Nina iz Krasnojarska

Ovako je, slično, izgledala Nina iz Krasnojarska (Preuzeto sa interneta,)

 

Uvek sam sa nestrpljenjem i radošću iščekivala taj petak. Dan za ’Politikin zabavnik’.

Te radosti, te sreće!

Bio je novembar, davna 1972. godina.

’Politikin zabavnik’ kupljen, omirisan, prelistan, uredno složen u školsku torbu, između ’Biologije’ i ’Istorije’, da se ne izgužva do kuće, ne daj bože. I, konačno, završen poslednji čas. Žurim kući, već je sumrak, popodnevna smena.

Večeram na brzinu, smestim se na otoman u trpezariji, podvijem noge u ’turski sed’ i vadim iz torbe svoje blago!

Od ’Verovali ili ne’, preko Paje Patka, Fantoma, raznih zanimljivosti, poseban akcenat na Hogaru Strašnom i – Miki Maus kao poslastica.

Posle mene, tim blagom raspolaže moja baka.

Ne čita stripove, to joj se ne dopada. Sve ostalo komentarišemo.

Tog petka, već pred odlazak na spavanje, ona me pita zašto ne uzmem adresu neke devojčice, da se dopisujemo.

Nisam o tome razmišljala.

Ona nastavlja sa svojom idejom. Eto, druga je godina kako učim ruski, mogla bi da se dopisujem, na primer, sa Ninom. Iz Krasnojarska. Na ruskom, dabome.

Nesigurna u svoje znanje ruskog jezika, odbijam. Bolje sa nekim iz Valjeva, Osjeka, Užica?

Ne, ne, uporna je. Baš sa Ninom, baš na ruskom.

Ostavljam odluku za sutra.

Baka ne zaboravlja. Ne odustaje.

Ujutru me, pored doručka, čeka prazan list papira i nova olovka.

Uh.

Daragaja Nina…

Pišem, nesigurno, pa, dečje, kako drugačije.

I čekam ponedeljak, posle škole, da odem u poštu i pošaljem svoje prvo pismo Nini u Krasnojarsk.

Ne može običnom poštom, to ide avionom, upućuje me u situaciju čika Mirko poštar.

Pismo poslato.

Prvo.

Na ruskom.

Naravno da mojih dvanaest godina nema ni strpljenja, ni talenta za čekanje.

Na Ninu sam i zaboravila, kad odgovor nije stigao za par dana, kako sam očekivala, nerealno.

Pred novu godinu, opet u neko kasno popodne, kada se mrak već odavno spusti na malo sremačko selo i Šijački šor, ulazim u kuću ozebla, promrzla, mokra od grudvanja, kapa je spala negde usput, nosim je u rukama, kosa slepljena, prsti kao led.

Na stolu, prislonjeno uz vazu, pismo!

Avionsko.

Odmah ga uočavam.

Baka značajno gleda u mene i čeka moju reakciju.

Ah, radosti!

Predugo mi je vreme presvlačenja u suvu i toplu trenerku, čiste čarape, vunene natikače.

Kakva večera!

Prvo pismo. Otvaram ga nestrpljivo. Baka mi pokazuje kako to da uradim, a da ne oštetim tako lep koverat, na kome je divan crtež, deca na sankama, okićena jelka i natpis ’S novim godom’.

Sve razumem što je Nina napisala! Sve! Prevodim mojoj baki. Čitam ponovo. Pa još jednom.

Ne znam više koliko puta sam pročitala pismo.

Presrećna, porasla u sopstvenim očima do plafona!

Nosim pismo sa sobom, stavljam ga na nahtkasnu, pored kreveta.

Razmišljam o Nini.

Zamišljam je kao devojčicu sa ilustracije u udžbeniku za ruski jezik: dve kike sa mašnama, plava haljina, preko nje bela kecelja, bele soknice i crne lakovane cipele sa kaišićem na kome je šnalica.

Kako ona mene zamišlja, pitam se.

Tonem u san.

Sutradan odgovaram na njeno pismo, uzbuđeno i poletno.

Odgovor stiže brže nego prvi put.

Lete pisma s kraja na kraj sveta.

Dve devojčice, dve prijateljice.

Nina piše o svojoj porodici, o školi, o knjigama koje čita, o Miški, kavkaskom ovčaru, svom kućnom ljubimcu.

Ja pišem o sličnim stvarima iz svog okruženja i beskrajno se radujem – ne znam da li više njenom pismu ili trenutku kada odgovaram.

Ne sećam se kada su pisma prestala da stižu. Mislim da sam već bila drugi ili treći razred gimnazije.

I ne znam zašto je Nina prestala da mi piše.

A tako sam želela da se upoznamo i vidimo!

Nekad.

Ikad.

Jedna u nizu neostvarenih želja iz detinjstva, susret sa Ninom iz Krasnojarska.

 

Advertisements

Dunavska receptura

Glave od četiri dunavska soma. Može i savski, to nije bitno. Obavezno, ali zapamti… ma, bolje ti to zapiši da ne zaboraviš, tri grgeča, dva skobalja, dve kile babuški. I sad, pazi ovo, ovo je najbitnije. Dva šarančeta od 32 santima. Moraju biti isti, ali istacki. Jesi me razumeo? Isti. Najbolje ako su blizanci. Al’, jebiga, to se retko nađe. A kad se nađe, nema, to je delikates!

Preuzeto sa interneta.

Leptir, upolovačen kao i flaša između njega i zabasalog Hercegovca, drži slovo.

Oblast: kulinarstvo.

Tema: riblja čorba.

Pored njih dvojice, učesnici u diskusiji, takođe ‘načitani’, Milan, Ljuba, Goran, Bane i još nekolicina nebitnih. Bitni su oni, nego su skoro pod astalom.

Ima slika, nema ton.

– Ma, slušaj ti mene, bre, kad ti ja kažem. Pusti ove, nemaju pojma…

– Ko nema pojma? Ja? ‘Ajde, šta pričaš. Pa, ja sam…

– Ćuti, Bane, da kažem čoveku. Mene je pitao kako se kuva najbolja riblja čorba, a ne tebe. Vidi ovako, prvo ti treba kotlić. Mora biti od 17 litara. Samo takav. Bitna je zapremina. U njega sipaš dunavsku vodu. Zapamti, du-nav-sku. Ne može druga. Jedno dve trećine. Tako.

– Šta lupaš, pa čovek živi u Trebinju, otkud njemu dunavska voda?

– Onda ništa. Jebiga. Nije čorba, ako nije od dunavske vode.

Hercegovac ga ohrabruje. Samo neka ispriča već jednom. Naćiće i dunavsku vodu u Hercegovini, ako treba, nije problem.

– Kad si uz’o dunavsku vodu, kotlić namestiš na visinu od 15 santimetara od vatre.

– Baš 15? – zainteresovan Hercegovac.

– Baš. Nema tu levo, desno. Ako ‘oćeš da bude kako treba, 15. E kad si to uradio, onda naložiš vatru. Vidi, ne može ta vatra od bilo kakvog drveta. To ni slučajno. Mora biti od crvene vrbe. Isključivo.

– Daj, Leptire, ne zajebavaj čoveka. Kakva crvena vrba!

– Jesi ti kuv’o čorbu? Pitam te lepo, jesi kuv’o čorbu? Tebe pitam, Gorane, jesi kuv’o čorbu?

– Nisam.

– Pa kad nisi, ne mešaj se. Nemaš pojma. Slušaj ti, kako se beše zoveš? Pero? E, slušaj Pero ti mene, pusti ove što nemaju veze s mozgom. Naložiš vatru s crvenom vrbom. E sad, vidi. Sad ide glavno. U vodu staviš kilo šargarepe, futoške. Ta je nezamenjiva. Da ti sad ne objašnjavam zašto i zbog čega. Futoška. Jesi zapis’o? Crni lukac, tu ti je najbolji onaj iz Banata, taj mi se najbolje pokazao. Sitno iseckaš. A onda riba.

– Sad kad počne da talasa…

– Bane, ja sam tebi već rek’o. Nemoj da me prekidaš… Može, naspi još jednu, al’ do pola. Jebiga. Sad ne znam dokle sam doš’o.

– Doš’o si do ribe.

Opšti smeh.

– Riba. Da. Ovako. Glave od četiri dunavska soma. Može i savski, to nije bitno. Obavezno, ali zapamti… ma, bolje ti to zapiši da ne zaboraviš, tri grgeča, dva skobalja, dve kile babuški. I sad, pazi ovo, ovo je najbitnije. Dva šarančeta od 32 santima. Moraju biti isti, ali istacki. Jesi me razumeo? Isti. Najbolje ako su blizanci. Al’, jebiga, to se retko nađe. A kad se nađe, nema, to je delikates!

Smeh do suza.

Leptir dalje veze, dobio ubrzanje.

– E, kad si to sve stavio i počne da vri, tu mora, ali pazi kad mo-ra da se ubaci jedna pastrmka. Ma, ne, nije bitno odakle. Samo je važno da je ubaciš dok čorba vri, jer će onda bar dva do tri puta da mane repom i to je to. Možeš dve, tri paprike, možeš i ljute, ne smeta, jedno tri, četiri paradajza, soli i na kraju, al’ na samom kraju, brašna i aleve paprike. To ti je za zapršku. Kakav tiganj, ne treba. Direktno u čorbu. Gotovo. Sad vidi, moraš imati čizme, one prave, alaske. Navučeš čizme. Uđeš u Dunav, dobro zagaziš, za’vatiš u kantu vode, al’ ne u plićaku, nego što dublje, to bolje. Vratiš se kod kotlića, pa s tom vodom ugasiš vatru. Ne valja da mnogo vri. Kad si ugasio vatru ispod kotlića, a još si u čizmama, nemoj da se izuvaš, staneš s druge strane, tako da između tebe i Dunava bude kotlić, pa se zaletiš sa rastojanja od jedno dva, tri metra i šutneš kotlić pravo u Dunav. A onda odeš u žbunje, eno, kao što je ono tamo, i doneseš jagnje sa sve ražnjem, koje si ispek’o pre nego što si poč’o da kuvaš čorbu.

Padanje sa stolica od smeha.

A Hercegovac mislio da je planetarno pametan…

Jel ti misliš da je lako imati švalera?

Preuzeto sa interneta.

Beograd sedamdesetih.

Velika državna firma, administrativna.

Daktilo biro sa dvadesetak zaposlenih. Sve su žene.

Dve koleginice, a i komšinice – stan do stana u zgradi koje je kupila firma za svoje zaposlene. Sto do stola u kancelariji.

Zakačile se oko treće koleginice koja nije tu, a njih dve moraju da završe i njen posao , pa se uozbiljila situacija.

Nada, u kasnim tridesetim, debeljuškasta, udata, dvoje dece, posvećena kući, porodici, ne vodi preterano računa o izgledu. Pristojna i ništa više od toga.

Angelina, u sličnim godinama, takođe udata, takođe dvoje dece, ali, za razliku od koleginice i komšinice, tip-top! Utegnuta, vitka, doterana, visoke štikle, čarape sa šavom, mini suknja, košuljice, uvek lep sako, nokti savršeni, frizura više nego savršena.

U nekom trenutku, Nada kaže Angelini:

– Ti ćeš da pričaš o Bosinom moralu? Ti?! Ti što se švalerišeš, pa to čitava firma zna! Svi tvojim imenom ispiraju usta! Žao mi one dece i onog tvog muža što mu nabijaš rogove!

Angelina se prvo zbunila, pa osula paljbu po Nadi:

– A šta si ti? Bosin advokat? Je li, Nado, je l’ ti misliš da je lako imati švalera, a? Pogledaj me, dobro me pogledaj! Je l’ vidiš ti kako ja izgledam? A? Moj muž je svaki dan kao iz kutije: čist, uredan, po dva puta na dan menja košulje koje ja perem i peglam, znaš? Čist veš, čiste čarape, izglancane cipele. Svaki dan uredno ispeglane pantalone, da se posečeš na šav. Kravate uvek u tonu sa odelima, cipelama i čarapama. Deca uredna, čista, odlikaši u školi, vaspitana, svi ih hvale! Uvek skuvan ručak, kuća čista, sa poda može da se jede, komotno! Ulazila si kod mene, pa kad dođeš, valjda si videla moje zavese, prozore? Pločice, kada, šolja, lavabo – blista i miriše. I još stignem da imam švalera! A pogledaj kakva si ti, Nado? Pogledaj se u ogledalo! Zarozana, debela, zapuštena, masna kosa! Vidi gde ti je rajsferšlus na suknji – ode u šreh, falte ti došle sa strane, Nado. Nemaš dugme na blejzeru, otpalo, a nema ko da zašije. Pozadi i ne vidiš, otparao ti se porub, kao da si sakata. Nego ti malo pogledaj sebe, ne brini se za Bosu i njeno poštenje, a ni za mene i mog švalera!

Sutradan, Nada javila da je na bolovanju. Valjda da ušije to dugme i porub?

Angelina se preselila za sto pored Bose.

Svaka ptica svome jatu.

Ja nisam Nataša

Ja nisam Nataša.

Ona je moćna žena koja može da sazove konferenciju za štampu na štandu svog supruga, predsedničkog kandidata. Mi, obični ljudi koji nismo Nataša, nemamo tu privilegiju da na sva zvona dramimo o optužbama koje su nam, bez osnova, kao što i ona reče za sebe, stavljene na teret. Prinuđeni smo da se povlačimo po sudskim hodnicima, godinama. Ne bismo li sprali ljagu sa obraza i imena kojom su nas uprljali kojekakve bitange, slične onima koji su nju povredili.

Ja nisam Nataša.

Ni ja se ne drogiram, kao što je i ona izjavila, a nemam pojma zašto, kad ne čekam bebu?! Popijem tu i tamo čašu vina, belog. I ne mislim da je to loše. Naprotiv. Normalan sam čovek, vrlinama i manama, sa flekama na karakteru i sa empatijom u srcu.

Ja nisam Nataša.

Iako ne verujem u institucije sistema, institucionalno se borim za istinu i pravdu. A kako drugačije?! Jer, dok Nataša može bez mnogo problema, rasterećena materijalnih momenata i ostalih trivijalnosti vezanih za novac, da organizuje konferenciju za novinare, stane za mikrofon i u etar pusti vibrato svog potresenog glasa, mi, obični smrtnici, nemamo takve mogućnosti – čak ne znam ni koliko košta prostor u kome se sve to može organizovati, a nemam ni drugarice novinarke koje bi došle da plaču zajedno sa mnom i da me nežno prigrle posle mog izlaganja o svim jadima koji su me snašli u poslednjih sedam godina mog, takozvanog života.

Ja nisam Nataša.

Moje probleme zataškavaju sitne ribe deverike u srpskom pravosuđu, godinama. Jedna ocvala zamenica okružnog javnog tužioca za maloletničku delikvenciju. Jedan olinjali šmeker u pokušaju, advokat. I još jedna, isto toliko savenula korovska biljka, takođe advokat. Sa klikom oko sebe. I, bez obzira na tu tužnu činjenicu, nisam nikada izgovorila rečenicu: ’Ako se odlučim da ih tužim’, nego sam ih tužila. Zato što mi je savest čista. Nisam ni trenutka bila u dilemi.

Ja nisam Nataša.

Nisam, jer ja njen bol mogu da prepoznam, čak i da se identifikujem sa njim, a ona ne može, sirota, ničiji – osim svoj. Ne bole je tuđe muke, ne zastaju joj u grlu tuđe gorčine. Ne zna Nataša da moja mama nema para da kupi lekove koji joj život znače. Nije, možda, u toku koliko parova ne može da dobije decu. Koliko dece umire u Srbiji zbog nemaštine. Možda ona sve ovo i zna, ali nije izgovorila ni reč u tom smislu. Fokusirala se na sebe, satkanu od vrline, neporočnu, savršenu. I otkud sad ta optužba, o bože.

Ja nisam Nataša.

Obična sam žena, sa nekim tamo ’milenkom’ koji mi truje život, obična kao i hiljade drugih anonimnih žena koje gordo posrću i dostojanstveno se podižu u odbranu svog dostojanstva i integriteta, daleko od kamera i mikrofona, čije suze se slivaju u gulaš i pilav, u prljav veš dok uključuju mašinu, čiji se uzdasi ne čuju od buke usisivača.

Ja nisam Nataša.

I zato mi je žao Nataše, njenog plačljivog glasa u koji je izlila svoju emociju prema sebi samoj.

A možda da, ipak, popije koju čašu vina?

U susret aprilu

Dokle god se bude spuštao pogled i okretala glava od onih koji se nađu u situaciji u kojoj sam ja i ko zna koliko ljudi, dokle god se nepismenom i nestručnom, bez obzira na partijsku i inu podobnost, na preletačke i ostale sposobnosti, ne kaže da je ljiga, neznalica, nesposoban, dokle god se kote nove vrednosti kao što su licemerje, podanički mentalitet, imaginarni ili osnovani strah od glupavih, nametnutih autoriteta, ćutanje i ulizivanje – dotle će radni sporovi, ako ih uopšte i bude, jer koštaju bogaoca, dotle će tužbe za mobing biti otezane i rastezane ne sedam i deset godina, nego dok ne izumru oni koji su te sporove pokrenuli, ne bi li došli do pravde.

 

Šta je Mont Everest u odnosu na osvajanje pravde u Srbiji? Sitan napor.

 

Počne neprimetno.

I ne primetiš nagoveštaje i simptome.

Udubljena u svoj posao koji sam volela i radila predano, više nego korektno, više nego što se od mene očekivalo, nisam imala ni vremena, ni indicija, da na pravi način sagledam pletenje otrovne mreže netrpeljivosti, mržnje i zla oko sebe.

Kreatura sa kojom sam u to vreme, pre više od sedam godina, delila kancelariju, upadljivo se povukla – osim jutarnjeg i popodnevnog pozdrava, slabo šta progovori. Ni do tada nije bila neka bitna komunikacija među nama, ali se dešavalo da nešto iskomentariše, da nešto prozborimo, odavno udaljene njenim nekolegijalnim gestovima i mojim uzaludnim pokušajima da od blata napravim pitu. Dobro sad, znamo od čega se pita ne pravi.

Ne ide to, uvidela sam, pa tako i odustala.

Telefon na njenom stolu zazvoni, ona klima glavom kao oni kučići što su nekada davno bili postavljani na zadnju policu u autu, pa klimoglavili pozdravljajući vozače iza, izgovori bespotrebno ’da, da, da, da, da, daaaa’, užurbano grabi rokovnik na koji stavlja kafu, čaj, vodu, cigare i upaljač, pa tako uparađena, sa važnim izrazom lica odlazi kod novog šefa na radni sastanak. Kod istog onog koga je pre par godina slala da joj kupi burek i jogurt u pekari preko puta. Ali, tada nije bio šef, nego mali, sićušni šrafčić bez koga se uvek moglo, ali eto, primljen je da bi se učinilo nekom tamo.

Ja na sastanak nisam pozvana.

Učestalo to u meri da sam konačno, i pored lične nezainteresovanosti za kreaturu i njene akcije – poslovno suvišne, glupave i nesuvisle, shvatila da me novi šef ignoriše. Iako ga nisam slala svojevremeno ni po burek, ni po cigare. Džaba moje ljudskosti. Nisam naučena da gazim one ispod sebe i da se uvlačim u dupe onima iznad sebe. Ko je, uostalom, iznad mene? Poslovno, ne razmatram religijski segment i duhovnost.

April mesec.

Intenzivno radim na svom referatu, organizujem, kao i svake godine do tada, veliku manifestaciju koja podrazumeva značajnu finansijsku konstrukciju – čitaj: para nema, stvori ih kako znaš i umeš, koja okuplja veliki broj ljudi, zemljoradnika, od kojih pedeset najuspešnijih  vodim na prijem kod predsednika države – što znači besomučnu, dugotrajnu i iscrpnu prepisku i dogovore sa Protokolom Predsedništva, zatim te sve ljude treba nahraniti, napojiti i nagraditi.

Novog šefa – to je tek priča sa teškim zapletom! – informišem o toku priprema, jer i tako nema pojma šta radim, kako sve to organizujem i postižem potpuno sama, a i ne zanima ga. Ne meša se u svoj posao. Pametno. Bitno da ne tražim pare i bitno da se uslika.

U slobodno vreme visim na fakultetu, jer sam upisala postdiplomske studije – samo mi je to bilo potrebno za kompletnu sreću u životu mom! – trudim se da ne omašim nijedno predavanje, do kasno u noć pišem seminarske radove, iščitavam literaturu, usput kuvam za kućni narod, uključujem veš mašinu, retko stignem do krpe i usisivača, ali i to mora da se dogodi, bar povremeno. Da se ne davim od prašine i da nemam tu nesrećnu alergiju, i krpa i usisivač i džoger bili bi ređe u mojim rukama. Ali, majka priroda se pobrinula da se i to odradi. Na silu – na silu.

I tako mi je, nekako, izostala ta percepcija odnosa kolega i koleginica, kreature i novog šefa prema meni. Neoprostivo.

Ne bivam pozivana na te visokostručne kolegijume, izostaju pozivi za sednice organa upravljanja firme koje sam do tada, velikim delom, ja pripremala.

Neosetno.

Lagano.

Kao slučajno.

Kao bez namere.

Slomljena od obaveza, nametnutog i odabranog tempa rada, usled opšteg pada imunog sistema, razbolim se, i to ozbiljno. Bolovanje. Mesec dana. Dva meseca. Treći mesec.

Dobronamerne kolege, retko ko, ali ipak, zovu s vremena na vreme, raspituju se o mom zdravlju i sve češće pitaju kada počinjem da radim.

Da li sam neophodna?

Ne, ne. Onako.

Mislim, za manifestaciju sam sve organizovala i spremila. Potrebno mi je par dana pred održavnje, da sve još jednom proverim i to je to. Zašto me stalno pitaju kada ću doći?

Polovina avgusta.

Rano popodne. Vrelo, topi se asfalt. Mrzim vrućinu od rođenja. Zimsko čeljade, februarsko, valjda zato.

Reski zvuk telefona. Koleginica.

– Slušaj, ženo, ja ne mogu više ovo da gledam i da trpim! Ti se tu izležavaš i nerviraš me, a ovde ti se radi o glavi! Prekopavaju se svi registratori od vremena od kada radiš materijalno poslovanje firme i od kada je tvoj potpis na svakom aktu koji odavde izađe. Platni spiskovi, fakture, službeni nalozi, sve! Traži se nešto, neka tvoja greška, neki papir za šta će se uhvatiti da ti daju otkaz. Hitno dolazi, inače propast!

Doktor neće da mi zaključi bolovanje. Insistiram. Kaže, na moju odgovornost.

Pa, ok. Nisam prvi put neodgovorna prema sebi. Neka zaključi.

Pojavljujem se u firmi. Atmosfera ledena. Osim dve, tri koleginice, pa i one oprezne, ostali se sklanjaju, spuštaju glavu, u velikom su poslu.

Kreatura ne odgovara na moj pozdrav.

Sedam preko puta nje, otvaram fijoke. Raspored fascikli nije onakav kako sam ih ostavila. Onaj ko je preturao, nije zapamtio redosled i nije ih vratio na mesto.

Slučajno ili namerno.

Javim se novom šefu da sam došla. Pitam da li treba da dođem, treba li da se dogovaramo nešto oko posla. Kasnije, kaže.

To ’kasnije’ nikada se nije dogodilo.

Saznajem da je išao u banku da se raspituje za moj hipotekarni kredit i da proveri da li sam mesečne anuitete plaćala sa računa firme?! Saznajem da je izbrisao moje ime iz Agencije za privredne registre. Saznajem da je povukao moj deponovani potpis iz banke u kojoj firma ima tekući račun. Saznajem da nije vratio karticu za elektronsko plaćanje koja glasi na moje ime. Saznajem da sam pričala loše stvari o njemu?!

Manifestacija na kojoj sam, pored ostalih poslova, radila četvrt veka i koja je na pijedestal uvek stavljala najbolje i najspešnije poljoprivrednike u Srbiji, održana je te godine poslednji put. A Boris Tadić je bio poslednji predsednik Srbije koji je prisustvovao toj manifestaciji, uručio nagrade najboljima, dajući tome svemu značaj i publicitet, ne samo svojim prisustvom, nego i ličnim i institucionalnim angažovanjem na poboljšanju situacije u ovoj, za Srbiju bitnoj privrednoj oblasti. Ili nije bitna, šta znam.

Kreatura likuje.

Konačno se razmahala svojim pandurskim genom i postavila ga u prvi plan, gde mu i jeste mesto u njenom jadnom životu.

Pomno prati kada sam došla na posao, sa kim i o čemu sam razgovarala, ko je kod mene dolazio, kojim povodom i o čemu je bilo reči – pa, pobogu, ništa lakše, jer i dalje sedimo u istoj kancelariji!, da li sam izlazila tokom radnog vremena, koliko sam se zadržala. Sve to uredno beleži i podnosi izveštaj novom šefu, poentirajući na taj, jer druge načine ne zna i ne ume, sirota.

Njoj se pridružuje još nekoliko kolega i koleginica.

Ne, nisam iznenađena.

Ima jedna stara priča koja mi pada na pamet.

Mr. Smit i mr. Grin razgovaraju u svom klubu.

– Znate, gospodine Smit, čuo sam da je gospodin Blek veoma ružno govorio o Vama.

Mr. Smit razmišlja i ćuti neko vreme, dok seče kraj tompusa.

Lagano pali cigaru i odgovara:

– Gospodine Grin, to je potpuno neverovatno. Ja tom gospodinu Bleku nikada nisam učinio nikakvu uslugu.

Zato nisam iznenađena.

Prisećam se:

– Ne bih sutra i prekosutra dolazio na posao, spremam sinu svadbu, pa da ne uzimam dane godišnjeg, je l’ možeš da mi daš dva dana slobodno?

– Naravno.

– Tvoja mama radi u Bolnici Sv. Sava, a tu mi je teča. Ako može da obrati pažnju…

– Može.

(Ne znam kako, jer moja mama je direktor za nemedicinski deo. Žena je magistar pravnih nauka. Ali, dobro. Može da pita ordinirajuće doktore i sestre. Samo joj ja falim sa tečom moje koleginice!)

– Kupila sam neku komodicu, pa kad krenemo kući, je l’  bi mogla da mi je prevezeš?

– Naravno.

(Komodica je u Ruzveltovoj, ja živim na Novom Beogradu, a ona na suprotnom kraju grada. Nema veze. Ljudima treba učiniti – tako su me učili od malena.)

Sitne su usluge nabrojane. Bilo je i značajnijih. Ali, ja ne trgujem uslugama. Navela sam bezazlene primere koji su pali u zaborav, pred naletom novih vremena u kojima se cene neke druge vrednosti kojima ja, eto, ne raspolažem.

Nisam više pozivana nigde. Nikada.

Svi poslovi koje sam radila, dati su drugima koji ih nisu radili.

Tako treba.

Od tog avgusta, do oktobra, kada sam dobila otkaz, morala sam da se izjasnim po više pitanja, i to u pisanoj formi, u formi izjave, do te mere glupavih i bespotrebnih, da ih neću ni navoditi.

Posebna zloba i glupost ispoljena je u vođenju evidencije dolazaka na posao – na listu su upisana samo imena nebitnih i onih koji nisu u dovoljnoj meri iskazali lojalnost novoj vlasti. U ovu drugu grupu sam ja spadala. A pored mog, na listi još par imena.

Ostali mogu da dođu, mogu da ne dođu, od volje im k’o Šokcu post i Vla’u molitva.

Ali, poseban značaj, težište takoreći, čitavog tog sjajnog i maštovitog kreaturinog projekta koji je novi šef odobrio, bila je kontrola moje persone. Nema potrebe da naglašavam da je ta moja persona bila non grata. To su već opšta mesta.

Inspekcija za rad me je vratila na posao, pošto sam povela radni spor, naivno verujući da će taj spor koji spada u hitne, ne po mojoj proceni, nego po slovu zakona, biti brzo okončan. U moju korist, naravno.

Spor traje sedam godina.

Mobing sa svim elementima, osim fizičkog zlostavljanja, osam godina.

Pet dana posle mog odlaska, po dobijanju otkaza, na moje radno mesto primljena je kreaturina najbolja prijateljica, u tom periodu neraspoređeni zamenik okružnog javnog tužioca za maloletničku delikvenciju.

Eto slučajnosti!

Baš se upraznilo radno mesto na kome bi ona bila korisna.

Njen bračni supružnik je advokat.

Sestra bliznakinja je, takođe, advokat.

Mlađa sestra je pravnik. Ne znam da li je i ona advokat.

Tata je bio sudija.

Porodična manufaktura.

Zato moj radni spor traje sedam godina.

Sve vreme, do poslednjeg ročišta koje je održano u februaru prošle godine, predmetni sudija spor vodi u pravcu povoda otkaza, namerno zaobilazeći suštinu koja je vrlo jednostavna: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Ja, ocenjena kao nedovoljno – ako i uopšte? – lojalna, moram biti eliminisana, da bi neko lojalan mogao da se vozdigne u visine.

Osim toga, ograničena materijalna sredstva takođe nisu bez značaja. Mojim otkazom, ostaje dovoljno para na računu firme da se plati neraspoređena zamenica okružnog javnog tužioca za maloletničku delikvenciju, poželjna u zemljoradničkom zadrugarstvu kao čir na mozgu. Ne sporim da u svakoj privrednoj oblasti ima delikventnih i devijantnih, ali je slabo ko od takvih – maloletan.

To je kao kad bi ortopeda poslali u oftalmološki kabinet da određuje dioptriju.

Dakle, Inspektorat za rad, i pored onolikih urgencija iz firme, iz Palate pravde, iz Tužilaštva i ostalih državnih institucija koje, očigledno, nemaju važnija posla, da ne budem vraćena na posao, svojim rešenjem čini suprotno – vraća me.

Tu novi šef ulazi u problem.

Šta sa mnom?

Gde da me udene?

To što očima ne može da me vidi, ne znači ništa. Rešenje mora da sprovede.

Srozava mi zvanje sa samostalnog savetnika, na stručnog saradnika, u nedostatku pozicije ’doživotni mlađi referent’. U skladu sa tim, plata ide dole za trećinu.

Jedino ja nemam kompjuter. A i šta će mi, kad nemam nikakav posao?

Jedino ja imam isključenu nulu na telefonu. Nema potrebe, jer šta ima da komuniciram sa bilo kim, kad i tako nemam nikakav posao.

Logično.

Nerado se gleda na svakog zaposlenog ko sa mnom razgovara.

U kancelariju u koju me je smestio niko ne ulazi.

Neko zato što ne sme, jer se plaši za svoju poziciju.

Neko zato što ne želi, jer je produžena ruka novog šefa i njegove zdušne pomagačice.

U svakom slučaju, oko mene pustoš.

Zato mi se popodne, posle radnog vremena, telefon usija od poziva istih tih ljudi koji kriju pogled od mene, potiskujući stečeni uslovni refleks srdačnih razgovora sa mnom.

Nešto praštam, ljudski je.

Nešto zlopamtim, takva sam.

Šta navesti kao zaključak, a da ne bude patetično, maliciozno, cinično, defetistički, depresivno, paranoično?

Nema zaključka.

Dokle god se bude spuštao pogled i okretala glava od onih koji se nađu u situaciji u kojoj sam ja i ko zna koliko ljudi, dokle god se nepismenom i nestručnom, bez obzira na partijsku i inu podobnost, na preletačke i ostale sposobnosti, ne kaže da je ljiga, neznalica, nesposoban, dokle god se kote nove vrednosti kao što su licemerje, podanički mentalitet, imaginarni ili osnovani strah od glupavih, nametnutih autoriteta, ćutanje i ulizivanje – dotle će radni sporovi, ako ih uopšte i bude, jer koštaju bogaoca, dotle će tužbe za mobing biti otezane i rastezane ne sedam i deset godina, nego dok ne izumru oni koji su te sporove pokrenuli, ne bi li došli do pravde.

Za suprotstavljanje nasilju i ovakvim gnjidama nije potrebna hrabrost.

Potrebna je odluka.

I lična potreba očuvanja integriteta, ljudskog dostojanstva i stručnog digniteta.

Ja bez tih atributa, nisam ja.

Ne znam za druge, neki možda i mogu da žive tako, u senci mobera koji svoju inferiornost i impotentnost u bilo kojoj sferi svog bednog života leče arogancijom, bahatošću, prepotentnošću.

Takvima nema spasa i bolje da nisu čitali ovo što sam napisala.

Oni drugi, koji žele da se odupru, neka to učine što pre, odmah, danas.

Cena je visoka, ali se plaća daleko veći danak – ne u krvi, u zdravlju! – ako se ćuti i čeka da prođe, jer neće proći. I ne dešava se uvek drugima.

To je pošast koja uzima maha, razjeda ljudsku suštinu i ustavom i zakonom zagarantovana prava na normalan rad i život.

Od svih, možda najviše prezirem one koji mi kažu – ma, šta te briga, ne radiš ništa, a primaš platu. Tu količinu površnosti na mogu da podnesem.

Iza mene je dvadeset šest godina ozbiljnog rada.

I sedam mučnih godina u kojima, kao nemi i nemoćni svedok gledam raspadanje firme, jedne od najstarijih republičkih institucija, kako se raspada i tone u blato. Nestaje. Pod nestručnom i zlonamernom dirigentskom palicom nekog ko toj instituciji nije dorastao, jer su na njenom čelu, od osnivanja do pre osam godina bili uspešni i ostvareni privrednici, doktori nauka, stručni, inteligentni i obrazovani ljudi koji su nesebično radili za dobrobit srpskog sela koje se gasi i srpskih seljaka i domaćina koji više nemaju kome da se obrate.

Bruka i sramota.

Iza mene je, takođe, osamnaest godina institucionalnog obrazovanja koje je neko, iz samo sebi znanih, svakako glupavih razloga – gurnuo u zapećak.

Pa, dobro. To je opšti trend. Srbiji nisu potrebni obrazovani ljudi koji nešto znaju da rade. I koji hoće i žele da rade. Ne.

Srbiji, ustvari, uopšte nisu potrebni ljudi.

Srbiji su potrebni neljudi.

Bezoblična, amorfna masa koja jednom u četiri godine izglasa šta već treba da izglasa, a onda ode u zaborav do sledećih izboga da  ćuti i da trpi.

Ja neću da trpim, bar ne ono što ne moram.

Eto, neka to bude neka vrsta zaključka.

 

 

 

 

Turistička tura devedeset treće Destinacija: Bugarska.

 

U autobusu je grejanje aproksimativno. Ako radi, skidamo se u potkošulje, pantalone se moraju neizostavno skinuti, jer preti toplotni udar, a i isparenja iz dihtujućih kanistera koji su se već vozali ovim putem i povodom, bivaju nepodnošljiva. Ako ne radi, cvokotanje koje za sobom povlači ponovno oblačenje svega što je svučeno.

Jebiga, rođaci, opredelite se.

 

Decembar te, devedeset treće.

Police po samoposlugama prazne, tu i tamo stigne neka svinjska polutka, ’francuska obrada’ i neko brašno, ulje, šećer, preko sindikata. Pa i to sve ređe. Najunosniji biznis, šticung. Kurs, solarni. Nema goriva, osim kod uličnih prodavaca, u kanisterima sumnjivog sadržaja. Gradski prevoz ne funkcioniše.

Razmišljam šta bih, gde bih, kako bih.

Donosim odluku: idem u šverc.

Benzin i nafta, destinacija: Bugarska.

E sad, kad sam smislila, potrebno je osmisliti.

Savetodavaca na pretek.

Prvo, vojni otpad i kupovina rashodovanih kanistera koji ’vataju 22,5 litra, fest napunjeni. Obavezno proveriti da li poklopci dihtuju. Kako, rođo, kad su na otpadu prazni?! Odokativnom metodom biram pet komada. Malo mi je to, a bi mi se put isplatio, kažu poznavaoci prilika.

Od komšije, novopečenog buržuja, pozajmljujem dva plastična bureta koja mu i služe u tu svrhu. Dogovaramo se za ušur. Ma, sve će mi otkupiti, nema frke. Dobro, plasman obezbeđen.

Drugo, nabaviti – čuj, nabaviti! – negde oko 500 maraka koje ću „vrnem čim gi obrnem“. Problem rešava supruga gorepomenutog komšije, buržujka. Kaže, neće, eto  kupovati bundu ove nedelje, ostaviće za sledeću, kad se vratim i kad joj isporučim pozajmljeni novac. Okay, neko ima za bundu, ja nemam za ’leba. Prirodno.

Treće, pronaći agenciju – čuj, agenciju! – koja ’vozi Bugarsku’ ovih dana. Moja najbolja drugarica zna za takvu agenciju.

I ona će sa mnom. Sjajno.

Sve ugovoreno i rešeno. Polazak petnaestog decembra popodne.

Mislim u sebi, srećno i poletno, sedeću sa mojom drugaricom i bar ćemo se istorokati do Sofije, zna se da žene uvek imaju teme, a tek nas dve.

Ali, ne lezi vraže.

Društvo mi, na sedištu pored, do prozora, prave – kanisteri. Burići odoše dole, u bunker autobusa, a za kanistere nema mesta. Oni će gore, sa putnicima.

Moja drugarica se smestila preko puta mene, sa sličnim saputnicima pored sebe, do prozora. Dobro, mislim, možemo mi i ovako da se ispričavamo, nije problem. Kao preko plota.

U autobusu kapaciteta 55 putnika, nas dvadesetak i stotinak kanistera, svi sa vojnog otpada.

Idemo na Dimitrovgrad. Žurimo da stignemo smenu u kojoj vođa prvog, od dva agencijska autobusa, poznaje carinike. Na tamo su problem pare, na ovamo je problem gorivo i sve ono što se kupi od hrane, odeće, obuće, kućne hemije i drugih potrepština.

Prvi put idem na ovakvo putovanje, opskbljena savetima, uputstvima, preporukama, smernicama. U rancu, pored tri sendviča, vekna hleba, čajna kobasica – jer nije kvarljiva, nekoliko pašteta, dve flaše vode. Na meni, tanke hulahopke, debele hulahopke, helanke, pantalone, fusekle, vunene čarape, tečine patike – jer u svoje ne mogu da uguram tako opremljena stopala, potkošulja, majica, tanji duks, deblji duks, džemper – model ’hvala ti, bako’, jakna, opet tečina, jer u svoju ne mogu da se upakujem, na glavi kapa u istom fazonu kao i džemper – o, bako, hvala ti i na kapi i na bojama koje si u nju uštrikala (nijedna sa nijednom veze nema, ali ko te pita za modne trendove u švercerskom autobusu, na teškim minusima!), a posebno ti hvala na dve kićanke koje mi vijore oko ušiju!

U autobusu je grejanje aproksimativno. Ako radi, skidamo se u potkošulje, pantalone se moraju neizostavno skinuti, jer preti toplotni udar, a i isparenja iz dihtujućih kanistera koji su se već vozali ovim putem i povodom, bivaju nepodnošljiva. Ako ne radi, cvokotanje koje za sobom povlači ponovno oblačenje svega što je svučeno.

Jebiga, rođaci, opredelite se.

Sastav putnika raznolik po svim kriterijumima, od godina, pa redom. Ima znatno više žena. Pa posle neka mi neko mrsomudi o rodnoj ravnopravnosti. Vrlo smo rodno ravnopravne, i preko toga. Po obrazovanju nema mnogo razlike – svi smo fakultetski obrazovani, neki sa magistarskim, a bogami, troje i sa doktorskim titulama. Nesnađena intelektualna elita. Srpska. A mora da jede, mora da se pere. Elita, na nju mislim.

Čavrljam sa mojom drugaricom, nije mi dosadno. Druge i ne vidim od kanistera kojima su zabarikadirani.

Plan je sledeći: kad pređemo Gradinu i približimo se Sofiji, stajemo na parking i čekamo ponoć, jer je posle ponoći dozvoljeno točenje goriva u kanistere i burad, do tada ne može. Posle obavljnog posla koji će, odmah nam je saopšteno, mada to većina putnika već zna, trajati nekoliko sati, idemo na Zelenu pijacu i na Ilince – otvoreni tržni centar, sličan našem novobeogradskom buvljaku, gde ćemo kupiti hranu i ostalo što nas zanima.

Na graničnom prelazu, gužva. Više desetina autobusa, sve turistički kao i ova dva naša. Beograd, Novi Sad, Sombor, Kikinda, Pančevo, Jagodina, Niš, Kragujevac, Vranje, Leskovac, Novi Pazar, Kraljevo. Čitava Srbija u autobusima, sve to krenulo u obilazak Bugarske, turistički dabome, a neki od njih će, u svojim turističkim pohodima, dobaciti i do Istanbula. Šta već kome treba i šta već ko švercuje. Po potrebi, turističkoj.

Naši carinici, komada dva, ušli su, izlupali pečate i štambilje u pasoše i kulturno izašli. Sa lovom koju im je vođa puta dao, što ulazi u cenu aranžmana. Nije korupcija u pitanju, sačuvaj bože, to je ulaganje u budućnost, jer sutradan se vraćamo i ista smene će nas pustiti da prođemo bez carinskih troškova, ili će to biti neki minorni iznos.

Sve kao po loju.

Bugarska carina.

Troje brkatih, od kojih jedna žena, skupljaju pasoše i pomno razgledaju kanistere. Putnike ne fermaju. Nikog ništa ne pitaju. Odnose pasoše.

Vođa puta vidno zabrinut! Nije to ta postava na koju je računao.

I šta sad?

Ništa, čekamo.

Vidim, drugi autobusi prolaze, odlaze u noć. Pokupiće nam svo gorivo na sofijskim pumpama, bojim se?!

Sat vremena. Dva sata. Prošla ponoć. Dobro, kad pređemo granicu, Sofija je blizu, nije problem. Stižemo.

Konačno, vraća se vođa puta sa pasošima. Platio je sto maraka da nam udare te pečate preko reda. Kog reda, kad svi odoše? Doplata. Svako po pet maraka.

Ma, dobro, samo da krenemo.

Sofija.

Štrokava, siva, muljava. A i jutro je takvo. Okolo, naokolo, od jedne do druge pumpe, jedva se našla jedna, omanja, na kojoj može da se sipa gorivo u kanistere i buriće. Ali, gorivo je nešto skuplje. O kvalitetu ne razmišlja niko.

Ma, dobro, samo da sipamo.

Postupak je sledeći: prvo se toče kanisteri, što podrazumeva da nosim mojih pet, punim i vraćam ih na sedište pored sebe, a zatim burad iz bunkera koju takođe nosim na točenje, pa vraćam u bunker.

A šta sam zamišljala, da će to neko drugi da uradi umesto mene? Kako da ne.

Tri puta se vraćam po kanistere, u sebi psujem sebe alavu i glupavu, i slažem ih na mesto koje mi je određeno u tu svrhu. Problem je što funkcionišu samo prednja vrata, pa tako moram da čekam da i drugi turisti izbace svoje kanistere, a neko ima daleko više komada od mene, pa shodno tome i više puta cirkulište tamo-amo. Sa burićima mi je lakše, samo ih je dva i lagani su. Kad su prazni.

Gorivo sipano. Obračunato. Plaćeno. Sledi vraćanje napunjenih kanistera i buradi u autobus, što je teži deo turističke ture.

Ponesem dva kanistera, cca 50 kg i umalo ne ostanem ukočena na licu mesta!

Au. Šta ću sad, kukala mi majka! Probaću jedan po jedan.

Pomoći ni od kuda, jer, kao što sam rekla, uglavnom su žene u ovoj šverc-komerc situaciji.

Dovučem nekako svih pet kanistera do autobusa. Sad predstoji unošenje. Tri nepremostiva stepenika, pa kroz uzan prostor između sedišta, do mog mesta. Slažem ih kao što su i bili, jedan preko drugog.

Složeni. Ja izmoždena.

Sedam na svoje sedište i setim se da nisam unela dva bureta!

Ponovo ustajem sa sedišta, izlazim i suočavam se sa nemogućom misijom.

Naravno, plastične drške na burićima su odmah pukle i jedini način je da ih položim i kotrljam do bunkera, što i činim.

A kako ih ubaciti u bunker, to je pitanje.

Evo, ubaciće ih bugarski pumpadžija, nije skupo, za dva bureta deset maraka.

Može, bratko, samo ih ubaci.

Otirem ruke o pantalone, ko me uopšte gleda ovakvu, izgledam kao da sam upravo izašla iz kontejnera.

Na pantalonama krv.

Odakle sad ovo?! Metalne ručke na kanisterima imaju oštre ivice sa unutrašnje strane, pa kako sam ih nosila, tako sam isekla dlanove. Nije strašno, površinske posekotine. Od hladnoće nisam ni osetila, a od muke ni videla te povrede.

Nebitno, samo da se sklonimo sa te pumpe, jer bugarska policija tera srpske autobuse i ne dozvoljava točenje goriva mimo rezervoara.

Upala sam u švercersku paranoičnu psihozu. Samo da me ne vidi, samo da prođem, samo da me ne ocarini, samo da… samo da… stignem kući.

Ej, živote, tužan li si.

Zelena pijaca.

Novogodišnja atmosfera, prepune tezge, voće, povrće, začini, pirinač, čokolade, bombone, lampioni, konzervirana hrana – sve ono što kod nas nema.

Kupujem, odnosim u autobus. Vraćam se, kupujem.

Kao s lanca.

Kao i svi drugi saputnici koje uočavam pored tezgi.

Gladni smo svega. I ništa nam nije skupo, a Bugari deru kožu s leđa. Bratski.

A ovo bugarsko izobilje mi se pričinjava kao raj na zemlji.

Ilinci.

Konzerve praške šunke. Krastavčići u teglama od pet kila. Marinirani šampinjoni. Ulje u praktičnim metalnim konzervama, divno oslikano suncokretima. Deterdženti u šarenim kutijama od deset kila. Paste za zube. Sapuni. Šamponi. Odeća. Obuća. Gumene bombone. Sirevi. Kolači. Suvo voće. Šerpe. Termosi. Escajg. Peškiri. Posteljina.

Gomile. Hrpe.

Sve ono što dugo nisam videla!

Kako odoleti?

Jedna, druga, treća ’krmača’, još bih ja tu svašta kupila i natrpala, ali me savest opominje.

A tek carina.

Već je popodne, skupljamo se oko autobusa, veselo ćeretamo šta je ko kupio, pošto, gde. Poneko se vraća, ne bi li kupio još nešto povoljno, za šta je upravo čuo od kolege švercera.

Mogli bi i da krenemo, svi smo tu, svi smo saglasni.

Vozi, majstore!

Pa, zadovoljna sam. Smeškam se, zamišljajući moje dete koje će se radovati tom šarenišu od slatkiša. Sa mamom ću podeliti deterdžent i sve ostalo što sam kupila od hemije i hrane, ona je tek nesnađena. Znam da će se radovati.

Stižemo na Gradinu.

Nema gužve, divota.

Vođa se vraća iz izvidnice, vidno zabrinut.

Idemo na Strazimirovce, kaže, jer nas ovde ne puštaju.

Zbog goriva. A Bugari su, inače, neobavešteni da srpski autobusi danonoćno voze mučene putnike koji švercuju gorivo, pa se odjednom setili da gorivo ne sme da se prevozi na ovaj način. Pa šta su mislili, da idemo da razgledamo bugarske znamenitosti i da se poklanjamo senima Todora Živkova, opremljeni buradima, kantama i kanisterima?

Sve je to zbog toga što nije u smeni ’naša’ carinska postava u koju smo ’uložili’, pri ulasku u Bugarsku. Njih bismo morali da čekamo do sutra uveče! Kakav peh.

Bogami, i veterani zabrinuti, pa se i ja snuždila. Šta li će sad da nam rade?

Kratka konslutacija sa vozačima oba autobusa i – rikverc.

Sa Gradine, na Strazimirovce.

Strana južna, priča tužna.

Gde su Strazimirovci, nemam pojma. Vidim, ne znaju ni drugi. Pojedini negoduju, ali brzo odustaju, bolje da nekako prođemo, nego nikako, jer jedan Bugarin ispred autobusa, carinik, sav crven u licu, izdramio:

– Mitnica! Sićko na mitnica!

U slobodnom prevodu: svo gorivo da prospemo, pa da prođemo. Ajao.

U neko doba noći, mora da sam zaspala, stigli smo na drugi granični prelaz.

Strazimirovci.

Ulaze bugarski carinici, skupljaju pasoše, namrgođeni, neljubazni, besni i tesni. Priviđa mi se Tuta Bugarin i samo razmišljam – koji li je dan, da nije onaj predviđen za klanje?

Na prelazu nigde nikog. Pustoš neopisana.

Autobusi moraju da se parkiraju sa strane. Zašto, kad nigde nikog nema, to znaju samo ptice i bugarski carinici, niko više.

Svi napolje, sa torbama. Neka kanisteri ostanu. Njih će prebrojati.

Iskobeljavamo se iz autobusa, natrontani, sa sve ’krmačama’, torbama, rancima, koferima, kesama. Svako stoji pored svojih stvari, čini mi se, čitavu večnost.

Hladno, hladno, puca i drvo i kamen. U tišini se čuje kako otpadaju grančice pod snegom.

Bio bi ovo pristojan pejzaž u nekim boljim okolnostima.

Ovako, da mi nije kape sa kićankama što ćarlijaju, zaledila bi mi se siva moždana masa, sinusi otpali zajedno sa nosem, ustima i obrazima.

I tako cvokoćemo kao poslednji dronjci na planeti, mi, čuveni šverceri, sa po dve-tri salame i po kojim kolutom bugarskog kačkavalja, osuđeni na poniženje.

Svaka torba je otvorena i pregledana, svaki kanister prebrojan, radi se strogo po pravilima i po zakonu, dakle, ofrlje.

Carina razrezana. Ili plati, ili ostavi robu.

Neko nema dovoljno para. Neko bi da se raspravlja sa carinicima. Neko se svađa sa vođom puta.

Opšta pometnja.

Plaćam smerno, nevešta u cenkanju, pa bih da uđem u autobus.

Ali.

Ne može niko da uđe, dok ne bude plaćena carina, jer šta oni znaju, može neko da se provuče unutra i bez plaćene carine. Bagra je to, švercerska.

O, bože. Noge, sa nekoliko pari čarapa i u dubokim zimskim patikama – ne osećam. Smrzla se načisto. Priviđaju mi se moje kupatilo, pidžama i krevet.

Svi su platili. Krećemo.

Još da pređemo našu granicu i u Srbiji smo. Gde god bili ti Strazimirovci.

Na ničijoj zemlji, opet smo parkirani sa strane.

Izgleda da smo ove noći jako zanimljivi carinicima obeju država. Da li im je dosadno ili šta.

Vođa se vraća sa pregovora. Loše vesti, vidi se po njemu.

Ne daju naši da pređemo.

Pa šta ćemo sad?

Ne zna. Sad će, kaže, nova smena, pa će ići ponovo. Moramo da čekamo. Ili da se vraćamo u Bugarsku, pa da opet probamo na Gradinu. Ili na Vršku Čuku.

?!?!

Ušuškana u prnje koje sam sa sobom i na sebi ponela, izdrogirana isparenjima svih mogućih naftnih derivata u autobusu, garniranih duvanskim dimom, jer ’može da se puši, samo da se ne pali upaljačem, od cigare nema se zapalimo’, ja sam se obeznanila.

Zora me je zatekla u pokretu, na nekim planinskim prevojima, bokte pita gde.

Vođa se nagodio sa našima, ima samo da platim ’još deset marke’ i da srećno stignem kući. U autobusu sa dvadeset putnika i osam tona goriva.

Sunčev sjaj se spojio sa plutajućim tresetnim ostrvima u Vlasinskom jezeru. Te lepote, tog prizora! Čak i onako mamurna, kao da sam bančila pet dana neprestano, nisam mogla da ne primetim tu divotu. Blista sve. Sneg, netaknut. Tek ponegde, tragovi šumskog življa na padinama i u dolinama pored jezera.

Na bezlisnim brezama, inje. Na borovima i jelama, lagan, vazdušast, providan sneg. Poneka ptica. Jedna srna.

Opet sam zaspala.

U Surdulici, policijska kontrola. Rutinska. I rutinski vođa dotura kesu sa viskijem i boksom cigareta.

Ispred Niša još jedna globa. Iza Niša ponovo. Kod Velike Plane, takođe. I poslednja kod Umčara.

Aman. Sreća, pa je i to uračunato u ovaj aranžman. Uzgredni troškovi. Alava naša panduracija. U državi koje nema. Ako i postoji, ne funkcioniše, pa to je isto kao da je nema.

Kasno popodne, Beograd.

Nije mi do života, ne vidim više ni osmeh svog deteta, sva utrnula, potpuno spremna za detoksikaciju od svega i svačega, tuđim nogama izlazim iz autobusa, maglovito svesna sati i sati koje sam provela u toj dušegupki.

Sve je istovareno i potovareno po kolima koja su došla po nas, turističke ale, belosvetske putnike.

Kod kuće, nova epizoda mog života.

Da bih se domogla kade, je li, potrebno je sa sebe skinuti odeću. Svu.

Krenem od jakne, džempera, pantalona. To je lakši deo. Patike su već otpertlane i odložene na terasu. I ovo ostalo mora napolje, zbog smrada na naftu i benzin. I duvanski dim, da ne zaboravim.

I sad, redom. Do helanki. Tu mi je već nešto bilo sumnjivo. Skidam ih, a sa leve strane osećam neki čudan bol, kao neko peckanje.

E, ako sam fasovala opet neku alergiju, stvarno sam kilava načisto.

Kakva alergija! Meni je jedan kanister, od onih čuveh pet, lagano curio a da nisam ni primetila, natapajući sve slojeve naftom. I sad mi je ta nafta nagrizla kožu, koju sam, zajedno sa hulahopkama – skinula. Opekotina, nema šta. Nema krvi, ali peče i to dobro peče.

Potopim se tako uvoštena, pa čitav postupak ribanja i pranja ponovim par puta, džaba. Miris derivata i dalje prisutan.

I ostao je – do sledećeg turističkog pohoda u susednu nam i prijateljsku Bugarsku.

Istim povodom, naravno.

Ostalo je legenda.

Uključujući Avrama i preporod.

Ne Avrama Izraela, on je nastupao devedeset devete, nego čiča Avrama sa konvertibilnim dinarom, koji je zablistao naredne, devedeset četvrte godine. I nekako se brzo ugasio.

U zemlji Srbiji zvezde se brzo ugase.