Ja nisam Nataša.

Ona je moćna žena koja može da sazove konferenciju za štampu na štandu svog supruga, predsedničkog kandidata. Mi, obični ljudi koji nismo Nataša, nemamo tu privilegiju da na sva zvona dramimo o optužbama koje su nam, bez osnova, kao što i ona reče za sebe, stavljene na teret. Prinuđeni smo da se povlačimo po sudskim hodnicima, godinama. Ne bismo li sprali ljagu sa obraza i imena kojom su nas uprljali kojekakve bitange, slične onima koji su nju povredili.

Ja nisam Nataša.

Ni ja se ne drogiram, kao što je i ona izjavila, a nemam pojma zašto, kad ne čekam bebu?! Popijem tu i tamo čašu vina, belog. I ne mislim da je to loše. Naprotiv. Normalan sam čovek, vrlinama i manama, sa flekama na karakteru i sa empatijom u srcu.

Ja nisam Nataša.

Iako ne verujem u institucije sistema, institucionalno se borim za istinu i pravdu. A kako drugačije?! Jer, dok Nataša može bez mnogo problema, rasterećena materijalnih momenata i ostalih trivijalnosti vezanih za novac, da organizuje konferenciju za novinare, stane za mikrofon i u etar pusti vibrato svog potresenog glasa, mi, obični smrtnici, nemamo takve mogućnosti – čak ne znam ni koliko košta prostor u kome se sve to može organizovati, a nemam ni drugarice novinarke koje bi došle da plaču zajedno sa mnom i da me nežno prigrle posle mog izlaganja o svim jadima koji su me snašli u poslednjih sedam godina mog, takozvanog života.

Ja nisam Nataša.

Moje probleme zataškavaju sitne ribe deverike u srpskom pravosuđu, godinama. Jedna ocvala zamenica okružnog javnog tužioca za maloletničku delikvenciju. Jedan olinjali šmeker u pokušaju, advokat. I još jedna, isto toliko savenula korovska biljka, takođe advokat. Sa klikom oko sebe. I, bez obzira na tu tužnu činjenicu, nisam nikada izgovorila rečenicu: ’Ako se odlučim da ih tužim’, nego sam ih tužila. Zato što mi je savest čista. Nisam ni trenutka bila u dilemi.

Ja nisam Nataša.

Nisam, jer ja njen bol mogu da prepoznam, čak i da se identifikujem sa njim, a ona ne može, sirota, ničiji – osim svoj. Ne bole je tuđe muke, ne zastaju joj u grlu tuđe gorčine. Ne zna Nataša da moja mama nema para da kupi lekove koji joj život znače. Nije, možda, u toku koliko parova ne može da dobije decu. Koliko dece umire u Srbiji zbog nemaštine. Možda ona sve ovo i zna, ali nije izgovorila ni reč u tom smislu. Fokusirala se na sebe, satkanu od vrline, neporočnu, savršenu. I otkud sad ta optužba, o bože.

Ja nisam Nataša.

Obična sam žena, sa nekim tamo ’milenkom’ koji mi truje život, obična kao i hiljade drugih anonimnih žena koje gordo posrću i dostojanstveno se podižu u odbranu svog dostojanstva i integriteta, daleko od kamera i mikrofona, čije suze se slivaju u gulaš i pilav, u prljav veš dok uključuju mašinu, čiji se uzdasi ne čuju od buke usisivača.

Ja nisam Nataša.

I zato mi je žao Nataše, njenog plačljivog glasa u koji je izlila svoju emociju prema sebi samoj.

A možda da, ipak, popije koju čašu vina?

Advertisements