Glave od četiri dunavska soma. Može i savski, to nije bitno. Obavezno, ali zapamti… ma, bolje ti to zapiši da ne zaboraviš, tri grgeča, dva skobalja, dve kile babuški. I sad, pazi ovo, ovo je najbitnije. Dva šarančeta od 32 santima. Moraju biti isti, ali istacki. Jesi me razumeo? Isti. Najbolje ako su blizanci. Al’, jebiga, to se retko nađe. A kad se nađe, nema, to je delikates!

e6edb9f786acdbb99eb6cebc807782bb_header

Preuzeto sa interneta.

Leptir, upolovačen kao i flaša između njega i zabasalog Hercegovca, drži slovo.

Oblast: kulinarstvo.

Tema: riblja čorba.

Pored njih dvojice, učesnici u diskusiji, takođe ‘načitani’, Milan, Ljuba, Goran, Bane i još nekolicina nebitnih. Bitni su oni, nego su skoro pod astalom.

Ima slika, nema ton.

– Ma, slušaj ti mene, bre, kad ti ja kažem. Pusti ove, nemaju pojma…

– Ko nema pojma? Ja? ‘Ajde, šta pričaš. Pa, ja sam…

– Ćuti, Bane, da kažem čoveku. Mene je pitao kako se kuva najbolja riblja čorba, a ne tebe. Vidi ovako, prvo ti treba kotlić. Mora biti od 17 litara. Samo takav. Bitna je zapremina. U njega sipaš dunavsku vodu. Zapamti, du-nav-sku. Ne može druga. Jedno dve trećine. Tako.

– Šta lupaš, pa čovek živi u Trebinju, otkud njemu dunavska voda?

– Onda ništa. Jebiga. Nije čorba, ako nije od dunavske vode.

Hercegovac ga ohrabruje. Samo neka ispriča već jednom. Naćiće i dunavsku vodu u Hercegovini, ako treba, nije problem.

– Kad si uz’o dunavsku vodu, kotlić namestiš na visinu od 15 santimetara od vatre.

– Baš 15? – zainteresovan Hercegovac.

– Baš. Nema tu levo, desno. Ako ‘oćeš da bude kako treba, 15. E kad si to uradio, onda naložiš vatru. Vidi, ne može ta vatra od bilo kakvog drveta. To ni slučajno. Mora biti od crvene vrbe. Isključivo.

– Daj, Leptire, ne zajebavaj čoveka. Kakva crvena vrba!

– Jesi ti kuv’o čorbu? Pitam te lepo, jesi kuv’o čorbu? Tebe pitam, Gorane, jesi kuv’o čorbu?

– Nisam.

– Pa kad nisi, ne mešaj se. Nemaš pojma. Slušaj ti, kako se beše zoveš? Pero? E, slušaj Pero ti mene, pusti ove što nemaju veze s mozgom. Naložiš vatru s crvenom vrbom. E sad, vidi. Sad ide glavno. U vodu staviš kilo šargarepe, futoške. Ta je nezamenjiva. Da ti sad ne objašnjavam zašto i zbog čega. Futoška. Jesi zapis’o? Crni lukac, tu ti je najbolji onaj iz Banata, taj mi se najbolje pokazao. Sitno iseckaš. A onda riba.

– Sad kad počne da talasa…

– Bane, ja sam tebi već rek’o. Nemoj da me prekidaš… Može, naspi još jednu, al’ do pola. Jebiga. Sad ne znam dokle sam doš’o.

– Doš’o si do ribe.

Opšti smeh.

– Riba. Da. Ovako. Glave od četiri dunavska soma. Može i savski, to nije bitno. Obavezno, ali zapamti… ma, bolje ti to zapiši da ne zaboraviš, tri grgeča, dva skobalja, dve kile babuški. I sad, pazi ovo, ovo je najbitnije. Dva šarančeta od 32 santima. Moraju biti isti, ali istacki. Jesi me razumeo? Isti. Najbolje ako su blizanci. Al’, jebiga, to se retko nađe. A kad se nađe, nema, to je delikates!

Smeh do suza.

Leptir dalje veze, dobio ubrzanje.

– E, kad si to sve stavio i počne da vri, tu mora, ali pazi kad mo-ra da se ubaci jedna pastrmka. Ma, ne, nije bitno odakle. Samo je važno da je ubaciš dok čorba vri, jer će onda bar dva do tri puta da mane repom i to je to. Možeš dve, tri paprike, možeš i ljute, ne smeta, jedno tri, četiri paradajza, soli i na kraju, al’ na samom kraju, brašna i aleve paprike. To ti je za zapršku. Kakav tiganj, ne treba. Direktno u čorbu. Gotovo. Sad vidi, moraš imati čizme, one prave, alaske. Navučeš čizme. Uđeš u Dunav, dobro zagaziš, za’vatiš u kantu vode, al’ ne u plićaku, nego što dublje, to bolje. Vratiš se kod kotlića, pa s tom vodom ugasiš vatru. Ne valja da mnogo vri. Kad si ugasio vatru ispod kotlića, a još si u čizmama, nemoj da se izuvaš, staneš s druge strane, tako da između tebe i Dunava bude kotlić, pa se zaletiš sa rastojanja od jedno dva, tri metra i šutneš kotlić pravo u Dunav. A onda odeš u žbunje, eno, kao što je ono tamo, i doneseš jagnje sa sve ražnjem, koje si ispek’o pre nego što si poč’o da kuvaš čorbu.

Padanje sa stolica od smeha.

A Hercegovac mislio da je planetarno pametan…

Advertisements