06122008054

Preuzeto sa Inteneta

U seljobus ulaze dvoje, srednjih godina, nastavljajući razgovor započet još na stanici, očigledno.
– E, a šta ćemo ako uđe kontrola, a? – pita plavuša (izrastak s dva prsta, kao propala ruska grofica).
– Zabole me ako uđu. Ja se sagnem, pa kažem da niko ne čuje: „Ost’o sam bez posla, sestro, nemam za kartu“ i ako je normalna, prođe i ostavi me na miru. Ako nije, e onda im jebem mater svima, pa se bar drugi švercuju…. Hahahaha….
– Ahahaha… – smeje se drugarica prijateljica – E baš si lud.
Veseli neki ljudi.
Seli iza mene, i da neću – sve čujem.
– Znaš da sam ja i prest’o da radim 15. januara.
– Ma nemoj? Nisam znala. A što?!
– Rekli mi doktori. Iš’o sam prošle godine sto puta i na sto mesta… Stalno mi se spava. I ne znaju zašto. Pritisak mi dobar, dali mi i onaj halter da nosim i nosio sam i ništa… Rekli mi da idem u Nemanjinu i da skupim papire da predam tamo i da idem u penziju…
– Kako, bre, to?
– Jebiga, kod „Franša“ zamalo da izginem i pobijem ljude. Udario u ivičnjak, a on visok pola metra… Sjeb’o sam i točak i felgu i pop’o se preko ivičnjaka, a na stanici ljudi. Mog’o sam nekog osakatiti…. A u Mirijevu sam zasp’o i pustio kočnicu na semaforu, znaš onaj kod pijace? E tu sam udario u neki kamiončić. Samo mi na Novom Beogradu dobro, sve ravno i da ’oćeš ne možeš nikog da udariš. Ahahahahaaa….
– Da, kad je ravno. Ahahahaaa….
– I sad mi se spava, al’ evo pričam s tobom, pa se ne dam. Kad sam bio prošle nedelje kod psihijatra, neka sva na note, te ovo, te ono, te ’de sam odrast’o, te ’de sam se rodio, te kad su mi umrli roditelji, te kol’ko imam dece, jesam ženjen, pa prekrsti desnu nogu preko leve – kad me udari s onim čekićom, umalo da joj razbijem zube…. Ahahahaaaa…. Sad levu preko desne, kaže. Opet mi odlete noga, al’ se ona sklonila u stranu. Pa kaže: zažmuri, pa ispruži ruke, e sad čučni, pa ustani, sad idi do vrata, pa se vrati i idi do prozora. E jebote, al’ me prošetala k’o budalu…. I kaže: zdrav si ti, Svetozare, ništa ti ne hvali. A što mi se spava, pitam ja nju. Ne zna da mi kaže, nego sve nešto priča sa koleginicom i smeju se k’o lude…..
– Kako su ti deca? – menja temu saputnica, jedva došla do reči.
– Rade obe. Ova mlađa ’oće da se udaje. Kažem, evo ti sprat pa tu živite. Neće. Udaje se i ide u stan na Karaburmu da živi sa svekrom i svekrvom i zaovom. Neće ni svadbu da prave…. A baš sam mislio da napravimo nešto veće, al’ kad neće. Nego još imam dve ’iljade evra duga, pa sam im’o nameru da to vratim pre nego što odem u penziju i da posle mogu da se raskomotim…. Al’ šta se može. Ja bi’ radio još par meseci i to bi’ taman vratio, al’ ako ne može… Kako su tvoji?
– Dobro su. ’Ajde pa ćemo se čuti. Ja ću ovde da siđem. Pozdravi Rajku i decu.
– Pa, čekaj, sićiću i ja s tobom. Mrzi me da se vozim sam. A i ne žurim nigde….
(O, blago tebi, mislim se – nit spiska, nit sprova! Divota.)
Sad oboje stoje tik ispred mene, pripremljeni da siđu na sledećoj stanici.
– Je l’ ste vi otkupili stan?
– Nismo. Uzeli smo na četr’es’ godina…. Sad mi povećali ratu sa 1800 na 2000 ’iljade.
-Ja sam moj otplatio. Izdajem ga, vajdica. Skupi se i tu neka crkavica, pa Rajka na pijaci proda ponešto od ove dece, nove stvari, da l’ su obukle, il’ nisu…
Sišli na Autokomandi.
I da me nije bolela glava, zabolela bi me.
Ispriča se čovek sam sa sobom, ismeja se naglas i grleno, onako, prostosrdačno.
I lepo vidim, ja sam mrgud.

Ja sam taj pogrešan saputnik.

9. februara 2016. godine

Advertisements