_sp-u-cara-trojana-kozje-usi

Za sud ne važi tačnost, bože, taman posla. Ni ‘akademskih 15 minuta’.

Zakazano ročište kasni ravno 40 minuta. Bez ikakvog obrazloženja.

Konačno, ulazimo.

Svaka strana se smešta na predviđena mesta.

Tuženi nije pristupio, konstatuje sudija.

Punomoćnik tuženog prilaže neki papir, valjda opravdanje što se ovaj nije pojavio po treći put. (?!)

Sudija donosi odluku da se ročište održi.

Moj punomoćnik predlaže da sud istog dana sasluša i mene, i tuženog.

Za svaki slučaj.

Prevencije radi.

Da se ne ostavi vremena za mahinacije.

I, šta ćemo sada?

Pa, sada ćemo da saslušamo svedoka koga je predložila tužena strana.

– Neka uđe svedok – saopštava sudija.

Zapisničarka poziva svedoka.

– Vi ste ta i ta.

– Da.

– Vašu ličnu kartu, molim.

I sad idu generalije. Opšta mesta.

Prelazi se na iskaz.

– Da li ste u zavadi sa tužiljom?

– Nisam.

Ja se izbečila, ne verujem ni ušima, ni očima! Pa, mi nemamo apsolutno nikakvu komunikaciju ravno 7 godina!

– Da li Vam je poznato da tužilja trpi omalovažavanje i diskriminaciju na radnom mestu?

– Nije mi poznato.

– Da li je tužilja marginalizovana?

– Ne znam šta znači ta reč… (?!)

Sudija bi da prevede značenje, ali svedok nastavlja.

– Ja sebe smatram obrazovanom osobom, ali ne razumem značenje te reči u ovom slučaju.

– Da li tužilja dobija radne zadatke i poslove kao i drugi zaposleni?

– Ne znam.

– Da li je poslodavac tužilji obezbedio sredstva za rad?

– Ne znam.

– Da li Vi kontrolišete rad i disciplinu zaposlenih?

– Da.

– Da li kontrolišete rad i disciplinu tužilje?

Tišina. Ne zna, sirota, šta da odgovori na ovo pitanje. Nisu je podučili.

Sudija ponavlja pitanje.

– Da. Ali, ona se meni nikada nije obratila, niti mi je dala bilo šta što je radila…

– Znači, njen rad ne kontrolišete?

– Ne.

– Pa, malopre ste odgovorili ‘da’?

– Ne znam, kad god sam ušla u njenu kancelariju, uključen joj je laptop, ali ja ne znam šta ona radi. Samo sam čula da je završila master i da je polagala neka dva specijalistička ispita.

(Čula je da sam završila specijalističke studije iz opšte medijacije, a posle toga i specijalističke studije za medijaciju u slučajevima mobinga. Ne razume se ona u to, ne zameram.)

– Da li je tužilja pozivana na radne sastanke kod tuženog?

– Ne znam.

– A na sednice Upravnog odbora, Skupštine?

– Ne znam.

– Da li je prisustvovala tim sastancima?

– Nisam je videla.

– Koliko ima zaposlenih, ukupno?

– Bilo je jedanaest, pa je jedan kolega otišao. Ima nas deset.

Tajac.

U kolektivu sa deset zaposlenih, gde se zna šta je ko jeo juče za ručak, čije dete je dobilo keca iz istorije, čiji brat je operisao hemoroide, gde je ko letovao, zimovao, gde je evidentirano svačije genealoško stablo do devetog kolena unazad, neko daje iskaz na sudu, pod zakletvom, da ne zna jesam li ja diskriminisana time što se nada mnom sprovodi mobing sa sindromom ‘praznog stola’?

Nerealno svuda, na bilo kom meridijanu.

U Srbiji, eto, i to je moguće.

Živeo lažni svedok.

Advertisements