unnamed

Preuzeto sa Interneta.

Zastanem, tako, pred praznim listom virtuelnog papira i ne znam šta bih pre, ne umem da krenem, a uspomene na moju baku naviru kao blage senke minulih vremena. Sećam se, uvek je nešto radila, čak i kada sedne da se odmori, u rukama igle i kao pletisanka niže petlje čarobnih boja u meke džempere, kape, šalove, ili hekla šustikle, ili veze jastuče…

„Da vam ostane posle mene uspomena“.

 

Posle nje, ostala je ona.

 

***

 

A valda nam ni ta sudbina nije bila na ruku, očin je znao i sudbinu. Ne umem ti kasti, da l je do sreće, il do pameti? Il, ko što je baba Olga govorila: „Ko je sretan, taj je i pametan.“

Kad je moja Smiljka krenula u gimnaziju, u Pazuvu, živila je kod moje Dade i kod mog zeta Nikole, a da di će. Voleli su je uvek ko svoju ćer i mojoj Dadi nikad nije bilo teško za nju ništa učiniti – i da opere i da ispegla i da skuva, da je uvek čeka ručak na astalu kad se vrati iz škole. A i njin Bata, čedo moje, eto i njega više nema, siroma mlad je umro… Pa ja sad kad se pomislim, više ni ne znam ko je još živ? Svi moji odoše još otkad, a mene onaj odgore nikako da se seti! A valda će i taj dan doći.

Odjedared, sad ne znam je l bila šesti, je l sedmi, biće da je bila u sedmim razredu gimnazije, moja Smiljka ocekla kosu. Al oma sam znala da je našla nekog momka! Čim se ona ondulirala, nije to bez ničeg. Došla kući s baciklom, poznala je nisam.

– Iju, napako, kažem, pa di ti je ona tvoja divna kosa, Smiljka, ubio te gospod?

Došlo mi da je tako izlemam, ko što nikad nisam. I bila bi bijena, znala je ona to, neg je povela njenog teču da je brani.

– Ta nemoj, Vera, vidio sam da su se sve njene parice isto tako ošišale, sad je taka moda, mani dete.

– Moda? Izela je moda. Saću ja njojzi dati modu po nosu!

Pa da je dovatim za to malo kose što joj ostalo na glavi, jel sam se baš bila dobro nabesila na nju i naoštrila da je izgazim. Al ne da Nikola, stao među nas, ne moš je ni dotaći, pa se još i smeje ko lud na brašno. Prošo mene malo taj jed, sedimo ispod čardaklije, da l je već bio maj mesec, lepo neko vreme, sunce baš ugrejalo. Nikad moja Smiljka mene nije lagala, ne mogu to kasti. Nit mi je štogod prećutkivala ko što deca znaju.

Divanimo tako, ja zamesila malo listića, iznela tu na avliju i pekmeza od kajsija, još od preklane, a lep, žut, ko dukat. Jedemo mi te listiće, Nikola se nešto raspričo o njegovim bratu i bratancima, a meni samo u glavi kako da ispitam Smiljku o čim se tu radi i što je ocekla kosu. Al već znaš kaka sam, ne umem ja to izokola, neg oma posred srede:

-Jel, čedo, ima l tamo da ti se sviđa neki momčić, a?

A ona se zacrvenila ko ona majska ruža puketuša, što se uspuzala nuz kuću, baš iza njeni leđi.

-Ima, mama. Sviđa mi se jedan dečko iz Pećinaca. On je stariji godin dana od mene, saće maturirati, pa će studirati medecinu. Njegovi su jako bogati, oće da ga školuju.

Kad je kazla da je iz Pećinaca, a mene, viš ode, oma preseklo. A još kad je kazla iz čije je kuće, umal se nisam šlogirala!

– Nemoj, Smiljka, ako boga znaš. Pa, mi smo, čedo, rod. Moja je mati bila iz Pećinaca. A to je njena ujčevina. Ajao, napako, to nikako! Oma da si kazla tim dečku da ste rod, oma, jesi čula?

Ona se čisto trgla, znaš kad vidiš da se neko iznenadio, pa će meni:

– Mama, ne sekiraj se, on je mene samo nekolko puta dopratio od škole do Srpskog kraja, samo smo pričali, nemoj da se brineš…

A vidim, krivo joj, pa dete je to, al bolje što mi je oma kazla. Nismo mi bili baš tolko blizak rod, a nismo se nešto ni srađali, pogotovu otkad je dejka iz Pećinaca, mamin otac, umro. Al, opet, sramota je to. I dobro da mi je kazla. Da ne beše ondulacije, ko zna kako bi sve to ispalo.

E, da mi je tako kazla i za tvog oca, drukčije bi sve bilo. A možda i ne bi. Ne moš to ni znati. Al opet, da nije bilo sve kako je bilo, sa kim bi ja sad divanila?

Tako ti se, eto, svršila i ta parada s njenom kosom i ondulacijom. I nikad više nije pustila kosu da joj izrasti, ko što je bila dugačka kad je očla u Pazuvu u školu. A znaš kaka je bila, gusta, gusta, a loknava, pa je samo uvrneš s prstom i ona stoji tako kako je namestiš. Ta, divota jedna. Ja sam imala uvek lepu kosu, pa i dan danas, ovako matora, viš, ni sede baš nemam. Al u tim se Smiljka na njenog oca Stanka umetnula, on je imo jako lepu i poslušnu kosu, isto ko i ona. Kako god da je namesti, ona tako stoji.

Posle podne, odoše Smiljka i Nikola u Pazuvu i nije prošlo ni mesec dana, počo raspust, došla ona kući, dovela i našeg Batu. Celo leto su bili u Banovci, bar sam i se nagledala. Smiljka, Ljubica, Bata, pa još dođu i Baćini, pa od mog Bate deca, puna avlija! Lepo i je bilo i viditi i čuti. Sigraju se po ceo dan. A Smiljka, ko najstarija, uvek je tela i da mi pomogne. Što u bašti, što na njivi, da narani svinje i počisti obor, da narani živinu, da sa tom dečurlijom otera patke i guske na baru, čelo naše bašte, pa se tamo malko i kupaju, al se tu nisam sekirala, jel nije duboka voda. Bilo je to jedno proširenje na Budovaru, di su deca mogla da se brčkaju s guskama, a okolo lepa mlada travica, pa ponesu i vode i da nešto jedu, po ceo dan i nema kod kuće.

Al mi je bila velika briga kad se spreme da idu na Dunav. Ti dana sam bila ko na iglama. Nije to šala, Dunav je opasna voda, a još kad su počeli da vade šljunak kod Venecije, pa napravili šljunkaru, stvorili se virovi po celim Dunavu, ja ne znam kolko se sveta udavilo u njim! Ta, straota jedna. I ne dave se, čedo, nikad neplivači, oni se kupaju tu, oma ukraj obale, neg se dave dobri plivači. Kolko se jaki i mladi ljudi podavilo, broja se ne zna!

A moja Smljka, tvoja mater, nikad nije znala za strah. Ta je skakala sa šlepova i plivala ko riba, nit znam kako je naučila, ni kad je naučila. Tek čujem od Pere Savićeg kako je skočila sa šlepa najdalje od sve mladeži! A mene samo oblije ladan znoj.

Znam ja da je i tebe vodila da preplivavate Dunav, nemoj sad da se smeješ, ne znaš koliko sam se osekirala kad sam to čula. Pa, nije to šala, napako, ode kod Banovaca je Dunav ko more. Ako nema i dva kilometra odavde do rita? A tek tamo di je gaz, ta to ima virova i čuda, ne smem ni da mislim o tim. Nekad valja i da čeljade bude kukavica, a ne samo da srlja ko muva bez glave.

Kad, jedan dan, samo što je prošlo podne, ja izašla na šor za kuma Kajom, vidim idu neka deca šorom, digla se velika graja. Reko, da vidim ko je to. A ko bi bio, neg moja Smiljka, vozi je Mita Pevčev na baciklu, a dečurlija trče za baciklom. Došli ispred kuće, ja i ne gledim u noge, neg pitam šta je bilo. A Mita, mi smo neki dalji rod, al smo se srađali, pa mi kaže:

-Pa, tetka, je l ne vidiš Smiljkinu nogu?

Ajao, a njojzi krv lipti sa pete, ne moš prašina na šoru da upije!

Iju, gospode, šta je bilo?

– Ta, govori Mito, čedo, šta je to bilo? Šta si to radila, Smiljka?

Ona bela ko kreč. Valda se i poplašila, pa se i bojala šta ću ja kasti, a i moralo je to nju zdravo boleti. Ćuti ko zalivena. A vidim da će pasti s tog bacikla, s one štangle na kojoj sedi. Na nogu ne mož da se osloni. S jedne strane ja, s druge Mita, već je i on bio momčić, ako nisu isti par on i Smiljka, sad ne mogu da se setim.

– Skakali smo sa šlepa i nju je gurno jedan dečko iz Kasarne, pa se nije oma snašla. I kako se dočekala na noge, tako joj je peta upala u jednu razbijenu vinsku flašu što je bila u vodi i nije se mogla viditi…. Oma je onaj Mile Đakov izvadio iz vode, a zaranjo je valda pedest puti… Kad smo vidli na čega se ona posekla, dobro je i prošla, mogla je bez polak noge ostati!

Majko mila, kad sam joj sklonila peškir s noge, svo meso s pete visi, a krv samo lije!

Pošljem Ljubicu kod Baće da vidi je l kod kuće, da oma preže konje za Pazuvu, da joj ušiju tu petu. Ne vredi da je vodim u našu ambulantu, kad je Laza večito u bircuzu, a sad po ovoj vrućini, bog zna di je. Samo bi izgubila vreme.

Plačem ja naglas, moja Ljubica sa mnom zajedno, Bata i sva druga deca se unezverila, poplašili se kad su vidli tu ranu i tu krv. A moja Smiljka ćuti, taka bela, pa počela i da žuti, al od sebe glasa ne pušta. Stegla zube, trpi, ko da je nisam ja rodila. Sad, ne kažem, nisam ni ja pekmez, al nisam ni taka jaka ko ona. A nisam nikad ni bila.

Ni ne grdim je, šta ću je grditi, vidim, samo što je živa.

Ućutala se, stegla pesnice, trpi i malo, malo pa kaže:

-Mama, nije to ništa, ne bole me, nemoj da plačeš.

Kako ona to kaže, a ja opet u plač!

I setim se, eto, kako je Zdravko, od mog devera sin, kad su još bili mali, gurno s krova. Uzveli se nji dvoje preko ringlova što je pustio grane sve preko platna i krova, upravo do odžaka! A Zdravko, siroma nije bio kako treba, valda iz sigranja, šutno je nogom. Zapetljala se Smiljka u granje ringlova, sroljala se s krova, pa tresnula svom težinom na zemlju.

Sva se oderala, celom jednom stranom, a ugruvala se, ta sva je bila modra po godine.

Ja bila na njivi, isto ovako bilo letnje doba, pa nisam ni znala šta je bilo. Došla kući umorna, vidim, moja Smiljka već zaspala. Operem se, presvučem, da l sam nešto jela, ni ne sećam se, pa kad je to sebi bilo. Legnem i ja. Kadgod, valda je bilo dva, tri sata, prošla ponoć, rekla bi da čujem neko ječanje. Ustanem, upalim svetlo, kad imam šta viditi! Kako se pokrila samo s čaršavom, bila i vrućina, mojoj Smiljki čaršav sav krvav! I plače u snu, valda je bolelo kad se okreće, jel se krv sva skorepila, pa se zalepila za čaršav, a čaršav za nju.

Probudim je ja polako, da vidim o čim se radi, kad ona u plač:

– Nije Zdravko teo, mama, nemoj ga grditi. Sama sam pala, nemoj ništa kasti strini, mama, molim te, mama… On se prvi popo na krov preko ringlova, ja za njim, pa sam se okliznula… Nije me on gurno, mama, sama sam se okliznula na crep…

Suza suzu stiže, plače dete, sklopila ruke i samo moli da ne kažem ništa mojoj jetrvi, ni da ne grdim Zdravka. Kad sam vidla kako se oderala i ugruvala, došlo mi da i pobijem! Pa, mogla je vrat skrljati! A znala je Smiljka kaka je moja narav i da bi oma očla, usred noći, da kažem šta imam, zato je i ćutala i trpila bolove. I uvek je taka ostala. Trpiće do sudnjega dana, al neće kukati, nit će koga mrziti.

Da je to Ljubici bilo, napako, ta bi nadala dreku, čuo bi je ceo Šijački šor. Ma kaki Šijački šor, čuli bi je celi Banovci! Eto ti, a rođene sestre po materi.

I tako ja u tim mislima, i sad bi mogla plakati kad se setim te njene pete što je tako odvaljena visila, kad evo mog Baće, doletio, sav se zaduvo. S vrata viče:

-Šta je to sa Smiljkom? Kazla mi Ljubica šta je bilo, dobro je i prošla, mogla se sva skrljati. Ajde, Smiljka, uja uprego konje, da te odnesem do kola. Vera, daj neko ćebe, štagod, da bude mekano kad nasloni nogu. Imam ja pokrovac u koli, al nije to mekano, a i s njime pokrivam konje, pa nije baš ni čisto.

Ko tuđim nogama odem do šifonjera, a ruke mi drkću, izvučem jastuk, uzmem dva, tri čaršava da namestim u kola, da mom detetu bude zgodno, pa se povratim natrag, da se preobujem, da baš ne idem u natikačama. Kad ja na šor, oni već očli! Baća povo sa sobom Batu i Ljubicu, a mene ostavio. E, što sam bila i besna i žalosna. Pa kako tako da ode, bez mene? A posle, kad su se vratili, kaže mi Baća:

– A di da te vodim, Vera, taku šmrkavu i zarozanu, još i o tebi da vodim brige? Samo si nam još ti falila. Evo, zašio je doktor petu i kazo je da dođemo za nedelj dana da skidamo konce. Metno je i dve kopče za svaki slučaj, da se rana ne otvori. Ja ću je sutra baciklom odvesti na previjanje kod nas u ambulantu, ako onaj Laza ne bude ožderan ko što je uvek. Doktor je kazo da ne izlazi napolje, jel je vrućina, da joj se rana ne zagadi od znoja. Tako je sve kazo, a i ona je čula. A da je heroj, heroj je. Nit se derala, nit je jaukala. Al mi se zato dvaput onesvestila na rukama, pa sam moro da prečekam dok joj je doktor dao nešto da popije, ko neku vodicu, pa dve nekcije. Ni njima nije lako, tolka krv, tolko je to sve bilo razjapljeno, kost se lepo vidla, beli se kroz meso i kroz krv. Ona, ni ‘jao’ nije kazla. E, sejka moja, za to će ti uja sutra kupiti najveći sladoled kod sladoledžije…

Kako je to sve kazo, ja se srušila. Počela da mi se okreće soba, pa sve vidim duplo. Al sam oma došla sebi, čim me Baća polio vodom iz bokala.

– Je l sad vidiš što te nisam vodio? Da mi se tako i ti skljokaš, pa šta ću s obadvema?

Mislim se, pa nisi mi moro ceo bokal vode izručiti na glavu, al znam ja njegove uncutarije. Baš je teo da me dobro okupa, da dođem sebi, a ne da se ovo dete još više poplaši.

Smeje se Baća, bome se i moja Smiljka smeje, šta će dete, valda je prošo taj prvi stra, a odjedared Baća se lupi šakom po čelu:

– Ajao, Vera, pa ja zaboravio da svrnem po Ljubicu i Batu, a ostavio sam i kod Dade i Nikole! Pa viš da ni ja nisam kako treba! Saće se Dada pojesti živa. Ej, kaka sam ja blesa, pa to nema u krstu sveta!

Bože me prosti, ja nisam na nji ni pomislila, od čuda što me snašlo! Tek sam ja blesava! Sad, Ljubica vole kod moje Dade, već se iskala da je pošljem na posedak, al ja sve reko nek deca budu malo i kod mene, volem kad mi je puna kuća.

Samo što je to kazo, nije prošlo dugo, on se sprema za Pazuvu da ode po decu, čujemo mi kapiju, a u sobu utrčali Ljubica i Bata, za njima klanca i Nikola. Kad su vidli Smiljku, Baću i mene, laknulo im.

A šta je bilo. Kad su vidli da nema Baće, Dada poslala Nikolu kod doktora da vidi šta je bilo, da nisu Smiljku odveli u Zemun, u bolnicu. Pa kad mu je doktor kazo da su očli kući u Banovce, da je on uradio sve što treba, oma je Nikola znao da je Baća tako uzrujan i zaboravio da svrne kod nji, pa je seo na bacikli, napred metno Batu, natrag Ljubicu i pravac Banovci.

Od muke smo se i smejali Baći kako je zaboravio i na Dadu i na Nikolu i na decu.

Viš ti kako je nekad bilo – ni telefona, a tek ovi što se sad stalno sigrate sa njima? Bio po jedan u mesnoj kancelariji, u pošti i u zadrugi. Pa kad nekog treba da zoveš, spremaš se tri dana, glancaš cipele, peglaš aljine, namodiš se ko da je svetac, samo da bi otišo da telefoniraš.

 

A tvoj tata… Pa to je bilo posle, kašću ti i o tim sve. Kamo sreće da je bilo drukčije, a šta možeš. Tako nam je valda pisano. I sad, kad se okrenem i gledim u moj život, ne mogu kasti, bilo je i lepoga, al je bilo muke i tuge, valda ko i kod svakog, samo što drugi ni ne divane o svojoj bedi, neg samo o lepim, pa ispada ko da su svi drugi sretniji.

 

A nije tako. Osvedočila sam se kolko puti.

Advertisements