spram nji, a oni svi nebu pod oblake. Visok joj taj njen deran, a iza njega jedan još veći, mora biti da mu je to brat. Mati i otac nisu baš tolko, al nisu ni mali ko što je naš svet. Ne kažem, ima i kod nas visoki, al retko. Eto, Baćko Sejin je spado u visoke i ne znam da l je još koji bio u našim šoru, sve neki omanji. Taka nam je valda forma, šta li.

Vidim ja, Smiljka se suzdržava, a potrčala bi do nas, neg sad se ulaktila sa momkom, pa ne može.

Kad su već stigli pred nas, ona se baci meni oko vrata, pa će:

– Ovo je moja mama, ovo je moja sestra, a ovo je moja tetka.

Momak lep ko upisan. Ne znam da l sam lepšeg vidla u mom veku. Jeste moj Stanko bio lep, ne moš kasti, al ovaj je triput lepši od njega, što jeste, jeste. Al nekako mi se učinio ladan. Pružio mi ruku, kazo kako se zove, kazo kako mu se imelo ocu, materi i bratu, oma smo se tu i rukovali, s prijom sam se i poljubila, al sam se malko lecnula od te neke ladnoće s kojom smo se pozdravili. Nešto su mi bili jako uštirkani, ko da su došli na silu. Nisam ja ni znala da je baš tako i bilo!

Uđemo u avliju, pa unutra u sobu. Utim došo i Sejin Baćko, pa došo moj Baća s njegovom mladom, posedali za astal svi, sem Ljubice i mene. Nas dve ćemo prvo uslužiti goste, pa ima kade, sešćemo. Kad smo očle u kujnicu da donesemo šunke, sira, bareni jaja, leba i gibanice da se ljudi posluže, ja i Ljubica se zagrlile, a suza suzu stiže. Kaki su ovi ljudi, misli se ona, a mislim se i ja. Pa to nema ni da se nasmejo neko od nji, ko da su došli pod moranje, napako. U kaku to familiju ide moja Smiljka, čedo moje? Tako što je nežnog zdravlja, tako što je dobra ko lebac, da ne divanim kolko je lepa, nije red, moja je. Oma sam vidla da je tamo niko neće voleti i oma mi se ražalilo – džaba i ovog spremanja i ovog ručka, džaba svega ako moje dete ne bude sretno, a kako š biti sretan, ako te ne volu oni kod koji ćeš živiti?

Štogod da sam mislila, žalosna mi majka, sve je tako i bilo.

Baćko naso rakije muškima, Ljubica nasula ženskima soka od višanja sa sodom, to je ondak ušlo u modu da se pije, pa ćedu prijatelji nazdraviti.

Usto deranov brat, pa kad je počo da veze, sve nešto rimovano, valda tako kod nji idu te zdravice, pa nikad sesti. Vrnča, vrnča, pa sve se ko i smejulji, ko i svi oni, al ja to skoro da nisam ni razumela, na tim njinim jeziku, a u sebi se pomislim, dobro da nisam iznela supu, neka je ukraj šporeta, oladila bi se sto puti do sad, ko i ova gibanica što se oladila i više i nije ni za šta. Otac i mati glede u starijeg sina, pa svi sretni što je on tako otego tu zdravicu, volu ga ko boga, oma se vidi.

Kad je svršio taj njegov divan, kucnemo se sa čašama, pa ćemo se sad kao i  upoznavati.

Prijatelj neki miran i čovek, mršav, mršav ko grančica. Puši cigaru što je smoto u papirić, a miris i nije tako gadan ko kad ovi naši puše, valda je neki drukčiji duvan, ne umem ti kasti. Malo, malo pa se zakašlje. Vidim, i bolešljiv je. Prija, al oma se vidlo, gorda, važnira se, malo divani, al kad kaže, sve nešto izokola, ne moš je baš ni razumeti šta je so tim tela. Mladoženja ćuti i gledi u svoje ko u bogove, a pogotovu u brata. I opet mi došlo žao mog deteta. Kako će ona sa njima izaći na kraj, bog nek joj je upomoć.

Počo najpre prijatelj:

– Evo, mi smo došli, prijo, da se upoznamo. Reko nam je naš Simo da su se on i tvoja šćer zagledali, pa i da je buduća nevista, da izvineš, u blagoslovenom stanju, nek je živa i zdrava i ona i naše unuče što nosi.

Smiljka spustila glavu, porumenila, nije joj svejedno, a ja bi je tako preko astala još jedared išopala, valda bi mi lakše bilo. Šta joj je to trebalo, glupoša.

– Mi smo ti od Duvna, a sad živimo u Putincima, tu smo kolonizirani. Imamo malo bašče, dvije koze, kuću, dva sina, dve šćeri, udate i sin Savo je oženjen, samo još Simo osto, ko najmlađi, al evo i njega ćemo oženiti, ako bog da. Ja sam, draga prijo, očekivo da će Simo završiti fakultet, pa da će se onda ženiti, al sila boga ne moli. Nek su djeca sretna, živa i zdrava, lako je za nas.

Sad bi i ja trebala štogod pametno kasti, pa se najpre malko zakašljem i počnem, nije mi ni svejedno, al šta ću:

– Dobro došli, prijatelji, poslušte se, eto, spremili smo najbolje što smo umeli da vas dočekamo. Moja Smiljka nema oca, umro je, ja sam njojzi i mojoj Ljubici i otac i mati. Tela sam da školujem moju Smiljku, al eto, šta se desilo, desilo se. Mogu oni učiti i završavati škole, makar što je dete na putu. Pomoćemo ko roditelji, pa kolko se može…

Dotle se prija uspijala, pa čas gledi u plafon, čas u šifonjer, čas u starijeg sina, al u nas nikako, a kako sam ja ovo kazla, ona ti se iskrlještila pravo u mene:

– Mi ne moremo školovat ni našeg Sima, a kamol još i tvoju Smiljku, nema se. Nismo mi bogati ko vi, Sremci, nit imamo zemlje, nit stoke. To malo baščice i to malo kućice. Što smo imali, to je ostalo tamo oklen smo došli. Savo je se zaposlio, nevista se zaposlila, nek se i nji dvoje zaposle, pa nek se školuju. Kad su znali do sad, znaće i od sad. Nisu oni više djeca.

I stisnu usta. Jedna crta ostala.

E lepo ko da me je pljunula.

I sve posle šta je ko kazo, nit sam čula, nit sam zapamtila ko svet. Smračilo mi se pred očima od tog prijinog divana. Sve sam razumela i sve mi je bilo čisto ko na dlanu. Čitav moj život, čitav Smiljkin život! Beda.

Samo mi ostalo u pameti kad je prijatelj pito oćemo l im „pravit kavu“, baš je tako pito.

E tu sam se obrukala, al načisto. Mi ti tu njinu kavu nikad nismo ni pili, nit smo je imali. A trebala sam kupiti, neg sam zaboravila u žurbi. Setila sam se oma moje gospoja Fride, jel je i ona uživala u toj kafi, valda zato što je i ona pušila, šta ja znam. Ne da mi je bilo krivo, ne mogu ti iskasti. Otkud se nisam setila da kupim, đavo me znao. I uvek mi ostala ta gorčina kako su se gledili, pa ko ispod oka, što nemamo kavu. Posle sam kupila, nek ima, nek stoji, makar što je niko nije tražio. Valda se i ubuđavila, do kraja sam je i bacila. A da viš, sad i ja popijem, onako, osladim i metnem mleka, pa to dođe ko bela kafa. To volem.

Registrovali su se sami, u Pazuvi, s kumovima. Nit su koga zvali, nit je ko došo.

Nisam moju Smiljku vidla blizo četir meseca.

Ne mogu kasti, pisala mi je često, i češće neg što sam se i nadala da će pisati. Al ni jedared nije napisala da joj je teško, da nešto ne može, nit se kadgod požalila. Samo mi je par puti napisala da bi volela da dođemo ja i Ljubica, zaželila se, pa eto, kad budemo mogle.

Oma sam mogla. Al oma!

Pakovala sam šta ću im odneti jedno dva dana. Zaklala dve patke, dve kokoške, sva jaja što sam imala ponela, celu polu slanine, Ljubica namesila šapica s orajima, Seja napravila carigracku tortu, onu što je ona uvek volela da pravi, s oblatama, pa s onim šamom od belanaca i šećera, pa natrpa vazdan oraja, jel je Smiljka uvek volela tu tortu,  Baćko dono balon komovice i balon vina iz njinog podruma. Natovarila sam se ko magarac! Kad je moj Baća došo po mene i po Ljubicu da nas odveze s kolima u Pazuvu na voz, samo se prekrstio i kazo:

– Ako si ti pametna, bog me ubio. Je l ti ostalo nešto kod kuće, il ćeš biti gladna s ovim detetom po godine?

– Ćuti, Baća, ne znam šta bi dala, samo da Smiljka tamo nije gladna…

Nit nas ko čeka na stanici, makar što sam javila kad dolazimo. Sreća, pa su blizo stanice, al sam opet morala platiti nosača, jel bi se ja i Ljubica iskilavile s paketima što sam ponela.

Kad sam vidla pred kojom kućom smo stali, srce mi se uzlupalo. E, moja Smiljka, di si ti došla, čedo moje! Kod onake moje kuće, kod onake avlije, bašte – di si ti zabasala! Onako što smo pretresali našu kuću, da sve bude pod konac, potkrečavali sa šora da se ne brukamo, a vidi ovo! Samo što ne padne. Derala bi se naglas, al ne smem, neću zbog moje dece.

– Gazde, gazde – vičem ja na kapiji, al džabe. Niko da izađe.

Platim ovim nosaču, unese mi on u avliju to što sam donela, pa ja polako do basamaka, jedan po jedan paket, a sve teško ko đavo. Najteži mi bio onaj džak brašna što sam ponela, ko velim, ajde da ponesem, moja Smiljka vole to belo brašno, što ga mi zovemo „mutmel“, nek ima ako će mesiti kiselo testo il štogod drugo.

Kadgod, izašo prijatelj, izvinjava se, kaže nije čuo, svira radio. Izljubismo se sa njim, pomogo nam da unesemo stvari u precoblje, pa zove moju Smiljku da dođe iz kujne.

– Neka, nemoj je zvati, saću ja kod nje u kujnu da je iznenadim.

Kad sam otvorila vrata od kujne, mal me šlog nije strefio! Moja Smiljka se ni ne vidi od pare što se diže iz lonca na šporetu. Onako trudna, već se i vidi stomak, obučena u neka aljine što nisu njene, valda su joj njene otešnjale, pa mi došla ko tropaćka, znojava, sva zajapurena od vrućine, kida valjuške u tu vodu što vri! U drugim loncu bari krompir. Vidim, kuva valjuške nasuvo.  Nema ko drugi, neg nova snaša. Kad mi srce nije tad prepuklo, neće nikad!

– Smiljka! Pa šta to radiš, čedo?

– Jao, mama! Kako to da si sad došla? Voz je trebo u dva, a sad je tek pola jedan? Majko moja, majčice! Je l došla Ljubica?

Utim ušla i Ljubica, zagrlile se nas tri, šta ćeš, oma smo se i rasplakale. Meni se neki teret navuko na dušu, oću da presvisnem od muke. Tolko što sam je štedila i moja leđa podmetala kad god je trebalo i di god je trebalo mesto nje, ode je upregli da radi, vidim ja to, ne mora mi niko kasti.

Pitam:

– A di ti je svekrva? Što ona ne kuva, neg ti?

– Otišla je u crkvu, vole neki put da ode na podne da čuje pojanje, bude sat, dva, pa dođe kući.

– Otkud da ode, kad zna da ćemo doći? Baš se čudim.

– Nije to sad važno, mama. Kazli su da će danas doći i golubinački prota, pa će pojati zajedno s ovim, putinačkim. Zato je očla. Pa, kako ste, Ljubice, ti ko da se nisi mene zaželila?

A moja Ljubica sela ukraj, na neku majušnu šamlicu, ko špileraj, pa gledi okolo, dete ko dete. Nepoznato joj.

– Nije, Sejo, neg eto. Da ti pomognem, poli mi vode da operem ruke, pa ću ti ja iskidati te valjuške, a ti idi s mamom u sobu, da vidiš šta smo ti donele.

Tako i bude.

U sobi sedi prijatelj, ne mogu kasti, dobar je čovek bio, al nekako tih, miran, povučen. Samo ćuti, a blagost mu iz očiju viri. Taki je uvek bio i osto do smrti. Napaćena duša, to sam tek posle uvidla. Ko deran, samo što se oženio, očo u pečalbu, bog zna di, da l u Belgiju, ne umem ti baš sad kasti, al daleko od kuće. Radio u nekim rudniku, tu se valda i pobolo na pluća, pa je stalno kašljuco. Baš sam ga jedared i pitala što puši, kad tolko kašlje, a on mi kaže:

– Dok sam radio u tim rudniku, pauzu su imali samo oni što puše, a mi nepušači nismo ni imali vremena da predanemo i da se odmorimo. E onda sam i ja počo da pušim, da bi se odmorio.

Bože, bože, pa ja ne bi dala moju njivu ni za šta na svetu. Uvatim brazdu i teram koliko mogu i kad i kako mogu. Nit mi ko naređiva, nit koga moram slušati. Al, oćeš. Oni u tim Duvnu ni nemaju njive, neg sam go kamen na kamen, zato su se svi i razbeža0li odande, ne moš izraniti čeljad sa te posne zemlje.

Pokazivam ja mojoj Smiljki šta smo sve doneli, ona sva sretna, pa malo, malo kaže:

– Što si, mama, ovo donosila, treba i vama. Imamo mi ode da jedemo, ne sekiraj se.

A meni se oma stvorila slika kako stoji nad onim loncom, di joj se od pare ni oči ne vide, pa joj kažem:

– Neka, čedo, ti si sad noseća, treba da jedeš bolje, džaba ti valjušaka. Mesa moraš jesti, jel ti meso daje snage.

– Znam, mama, znam, al i tebi i Ljubici treba, ona je još dete.

Mislim se, i ti si još dete, ćurko, al šta ću sad o tim.

Nije prošlo malo, kad eto ti prije. Ukočena ko što je i kod nas bila, ko da je progutala kolac, leđa uspravna, gazi ko oficir. Nismo se ni poljubile, samo smo se rukovale, tako je ona tela. A kaka god da je bila, tako uštogljena, ja bi se opet s njome izljubila. Džabe bi ja tela, kad ona neće.

– Dobar dan, prijo, jeste stigli? Nevista, jesi l poslužila goste?

– Bože, prijo, pa nismo mi gosti, mi smo svoji, šta ima da nas služi.

– Mora bit kave, kakva je to kuća gdje ti ni kavu ne zgotove kad dođeš u goste. Ajde, nevista, poitaj, napravi nam kave, saće i Simo s voza, pa da ručamo. Jesi l šta kuvala?

Eto sad, što je morala da mi prebaci za tu kafu, izela je kafa? Al sam se ujela za jezik i nisam joj ništa odgovorila, a imala bi štogod oćeš, samo nisam tela zbog mog deteta što je tu, u njinoj kući.

Nit je mene moja prija pitala kako sam, šta sam, kad sam došla, nit se nešto skanjerala što me nije dočekala kod kuće ko što je red, al ništa od ništa. I baš sam se mislila, kake li su joj ćeri, kad je ona taka? A da viš, nisu bile ko ona, ni jedna. Onu stariju sam više volela, dobra je to duša bila uvek, napaćena isto ko i njen otac, al drukčije, da sad o tim ne divanim. Posle joj je čovek umro, ostala s troje dece, s malom penzijicom, al i je svo troje  izvela na put i svi su pravi i čestiti. Eto, fala bogu. Ni ova druga Smiljkina zaova nije bila loša da kažeš, al ko da je i ona uvek imala tu motku u leđi, ko i njena mati. Tako je i gorda bila, valda je od take sorte, šta im ja znam. A da su svi bili lepi, jesu, ne mogu ništa kasti. Pa nek su se tako i držali, nije ni to lošo, da viš, bolje neg što sam ja, uvek svima i svakom na ruku. Ni to nije dobro.

Ljubica postavila astal, iznela valjuške, pa još obarila koje jaje, nasekla slanine, otrčala u njinu baštu i nabrala paradajza, pa i to isekla s lukom, začas svega, šareni se ko na Vaskrs.

Lupnuše vrata, evo i mog zeta. Da nije bilo prije, prosto sam vidla, obradovo se i meni i Ljubici, al ga mati ošinu pogledom, pa je siroma zasto, ne zna kako da se sa nama pozdravi.

– Mama, kad ste došli? Zdravo, Ljubice, kako si?

Eto, nisi za njega mogo ništa lošo kasti. Jedan fini dečko, al šta će, kad su njegovi taki, nije on kriv. Gledim ja kroz staklo na precoblje, pa vidim kako se sago da poljubi Smiljku. I tako mi došlo nešto toplo oko srca, nek je bar on vole, nek su deca sretna, pa kolko tolko.

Ručali smo lepo, Ljubica sela uz njenu Seju, pa dete svo sretno, priča i sa njom i sa Simom, smeju se, mladi i veseli. I ja se sa njima šalim, pa se i prija kadgod otkravila, i ona se nasmeja, da viš, lepa kad se smeje, a onako, kad se umusi, baš ko neka nadžak baba.

Prijatelj fali rakiju što smo donele na sva usta, vidim malko jede, valda mu neće organizam, pa zato i jeste taki mršav. Od svega je pomalo probo, sve je pofalio, nutka mene i Ljubicu, sve mi se sad prekazuje da i nije tolko lošo kako sam se ja poplašila da jeste. Al opet, dok smo tako sedili, a Smiljka i Ljubica prale sudove, meni nešto došlo upamet da pitam:

– Simo, čedo, nas smo dve same kod kuće. Bi l ti i Smiljka prešli kod nas da živite?

Sima se zamislio, pa gledi u oca i mater, pa u mene. Ne zna šta bi kazo, a vidim, nije da mu se ne sviđa šta sam kazla. Najposle, kad ovi dvoje ćute ko zaliveni, valda i sramota da im sin bude kod žene i ženine matere, on će:

– Mama, ostavte da razmislim o tim i da se dogovorim sa Smiljkom. Javićemo šta smo rešili. Meni bi to bilo bliže Pazuvi, di sam se zaposlio, a i bliže mi je fakultet.

Ostalo to tako, pa nek i razmišlja. Samo boga molim da se meni moja Smiljka vrati kući, da je ja gledim i da je od svega čuvam. Uvek sam se bojala za njeno zdravlje zato što je Stanko tako mlad umro. Šta ja znam da l je to nasledno, je l nije. Al da je dobro da se muči i mnogo radi, nije. Otkud je za nju da rinta po celi dan, da diže teško, nije ona to ni naučila, nit treba da uči. Nek se porodi, pa nek uči njenu školu koju je tela.

Zadržavali su nas da noćimo kod nji, a ja nisam tela. Vidla sam moju Smiljku, vidla di i kako žive, dosta je i to. Valda će dati bog da pređu kod mene, pa će mi biti lakše na duši. Ispratili nas na voz Smiljka i Sima, mašemo mi, mašedu i oni, sve mi se prekazuje da će oni skoro kod nas.

Al retko kade mene prevari to što mi se predskaže.

Nije prošlo mesec dana, eto nji dvoje sa dva kufera.

Moje sreće, moje radosti! Ta, da sam mogla celi svet zagrliti!

Tolko sam im ugađala, tolko sam oko nji letila, tolko sam bila sretna što su moja deca kod mene, makar dok se moja Smiljka ne porodi, pa kad dete malo odvrkne, nek idu svojim putom i životom, znala sam ja da oni nećedu ostati u Banovci.

Sima je bio vredan dečko, radin, volo je školu, nikad nije nešto bio razgovoran, više je bio ozbiljan i otresit. Kad god je išo je kod oca i kod matere da i obiđe, ja isprva spakujem nešto što mi se nađe u kući da i pozdravim. Al kad sam vidla da oni baš nikad ništa, onda sam i ja alalila. Tako su teli, da budemo na faše, a ne ko pravi prijatelji. Od volje im, mislim se, ko Šokcu post.

Ta mi je zima bila lepa, al jedared lepa, ko ona što sam je pre dvadest godina provela sa mojim Stankom i gospoja Fridom u Zemunu.

 

Mesec i po dana posle Božića, moja se Smiljka porodila. Bio neki lep dan, februvarski, granulo sunce preko onog snega što se na njega navatala ledena pokorica, pa ko da se smeje s neba. Nigdi jednog oblačka, nebo plavo ko one tocke suknje.

Taki je dan bio, čedo, kad je tebe tvoja mati rodila, nek si mi živa i zdrava, a sad sve ostalo, kako je bilo da je bilo.

 

Ej, bože, bože… I dotad se život igro sa nama, al ni pomisliti da će nas još jedared tako ošinuti, da nikad do kraja ne dođemo sebi!

 

Ja sam se čisto i zamorila, nije šala kolko sam divanila. Ajd pa ćemo drugi put o tim što sam tela, premda ti i znaš o čim bi ja pričala. Al sad ti idi i prostri onaj veš napolje, viš kaki je lep dan, dok ja malko prelegnem, pa ćeš mi posle nešto čitati iz ti tvoji knjiga, nije valda makar šta?

Di sam stala? Odakle da počnem?

Preuzeto sa Interneta.

Zastanem, tako, pred praznim listom virtuelnog papira i ne znam šta bih pre, ne umem da krenem, a uspomene na moju baku naviru kao blage senke minulih vremena. Sećam se, uvek je nešto radila, čak i kada sedne da se odmori, u rukama igle i kao pletisanka niže petlje čarobnih boja u meke džempere, kape, šalove, ili hekla šustikle, ili veze jastuče…

„Da vam ostane posle mene uspomena“.

 

Posle nje, ostala je ona.

 

***

 

A valda nam ni ta sudbina nije bila na ruku, očin je znao i sudbinu. Ne umem ti kasti, da l je do sreće, il do pameti? Il, ko što je baba Olga govorila: „Ko je sretan, taj je i pametan.“

Kad je moja Smiljka krenula u gimnaziju, u Pazuvu, živila je kod moje Dade i kod mog zeta Nikole, a da di će. Voleli su je uvek ko svoju ćer i mojoj Dadi nikad nije bilo teško za nju ništa učiniti – i da opere i da ispegla i da skuva, da je uvek čeka ručak na astalu kad se vrati iz škole. A i njin Bata, čedo moje, eto i njega više nema, siroma mlad je umro… Pa ja sad kad se pomislim, više ni ne znam ko je još živ? Svi moji odoše još otkad, a mene onaj odgore nikako da se seti! A valda će i taj dan doći.

Odjedared, sad ne znam je l bila šesti, je l sedmi, biće da je bila u sedmim razredu gimnazije, moja Smiljka ocekla kosu. Al oma sam znala da je našla nekog momka! Čim se ona ondulirala, nije to bez ničeg. Došla kući s baciklom, poznala je nisam.

– Iju, napako, kažem, pa di ti je ona tvoja divna kosa, Smiljka, ubio te gospod?

Došlo mi da je tako izlemam, ko što nikad nisam. I bila bi bijena, znala je ona to, neg je povela njenog teču da je brani.

– Ta nemoj, Vera, vidio sam da su se sve njene parice isto tako ošišale, sad je taka moda, mani dete.

– Moda? Izela je moda. Saću ja njojzi dati modu po nosu!

Pa da je dovatim za to malo kose što joj ostalo na glavi, jel sam se baš bila dobro nabesila na nju i naoštrila da je izgazim. Al ne da Nikola, stao među nas, ne moš je ni dotaći, pa se još i smeje ko lud na brašno. Prošo mene malo taj jed, sedimo ispod čardaklije, da l je već bio maj mesec, lepo neko vreme, sunce baš ugrejalo. Nikad moja Smiljka mene nije lagala, ne mogu to kasti. Nit mi je štogod prećutkivala ko što deca znaju.

Divanimo tako, ja zamesila malo listića, iznela tu na avliju i pekmeza od kajsija, još od preklane, a lep, žut, ko dukat. Jedemo mi te listiće, Nikola se nešto raspričo o njegovim bratu i bratancima, a meni samo u glavi kako da ispitam Smiljku o čim se tu radi i što je ocekla kosu. Al već znaš kaka sam, ne umem ja to izokola, neg oma posred srede:

-Jel, čedo, ima l tamo da ti se sviđa neki momčić, a?

A ona se zacrvenila ko ona majska ruža puketuša, što se uspuzala nuz kuću, baš iza njeni leđi.

-Ima, mama. Sviđa mi se jedan dečko iz Pećinaca. On je stariji godin dana od mene, saće maturirati, pa će studirati medecinu. Njegovi su jako bogati, oće da ga školuju.

Kad je kazla da je iz Pećinaca, a mene, viš ode, oma preseklo. A još kad je kazla iz čije je kuće, umal se nisam šlogirala!

– Nemoj, Smiljka, ako boga znaš. Pa, mi smo, čedo, rod. Moja je mati bila iz Pećinaca. A to je njena ujčevina. Ajao, napako, to nikako! Oma da si kazla tim dečku da ste rod, oma, jesi čula?

Ona se čisto trgla, znaš kad vidiš da se neko iznenadio, pa će meni:

– Mama, ne sekiraj se, on je mene samo nekolko puta dopratio od škole do Srpskog kraja, samo smo pričali, nemoj da se brineš…

A vidim, krivo joj, pa dete je to, al bolje što mi je oma kazla. Nismo mi bili baš tolko blizak rod, a nismo se nešto ni srađali, pogotovu otkad je dejka iz Pećinaca, mamin otac, umro. Al, opet, sramota je to. I dobro da mi je kazla. Da ne beše ondulacije, ko zna kako bi sve to ispalo.

E, da mi je tako kazla i za tvog oca, drukčije bi sve bilo. A možda i ne bi. Ne moš to ni znati. Al opet, da nije bilo sve kako je bilo, sa kim bi ja sad divanila?

Tako ti se, eto, svršila i ta parada s njenom kosom i ondulacijom. I nikad više nije pustila kosu da joj izrasti, ko što je bila dugačka kad je očla u Pazuvu u školu. A znaš kaka je bila, gusta, gusta, a loknava, pa je samo uvrneš s prstom i ona stoji tako kako je namestiš. Ta, divota jedna. Ja sam imala uvek lepu kosu, pa i dan danas, ovako matora, viš, ni sede baš nemam. Al u tim se Smiljka na njenog oca Stanka umetnula, on je imo jako lepu i poslušnu kosu, isto ko i ona. Kako god da je namesti, ona tako stoji.

Posle podne, odoše Smiljka i Nikola u Pazuvu i nije prošlo ni mesec dana, počo raspust, došla ona kući, dovela i našeg Batu. Celo leto su bili u Banovci, bar sam i se nagledala. Smiljka, Ljubica, Bata, pa još dođu i Baćini, pa od mog Bate deca, puna avlija! Lepo i je bilo i viditi i čuti. Sigraju se po ceo dan. A Smiljka, ko najstarija, uvek je tela i da mi pomogne. Što u bašti, što na njivi, da narani svinje i počisti obor, da narani živinu, da sa tom dečurlijom otera patke i guske na baru, čelo naše bašte, pa se tamo malko i kupaju, al se tu nisam sekirala, jel nije duboka voda. Bilo je to jedno proširenje na Budovaru, di su deca mogla da se brčkaju s guskama, a okolo lepa mlada travica, pa ponesu i vode i da nešto jedu, po ceo dan i nema kod kuće.

Al mi je bila velika briga kad se spreme da idu na Dunav. Ti dana sam bila ko na iglama. Nije to šala, Dunav je opasna voda, a još kad su počeli da vade šljunak kod Venecije, pa napravili šljunkaru, stvorili se virovi po celim Dunavu, ja ne znam kolko se sveta udavilo u njim! Ta, straota jedna. I ne dave se, čedo, nikad neplivači, oni se kupaju tu, oma ukraj obale, neg se dave dobri plivači. Kolko se jaki i mladi ljudi podavilo, broja se ne zna!

A moja Smljka, tvoja mater, nikad nije znala za strah. Ta je skakala sa šlepova i plivala ko riba, nit znam kako je naučila, ni kad je naučila. Tek čujem od Pere Savićeg kako je skočila sa šlepa najdalje od sve mladeži! A mene samo oblije ladan znoj.

Znam ja da je i tebe vodila da preplivavate Dunav, nemoj sad da se smeješ, ne znaš koliko sam se osekirala kad sam to čula. Pa, nije to šala, napako, ode kod Banovaca je Dunav ko more. Ako nema i dva kilometra odavde do rita? A tek tamo di je gaz, ta to ima virova i čuda, ne smem ni da mislim o tim. Nekad valja i da čeljade bude kukavica, a ne samo da srlja ko muva bez glave.

Kad, jedan dan, samo što je prošlo podne, ja izašla na šor za kuma Kajom, vidim idu neka deca šorom, digla se velika graja. Reko, da vidim ko je to. A ko bi bio, neg moja Smiljka, vozi je Mita Pevčev na baciklu, a dečurlija trče za baciklom. Došli ispred kuće, ja i ne gledim u noge, neg pitam šta je bilo. A Mita, mi smo neki dalji rod, al smo se srađali, pa mi kaže:

-Pa, tetka, je l ne vidiš Smiljkinu nogu?

Ajao, a njojzi krv lipti sa pete, ne moš prašina na šoru da upije!

Iju, gospode, šta je bilo?

– Ta, govori Mito, čedo, šta je to bilo? Šta si to radila, Smiljka?

Ona bela ko kreč. Valda se i poplašila, pa se i bojala šta ću ja kasti, a i moralo je to nju zdravo boleti. Ćuti ko zalivena. A vidim da će pasti s tog bacikla, s one štangle na kojoj sedi. Na nogu ne mož da se osloni. S jedne strane ja, s druge Mita, već je i on bio momčić, ako nisu isti par on i Smiljka, sad ne mogu da se setim.

– Skakali smo sa šlepa i nju je gurno jedan dečko iz Kasarne, pa se nije oma snašla. I kako se dočekala na noge, tako joj je peta upala u jednu razbijenu vinsku flašu što je bila u vodi i nije se mogla viditi…. Oma je onaj Mile Đakov izvadio iz vode, a zaranjo je valda pedest puti… Kad smo vidli na čega se ona posekla, dobro je i prošla, mogla je bez polak noge ostati!

Majko mila, kad sam joj sklonila peškir s noge, svo meso s pete visi, a krv samo lije!

Pošljem Ljubicu kod Baće da vidi je l kod kuće, da oma preže konje za Pazuvu, da joj ušiju tu petu. Ne vredi da je vodim u našu ambulantu, kad je Laza večito u bircuzu, a sad po ovoj vrućini, bog zna di je. Samo bi izgubila vreme.

Plačem ja naglas, moja Ljubica sa mnom zajedno, Bata i sva druga deca se unezverila, poplašili se kad su vidli tu ranu i tu krv. A moja Smiljka ćuti, taka bela, pa počela i da žuti, al od sebe glasa ne pušta. Stegla zube, trpi, ko da je nisam ja rodila. Sad, ne kažem, nisam ni ja pekmez, al nisam ni taka jaka ko ona. A nisam nikad ni bila.

Ni ne grdim je, šta ću je grditi, vidim, samo što je živa.

Ućutala se, stegla pesnice, trpi i malo, malo pa kaže:

-Mama, nije to ništa, ne bole me, nemoj da plačeš.

Kako ona to kaže, a ja opet u plač!

I setim se, eto, kako je Zdravko, od mog devera sin, kad su još bili mali, gurno s krova. Uzveli se nji dvoje preko ringlova što je pustio grane sve preko platna i krova, upravo do odžaka! A Zdravko, siroma nije bio kako treba, valda iz sigranja, šutno je nogom. Zapetljala se Smiljka u granje ringlova, sroljala se s krova, pa tresnula svom težinom na zemlju.

Sva se oderala, celom jednom stranom, a ugruvala se, ta sva je bila modra po godine.

Ja bila na njivi, isto ovako bilo letnje doba, pa nisam ni znala šta je bilo. Došla kući umorna, vidim, moja Smiljka već zaspala. Operem se, presvučem, da l sam nešto jela, ni ne sećam se, pa kad je to sebi bilo. Legnem i ja. Kadgod, valda je bilo dva, tri sata, prošla ponoć, rekla bi da čujem neko ječanje. Ustanem, upalim svetlo, kad imam šta viditi! Kako se pokrila samo s čaršavom, bila i vrućina, mojoj Smiljki čaršav sav krvav! I plače u snu, valda je bolelo kad se okreće, jel se krv sva skorepila, pa se zalepila za čaršav, a čaršav za nju.

Probudim je ja polako, da vidim o čim se radi, kad ona u plač:

– Nije Zdravko teo, mama, nemoj ga grditi. Sama sam pala, nemoj ništa kasti strini, mama, molim te, mama… On se prvi popo na krov preko ringlova, ja za njim, pa sam se okliznula… Nije me on gurno, mama, sama sam se okliznula na crep…

Suza suzu stiže, plače dete, sklopila ruke i samo moli da ne kažem ništa mojoj jetrvi, ni da ne grdim Zdravka. Kad sam vidla kako se oderala i ugruvala, došlo mi da i pobijem! Pa, mogla je vrat skrljati! A znala je Smiljka kaka je moja narav i da bi oma očla, usred noći, da kažem šta imam, zato je i ćutala i trpila bolove. I uvek je taka ostala. Trpiće do sudnjega dana, al neće kukati, nit će koga mrziti.

Da je to Ljubici bilo, napako, ta bi nadala dreku, čuo bi je ceo Šijački šor. Ma kaki Šijački šor, čuli bi je celi Banovci! Eto ti, a rođene sestre po materi.

I tako ja u tim mislima, i sad bi mogla plakati kad se setim te njene pete što je tako odvaljena visila, kad evo mog Baće, doletio, sav se zaduvo. S vrata viče:

-Šta je to sa Smiljkom? Kazla mi Ljubica šta je bilo, dobro je i prošla, mogla se sva skrljati. Ajde, Smiljka, uja uprego konje, da te odnesem do kola. Vera, daj neko ćebe, štagod, da bude mekano kad nasloni nogu. Imam ja pokrovac u koli, al nije to mekano, a i s njime pokrivam konje, pa nije baš ni čisto.

Ko tuđim nogama odem do šifonjera, a ruke mi drkću, izvučem jastuk, uzmem dva, tri čaršava da namestim u kola, da mom detetu bude zgodno, pa se povratim natrag, da se preobujem, da baš ne idem u natikačama. Kad ja na šor, oni već očli! Baća povo sa sobom Batu i Ljubicu, a mene ostavio. E, što sam bila i besna i žalosna. Pa kako tako da ode, bez mene? A posle, kad su se vratili, kaže mi Baća:

– A di da te vodim, Vera, taku šmrkavu i zarozanu, još i o tebi da vodim brige? Samo si nam još ti falila. Evo, zašio je doktor petu i kazo je da dođemo za nedelj dana da skidamo konce. Metno je i dve kopče za svaki slučaj, da se rana ne otvori. Ja ću je sutra baciklom odvesti na previjanje kod nas u ambulantu, ako onaj Laza ne bude ožderan ko što je uvek. Doktor je kazo da ne izlazi napolje, jel je vrućina, da joj se rana ne zagadi od znoja. Tako je sve kazo, a i ona je čula. A da je heroj, heroj je. Nit se derala, nit je jaukala. Al mi se zato dvaput onesvestila na rukama, pa sam moro da prečekam dok joj je doktor dao nešto da popije, ko neku vodicu, pa dve nekcije. Ni njima nije lako, tolka krv, tolko je to sve bilo razjapljeno, kost se lepo vidla, beli se kroz meso i kroz krv. Ona, ni ‘jao’ nije kazla. E, sejka moja, za to će ti uja sutra kupiti najveći sladoled kod sladoledžije…

Kako je to sve kazo, ja se srušila. Počela da mi se okreće soba, pa sve vidim duplo. Al sam oma došla sebi, čim me Baća polio vodom iz bokala.

– Je l sad vidiš što te nisam vodio? Da mi se tako i ti skljokaš, pa šta ću s obadvema?

Mislim se, pa nisi mi moro ceo bokal vode izručiti na glavu, al znam ja njegove uncutarije. Baš je teo da me dobro okupa, da dođem sebi, a ne da se ovo dete još više poplaši.

Smeje se Baća, bome se i moja Smiljka smeje, šta će dete, valda je prošo taj prvi stra, a odjedared Baća se lupi šakom po čelu:

– Ajao, Vera, pa ja zaboravio da svrnem po Ljubicu i Batu, a ostavio sam i kod Dade i Nikole! Pa viš da ni ja nisam kako treba! Saće se Dada pojesti živa. Ej, kaka sam ja blesa, pa to nema u krstu sveta!

Bože me prosti, ja nisam na nji ni pomislila, od čuda što me snašlo! Tek sam ja blesava! Sad, Ljubica vole kod moje Dade, već se iskala da je pošljem na posedak, al ja sve reko nek deca budu malo i kod mene, volem kad mi je puna kuća.

Samo što je to kazo, nije prošlo dugo, on se sprema za Pazuvu da ode po decu, čujemo mi kapiju, a u sobu utrčali Ljubica i Bata, za njima klanca i Nikola. Kad su vidli Smiljku, Baću i mene, laknulo im.

A šta je bilo. Kad su vidli da nema Baće, Dada poslala Nikolu kod doktora da vidi šta je bilo, da nisu Smiljku odveli u Zemun, u bolnicu. Pa kad mu je doktor kazo da su očli kući u Banovce, da je on uradio sve što treba, oma je Nikola znao da je Baća tako uzrujan i zaboravio da svrne kod nji, pa je seo na bacikli, napred metno Batu, natrag Ljubicu i pravac Banovci.

Od muke smo se i smejali Baći kako je zaboravio i na Dadu i na Nikolu i na decu.

Viš ti kako je nekad bilo – ni telefona, a tek ovi što se sad stalno sigrate sa njima? Bio po jedan u mesnoj kancelariji, u pošti i u zadrugi. Pa kad nekog treba da zoveš, spremaš se tri dana, glancaš cipele, peglaš aljine, namodiš se ko da je svetac, samo da bi otišo da telefoniraš.

 

A tvoj tata… Pa to je bilo posle, kašću ti i o tim sve. Kamo sreće da je bilo drukčije, a šta možeš. Tako nam je valda pisano. I sad, kad se okrenem i gledim u moj život, ne mogu kasti, bilo je i lepoga, al je bilo muke i tuge, valda ko i kod svakog, samo što drugi ni ne divane o svojoj bedi, neg samo o lepim, pa ispada ko da su svi drugi sretniji.

 

A nije tako. Osvedočila sam se kolko puti.

Ja sam taj mrgud i pogrešan saputnik!

Preuzeto sa Inteneta

U seljobus ulaze dvoje, srednjih godina, nastavljajući razgovor započet još na stanici, očigledno.
– E, a šta ćemo ako uđe kontrola, a? – pita plavuša (izrastak s dva prsta, kao propala ruska grofica).
– Zabole me ako uđu. Ja se sagnem, pa kažem da niko ne čuje: „Ost’o sam bez posla, sestro, nemam za kartu“ i ako je normalna, prođe i ostavi me na miru. Ako nije, e onda im jebem mater svima, pa se bar drugi švercuju…. Hahahaha….
– Ahahaha… – smeje se drugarica prijateljica – E baš si lud.
Veseli neki ljudi.
Seli iza mene, i da neću – sve čujem.
– Znaš da sam ja i prest’o da radim 15. januara.
– Ma nemoj? Nisam znala. A što?!
– Rekli mi doktori. Iš’o sam prošle godine sto puta i na sto mesta… Stalno mi se spava. I ne znaju zašto. Pritisak mi dobar, dali mi i onaj halter da nosim i nosio sam i ništa… Rekli mi da idem u Nemanjinu i da skupim papire da predam tamo i da idem u penziju…
– Kako, bre, to?
– Jebiga, kod „Franša“ zamalo da izginem i pobijem ljude. Udario u ivičnjak, a on visok pola metra… Sjeb’o sam i točak i felgu i pop’o se preko ivičnjaka, a na stanici ljudi. Mog’o sam nekog osakatiti…. A u Mirijevu sam zasp’o i pustio kočnicu na semaforu, znaš onaj kod pijace? E tu sam udario u neki kamiončić. Samo mi na Novom Beogradu dobro, sve ravno i da ’oćeš ne možeš nikog da udariš. Ahahahahaaa….
– Da, kad je ravno. Ahahahaaa….
– I sad mi se spava, al’ evo pričam s tobom, pa se ne dam. Kad sam bio prošle nedelje kod psihijatra, neka sva na note, te ovo, te ono, te ’de sam odrast’o, te ’de sam se rodio, te kad su mi umrli roditelji, te kol’ko imam dece, jesam ženjen, pa prekrsti desnu nogu preko leve – kad me udari s onim čekićom, umalo da joj razbijem zube…. Ahahahaaaa…. Sad levu preko desne, kaže. Opet mi odlete noga, al’ se ona sklonila u stranu. Pa kaže: zažmuri, pa ispruži ruke, e sad čučni, pa ustani, sad idi do vrata, pa se vrati i idi do prozora. E jebote, al’ me prošetala k’o budalu…. I kaže: zdrav si ti, Svetozare, ništa ti ne hvali. A što mi se spava, pitam ja nju. Ne zna da mi kaže, nego sve nešto priča sa koleginicom i smeju se k’o lude…..
– Kako su ti deca? – menja temu saputnica, jedva došla do reči.
– Rade obe. Ova mlađa ’oće da se udaje. Kažem, evo ti sprat pa tu živite. Neće. Udaje se i ide u stan na Karaburmu da živi sa svekrom i svekrvom i zaovom. Neće ni svadbu da prave…. A baš sam mislio da napravimo nešto veće, al’ kad neće. Nego još imam dve ’iljade evra duga, pa sam im’o nameru da to vratim pre nego što odem u penziju i da posle mogu da se raskomotim…. Al’ šta se može. Ja bi’ radio još par meseci i to bi’ taman vratio, al’ ako ne može… Kako su tvoji?
– Dobro su. ’Ajde pa ćemo se čuti. Ja ću ovde da siđem. Pozdravi Rajku i decu.
– Pa, čekaj, sićiću i ja s tobom. Mrzi me da se vozim sam. A i ne žurim nigde….
(O, blago tebi, mislim se – nit spiska, nit sprova! Divota.)
Sad oboje stoje tik ispred mene, pripremljeni da siđu na sledećoj stanici.
– Je l’ ste vi otkupili stan?
– Nismo. Uzeli smo na četr’es’ godina…. Sad mi povećali ratu sa 1800 na 2000 ’iljade.
-Ja sam moj otplatio. Izdajem ga, vajdica. Skupi se i tu neka crkavica, pa Rajka na pijaci proda ponešto od ove dece, nove stvari, da l’ su obukle, il’ nisu…
Sišli na Autokomandi.
I da me nije bolela glava, zabolela bi me.
Ispriča se čovek sam sa sobom, ismeja se naglas i grleno, onako, prostosrdačno.
I lepo vidim, ja sam mrgud.

Ja sam taj pogrešan saputnik.

9. februara 2016. godine

Kiseli smešak sa tanjira

 

Slika preuzeta sa interneta.

Ima jedna anegdota koje se redovno setim, kad god je reč o kvalitetu mesa koje jedemo.

Dogovorili su se tehnolog za mleko i tehnolog za meso da odu na ručak. Razmatraju pomno jelovnik, i na kraju tehnolog za mleko kaže:

– Odlično poznajem preradu mleka, znam šta se sve stavlja od emulgatora i konzervanasa tokom procesa prerade, znam kako se prave sirevi i koliko to sve ne valja – ja ću, ipak, poručiti sir.

Tehnolog za meso i dalje gleda u jelovnik, razmišlja, i na kraju kaže:

– Odlično poznajem preradu mesa, znam šta se sve stavlja i u meso i u prerađevine, od nitrita, nitrata, preko čileanske šalitre, do raznih neispitanih otrova i koliko to sve ne valja, tako da ću naručiti, takođe, sir.

Mnogi od nas i ne razmišljaju šta jedu, kakvog je to kvaliteta, čime sve tretirano, koliko puta reciklirano – Bože me ‘prosti, kao ovi naši politikanti, pardon, političke elite!

A zašto ne razmišljamo?

Pa zato što jedva krpimo kraj s krajem, ko će još da razmišlja o poreklu mesa, o njegovoj starosti, o kvalitetu, a tek o prerađevinama od takvog đubreta! Godinama već znamo da Srbija izvozi, što na belo, što na crno, kvalitetno meso i prerađevine od mesa. Bebi-bif naše tržište ne viđa često – valjda naša deca, mi, nismo dovoljno fini za takvu vrstu hrane? To se izvozi belom svetu od koga, za uzvrat, uvozimo svinje stare kao kornjače, koje su se prasile dvesta puta, uvozimo goveđe meso iz ko zna kojih belosvetskih rezervi – i sve bez glava, jer se na osnovu mozga najlakše utvrđuje starost životinja, a na osnovu krvi iz vrata – gde se najčešće daju vakcine, kakvim su sve otrovima pelcovane…

Veterinarski inspektori ćute i zatvaraju oči pred ovakvim zlodelima, zbog korupcije, a bogami i straha od rodoljuba na vlasti – ne samo aktuelnih, nego i onih pre, i onih pre, pre… Ne zna se koji su gori.

Setimo se samo priče o aflatoksinu i tadašenjem ministru poljoprivrede, a sada ministru privrede, kako nas je bezočno lagao sa svih televizija i svih štampanih medija, a da se nije udostojio čak ni da nauči korektan naziv tog otrova, nego je pedeset puta ponovio „alfatoksin“, valjda uljuljkan komplimentima koje dobija kao „aFlamužjak“, šta li.

Da ne govorim o tome kako i na koje sve načine uvoz mesa seče naše stočarstvo u korenu, jer su o tome napisane studije za koje niko nije zainteresovan. Kao da živimo u blagostanju i da nam se preliva na sve strane, a ne u bedi i sirotinji kakvu nismo zaslužili.

Ili jesmo?

A još od pre Drugog svetskog rata postoji priča o Gavriloviću iz Petrinje koji je poslao sina na školovanje u Evropu, pa ovaj, kada se vratio kao školovan mladić, obilazeći sa ocem fabriku, pita:

– Šta je ovo, tata? – pokazujući na otpad, drob i neku smrdljivu džigericu u nekom budžaku.

– To je, sine, za bacanje – odgovara stari lisac.

Na to se mladi kapitalista zamisli, pa, vajkajući se odgovori ocu:

– Da se baci? Pa, šteta… Pa, šteta…

I tako nastade pašteta.

 

Znam da ne mogu da se zaštitim ni od čega, da će me to od čega bežim stići gde god i kad god – u gostima, u restoranima, ali, eto, znajući mnogo toga o našoj prerađivačkoj, u ovom slučaju mesnoj industriji, branim se koliko mi to mogućnosti dozvoljavaju.

Ne znam koji i kakvi snimci iz bilo koje fabrike za preradu mesa mogu bilo koga od nas da šokiraju – svesni smo svega, nažalost, i takođe nažalost, mudro ćutimo i čekamo da nam porastu repovi, ako preživimo ovaj nutritivni teror.