images

Ne dolazim autom na posao, jer u ovim nesrećnim zonama, konkretno, reč je o vračarskom platou gde vlada zona 2, nemam načina da ostanem parkirana čitavo radno vreme, a da za to ne potrošim bogaoca. Iz tog, trivijalnog i jadnog razloga, ponekad dolazim seljobusom, češće me doveze moj bračni supružnik, takoreći pater familias lično. Počastvovana sam tim gestovima, jer je čovek gardijski oficir u penziji i, umesto da se razvlači po kući razgaćen kao i svi penzosi koji drže do sebe i svoje udobnosti, ili da ide na pecanje kao sav normalan svet, on baulja zajedno sa mnom po jutarnjim špicevima, bez roptanja – za razliku od mene koja ludim naglas. I nalajavam se svima koji čačkaju nos i razmišljaju o prolaznosti života dok čekaju na semaforu zeleno svetlo, kao i šmizlama što im retrovizor služi za šminkanje, pa jadnicima koji se drže za volan i samo što ne ispadnu kroz šoferšajbnu. Mogla bih neku studiju o čekanju na semaforu na Trošarini, kod Pere Ždere. A tek o Ulici vojvode Stepe koju je projektovao neki retardirani konj, jer saobraćajni inženjer, svakako, nije i ne može stati iza tog ludačkog projekta! Ko se nije vozio ovom beogradskom trasom, ne zna o kakvom hororu je reč. Džaba priče.

Dakle, kad se jednom dovučem do posla, odsedim tih osam sati kao u Alkatrazu, pod elektronskim mikroskopom koji daje odgovore na krucijalna pitanja: šta Jasna radi na svom laptopu (jer jedina nema kompjuter i prateće elemente sredstava za rad, podrazumevajućih u instituciji u kojoj je), da li je za vreme posla izlazila i koliko se zadržala, šta je fruštukovala, koliko puta joj je zvonio mobilni, a koliko stacionarni telefon, sa kim je i koliko dugo, a tek o čemu!, razgovarala i ima li tu elemenata za pisanje izjave, koga je pominjala i u kojem kontekstu, a onda, nekim čudom, dođe i vreme za polazak kući! Tako iscrpljena ludilom kojim sam okružena u ovom buđoniju od zgrade, prismotrom i osmatranjem, ovlašnim i površnim kontaktima sa dve do tri osobe uposlene na istom mestu, izađem kao ošamućena na svež vazduh, podno Hrama Svetog Save. Ako imam sreće, bračni supružnik me čeka u autu ispred zgrade. A ako nemam, što se često događa, što iz objektivnih, što iz subjektivnih razloga, odšetam, nogu pred nogu, do raskrsnice na kojoj čekam Godoa. Po dogovoru.

Ugao Braničevske, Skerlićeve i Stojana Protića.

E, tu se dešavaju razna čuda.

***

Baš onomad, stojim tako i lapim, malo zvirkam u telefon kao i svaka normalna individua, mećem naočare, skidam naočare, okačim se na nečiji blog pa bistrim tuđe misli, ostavljam komentare i, uopšte, ponašam se. Kad, iz pravca Narodne biblioteke, leprša devojčurak. Ustremila se na momka koji stoji par metara od mene i nervozno se šetka. Ona kasni.

Uz izvinjavajući osmeh, prilazi momku:

– Ej, ćao! Izvini, kasnila mi devetka!

Šljas!

Puče šamar, razlete se kosa, odlete glava, zamalo nije pala, sirota.

I sad, ja stojim kao ukopana, ne znam šta da preduzmem! Da priđem i odreagujem kao dežurna keva, ne ide. Nakašljem se, čisto da ovaj nabildovani vidi da ima tu nekoga ko posmatra scenu, da malo zauzda tu snagu koju demonstrira na ovoj nesrećnici. I tako se ja premišljam šta mi je činiti, kad ona, umesto da ode, da se razmaše sa nekim ’upomoć’, šta god, počela da ga moli:

– Nemoj, Darko, nisam kriva, keve mi. Pa, žurila sam, ispred nosa mi ode ’devetka’, izvini, molim te!

– Koja, bre, ’devetka’? Oćeš sad da te razbijem ovde, a?

Sledi arsenal psovki, podrazumeva se.

Ona se i dalje pravda, umiljava, pokušava da zagrli pobesnelog Maksa.

On se joguni, sklanja joj besno ruke i nešto sikće kroz zube.

Sačuvaj bože i sakloni.

Gledam i ne verujem. Odlaze, ipak – zagrljeni.

Svaki sadista nađe svog mazohistu.

Šta li.

***

Stojim, takođe, na narečenom ćošku i čekam Godoa koji, za razliku od Beketovog, dođe ikad. Akademskih ’petnaest’ ne ferma, tako da puštam korenje, počesto.

Zamišljeno gledam u rugobu od Miškovićeve arhitekture u kojoj se ogleda Hram, kad čujem jedno:

-De si, debela.

U prolazu.

Da li je kompliment ili uvreda?

Namera nepoznatog porekla.

I tek što sam htela da dam adekvatan i iscrpan odgovor gde sam, šta radim i kako sam, znatiželjnik zamače u Braničevsku.

Glrdam za njim, pa se setim mog kolege i drugara Goluba koji je jednog sličnog primerka opisao:

– Vidi, mico, ovog bukovaka! Ko da su se mečke o njega rnjale!

Ne bih ja tu ništa ni dodala, ni oduzela.

***

Ja razumem da ljudi vole pse. I ja ih volim. Nisam licemer. Zaista ih volim.

Ali, da neko vodi pet pasa na povocima! I to pasa, ne igračkica. Doberman, haski, neki hrt, mislim, nešto mršavo, ali nakostrešeno – ostale nisam dešifrovala. U brzini.

Rođo, kad ih je pustio u park kod Hrama Svetog Save, noge su mi se oduzele!

To jurca, to skače, to laje, to juri, to kidiše na sve oko sebe, uključujući i mene.

I onda sledi ona čuvena rečenica:

– Neće on, gospođo, ne brinite.

A ’on’ se ukopao na metar od mene, iskezio najstrašnije i reži! Otkriva očnjake, ne znam u kojoj nameri i sa kojim motivom, jer ja stojim i ne mrdam. Već sam umrla, osećam, samo čekam kad će da skoči i da počne da me kida.

Smrz.

Vlasnik dotrčava, pokušava da mu zakači povodac za ogrlicu, ali se ovaj ne da. Maše glavom, vidim bogami, ni gazdi nije svejedno. A kamoli meni.

Utom stiže vlasnica jednog slatkog maltezera, sva uspaničena.

– Molim Vas, zauzdajte onu vašu dobermanku, skače po ljudima!

Ovaj mučenik, tek što je mene zbrinuo, odlete brzinom svetlosti da spašava ostatak ljudi u parku.

O, bože.

Sad, možda nisu svi njegovi, ko bi to znao?

Ali, uputiti se među ljude sa tolikim psima, pa to je stvarno bespotrebna avantura.

Kad preživeh, živeću još neko vreme, nadam se.

To be continued… jer smo tako u mogućnosti.

😀

Advertisements