keramicar

Preuzeto sa Internta.

Početkom devedesetih renoviram kupatilo u stanu. Ko se u taj koštac nije uhvatio, ne zna šta su muke! Kakav Tantal, ovo je stradanje neviđeno. Bez vode, u julu mesecu, na šestom spratu. I tako deset dana. Obijaju se postojeće pločice, menjaju se cevi i sve po redu i poretku. Čak i prozor, jer je dotrajao.

Sve je to obavljeno od strane jednog ruskog oficira koji se, ko zna kojim i kakvim sticajem, ko zna kojih i kakvih okolnosti, zadesio u Beogradu u to vreme, bez posla. Bar sam imala sa kim da pričam na ruskom – tačno je da nisam razumela ni desetinu onoga što je čovek pričao, a vidi se da je načitan, ali sam bar slušala. I to je nešto.

Kao od šale je čovek odtamburao sve. Sam. Za nepuna dva dana.

Prekrst.

Ispozdravljali smo se kao da se znamo ceo život. Široka ruska duša, napaćena. A nisam ni ja bila u boljem izdanju. Samo,  srpskom.

U međuvremenu sledi potraga za dobrim keramičarem. Kad već radim, da bude urađeno kako treba, je li. Ne radi se kupatilo svaki dan.

Pitaj ovog, pitaj onog, dođem konačno do tog, pravog.

Ugovorimo termin, stiže čovek, sa sve alatom.

Običan čovek. Nije mu bog dao da mnogo poraste, ali ‘ne meri se čovek peđu…’, pa tako nije ni gabaritno mnogo bitno.

Prvi radni dan.

Postavlja nove instalacije, jer i to zna i ume.

Tu su sokovi, koka kola, pivo, da se majstor okrepi.

Ni da pipne osveženje.

Ništa.

Ručak, odbija.

Mislim se, bože, šta nije u redu.

Pitam šta da spremim za sutra, doručak, ručak?

– Ne treba ništa, gazdarice. Samo litar votke.

– ?!

– Može ‘viborova’.

– A za jelo?

– Ništa.

I ode.

Nije prošlo malo od kada je otišao, zvoni telefon.

– Dobro veče, ovde ta i ta, supruga majstora tog i tog.

– Izvolite.

Ljubazna ja.

– Da Vas nešto zamolim. Ako nije već tražio, tražiće da mu kupite votku, pa eto, molim Vas, nemojte kupovati votku, jer je on alkoholičar. Navadio se na tu votku kad je radio u Rusiji. Nije on, da kažem, nasilan kad se napije, ali izgore živ, ništa ne jede, samo se sa tom votkom naliva.

Pa, kako da ne kupim, ženo draga, kad je čovek naručio, pitam se.

Njoj ništa ne odajem. Šta znam. Neću da se mešam u bračne odnose.

– Pa, ne znam šta da Vam kažem. Vidite vi to… porodično.

Drugi radni dan.

Votka na stolu u kuhinji. Ne treba čaša. Iz flaše će.

Podne pločice. Da dođem da vidim da li je dobro.

Dođem, osmotrim, ma vidi se i odokativnom metodom da je sve ukrivo.

Ne treba ni letva, ni vaservaga. Krivi redovi.

– Je l’ da da je krivo? – pita majstor, sugestivno.

– Krivo je, kažem snuždeno, kao da sam lično odgovorna.

– E saćeš da vidiš kako ima sve da bude pod libelu.

Reče, i nateže onu ‘viborovu’, pa nikad da stane, boktevido! Ode trećina u cugu!

Povadi sve one pločice, pa iznova.

Vratim se iz prodavnice. Vidim, pločice postavljene savršeno.

Flajka svučena za još trećinu.

Bogami, malo će biti ova jedna.

– Jesi sad vidla, gazdarice, a? Nema, čim podmažem, ide ravno, ko strela. Svaki red kako treba.

Vidim, kažem u sebi.

Ništa ni sa okusi.

Kad loče onu votku, radi kao švajcarski sat. Čim napravi pauzu, sve mora iznova. Pa, gde je tu računica? I moja i majstorova?

Uveče, pred polazak, naručuje istu marku i istu količinu.

Ujutru, dok se majstor ne razdani, sve ukrivo. Čim potegne iz flaše, redovi se ispravljaju kao čarobnim štapićem.

 

I šta sad ja da se objašnjavam sa majstoricom? Zove, sirota, moli da ne kupujem votku, ali ako ne kupim, mogu komotno da zovem ruskog oficira s početka ove sage o kupatilu, da obija novopostavljene pločice.

Dilema.

Etička.

Sreća, pa su radovi trajali samo pet dana, koliko i dilema.

 

Stan mi je, desetak godina kasnije, prodalo – kupatilo.

Kupci su toliko bili oduševljeni i pločicama i pedantnim radom keramičara, da su se u kupatilu zadržali pola sata! Ostatak stana su obišli za tri minuta.

Tajnu, naravno, nisam odala. A u svaku pločicu je uliven bar decilitar ‘viborove’.

U tome je fora. Da se zna.

Advertisements