Dokle god se bude spuštao pogled i okretala glava od onih koji se nađu u situaciji u kojoj sam ja i ko zna koliko ljudi, dokle god se nepismenom i nestručnom, bez obzira na partijsku i inu podobnost, na preletačke i ostale sposobnosti, ne kaže da je ljiga, neznalica, nesposoban, dokle god se kote nove vrednosti kao što su licemerje, podanički mentalitet, imaginarni ili osnovani strah od glupavih, nametnutih autoriteta, ćutanje i ulizivanje – dotle će radni sporovi, ako ih uopšte i bude, jer koštaju bogaoca, dotle će tužbe za mobing biti otezane i rastezane ne sedam i deset godina, nego dok ne izumru oni koji su te sporove pokrenuli, ne bi li došli do pravde.

 

racuni-papiri

Šta je Mont Everest u odnosu na osvajanje pravde u Srbiji? Sitan napor.

 

Počne neprimetno.

I ne primetiš nagoveštaje i simptome.

Udubljena u svoj posao koji sam volela i radila predano, više nego korektno, više nego što se od mene očekivalo, nisam imala ni vremena, ni indicija, da na pravi način sagledam pletenje otrovne mreže netrpeljivosti, mržnje i zla oko sebe.

Kreatura sa kojom sam u to vreme, pre više od sedam godina, delila kancelariju, upadljivo se povukla – osim jutarnjeg i popodnevnog pozdrava, slabo šta progovori. Ni do tada nije bila neka bitna komunikacija među nama, ali se dešavalo da nešto iskomentariše, da nešto prozborimo, odavno udaljene njenim nekolegijalnim gestovima i mojim uzaludnim pokušajima da od blata napravim pitu. Dobro sad, znamo od čega se pita ne pravi.

Ne ide to, uvidela sam, pa tako i odustala.

Telefon na njenom stolu zazvoni, ona klima glavom kao oni kučići što su nekada davno bili postavljani na zadnju policu u autu, pa klimoglavili pozdravljajući vozače iza, izgovori bespotrebno ’da, da, da, da, da, daaaa’, užurbano grabi rokovnik na koji stavlja kafu, čaj, vodu, cigare i upaljač, pa tako uparađena, sa važnim izrazom lica odlazi kod novog šefa na radni sastanak. Kod istog onog koga je pre par godina slala da joj kupi burek i jogurt u pekari preko puta. Ali, tada nije bio šef, nego mali, sićušni šrafčić bez koga se uvek moglo, ali eto, primljen je da bi se učinilo nekom tamo.

Ja na sastanak nisam pozvana.

Učestalo to u meri da sam konačno, i pored lične nezainteresovanosti za kreaturu i njene akcije – poslovno suvišne, glupave i nesuvisle, shvatila da me novi šef ignoriše. Iako ga nisam slala svojevremeno ni po burek, ni po cigare. Džaba moje ljudskosti. Nisam naučena da gazim one ispod sebe i da se uvlačim u dupe onima iznad sebe. Ko je, uostalom, iznad mene? Poslovno, ne razmatram religijski segment i duhovnost.

April mesec.

Intenzivno radim na svom referatu, organizujem, kao i svake godine do tada, veliku manifestaciju koja podrazumeva značajnu finansijsku konstrukciju – čitaj: para nema, stvori ih kako znaš i umeš, koja okuplja veliki broj ljudi, zemljoradnika, od kojih pedeset najuspešnijih  vodim na prijem kod predsednika države – što znači besomučnu, dugotrajnu i iscrpnu prepisku i dogovore sa Protokolom Predsedništva, zatim te sve ljude treba nahraniti, napojiti i nagraditi.

Novog šefa – to je tek priča sa teškim zapletom! – informišem o toku priprema, jer i tako nema pojma šta radim, kako sve to organizujem i postižem potpuno sama, a i ne zanima ga. Ne meša se u svoj posao. Pametno. Bitno da ne tražim pare i bitno da se uslika.

U slobodno vreme visim na fakultetu, jer sam upisala postdiplomske studije – samo mi je to bilo potrebno za kompletnu sreću u životu mom! – trudim se da ne omašim nijedno predavanje, do kasno u noć pišem seminarske radove, iščitavam literaturu, usput kuvam za kućni narod, uključujem veš mašinu, retko stignem do krpe i usisivača, ali i to mora da se dogodi, bar povremeno. Da se ne davim od prašine i da nemam tu nesrećnu alergiju, i krpa i usisivač i džoger bili bi ređe u mojim rukama. Ali, majka priroda se pobrinula da se i to odradi. Na silu – na silu.

I tako mi je, nekako, izostala ta percepcija odnosa kolega i koleginica, kreature i novog šefa prema meni. Neoprostivo.

Ne bivam pozivana na te visokostručne kolegijume, izostaju pozivi za sednice organa upravljanja firme koje sam do tada, velikim delom, ja pripremala.

Neosetno.

Lagano.

Kao slučajno.

Kao bez namere.

Slomljena od obaveza, nametnutog i odabranog tempa rada, usled opšteg pada imunog sistema, razbolim se, i to ozbiljno. Bolovanje. Mesec dana. Dva meseca. Treći mesec.

Dobronamerne kolege, retko ko, ali ipak, zovu s vremena na vreme, raspituju se o mom zdravlju i sve češće pitaju kada počinjem da radim.

Da li sam neophodna?

Ne, ne. Onako.

Mislim, za manifestaciju sam sve organizovala i spremila. Potrebno mi je par dana pred održavnje, da sve još jednom proverim i to je to. Zašto me stalno pitaju kada ću doći?

Polovina avgusta.

Rano popodne. Vrelo, topi se asfalt. Mrzim vrućinu od rođenja. Zimsko čeljade, februarsko, valjda zato.

Reski zvuk telefona. Koleginica.

– Slušaj, ženo, ja ne mogu više ovo da gledam i da trpim! Ti se tu izležavaš i nerviraš me, a ovde ti se radi o glavi! Prekopavaju se svi registratori od vremena od kada radiš materijalno poslovanje firme i od kada je tvoj potpis na svakom aktu koji odavde izađe. Platni spiskovi, fakture, službeni nalozi, sve! Traži se nešto, neka tvoja greška, neki papir za šta će se uhvatiti da ti daju otkaz. Hitno dolazi, inače propast!

Doktor neće da mi zaključi bolovanje. Insistiram. Kaže, na moju odgovornost.

Pa, ok. Nisam prvi put neodgovorna prema sebi. Neka zaključi.

Pojavljujem se u firmi. Atmosfera ledena. Osim dve, tri koleginice, pa i one oprezne, ostali se sklanjaju, spuštaju glavu, u velikom su poslu.

Kreatura ne odgovara na moj pozdrav.

Sedam preko puta nje, otvaram fijoke. Raspored fascikli nije onakav kako sam ih ostavila. Onaj ko je preturao, nije zapamtio redosled i nije ih vratio na mesto.

Slučajno ili namerno.

Javim se novom šefu da sam došla. Pitam da li treba da dođem, treba li da se dogovaramo nešto oko posla. Kasnije, kaže.

To ’kasnije’ nikada se nije dogodilo.

Saznajem da je išao u banku da se raspituje za moj hipotekarni kredit i da proveri da li sam mesečne anuitete plaćala sa računa firme?! Saznajem da je izbrisao moje ime iz Agencije za privredne registre. Saznajem da je povukao moj deponovani potpis iz banke u kojoj firma ima tekući račun. Saznajem da nije vratio karticu za elektronsko plaćanje koja glasi na moje ime. Saznajem da sam pričala loše stvari o njemu?!

Manifestacija na kojoj sam, pored ostalih poslova, radila četvrt veka i koja je na pijedestal uvek stavljala najbolje i najspešnije poljoprivrednike u Srbiji, održana je te godine poslednji put. A Boris Tadić je bio poslednji predsednik Srbije koji je prisustvovao toj manifestaciji, uručio nagrade najboljima, dajući tome svemu značaj i publicitet, ne samo svojim prisustvom, nego i ličnim i institucionalnim angažovanjem na poboljšanju situacije u ovoj, za Srbiju bitnoj privrednoj oblasti. Ili nije bitna, šta znam.

Kreatura likuje.

Konačno se razmahala svojim pandurskim genom i postavila ga u prvi plan, gde mu i jeste mesto u njenom jadnom životu.

Pomno prati kada sam došla na posao, sa kim i o čemu sam razgovarala, ko je kod mene dolazio, kojim povodom i o čemu je bilo reči – pa, pobogu, ništa lakše, jer i dalje sedimo u istoj kancelariji!, da li sam izlazila tokom radnog vremena, koliko sam se zadržala. Sve to uredno beleži i podnosi izveštaj novom šefu, poentirajući na taj, jer druge načine ne zna i ne ume, sirota.

Njoj se pridružuje još nekoliko kolega i koleginica.

Ne, nisam iznenađena.

Ima jedna stara priča koja mi pada na pamet.

Mr. Smit i mr. Grin razgovaraju u svom klubu.

– Znate, gospodine Smit, čuo sam da je gospodin Blek veoma ružno govorio o Vama.

Mr. Smit razmišlja i ćuti neko vreme, dok seče kraj tompusa.

Lagano pali cigaru i odgovara:

– Gospodine Grin, to je potpuno neverovatno. Ja tom gospodinu Bleku nikada nisam učinio nikakvu uslugu.

Zato nisam iznenađena.

Prisećam se:

– Ne bih sutra i prekosutra dolazio na posao, spremam sinu svadbu, pa da ne uzimam dane godišnjeg, je l’ možeš da mi daš dva dana slobodno?

– Naravno.

– Tvoja mama radi u Bolnici Sv. Sava, a tu mi je teča. Ako može da obrati pažnju…

– Može.

(Ne znam kako, jer moja mama je direktor za nemedicinski deo. Žena je magistar pravnih nauka. Ali, dobro. Može da pita ordinirajuće doktore i sestre. Samo joj ja falim sa tečom moje koleginice!)

– Kupila sam neku komodicu, pa kad krenemo kući, je l’  bi mogla da mi je prevezeš?

– Naravno.

(Komodica je u Ruzveltovoj, ja živim na Novom Beogradu, a ona na suprotnom kraju grada. Nema veze. Ljudima treba učiniti – tako su me učili od malena.)

Sitne su usluge nabrojane. Bilo je i značajnijih. Ali, ja ne trgujem uslugama. Navela sam bezazlene primere koji su pali u zaborav, pred naletom novih vremena u kojima se cene neke druge vrednosti kojima ja, eto, ne raspolažem.

Nisam više pozivana nigde. Nikada.

Svi poslovi koje sam radila, dati su drugima koji ih nisu radili.

Tako treba.

Od tog avgusta, do oktobra, kada sam dobila otkaz, morala sam da se izjasnim po više pitanja, i to u pisanoj formi, u formi izjave, do te mere glupavih i bespotrebnih, da ih neću ni navoditi.

Posebna zloba i glupost ispoljena je u vođenju evidencije dolazaka na posao – na listu su upisana samo imena nebitnih i onih koji nisu u dovoljnoj meri iskazali lojalnost novoj vlasti. U ovu drugu grupu sam ja spadala. A pored mog, na listi još par imena.

Ostali mogu da dođu, mogu da ne dođu, od volje im k’o Šokcu post i Vla’u molitva.

Ali, poseban značaj, težište takoreći, čitavog tog sjajnog i maštovitog kreaturinog projekta koji je novi šef odobrio, bila je kontrola moje persone. Nema potrebe da naglašavam da je ta moja persona bila non grata. To su već opšta mesta.

Inspekcija za rad me je vratila na posao, pošto sam povela radni spor, naivno verujući da će taj spor koji spada u hitne, ne po mojoj proceni, nego po slovu zakona, biti brzo okončan. U moju korist, naravno.

Spor traje sedam godina.

Mobing sa svim elementima, osim fizičkog zlostavljanja, osam godina.

Pet dana posle mog odlaska, po dobijanju otkaza, na moje radno mesto primljena je kreaturina najbolja prijateljica, u tom periodu neraspoređeni zamenik okružnog javnog tužioca za maloletničku delikvenciju.

Eto slučajnosti!

Baš se upraznilo radno mesto na kome bi ona bila korisna.

Njen bračni supružnik je advokat.

Sestra bliznakinja je, takođe, advokat.

Mlađa sestra je pravnik. Ne znam da li je i ona advokat.

Tata je bio sudija.

Porodična manufaktura.

Zato moj radni spor traje sedam godina.

Sve vreme, do poslednjeg ročišta koje je održano u februaru prošle godine, predmetni sudija spor vodi u pravcu povoda otkaza, namerno zaobilazeći suštinu koja je vrlo jednostavna: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Ja, ocenjena kao nedovoljno – ako i uopšte? – lojalna, moram biti eliminisana, da bi neko lojalan mogao da se vozdigne u visine.

Osim toga, ograničena materijalna sredstva takođe nisu bez značaja. Mojim otkazom, ostaje dovoljno para na računu firme da se plati neraspoređena zamenica okružnog javnog tužioca za maloletničku delikvenciju, poželjna u zemljoradničkom zadrugarstvu kao čir na mozgu. Ne sporim da u svakoj privrednoj oblasti ima delikventnih i devijantnih, ali je slabo ko od takvih – maloletan.

To je kao kad bi ortopeda poslali u oftalmološki kabinet da određuje dioptriju.

Dakle, Inspektorat za rad, i pored onolikih urgencija iz firme, iz Palate pravde, iz Tužilaštva i ostalih državnih institucija koje, očigledno, nemaju važnija posla, da ne budem vraćena na posao, svojim rešenjem čini suprotno – vraća me.

Tu novi šef ulazi u problem.

Šta sa mnom?

Gde da me udene?

To što očima ne može da me vidi, ne znači ništa. Rešenje mora da sprovede.

Srozava mi zvanje sa samostalnog savetnika, na stručnog saradnika, u nedostatku pozicije ’doživotni mlađi referent’. U skladu sa tim, plata ide dole za trećinu.

Jedino ja nemam kompjuter. A i šta će mi, kad nemam nikakav posao?

Jedino ja imam isključenu nulu na telefonu. Nema potrebe, jer šta ima da komuniciram sa bilo kim, kad i tako nemam nikakav posao.

Logično.

Nerado se gleda na svakog zaposlenog ko sa mnom razgovara.

U kancelariju u koju me je smestio niko ne ulazi.

Neko zato što ne sme, jer se plaši za svoju poziciju.

Neko zato što ne želi, jer je produžena ruka novog šefa i njegove zdušne pomagačice.

U svakom slučaju, oko mene pustoš.

Zato mi se popodne, posle radnog vremena, telefon usija od poziva istih tih ljudi koji kriju pogled od mene, potiskujući stečeni uslovni refleks srdačnih razgovora sa mnom.

Nešto praštam, ljudski je.

Nešto zlopamtim, takva sam.

Šta navesti kao zaključak, a da ne bude patetično, maliciozno, cinično, defetistički, depresivno, paranoično?

Nema zaključka.

Dokle god se bude spuštao pogled i okretala glava od onih koji se nađu u situaciji u kojoj sam ja i ko zna koliko ljudi, dokle god se nepismenom i nestručnom, bez obzira na partijsku i inu podobnost, na preletačke i ostale sposobnosti, ne kaže da je ljiga, neznalica, nesposoban, dokle god se kote nove vrednosti kao što su licemerje, podanički mentalitet, imaginarni ili osnovani strah od glupavih, nametnutih autoriteta, ćutanje i ulizivanje – dotle će radni sporovi, ako ih uopšte i bude, jer koštaju bogaoca, dotle će tužbe za mobing biti otezane i rastezane ne sedam i deset godina, nego dok ne izumru oni koji su te sporove pokrenuli, ne bi li došli do pravde.

Za suprotstavljanje nasilju i ovakvim gnjidama nije potrebna hrabrost.

Potrebna je odluka.

I lična potreba očuvanja integriteta, ljudskog dostojanstva i stručnog digniteta.

Ja bez tih atributa, nisam ja.

Ne znam za druge, neki možda i mogu da žive tako, u senci mobera koji svoju inferiornost i impotentnost u bilo kojoj sferi svog bednog života leče arogancijom, bahatošću, prepotentnošću.

Takvima nema spasa i bolje da nisu čitali ovo što sam napisala.

Oni drugi, koji žele da se odupru, neka to učine što pre, odmah, danas.

Cena je visoka, ali se plaća daleko veći danak – ne u krvi, u zdravlju! – ako se ćuti i čeka da prođe, jer neće proći. I ne dešava se uvek drugima.

To je pošast koja uzima maha, razjeda ljudsku suštinu i ustavom i zakonom zagarantovana prava na normalan rad i život.

Od svih, možda najviše prezirem one koji mi kažu – ma, šta te briga, ne radiš ništa, a primaš platu. Tu količinu površnosti na mogu da podnesem.

Iza mene je dvadeset šest godina ozbiljnog rada.

I sedam mučnih godina u kojima, kao nemi i nemoćni svedok gledam raspadanje firme, jedne od najstarijih republičkih institucija, kako se raspada i tone u blato. Nestaje. Pod nestručnom i zlonamernom dirigentskom palicom nekog ko toj instituciji nije dorastao, jer su na njenom čelu, od osnivanja do pre osam godina bili uspešni i ostvareni privrednici, doktori nauka, stručni, inteligentni i obrazovani ljudi koji su nesebično radili za dobrobit srpskog sela koje se gasi i srpskih seljaka i domaćina koji više nemaju kome da se obrate.

Bruka i sramota.

Iza mene je, takođe, osamnaest godina institucionalnog obrazovanja koje je neko, iz samo sebi znanih, svakako glupavih razloga – gurnuo u zapećak.

Pa, dobro. To je opšti trend. Srbiji nisu potrebni obrazovani ljudi koji nešto znaju da rade. I koji hoće i žele da rade. Ne.

Srbiji, ustvari, uopšte nisu potrebni ljudi.

Srbiji su potrebni neljudi.

Bezoblična, amorfna masa koja jednom u četiri godine izglasa šta već treba da izglasa, a onda ode u zaborav do sledećih izboga da  ćuti i da trpi.

Ja neću da trpim, bar ne ono što ne moram.

Eto, neka to bude neka vrsta zaključka.

 

 

 

 

Advertisements