ruska-pravoslavna-devojcica-

Ovako je, slično, izgledala Nina iz Krasnojarska (Preuzeto sa interneta,)

 

Uvek sam sa nestrpljenjem i radošću iščekivala taj petak. Dan za ’Politikin zabavnik’.

Te radosti, te sreće!

Bio je novembar, davna 1972. godina.

’Politikin zabavnik’ kupljen, omirisan, prelistan, uredno složen u školsku torbu, između ’Biologije’ i ’Istorije’, da se ne izgužva do kuće, ne daj bože. I, konačno, završen poslednji čas. Žurim kući, već je sumrak, popodnevna smena.

Večeram na brzinu, smestim se na otoman u trpezariji, podvijem noge u ’turski sed’ i vadim iz torbe svoje blago!

Od ’Verovali ili ne’, preko Paje Patka, Fantoma, raznih zanimljivosti, poseban akcenat na Hogaru Strašnom i – Miki Maus kao poslastica.

Posle mene, tim blagom raspolaže moja baka.

Ne čita stripove, to joj se ne dopada. Sve ostalo komentarišemo.

Tog petka, već pred odlazak na spavanje, ona me pita zašto ne uzmem adresu neke devojčice, da se dopisujemo.

Nisam o tome razmišljala.

Ona nastavlja sa svojom idejom. Eto, druga je godina kako učim ruski, mogla bi da se dopisujem, na primer, sa Ninom. Iz Krasnojarska. Na ruskom, dabome.

Nesigurna u svoje znanje ruskog jezika, odbijam. Bolje sa nekim iz Valjeva, Osjeka, Užica?

Ne, ne, uporna je. Baš sa Ninom, baš na ruskom.

Ostavljam odluku za sutra.

Baka ne zaboravlja. Ne odustaje.

Ujutru me, pored doručka, čeka prazan list papira i nova olovka.

Uh.

Daragaja Nina…

Pišem, nesigurno, pa, dečje, kako drugačije.

I čekam ponedeljak, posle škole, da odem u poštu i pošaljem svoje prvo pismo Nini u Krasnojarsk.

Ne može običnom poštom, to ide avionom, upućuje me u situaciju čika Mirko poštar.

Pismo poslato.

Prvo.

Na ruskom.

Naravno da mojih dvanaest godina nema ni strpljenja, ni talenta za čekanje.

Na Ninu sam i zaboravila, kad odgovor nije stigao za par dana, kako sam očekivala, nerealno.

Pred novu godinu, opet u neko kasno popodne, kada se mrak već odavno spusti na malo sremačko selo i Šijački šor, ulazim u kuću ozebla, promrzla, mokra od grudvanja, kapa je spala negde usput, nosim je u rukama, kosa slepljena, prsti kao led.

Na stolu, prislonjeno uz vazu, pismo!

Avionsko.

Odmah ga uočavam.

Baka značajno gleda u mene i čeka moju reakciju.

Ah, radosti!

Predugo mi je vreme presvlačenja u suvu i toplu trenerku, čiste čarape, vunene natikače.

Kakva večera!

Prvo pismo. Otvaram ga nestrpljivo. Baka mi pokazuje kako to da uradim, a da ne oštetim tako lep koverat, na kome je divan crtež, deca na sankama, okićena jelka i natpis ’S novim godom’.

Sve razumem što je Nina napisala! Sve! Prevodim mojoj baki. Čitam ponovo. Pa još jednom.

Ne znam više koliko puta sam pročitala pismo.

Presrećna, porasla u sopstvenim očima do plafona!

Nosim pismo sa sobom, stavljam ga na nahtkasnu, pored kreveta.

Razmišljam o Nini.

Zamišljam je kao devojčicu sa ilustracije u udžbeniku za ruski jezik: dve kike sa mašnama, plava haljina, preko nje bela kecelja, bele soknice i crne lakovane cipele sa kaišićem na kome je šnalica.

Kako ona mene zamišlja, pitam se.

Tonem u san.

Sutradan odgovaram na njeno pismo, uzbuđeno i poletno.

Odgovor stiže brže nego prvi put.

Lete pisma s kraja na kraj sveta.

Dve devojčice, dve prijateljice.

Nina piše o svojoj porodici, o školi, o knjigama koje čita, o Miški, kavkaskom ovčaru, svom kućnom ljubimcu.

Ja pišem o sličnim stvarima iz svog okruženja i beskrajno se radujem – ne znam da li više njenom pismu ili trenutku kada odgovaram.

Ne sećam se kada su pisma prestala da stižu. Mislim da sam već bila drugi ili treći razred gimnazije.

I ne znam zašto je Nina prestala da mi piše.

A tako sam želela da se upoznamo i vidimo!

Nekad.

Ikad.

Jedna u nizu neostvarenih želja iz detinjstva, susret sa Ninom iz Krasnojarska.

 

Advertisements