pruga

Preuzeto sa Interneta.

Kako mene moj baba nije teo da školuje, tako sam ja tela moju decu da iškolujem, da imaju svoje parče leba i da ne glede u nebo da l će kiša kad ne treba, il je neće biti kad baš treba. Težak je saljački poso, to zna svako ko se so tim boči kroz svoj život. Kolko sam puta, ni broja se ne zna, došla sa njive ko krepana kera, i gladna i žedna, da sam jedva mogla i noge oprati od zemlje. I šta imaš od toga? Dok platiš državi porezu, dok poplaćaš kojekake račune, ništa ti i ne ostane. Da mi nije bilo one moje mašine što mi je dejka kupio i da me nisu dali na zanat kod gospoja Kate, teško da bi se mi bela leba najeli. Di ćeš ti, sama žena kroz život, pa ni to nije lako, svaka šuša te može zapišati, da izvineš. Al šta ćeš, nikom nije lako, svako ima svoju muku. I baš kad misliš kako onaj tamo lepo živi, znaj da taj ima i veću muku od tvoje, tako je to udešeno da niko nije bez jeda i sekiracije.

I šta god da si teo u životu, nikad ne ispadne tako kako si namislio. Eto, baš to što sam tela da se ove moje dve školuju, nije ispalo onako kako bog zapoveda, neg sve nadvoje, natroje.

Nisam ja ni znala da se moja Smiljka zacopala u tvog oca, otkud ću znati, kad mi nije kazla, a da je bila kod kuće, ja bi to na neki način i vidla i saznala. Ovako, kod tetice i teče u Pazuvi mogla je da radi štogod oće. Oma sam ja posle njene mature premetila da mi se Smiljka nešto promenula. Ko da nije ona. Nit se nešto smeje ko što je umela, nit nešto veliko divani, uzme tako knjigu pa gledi u nju, a vidim da ni ne zna šta čita. Pitam je ja tako:

– Smiljka, čedo, o čim ti to čitaš?

A ona meni:

– Čitam, mama, „Anu Karenjinu“.

Iju, napako, pa i ja sam tu knjigu čitala, makar što se nisam školovala, to je o onoj što se bacila pod voz zbog onog njenog švaler dike! Šta je i uzela to da čita, mislim se u sebi, da nije, sačuvaj bože, skrenula s pameti?

– Što ne uzmeš neku drugu knjigu, šta ćedu ti taki gadiluci? Ostavila čoveka i detence, pa se spetljala s onim, što se zbog njega posle i bacila pod voz!

– Iju, mama, pa otkud ti to sve znaš?

– Kako, napako, da ne znam? Ja sam pismena, umem da čitam, valda sam i tebe učila da pišeš, čedo.

– Znam, mama, neg nisam znala da si stigla od posla i da čitaš.

– Kad je zimsko doba, brzo se smrkne, a šta š drugo. Ne volem da idem po tuđim kućama ko neka poselarka, neg kad svršim poso, ja il sednem za mašinu pa šijem, ako imam nešto naručeno, il čitam. Čitala sam i „Zločin i kazna“, pa „Čarobni breg“, iju, al je taj siroma nabrljo! Kako se i ti pisci svega sete!

Smiljka se smeje naglas kad ja tako divanim. Umela bi ja i varoški, al me čisto uvek bilo sramota. Otkud ćeš u Banovci divaniti ko sa varošanima? Kad se setim moje gospoja Fride, ja bi oma okrenula na varoški, al šta ćeš kad živiš med ljudima koji drukčije divane, oma bi se sa mnom posprđivali. Pa uzmi se, da ja sad sa kuma Kajom na šoru divanim i da kažem „ostavila sam na stepenicama“? Moraš kasti „metla sam na basamke“.

Smeje se Smiljka, al vidim ja da tu nešto nije kako treba.

Najposle, pitam ja nju:

– Što si ti meni nešto zamišljena? O čim se tu radi, kaži mami.

Kad ti se ona zaplakala! Suza suzu stiže, vidim ja da je nešto ozbiljno, pa se i poplašim, šta je, napako. Šmrca Smiljka, šmrca, pa će meni tako, kroz plač:

– Ja sam, mama, bila s jednim momkom…

Pa opet u plač.

– Pa, dobro čedo, bila si, sade više nisi, svako svojim putom – ti ćeš u Beograd na fakultet, a di će on, ni brige te nije. Pa, je l tako?

– Al, mama, ja sam sa njim ozbiljno namislila, mi ćemo se uzeti.

Oma mi se smračilo pred očima. Tako sam je šopila, da su joj ostali moji prsti i na obrazu još tri dana! Pa, sin te dečiji, ja od usti otkidam da te školujem, a ti ćeš mi se udavati, još se ni opilila nisi kako treba, još ni nos ne umeš da ubrišeš. Pa, ako sam ja ostala tako neškolovana i onaki težak život što sam ga proživila i još se mučim, neš ti, pa da sam te na oko rodila. Tolke godine školovanja da šćerdaš!

Al da viš, baš je tako i bilo. Moralo je biti. Moja Smiljka ostala noseća.

Sad što je bruka po Banovci, ni po jada, ne marim ja za tim, ko za lanjskim snegom. Znam kaki je naš svet. Olajavaće, olajavaće, pa će i prestati, ko da je jedna bila u svecki usti. Al ona baš zaintačila, vole momka, pa bog. Doduše, nije zgodno ni da rodi neudavana, zna se nekog reda, valda.

Ajde, najposle, nek dođe da ga vidim kaki je i šta je, čiji je, da l je čemu, da nije neka vancaga, šta zna moja Smiljka, dete je to još.

Kazla mi je oma da oni nisu od našeg sveta, sremačkog, neg su kolonizirani posle rata, pa su sade u nekoj kući u Putinci. Al što nisam marila te Bosance, Ercegovce, Crnogorce, Dalmatince, puni su i bili Banovci. To je došlo s koca i konopca, pa sad, da su se oni umešali med nas ko med svoje, ajde. Aja, teraju oni po svome, od aljina i čakšira, do marama i kačketa! Još izdaleka moš viditi da l je Sremac, il Bosanac. A čudni glasova, majko mila, ta to se deru ko ludi kad nešto slave, to nema ni tambure, ni frule, neg one njine gusle, očin i znao o čim zapevaju, bože me prosti, ko da je neko umro! A piju ko smukovi. Ko šta radi, oni peku rakiju. I samo kukaju što im ode nisu dobre šljive ko kod nji, u Bosni. Ta šta ste odande i dolazili, kad vam je sve tamo bilo bolje, mislim se ja.

I sad da se pomešamo s takima? Jao, Smiljka, Smiljka, glupošo glupava. Mesto da si završila škole, pa da biraš za kojeg ćeš se doktora, jel advokata udati – ona se oma skrljala za te dođoše. Ej, muko moja. Sve ja to premećem po mojoj glavi, šta mi sade vredi da njojzi čitam bukvicu, kad je već naradila šta je naradila. Sad nek ide mast u propast.

Kako mi se ispovedila, tako je oma i sinula. Valda joj laknulo. Briše pendžere, pere firange, riba patos, samo što nije zvala Daricu Ciganku da kreči! Ja se mislim, kaka je to gospoda što se moja Smiljka u njinog sina zagledala, kad se tolko obuzela s krpama i š četkama? Pa je sve pitam, ne bi l štogod više znala sa kakima ću se oroditi, da ne kažedu ljudi: Iju, napako, sa kim se naše dete uvatio u kolo. Al ona samo ćuti o tim, a puna usta o njegovoj lepoti! Ta došlo mi da puknem. Ko da je ona sakata, ćopava, ćorava, pa se tolko uzdivila njemu, kaki god da je.

A kad je još na koncu ščepala četku da s njome potkreči kuću sa šora, ja se načisto prestravila. Reko, ode ćemo se obrukati, čim se ona tolko usplela!

Očla Smiljka s ujom kolima u Pazuvu, pa će se naći s momkom i kašće mu da dođe kod nas, da l sam, da l sa svojima, kako on i njegovi odredidu. Ja ostala s Ljubicom, ona još po kući, ja po bašti i po avliji, da sve doteramo, da se ne osramotimo. Nije mi više ni do tog sveta šta će misliti, neg i sama vidim da mi baštica baš i nije pod konac, na kotobanji se odvalile dve, tri letve, pa to zakucaj s ekserima, brava se na vrati od obora pokvarila, pa zovi šlosera da opravi, da ne stoje one ciglje ko kod neki propalica.

Ljubica pretresla svu posteljinu, iznela jastuke i jorgane na avliju, na sunce, sve krpare fest istresla, pa iznova izribala patos, žuti se ko dukati.

Ne mogu kasti, moja je Ljubica uvek bila vrednija i sposobnija za te kućevne poslove od Smiljke. Ovoj samo da je knjiga da čita, da nešto večito piše i sastavlja, to je uvek najviše volela. Al džabe joj sad, kad od tog posla ništa neće biti, udaje se. doće i dete i – zbogom školo.

I tako, u tim spremanju i zagleđivanju u svaki ćošak, da negdi ne zaostane neka paučina, što se kod nas kaže „devojački peškiri“ – to se naš svet posprđiva s lenjim i aljkavim devojkama, da l treći il četvrti dan kako je očla, šilje Smiljka telegram, da ćedu ona i njen momak s njegovima doći kod nas u prvu nedelju. Sad, bolje je bilo da je ona najpre došla kući, pa da ondak dođedu oni, al kad je sve preko reda, nek bude i to.

Oma se ja uspentram na tavan, skinem tu jednu šunku što sam je čuvala kad dospe paradajz, da se osladimo i oslanimo, al šta se može, red je da se taj svet ugosti ko što dolikuje. Zaklaću petla i metnuti ga na supu, mogu suvati i graška, sade dok je mlad, pa s mladim krompirom i s mirođijom,  kupiću u kasapnici dve kile od plećke pa s njome u rernu, Ljubica će namesiti neki kolača i eto. Nek se i to nekako svrši.

Svanula i nedelja. Ja zajutra rano ustala, dok je još rosa da počistim avliju i ispred kuće po šoru, došla moja Seja da se nađe ako štogod zatreba, ako ništa drugo makar da izgleda na šoru idu l gosti. Astal pokrili najboljim čaršavom, onim što je još moja pokojna mati tkala platno, a ja i Seja i Dada vezle kosovski vez po njim, pa na njega najlepše tanjire, one od moje pokojne gospoja Fride, pa lepe čaše i bokale, ta idi, ko na ilustracijama. Ljubica metla puket ruža u vaznu, izluftirala sobu, isterala muve, pa zatvorila pendžere da ne bude vrućina. Sedimo nas tri u kujnici, pa svaki čas neka od nas izađe na šor da vidi je l idu gosti.

Ljubica i je prva vidla. Utrčala u kujnicu, sva se zarumenila:

– Mama, evo i, idu! Tejka, evo ide Smiljka sa njima!

Dete se svo usplairilo, ja je smirivam:

– Nemoj, čedo, tako. Smiri se, pa i to su obični ljudi, ko i mi.

A ona u plač:

– A kako ću ja bez moje Seje?

E, kako ćeš, mislim se, da nije bila tako glupava, sad bi išla na banovačke igranke i tancovala s varošanima što dođu kod svoji na ferije, a ne bi s tavana dovlačila kolevku i sa nje skidala prašinu.

Izađemo sve tri na kapiju, red je da dočekamo goste na šoru, a ne da sedimo u kujnici. Vidim, već su i blizo, prošli bunar u našim šoru, al ne mogu da vidim ko ide iza moje Smiljke i njenog momka. Da l još dvoje, il troje? Kad su se premakli, vidim – troje. Smiljka mi došla nešto mala i sitna spram nji, a oni svi nebu pod oblake. Visok joj taj njen deran, a iza njega jedan još veći, mora biti da mu je to brat. Mati i otac nisu baš tolko, al nisu ni mali ko što je naš svet. Ne kažem, ima i kod nas visoki, al retko. Eto, Baćko Sejin je spado u visoke i ne znam da l je još koji bio u našim šoru, sve neki omanji. Taka nam je valda forma, šta li.

Vidim ja, Smiljka se suzdržava, a potrčala bi do nas, neg sad se ulaktila sa momkom, pa ne može.

Kad su već stigli pred nas, ona se baci meni oko vrata, pa će:

– Ovo je moja mama, ovo je moja sestra, a ovo je moja tetka.

Momak lep ko upisan. Ne znam da l sam lepšeg vidla u mom veku. Jeste moj Stanko bio lep, ne moš kasti, al ovaj je triput lepši od njega, što jeste, jeste. Al nekako mi se učinio ladan. Pružio mi ruku, kazo kako se zove, kazo kako mu se imelo ocu, materi i bratu, oma smo se tu i rukovali, s prijom sam se i poljubila, al sam se malko lecnula od te neke ladnoće s kojom smo se pozdravili. Nešto su mi bili jako uštirkani, ko da su došli na silu. Nisam ja ni znala da je baš tako i bilo!

Uđemo u avliju, pa unutra u sobu. Utim došo i Sejin Baćko, pa došo moj Baća s njegovom mladom, posedali za astal svi, sem Ljubice i mene. Nas dve ćemo prvo uslužiti goste, pa ima kade, sešćemo. Kad smo očle u kujnicu da donesemo šunke, sira, bareni jaja, leba i gibanice da se ljudi posluže, ja i Ljubica se zagrlile, a suza suzu stiže. Kaki su ovi ljudi, misli se ona, a mislim se i ja. Pa to nema ni da se nasmejo neko od nji, ko da su došli pod moranje, napako. U kaku to familiju ide moja Smiljka, čedo moje? Tako što je nežnog zdravlja, tako što je dobra ko lebac, da ne divanim kolko je lepa, nije red, moja je. Oma sam vidla da je tamo niko neće voleti i oma mi se ražalilo – džaba i ovog spremanja i ovog ručka, džaba svega ako moje dete ne bude sretno, a kako š biti sretan, ako te ne volu oni kod koji ćeš živiti?

Štogod da sam mislila, žalosna mi majka, sve je tako i bilo.

Baćko naso rakije muškima, Ljubica nasula ženskima soka od višanja sa sodom, to je ondak ušlo u modu da se pije, pa ćedu prijatelji nazdraviti.

Usto deranov brat, pa kad je počo da veze, sve nešto rimovano, valda tako kod nji idu te zdravice, pa nikad sesti. Vrnča, vrnča, pa sve se ko i smejulji, ko i svi oni, al ja to skoro da nisam ni razumela, na tim njinim jeziku, a u sebi se pomislim, dobro da nisam iznela supu, neka je ukraj šporeta, oladila bi se sto puti do sad, ko i ova gibanica što se oladila i više i nije ni za šta. Otac i mati glede u starijeg sina, pa svi sretni što je on tako otego tu zdravicu, volu ga ko boga, oma se vidi.

Kad je svršio taj njegov divan, kucnemo se sa čašama, pa ćemo se sad kao i  upoznavati.

Prijatelj neki miran i čovek, mršav, mršav ko grančica. Puši cigaru što je smoto u papirić, a miris i nije tako gadan ko kad ovi naši puše, valda je neki drukčiji duvan, ne umem ti kasti. Malo, malo pa se zakašlje. Vidim, i bolešljiv je. Prija, al oma se vidlo, gorda, važnira se, malo divani, al kad kaže, sve nešto izokola, ne moš je baš ni razumeti šta je so tim tela. Mladoženja ćuti i gledi u svoje ko u bogove, a pogotovu u brata. I opet mi došlo žao mog deteta. Kako će ona sa njima izaći na kraj, bog nek joj je upomoć.

Počo najpre prijatelj:

– Evo, mi smo došli, prijo, da se upoznamo. Reko nam je naš Simo da su se on i tvoja šćer zagledali, pa i da je buduća nevista, da izvineš, u blagoslovenom stanju, nek je živa i zdrava i ona i naše unuče što nosi.

Smiljka spustila glavu, porumenila, nije joj svejedno, a ja bi je tako preko astala još jedared išopala, valda bi mi lakše bilo. Šta joj je to trebalo, glupoša.

– Mi smo ti od Duvna, a sad živimo u Putincima, tu smo kolonizirani. Imamo malo bašče, dvije koze, kuću, dva sina, dve šćeri, udate i sin Savo je oženjen, samo još Simo osto, ko najmlađi, al evo i njega ćemo oženiti, ako bog da. Ja sam, draga prijo, očekivo da će Simo završiti fakultet, pa da će se onda ženiti, al sila boga ne moli. Nek su djeca sretna, živa i zdrava, lako je za nas.

Sad bi i ja trebala štogod pametno kasti, pa se najpre malko zakašljem i počnem, nije mi ni svejedno, al šta ću:

– Dobro došli, prijatelji, poslušte se, eto, spremili smo najbolje što smo umeli da vas dočekamo. Moja Smiljka nema oca, umro je, ja sam njojzi i mojoj Ljubici i otac i mati. Tela sam da školujem moju Smiljku, al eto, šta se desilo, desilo se. Mogu oni učiti i završavati škole, makar što je dete na putu. Pomoćemo ko roditelji, pa kolko se može…

Dotle se prija uspijala, pa čas gledi u plafon, čas u šifonjer, čas u starijeg sina, al u nas nikako, a kako sam ja ovo kazla, ona ti se iskrlještila pravo u mene:

– Mi ne moremo školovat ni našeg Sima, a kamol još i tvoju Smiljku, nema se. Nismo mi bogati ko vi, Sremci, nit imamo zemlje, nit stoke. To malo baščice i to malo kućice. Što smo imali, to je ostalo tamo oklen smo došli. Savo je se zaposlio, nevista se zaposlila, nek se i nji dvoje zaposle, pa nek se školuju. Kad su znali do sad, znaće i od sad. Nisu oni više djeca.

I stisnu usta. Jedna crta ostala.

E lepo ko da me je pljunula.

I sve posle šta je ko kazo, nit sam čula, nit sam zapamtila ko svet. Smračilo mi se pred očima od tog prijinog divana. Sve sam razumela i sve mi je bilo čisto ko na dlanu. Čitav moj život, čitav Smiljkin život! Beda.

Samo mi ostalo u pameti kad je prijatelj pito oćemo l im „pravit kavu“, baš je tako pito.

E tu sam se obrukala, al načisto. Mi ti tu njinu kavu nikad nismo ni pili, nit smo je imali. A trebala sam kupiti, neg sam zaboravila u žurbi. Setila sam se oma moje gospoja Fride, jel je i ona uživala u toj kafi, valda zato što je i ona pušila, šta ja znam. Ne da mi je bilo krivo, ne mogu ti iskasti. Otkud se nisam setila da kupim, đavo me znao. I uvek mi ostala ta gorčina kako su se gledili, pa ko ispod oka, što nemamo kavu. Posle sam kupila, nek ima, nek stoji, makar što je niko nije tražio. Valda se i ubuđavila, do kraja sam je i bacila. A da viš, sad i ja popijem, onako, osladim i metnem mleka, pa to dođe ko bela kafa. To volem.

Registrovali su se sami, u Pazuvi, s kumovima. Nit su koga zvali, nit je ko došo.

Nisam moju Smiljku vidla blizo četir meseca.

Ne mogu kasti, pisala mi je često, i češće neg što sam se i nadala da će pisati. Al ni jedared nije napisala da joj je teško, da nešto ne može, nit se kadgod požalila. Samo mi je par puti napisala da bi volela da dođemo ja i Ljubica, zaželila se, pa eto, kad budemo mogle.

Oma sam mogla. Al oma!

Pakovala sam šta ću im odneti jedno dva dana. Zaklala dve patke, dve kokoške, sva jaja što sam imala ponela, celu polu slanine, Ljubica namesila šapica s orajima, Seja napravila carigracku tortu, onu što je ona uvek volela da pravi, s oblatama, pa s onim šamom od belanaca i šećera, pa natrpa vazdan oraja, jel je Smiljka uvek volela tu tortu,  Baćko dono balon komovice i balon vina iz njinog podruma. Natovarila sam se ko magarac! Kad je moj Baća došo po mene i po Ljubicu da nas odveze s kolima u Pazuvu na voz, samo se prekrstio i kazo:

– Ako si ti pametna, bog me ubio. Je l ti ostalo nešto kod kuće, il ćeš biti gladna s ovim detetom po godine?

– Ćuti, Baća, ne znam šta bi dala, samo da Smiljka tamo nije gladna…

Nit nas ko čeka na stanici, makar što sam javila kad dolazimo. Sreća, pa su blizo stanice, al sam opet morala platiti nosača, jel bi se ja i Ljubica iskilavile s paketima što sam ponela.

Kad sam vidla pred kojom kućom smo stali, srce mi se uzlupalo. E, moja Smiljka, di si ti došla, čedo moje! Kod onake moje kuće, kod onake avlije, bašte – di si ti zabasala! Onako što smo pretresali našu kuću, da sve bude pod konac, potkrečavali sa šora da se ne brukamo, a vidi ovo! Samo što ne padne. Derala bi se naglas, al ne smem, neću zbog moje dece.

– Gazde, gazde – vičem ja na kapiji, al džabe. Niko da izađe.

Platim ovim nosaču, unese mi on u avliju to što sam donela, pa ja polako do basamaka, jedan po jedan paket, a sve teško ko đavo. Najteži mi bio onaj džak brašna što sam ponela, ko velim, ajde da ponesem, moja Smiljka vole to belo brašno, što ga mi zovemo „mutmel“, nek ima ako će mesiti kiselo testo il štogod drugo.

Kadgod, izašo prijatelj, izvinjava se, kaže nije čuo, svira radio. Izljubismo se sa njim, pomogo nam da unesemo stvari u precoblje, pa zove moju Smiljku da dođe iz kujne.

– Neka, nemoj je zvati, saću ja kod nje u kujnu da je iznenadim.

Kad sam otvorila vrata od kujne, mal me šlog nije strefio! Moja Smiljka se ni ne vidi od pare što se diže iz lonca na šporetu. Onako trudna, već se i vidi stomak, obučena u neka aljine što nisu njene, valda su joj njene otešnjale, pa mi došla ko tropaćka, znojava, sva zajapurena od vrućine, kida valjuške u tu vodu što vri! U drugim loncu bari krompir. Vidim, kuva valjuške nasuvo.  Nema ko drugi, neg nova snaša. Kad mi srce nije tad prepuklo, neće nikad!

– Smiljka! Pa šta to radiš, čedo?

– Jao, mama! Kako to da si sad došla? Voz je trebo u dva, a sad je tek pola jedan? Majko moja, majčice! Je l došla Ljubica?

Utim ušla i Ljubica, zagrlile se nas tri, šta ćeš, oma smo se i rasplakale. Meni se neki teret navuko na dušu, oću da presvisnem od muke. Tolko što sam je štedila i moja leđa podmetala kad god je trebalo i di god je trebalo mesto nje, ode je upregli da radi, vidim ja to, ne mora mi niko kasti.

Pitam:

– A di ti je svekrva? Što ona ne kuva, neg ti?

– Otišla je u crkvu, vole neki put da ode na podne da čuje pojanje, bude sat, dva, pa dođe kući.

– Otkud da ode, kad zna da ćemo doći? Baš se čudim.

– Nije to sad važno, mama. Kazli su da će danas doći i golubinački prota, pa će pojati zajedno s ovim, putinačkim. Zato je očla. Pa, kako ste, Ljubice, ti ko da se nisi mene zaželila?

A moja Ljubica sela ukraj, na neku majušnu šamlicu, ko špileraj, pa gledi okolo, dete ko dete. Nepoznato joj.

– Nije, Sejo, neg eto. Da ti pomognem, poli mi vode da operem ruke, pa ću ti ja iskidati te valjuške, a ti idi s mamom u sobu, da vidiš šta smo ti donele.

Tako i bude.

U sobi sedi prijatelj, ne mogu kasti, dobar je čovek bio, al nekako tih, miran, povučen. Samo ćuti, a blagost mu iz očiju viri. Taki je uvek bio i osto do smrti. Napaćena duša, to sam tek posle uvidla. Ko deran, samo što se oženio, očo u pečalbu, bog zna di, da l u Belgiju, ne umem ti baš sad kasti, al daleko od kuće. Radio u nekim rudniku, tu se valda i pobolo na pluća, pa je stalno kašljuco. Baš sam ga jedared i pitala što puši, kad tolko kašlje, a on mi kaže:

– Dok sam radio u tim rudniku, pauzu su imali samo oni što puše, a mi nepušači nismo ni imali vremena da predanemo i da se odmorimo. E onda sam i ja počo da pušim, da bi se odmorio.

Bože, bože, pa ja ne bi dala moju njivu ni za šta na svetu. Uvatim brazdu i teram koliko mogu i kad i kako mogu. Nit mi ko naređiva, nit koga moram slušati. Al, oćeš. Oni u tim Duvnu ni nemaju njive, neg sam go kamen na kamen, zato su se svi i razbeža0li odande, ne moš izraniti čeljad sa te posne zemlje.

Pokazivam ja mojoj Smiljki šta smo sve doneli, ona sva sretna, pa malo, malo kaže:

– Što si, mama, ovo donosila, treba i vama. Imamo mi ode da jedemo, ne sekiraj se.

A meni se oma stvorila slika kako stoji nad onim loncom, di joj se od pare ni oči ne vide, pa joj kažem:

– Neka, čedo, ti si sad noseća, treba da jedeš bolje, džaba ti valjušaka. Mesa moraš jesti, jel ti meso daje snage.

– Znam, mama, znam, al i tebi i Ljubici treba, ona je još dete.

Mislim se, i ti si još dete, ćurko, al šta ću sad o tim.

Nije prošlo malo, kad eto ti prije. Ukočena ko što je i kod nas bila, ko da je progutala kolac, leđa uspravna, gazi ko oficir. Nismo se ni poljubile, samo smo se rukovale, tako je ona tela. A kaka god da je bila, tako uštogljena, ja bi se opet s njome izljubila. Džabe bi ja tela, kad ona neće.

– Dobar dan, prijo, jeste stigli? Nevista, jesi l poslužila goste?

– Bože, prijo, pa nismo mi gosti, mi smo svoji, šta ima da nas služi.

– Mora bit kave, kakva je to kuća gdje ti ni kavu ne zgotove kad dođeš u goste. Ajde, nevista, poitaj, napravi nam kave, saće i Simo s voza, pa da ručamo. Jesi l šta kuvala?

Eto sad, što je morala da mi prebaci za tu kafu, izela je kafa? Al sam se ujela za jezik i nisam joj ništa odgovorila, a imala bi štogod oćeš, samo nisam tela zbog mog deteta što je tu, u njinoj kući.

Nit je mene moja prija pitala kako sam, šta sam, kad sam došla, nit se nešto skanjerala što me nije dočekala kod kuće ko što je red, al ništa od ništa. I baš sam se mislila, kake li su joj ćeri, kad je ona taka? A da viš, nisu bile ko ona, ni jedna. Onu stariju sam više volela, dobra je to duša bila uvek, napaćena isto ko i njen otac, al drukčije, da sad o tim ne divanim. Posle joj je čovek umro, ostala s troje dece, s malom penzijicom, al i je svo troje  izvela na put i svi su pravi i čestiti. Eto, fala bogu. Ni ova druga Smiljkina zaova nije bila loša da kažeš, al ko da je i ona uvek imala tu motku u leđi, ko i njena mati. Tako je i gorda bila, valda je od take sorte, šta im ja znam. A da su svi bili lepi, jesu, ne mogu ništa kasti. Pa nek su se tako i držali, nije ni to lošo, da viš, bolje neg što sam ja, uvek svima i svakom na ruku. Ni to nije dobro.

Ljubica postavila astal, iznela valjuške, pa još obarila koje jaje, nasekla slanine, otrčala u njinu baštu i nabrala paradajza, pa i to isekla s lukom, začas svega, šareni se ko na Vaskrs.

Lupnuše vrata, evo i mog zeta. Da nije bilo prije, prosto sam vidla, obradovo se i meni i Ljubici, al ga mati ošinu pogledom, pa je siroma zasto, ne zna kako da se sa nama pozdravi.

– Mama, kad ste došli? Zdravo, Ljubice, kako si?

Eto, nisi za njega mogo ništa lošo kasti. Jedan fini dečko, al šta će, kad su njegovi taki, nije on kriv. Gledim ja kroz staklo na precoblje, pa vidim kako se sago da poljubi Smiljku. I tako mi došlo nešto toplo oko srca, nek je bar on vole, nek su deca sretna, pa kolko tolko.

Ručali smo lepo, Ljubica sela uz njenu Seju, pa dete svo sretno, priča i sa njom i sa Simom, smeju se, mladi i veseli. I ja se sa njima šalim, pa se i prija kadgod otkravila, i ona se nasmeja, da viš, lepa kad se smeje, a onako, kad se umusi, baš ko neka nadžak baba.

Prijatelj fali rakiju što smo donele na sva usta, vidim malko jede, valda mu neće organizam, pa zato i jeste taki mršav. Od svega je pomalo probo, sve je pofalio, nutka mene i Ljubicu, sve mi se sad prekazuje da i nije tolko lošo kako sam se ja poplašila da jeste. Al opet, dok smo tako sedili, a Smiljka i Ljubica prale sudove, meni nešto došlo upamet da pitam:

– Simo, čedo, nas smo dve same kod kuće. Bi l ti i Smiljka prešli kod nas da živite?

Sima se zamislio, pa gledi u oca i mater, pa u mene. Ne zna šta bi kazo, a vidim, nije da mu se ne sviđa šta sam kazla. Najposle, kad ovi dvoje ćute ko zaliveni, valda i sramota da im sin bude kod žene i ženine matere, on će:

– Mama, ostavte da razmislim o tim i da se dogovorim sa Smiljkom. Javićemo šta smo rešili. Meni bi to bilo bliže Pazuvi, di sam se zaposlio, a i bliže mi je fakultet.

Ostalo to tako, pa nek i razmišlja. Samo boga molim da se meni moja Smiljka vrati kući, da je ja gledim i da je od svega čuvam. Uvek sam se bojala za njeno zdravlje zato što je Stanko tako mlad umro. Šta ja znam da l je to nasledno, je l nije. Al da je dobro da se muči i mnogo radi, nije. Otkud je za nju da rinta po celi dan, da diže teško, nije ona to ni naučila, nit treba da uči. Nek se porodi, pa nek uči njenu školu koju je tela.

Zadržavali su nas da noćimo kod nji, a ja nisam tela. Vidla sam moju Smiljku, vidla di i kako žive, dosta je i to. Valda će dati bog da pređu kod mene, pa će mi biti lakše na duši. Ispratili nas na voz Smiljka i Sima, mašemo mi, mašedu i oni, sve mi se prekazuje da će oni skoro kod nas.

Al retko kade mene prevari to što mi se predskaže.

Nije prošlo mesec dana, eto nji dvoje sa dva kufera.

Moje sreće, moje radosti! Ta, da sam mogla celi svet zagrliti!

Tolko sam im ugađala, tolko sam oko nji letila, tolko sam bila sretna što su moja deca kod mene, makar dok se moja Smiljka ne porodi, pa kad dete malo odvrkne, nek idu svojim putom i životom, znala sam ja da oni nećedu ostati u Banovci.

Sima je bio vredan dečko, radin, volo je školu, nikad nije nešto bio razgovoran, više je bio ozbiljan i otresit. Kad god je išo je kod oca i kod matere da i obiđe, ja isprva spakujem nešto što mi se nađe u kući da i pozdravim. Al kad sam vidla da oni baš nikad ništa, onda sam i ja alalila. Tako su teli, da budemo na faše, a ne ko pravi prijatelji. Od volje im, mislim se, ko Šokcu post.

Ta mi je zima bila lepa, al jedared lepa, ko ona što sam je pre dvadest godina provela sa mojim Stankom i gospoja Fridom u Zemunu.

 

Mesec i po dana posle Božića, moja se Smiljka porodila. Bio neki lep dan, februvarski, granulo sunce preko onog snega što se na njega navatala ledena pokorica, pa ko da se smeje s neba. Nigdi jednog oblačka, nebo plavo ko one tocke suknje.

Taki je dan bio, čedo, kad je tebe tvoja mati rodila, nek si mi živa i zdrava, a sad sve ostalo, kako je bilo da je bilo.

 

Ej, bože, bože… I dotad se život igro sa nama, al ni pomisliti da će nas još jedared tako ošinuti, da nikad do kraja ne dođemo sebi!

 

Ja sam se čisto i zamorila, nije šala kolko sam divanila. Ajd pa ćemo drugi put o tim što sam tela, premda ti i znaš o čim bi ja pričala. Al sad ti idi i prostri onaj veš napolje, viš kaki je lep dan, dok ja malko prelegnem, pa ćeš mi posle nešto čitati iz ti tvoji knjiga, nije valda makar šta?

Advertisements