meso_upitnik

Slika preuzeta sa interneta.

Ima jedna anegdota koje se redovno setim, kad god je reč o kvalitetu mesa koje jedemo.

Dogovorili su se tehnolog za mleko i tehnolog za meso da odu na ručak. Razmatraju pomno jelovnik, i na kraju tehnolog za mleko kaže:

– Odlično poznajem preradu mleka, znam šta se sve stavlja od emulgatora i konzervanasa tokom procesa prerade, znam kako se prave sirevi i koliko to sve ne valja – ja ću, ipak, poručiti sir.

Tehnolog za meso i dalje gleda u jelovnik, razmišlja, i na kraju kaže:

– Odlično poznajem preradu mesa, znam šta se sve stavlja i u meso i u prerađevine, od nitrita, nitrata, preko čileanske šalitre, do raznih neispitanih otrova i koliko to sve ne valja, tako da ću naručiti, takođe, sir.

Mnogi od nas i ne razmišljaju šta jedu, kakvog je to kvaliteta, čime sve tretirano, koliko puta reciklirano – Bože me ‘prosti, kao ovi naši politikanti, pardon, političke elite!

A zašto ne razmišljamo?

Pa zato što jedva krpimo kraj s krajem, ko će još da razmišlja o poreklu mesa, o njegovoj starosti, o kvalitetu, a tek o prerađevinama od takvog đubreta! Godinama već znamo da Srbija izvozi, što na belo, što na crno, kvalitetno meso i prerađevine od mesa. Bebi-bif naše tržište ne viđa često – valjda naša deca, mi, nismo dovoljno fini za takvu vrstu hrane? To se izvozi belom svetu od koga, za uzvrat, uvozimo svinje stare kao kornjače, koje su se prasile dvesta puta, uvozimo goveđe meso iz ko zna kojih belosvetskih rezervi – i sve bez glava, jer se na osnovu mozga najlakše utvrđuje starost životinja, a na osnovu krvi iz vrata – gde se najčešće daju vakcine, kakvim su sve otrovima pelcovane…

Veterinarski inspektori ćute i zatvaraju oči pred ovakvim zlodelima, zbog korupcije, a bogami i straha od rodoljuba na vlasti – ne samo aktuelnih, nego i onih pre, i onih pre, pre… Ne zna se koji su gori.

Setimo se samo priče o aflatoksinu i tadašenjem ministru poljoprivrede, a sada ministru privrede, kako nas je bezočno lagao sa svih televizija i svih štampanih medija, a da se nije udostojio čak ni da nauči korektan naziv tog otrova, nego je pedeset puta ponovio „alfatoksin“, valjda uljuljkan komplimentima koje dobija kao „aFlamužjak“, šta li.

Da ne govorim o tome kako i na koje sve načine uvoz mesa seče naše stočarstvo u korenu, jer su o tome napisane studije za koje niko nije zainteresovan. Kao da živimo u blagostanju i da nam se preliva na sve strane, a ne u bedi i sirotinji kakvu nismo zaslužili.

Ili jesmo?

A još od pre Drugog svetskog rata postoji priča o Gavriloviću iz Petrinje koji je poslao sina na školovanje u Evropu, pa ovaj, kada se vratio kao školovan mladić, obilazeći sa ocem fabriku, pita:

– Šta je ovo, tata? – pokazujući na otpad, drob i neku smrdljivu džigericu u nekom budžaku.

– To je, sine, za bacanje – odgovara stari lisac.

Na to se mladi kapitalista zamisli, pa, vajkajući se odgovori ocu:

– Da se baci? Pa, šteta… Pa, šteta…

I tako nastade pašteta.

 

Znam da ne mogu da se zaštitim ni od čega, da će me to od čega bežim stići gde god i kad god – u gostima, u restoranima, ali, eto, znajući mnogo toga o našoj prerađivačkoj, u ovom slučaju mesnoj industriji, branim se koliko mi to mogućnosti dozvoljavaju.

Ne znam koji i kakvi snimci iz bilo koje fabrike za preradu mesa mogu bilo koga od nas da šokiraju – svesni smo svega, nažalost, i takođe nažalost, mudro ćutimo i čekamo da nam porastu repovi, ako preživimo ovaj nutritivni teror.

Advertisements