U autobusu je grejanje aproksimativno. Ako radi, skidamo se u potkošulje, pantalone se moraju neizostavno skinuti, jer preti toplotni udar, a i isparenja iz dihtujućih kanistera koji su se već vozali ovim putem i povodom, bivaju nepodnošljiva. Ako ne radi, cvokotanje koje za sobom povlači ponovno oblačenje svega što je svučeno.

Jebiga, rođaci, opredelite se.

download

 

Decembar te, devedeset treće.

Police po samoposlugama prazne, tu i tamo stigne neka svinjska polutka, ’francuska obrada’ i neko brašno, ulje, šećer, preko sindikata. Pa i to sve ređe. Najunosniji biznis, šticung. Kurs, solarni. Nema goriva, osim kod uličnih prodavaca, u kanisterima sumnjivog sadržaja. Gradski prevoz ne funkcioniše.

Razmišljam šta bih, gde bih, kako bih.

Donosim odluku: idem u šverc.

Benzin i nafta, destinacija: Bugarska.

E sad, kad sam smislila, potrebno je osmisliti.

Savetodavaca na pretek.

Prvo, vojni otpad i kupovina rashodovanih kanistera koji ’vataju 22,5 litra, fest napunjeni. Obavezno proveriti da li poklopci dihtuju. Kako, rođo, kad su na otpadu prazni?! Odokativnom metodom biram pet komada. Malo mi je to, a bi mi se put isplatio, kažu poznavaoci prilika.

Od komšije, novopečenog buržuja, pozajmljujem dva plastična bureta koja mu i služe u tu svrhu. Dogovaramo se za ušur. Ma, sve će mi otkupiti, nema frke. Dobro, plasman obezbeđen.

Drugo, nabaviti – čuj, nabaviti! – negde oko 500 maraka koje ću „vrnem čim gi obrnem“. Problem rešava supruga gorepomenutog komšije, buržujka. Kaže, neće, eto  kupovati bundu ove nedelje, ostaviće za sledeću, kad se vratim i kad joj isporučim pozajmljeni novac. Okay, neko ima za bundu, ja nemam za ’leba. Prirodno.

Treće, pronaći agenciju – čuj, agenciju! – koja ’vozi Bugarsku’ ovih dana. Moja najbolja drugarica zna za takvu agenciju.

I ona će sa mnom. Sjajno.

Sve ugovoreno i rešeno. Polazak petnaestog decembra popodne.

Mislim u sebi, srećno i poletno, sedeću sa mojom drugaricom i bar ćemo se istorokati do Sofije, zna se da žene uvek imaju teme, a tek nas dve.

Ali, ne lezi vraže.

Društvo mi, na sedištu pored, do prozora, prave – kanisteri. Burići odoše dole, u bunker autobusa, a za kanistere nema mesta. Oni će gore, sa putnicima.

Moja drugarica se smestila preko puta mene, sa sličnim saputnicima pored sebe, do prozora. Dobro, mislim, možemo mi i ovako da se ispričavamo, nije problem. Kao preko plota.

U autobusu kapaciteta 55 putnika, nas dvadesetak i stotinak kanistera, svi sa vojnog otpada.

Idemo na Dimitrovgrad. Žurimo da stignemo smenu u kojoj vođa prvog, od dva agencijska autobusa, poznaje carinike. Na tamo su problem pare, na ovamo je problem gorivo i sve ono što se kupi od hrane, odeće, obuće, kućne hemije i drugih potrepština.

Prvi put idem na ovakvo putovanje, opskbljena savetima, uputstvima, preporukama, smernicama. U rancu, pored tri sendviča, vekna hleba, čajna kobasica – jer nije kvarljiva, nekoliko pašteta, dve flaše vode. Na meni, tanke hulahopke, debele hulahopke, helanke, pantalone, fusekle, vunene čarape, tečine patike – jer u svoje ne mogu da uguram tako opremljena stopala, potkošulja, majica, tanji duks, deblji duks, džemper – model ’hvala ti, bako’, jakna, opet tečina, jer u svoju ne mogu da se upakujem, na glavi kapa u istom fazonu kao i džemper – o, bako, hvala ti i na kapi i na bojama koje si u nju uštrikala (nijedna sa nijednom veze nema, ali ko te pita za modne trendove u švercerskom autobusu, na teškim minusima!), a posebno ti hvala na dve kićanke koje mi vijore oko ušiju!

U autobusu je grejanje aproksimativno. Ako radi, skidamo se u potkošulje, pantalone se moraju neizostavno skinuti, jer preti toplotni udar, a i isparenja iz dihtujućih kanistera koji su se već vozali ovim putem i povodom, bivaju nepodnošljiva. Ako ne radi, cvokotanje koje za sobom povlači ponovno oblačenje svega što je svučeno.

Jebiga, rođaci, opredelite se.

Sastav putnika raznolik po svim kriterijumima, od godina, pa redom. Ima znatno više žena. Pa posle neka mi neko mrsomudi o rodnoj ravnopravnosti. Vrlo smo rodno ravnopravne, i preko toga. Po obrazovanju nema mnogo razlike – svi smo fakultetski obrazovani, neki sa magistarskim, a bogami, troje i sa doktorskim titulama. Nesnađena intelektualna elita. Srpska. A mora da jede, mora da se pere. Elita, na nju mislim.

Čavrljam sa mojom drugaricom, nije mi dosadno. Druge i ne vidim od kanistera kojima su zabarikadirani.

Plan je sledeći: kad pređemo Gradinu i približimo se Sofiji, stajemo na parking i čekamo ponoć, jer je posle ponoći dozvoljeno točenje goriva u kanistere i burad, do tada ne može. Posle obavljnog posla koji će, odmah nam je saopšteno, mada to većina putnika već zna, trajati nekoliko sati, idemo na Zelenu pijacu i na Ilince – otvoreni tržni centar, sličan našem novobeogradskom buvljaku, gde ćemo kupiti hranu i ostalo što nas zanima.

Na graničnom prelazu, gužva. Više desetina autobusa, sve turistički kao i ova dva naša. Beograd, Novi Sad, Sombor, Kikinda, Pančevo, Jagodina, Niš, Kragujevac, Vranje, Leskovac, Novi Pazar, Kraljevo. Čitava Srbija u autobusima, sve to krenulo u obilazak Bugarske, turistički dabome, a neki od njih će, u svojim turističkim pohodima, dobaciti i do Istanbula. Šta već kome treba i šta već ko švercuje. Po potrebi, turističkoj.

Naši carinici, komada dva, ušli su, izlupali pečate i štambilje u pasoše i kulturno izašli. Sa lovom koju im je vođa puta dao, što ulazi u cenu aranžmana. Nije korupcija u pitanju, sačuvaj bože, to je ulaganje u budućnost, jer sutradan se vraćamo i ista smene će nas pustiti da prođemo bez carinskih troškova, ili će to biti neki minorni iznos.

Sve kao po loju.

Bugarska carina.

Troje brkatih, od kojih jedna žena, skupljaju pasoše i pomno razgledaju kanistere. Putnike ne fermaju. Nikog ništa ne pitaju. Odnose pasoše.

Vođa puta vidno zabrinut! Nije to ta postava na koju je računao.

I šta sad?

Ništa, čekamo.

Vidim, drugi autobusi prolaze, odlaze u noć. Pokupiće nam svo gorivo na sofijskim pumpama, bojim se?!

Sat vremena. Dva sata. Prošla ponoć. Dobro, kad pređemo granicu, Sofija je blizu, nije problem. Stižemo.

Konačno, vraća se vođa puta sa pasošima. Platio je sto maraka da nam udare te pečate preko reda. Kog reda, kad svi odoše? Doplata. Svako po pet maraka.

Ma, dobro, samo da krenemo.

Sofija.

Štrokava, siva, muljava. A i jutro je takvo. Okolo, naokolo, od jedne do druge pumpe, jedva se našla jedna, omanja, na kojoj može da se sipa gorivo u kanistere i buriće. Ali, gorivo je nešto skuplje. O kvalitetu ne razmišlja niko.

Ma, dobro, samo da sipamo.

Postupak je sledeći: prvo se toče kanisteri, što podrazumeva da nosim mojih pet, punim i vraćam ih na sedište pored sebe, a zatim burad iz bunkera koju takođe nosim na točenje, pa vraćam u bunker.

A šta sam zamišljala, da će to neko drugi da uradi umesto mene? Kako da ne.

Tri puta se vraćam po kanistere, u sebi psujem sebe alavu i glupavu, i slažem ih na mesto koje mi je određeno u tu svrhu. Problem je što funkcionišu samo prednja vrata, pa tako moram da čekam da i drugi turisti izbace svoje kanistere, a neko ima daleko više komada od mene, pa shodno tome i više puta cirkulište tamo-amo. Sa burićima mi je lakše, samo ih je dva i lagani su. Kad su prazni.

Gorivo sipano. Obračunato. Plaćeno. Sledi vraćanje napunjenih kanistera i buradi u autobus, što je teži deo turističke ture.

Ponesem dva kanistera, cca 50 kg i umalo ne ostanem ukočena na licu mesta!

Au. Šta ću sad, kukala mi majka! Probaću jedan po jedan.

Pomoći ni od kuda, jer, kao što sam rekla, uglavnom su žene u ovoj šverc-komerc situaciji.

Dovučem nekako svih pet kanistera do autobusa. Sad predstoji unošenje. Tri nepremostiva stepenika, pa kroz uzan prostor između sedišta, do mog mesta. Slažem ih kao što su i bili, jedan preko drugog.

Složeni. Ja izmoždena.

Sedam na svoje sedište i setim se da nisam unela dva bureta!

Ponovo ustajem sa sedišta, izlazim i suočavam se sa nemogućom misijom.

Naravno, plastične drške na burićima su odmah pukle i jedini način je da ih položim i kotrljam do bunkera, što i činim.

A kako ih ubaciti u bunker, to je pitanje.

Evo, ubaciće ih bugarski pumpadžija, nije skupo, za dva bureta deset maraka.

Može, bratko, samo ih ubaci.

Otirem ruke o pantalone, ko me uopšte gleda ovakvu, izgledam kao da sam upravo izašla iz kontejnera.

Na pantalonama krv.

Odakle sad ovo?! Metalne ručke na kanisterima imaju oštre ivice sa unutrašnje strane, pa kako sam ih nosila, tako sam isekla dlanove. Nije strašno, površinske posekotine. Od hladnoće nisam ni osetila, a od muke ni videla te povrede.

Nebitno, samo da se sklonimo sa te pumpe, jer bugarska policija tera srpske autobuse i ne dozvoljava točenje goriva mimo rezervoara.

Upala sam u švercersku paranoičnu psihozu. Samo da me ne vidi, samo da prođem, samo da me ne ocarini, samo da… samo da… stignem kući.

Ej, živote, tužan li si.

Zelena pijaca.

Novogodišnja atmosfera, prepune tezge, voće, povrće, začini, pirinač, čokolade, bombone, lampioni, konzervirana hrana – sve ono što kod nas nema.

Kupujem, odnosim u autobus. Vraćam se, kupujem.

Kao s lanca.

Kao i svi drugi saputnici koje uočavam pored tezgi.

Gladni smo svega. I ništa nam nije skupo, a Bugari deru kožu s leđa. Bratski.

A ovo bugarsko izobilje mi se pričinjava kao raj na zemlji.

Ilinci.

Konzerve praške šunke. Krastavčići u teglama od pet kila. Marinirani šampinjoni. Ulje u praktičnim metalnim konzervama, divno oslikano suncokretima. Deterdženti u šarenim kutijama od deset kila. Paste za zube. Sapuni. Šamponi. Odeća. Obuća. Gumene bombone. Sirevi. Kolači. Suvo voće. Šerpe. Termosi. Escajg. Peškiri. Posteljina.

Gomile. Hrpe.

Sve ono što dugo nisam videla!

Kako odoleti?

Jedna, druga, treća ’krmača’, još bih ja tu svašta kupila i natrpala, ali me savest opominje.

A tek carina.

Već je popodne, skupljamo se oko autobusa, veselo ćeretamo šta je ko kupio, pošto, gde. Poneko se vraća, ne bi li kupio još nešto povoljno, za šta je upravo čuo od kolege švercera.

Mogli bi i da krenemo, svi smo tu, svi smo saglasni.

Vozi, majstore!

Pa, zadovoljna sam. Smeškam se, zamišljajući moje dete koje će se radovati tom šarenišu od slatkiša. Sa mamom ću podeliti deterdžent i sve ostalo što sam kupila od hemije i hrane, ona je tek nesnađena. Znam da će se radovati.

Stižemo na Gradinu.

Nema gužve, divota.

Vođa se vraća iz izvidnice, vidno zabrinut.

Idemo na Strazimirovce, kaže, jer nas ovde ne puštaju.

Zbog goriva. A Bugari su, inače, neobavešteni da srpski autobusi danonoćno voze mučene putnike koji švercuju gorivo, pa se odjednom setili da gorivo ne sme da se prevozi na ovaj način. Pa šta su mislili, da idemo da razgledamo bugarske znamenitosti i da se poklanjamo senima Todora Živkova, opremljeni buradima, kantama i kanisterima?

Sve je to zbog toga što nije u smeni ’naša’ carinska postava u koju smo ’uložili’, pri ulasku u Bugarsku. Njih bismo morali da čekamo do sutra uveče! Kakav peh.

Bogami, i veterani zabrinuti, pa se i ja snuždila. Šta li će sad da nam rade?

Kratka konslutacija sa vozačima oba autobusa i – rikverc.

Sa Gradine, na Strazimirovce.

Strana južna, priča tužna.

Gde su Strazimirovci, nemam pojma. Vidim, ne znaju ni drugi. Pojedini negoduju, ali brzo odustaju, bolje da nekako prođemo, nego nikako, jer jedan Bugarin ispred autobusa, carinik, sav crven u licu, izdramio:

– Mitnica! Sićko na mitnica!

U slobodnom prevodu: svo gorivo da prospemo, pa da prođemo. Ajao.

U neko doba noći, mora da sam zaspala, stigli smo na drugi granični prelaz.

Strazimirovci.

Ulaze bugarski carinici, skupljaju pasoše, namrgođeni, neljubazni, besni i tesni. Priviđa mi se Tuta Bugarin i samo razmišljam – koji li je dan, da nije onaj predviđen za klanje?

Na prelazu nigde nikog. Pustoš neopisana.

Autobusi moraju da se parkiraju sa strane. Zašto, kad nigde nikog nema, to znaju samo ptice i bugarski carinici, niko više.

Svi napolje, sa torbama. Neka kanisteri ostanu. Njih će prebrojati.

Iskobeljavamo se iz autobusa, natrontani, sa sve ’krmačama’, torbama, rancima, koferima, kesama. Svako stoji pored svojih stvari, čini mi se, čitavu večnost.

Hladno, hladno, puca i drvo i kamen. U tišini se čuje kako otpadaju grančice pod snegom.

Bio bi ovo pristojan pejzaž u nekim boljim okolnostima.

Ovako, da mi nije kape sa kićankama što ćarlijaju, zaledila bi mi se siva moždana masa, sinusi otpali zajedno sa nosem, ustima i obrazima.

I tako cvokoćemo kao poslednji dronjci na planeti, mi, čuveni šverceri, sa po dve-tri salame i po kojim kolutom bugarskog kačkavalja, osuđeni na poniženje.

Svaka torba je otvorena i pregledana, svaki kanister prebrojan, radi se strogo po pravilima i po zakonu, dakle, ofrlje.

Carina razrezana. Ili plati, ili ostavi robu.

Neko nema dovoljno para. Neko bi da se raspravlja sa carinicima. Neko se svađa sa vođom puta.

Opšta pometnja.

Plaćam smerno, nevešta u cenkanju, pa bih da uđem u autobus.

Ali.

Ne može niko da uđe, dok ne bude plaćena carina, jer šta oni znaju, može neko da se provuče unutra i bez plaćene carine. Bagra je to, švercerska.

O, bože. Noge, sa nekoliko pari čarapa i u dubokim zimskim patikama – ne osećam. Smrzla se načisto. Priviđaju mi se moje kupatilo, pidžama i krevet.

Svi su platili. Krećemo.

Još da pređemo našu granicu i u Srbiji smo. Gde god bili ti Strazimirovci.

Na ničijoj zemlji, opet smo parkirani sa strane.

Izgleda da smo ove noći jako zanimljivi carinicima obeju država. Da li im je dosadno ili šta.

Vođa se vraća sa pregovora. Loše vesti, vidi se po njemu.

Ne daju naši da pređemo.

Pa šta ćemo sad?

Ne zna. Sad će, kaže, nova smena, pa će ići ponovo. Moramo da čekamo. Ili da se vraćamo u Bugarsku, pa da opet probamo na Gradinu. Ili na Vršku Čuku.

?!?!

Ušuškana u prnje koje sam sa sobom i na sebi ponela, izdrogirana isparenjima svih mogućih naftnih derivata u autobusu, garniranih duvanskim dimom, jer ’može da se puši, samo da se ne pali upaljačem, od cigare nema se zapalimo’, ja sam se obeznanila.

Zora me je zatekla u pokretu, na nekim planinskim prevojima, bokte pita gde.

Vođa se nagodio sa našima, ima samo da platim ’još deset marke’ i da srećno stignem kući. U autobusu sa dvadeset putnika i osam tona goriva.

Sunčev sjaj se spojio sa plutajućim tresetnim ostrvima u Vlasinskom jezeru. Te lepote, tog prizora! Čak i onako mamurna, kao da sam bančila pet dana neprestano, nisam mogla da ne primetim tu divotu. Blista sve. Sneg, netaknut. Tek ponegde, tragovi šumskog življa na padinama i u dolinama pored jezera.

Na bezlisnim brezama, inje. Na borovima i jelama, lagan, vazdušast, providan sneg. Poneka ptica. Jedna srna.

Opet sam zaspala.

U Surdulici, policijska kontrola. Rutinska. I rutinski vođa dotura kesu sa viskijem i boksom cigareta.

Ispred Niša još jedna globa. Iza Niša ponovo. Kod Velike Plane, takođe. I poslednja kod Umčara.

Aman. Sreća, pa je i to uračunato u ovaj aranžman. Uzgredni troškovi. Alava naša panduracija. U državi koje nema. Ako i postoji, ne funkcioniše, pa to je isto kao da je nema.

Kasno popodne, Beograd.

Nije mi do života, ne vidim više ni osmeh svog deteta, sva utrnula, potpuno spremna za detoksikaciju od svega i svačega, tuđim nogama izlazim iz autobusa, maglovito svesna sati i sati koje sam provela u toj dušegupki.

Sve je istovareno i potovareno po kolima koja su došla po nas, turističke ale, belosvetske putnike.

Kod kuće, nova epizoda mog života.

Da bih se domogla kade, je li, potrebno je sa sebe skinuti odeću. Svu.

Krenem od jakne, džempera, pantalona. To je lakši deo. Patike su već otpertlane i odložene na terasu. I ovo ostalo mora napolje, zbog smrada na naftu i benzin. I duvanski dim, da ne zaboravim.

I sad, redom. Do helanki. Tu mi je već nešto bilo sumnjivo. Skidam ih, a sa leve strane osećam neki čudan bol, kao neko peckanje.

E, ako sam fasovala opet neku alergiju, stvarno sam kilava načisto.

Kakva alergija! Meni je jedan kanister, od onih čuveh pet, lagano curio a da nisam ni primetila, natapajući sve slojeve naftom. I sad mi je ta nafta nagrizla kožu, koju sam, zajedno sa hulahopkama – skinula. Opekotina, nema šta. Nema krvi, ali peče i to dobro peče.

Potopim se tako uvoštena, pa čitav postupak ribanja i pranja ponovim par puta, džaba. Miris derivata i dalje prisutan.

I ostao je – do sledećeg turističkog pohoda u susednu nam i prijateljsku Bugarsku.

Istim povodom, naravno.

Ostalo je legenda.

Uključujući Avrama i preporod.

Ne Avrama Izraela, on je nastupao devedeset devete, nego čiča Avrama sa konvertibilnim dinarom, koji je zablistao naredne, devedeset četvrte godine. I nekako se brzo ugasio.

U zemlji Srbiji zvezde se brzo ugase.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements