– Nuto vraže, ti i ne znaš da će Stanko dovest’ onu Jovovu, od Jova Radovića šćer? A ja ti š njom pod isti krov – nikad! Nek’ je on dovodi, avetnu, ja s vama za Beograd. A i đe da me ostaviš s mlađim sinom? Ne ide to, moj Ratko. Ako ti ne pasa da ja pođem s tobom, eto mene u Moraču, pa ti viđi, moj sinko, ’oćeš li me povest’, ili ćeš me ođe ostavljat’!

1931d0b3e0f43a865216cc74561e0142

Preuzeto sa Interneta.

 

Oženio se Ratko. I u siromašnu, časnu kuću Martinovića, u Drpe Mandića u najstarijem delu Podgorice, doveo Branku, prelepu, vrednu, kao čigra okretnu, Kosovku devojku, iz bogate mitrovičke porodice. A u kući majka Savka, udovica, i mlađi brat Stanko, neoženjen, još golobrad. Dopala se snaha majci, na prvi pogled. Ali, kako je vreme odmicalo, sve su češće bile primedbe i rasla svekrvina surevnjivost prema mladoj, lepoj i otmenoj snahi:

– Đe si ti, sna’o, pošla s tol’kim cukrom, ako boga znaš? Kuku, raskući mi kuću!

– Majko, da umesim kolače, Ratko voli nešto slatko posle ručka, voli Stanko, a voliš i ti.

– Čuš, voli. Volim i ja, ne kažem, al’ ne mora tol’ko, jadna ne bila! E da sam ja tako s cukrom, s brašnom, niđe ni kamen na kamen ne bi ostao! Polako de, nijesu ti ovo tvoji Popovići, đe se prelijeva, no su ti ovo Martinovići, đe se nema, a kad se nema, onda se ne smije rasipat’!

Proguta Branka jednom, proguta dva puta, poče da guta svaki dan po deset puta svekrvine primedbe.

Prekipelo i njoj, pa se sa svekrvom malo, malo zakači. I sve oko rasipanja, na koje je Savka stalno imala pritužbe.

Kada više nije mogla da izdrži, požali se mužu.

– Slušaj, Branka, ti si znala da ja imam majku i brata. Nit’ je ja mogu promijenit’, nit’ bi’ je, i da mogu, promijenio. Otkad je tata poginuo na Grahovo, ona je ostala stub kuće i podigla i mene i Stanka, najbolje što je mogla. No ti gledaj, pa se uklapaj kako znaš i umiješ, i tako ćemo brzo za Beograd, reče mi Gavro neki dan da ćemo se selit’ zbog službe. Dobićemo i stan u Beograd, pa te molim, izdrži još koji mjesec. Brzo će i to proć’, da nam se narod ne sprda kako snaha i svekrva ne mogu zajedno.

Nije se Branka više žalila.

Trpela je svekrvine žaoke, iščekujući dan kada će otići iz Podgorice zauvek. I ostaviti džangrizavu Savku, neka se nova snaha, kad se Stanko oženi, bori sa njom i njenim opakim jezikom. Ona, Branka, posvetiće se svom Ratku i deci koja će doći.

Jedno je već bilo na putu.

I ne samo da se nije žalila, već kao da je dobila krila! Bez muke je obavljala sve kućne poslove, kuvala, mesila, prala, pa čak stizala i po bašti da poseje, okopa, oplevi. Njihova kuća, iako nevelika, imala je poveću baštu iz koje je Branka izvlačila sve što se moglo – krompir, luk, kupus, boraniju, grašak, raštan, ništa od svega Martinovići nisu kupovali. Sve su to vredne Brankine ruke stvarale iz posne, siromašne zemlje.

Savka se nije mnogo mešala u snahine poslove. Sve joj je prepustila i na sve imala prmedbe.

Otrovne.

Dođe i taj, dugoočekivani dan. Ratko objavi, posle ručka, da se on i Branka sele u Beograd.

– Eto, majko, fala ti na svemu što si za nas učinjela. Mi ćemo ti ođe bit’ još mjesec, mjesec ipo, pa odosmo tamo  đe nas šalju. A ti ostaj zbogom i viđi da oženiš Stanka, da te snaha odmijeni.

– Nuto vraže, ti i ne znaš da će Stanko dovest’ onu Jovovu, od Jova Radovića šćer? A ja ti š njom pod isti krov – nikad! Nek’ je on dovodi, avetnu, ja s vama za Beograd. A i đe da me ostaviš s mlađim sinom? Ne ide to, moj Ratko. Ako ti ne pasa da ja pođem s tobom, eto mene u Moraču, pa ti vidi, moj sinko, ’oćeš li me povest’, ili ćeš me ođe ostavljat’.

Stanko podiže glavu, pa će:

– A da što fali Danki, majko? Što joj zamjeraš? Fina đevojka, iz poštene kuće…

– Jes’, poštena je to kuća bila, al’ četnička, jado, četnička. Što će meni u kuću takav nesoj? Tvoj otac je poginuo u partizane, jadan, a on da mi u kuću dovodi one koji su u njig pucali! Moj Stanko, moja ljuta rano. Da ti se nešto otac digne iz groba! Ona na prag, ja s’ praga. To je moja pošljednja. A ti viđi, Ratko, što ćeš i kako ćeš.

Branku niko ništa ne pita. Ona sedi pognute glave i kotrlja mrvice hleba koji je jutros ispekla i razmišlja kako je kratko trajala njena sreća. Šta je, tu je. U Beograd će sa Savkom, a valjda će se i ona promeniti, Beograd je to, veliki grad, utopiće se i to njeno večito nezadovoljstvo među one silne ljude.

Stan lep i prostran, u centru Beograda.

Deliće ga sa porodicom iz Zenice.

Muž, žena i dvoje dece predškolskog i školskog uzrasta.

Branka i Ratko su se brzo uklopili u novu sredinu. U sustanarima su pronašli prve prijatelje u Beogradu. Pomagali se međusobno koliko se moglo u tim siromašnim vremenima, činili jedni drugima životne uslove podnošljivijim.

Izuzev Savke. Ona je terala po svom, sve joj je smetalo.

Potkraj oktobra, Branka se porodila i na svet donela Milovana. Lepa, napredna beba osvojila je sve ukućane, za divno čudo – Savku najviše. Satima je umela da sedi pored kreveca i da šapuće unuku beskrajne priče.

Ali, kako se odmakne od Milovana, tako reži na Branku.

Sve iste priče, sikće kroz zube, nezadovoljna svim i svačim što Branka uradi, izgovori. Ako je otišla u nabavku, čeka je otrovna primedba kad se vrati, ruku prepunih namirnica:

– Đe si to bila, sna’o? Dvije ure te nema doma, ovi mali se upiš’o devet puta do sad, neću ti ga ja prepovijat’! Dosta sam prepovijala moju đecu, nijesam ja ođe došla da tebe služim, no da ti mene služiš.

Ako je otišla u komšiluk, kod sustanara na kafu, tek tada pljušte kritike.

Kada ode sa Ratkom u posetu nekom od prijatelja ili familije, naroguši se i agresivno ućuti. Ne ljuti se na Ratka, taman posla, nego na Branku – jer ’đe to ima da žena svuđe s čo’ekom odi’?

Branka ćuti, stisne zube, ne progovara, dok može. Kad popucaju trpila, nešto i odgovori, ne bi li se odbranila od osinjeg napada. Tek tada nastaje pakao! Ori se čitava zgrada od Savkinih tirada, te ovakva si, te onakva si. Jedva čeka da Ratko uđe, kako bi nastavila da opanjkava snahu.

Traje to.

Kako Ratko dođe s posla, majka mu se žali na snahu.

Jednog dana, Branka se usprotivi, pa i ona, kroz suze, izbaci svoj jad i čemer.

Ratko udari rukom o sto, okrete se jednoj i drugoj, pa drekne:

– Tišina! Da više nijsam čuo riječ! Mučite obje!

Ućutaše se dve suprotstavljene strane.

Savka u čudu, Branka u strahu.

– Viđi, majko, mislio sam da ćeš bar ođe, u Beograd, u ovi stan, prihatit’ Branku ka svoje dijete. Ali, viđu da od ta posla nema ništa. Nego se ti lijepo spakuj, pa u Podgoricu. Idi u svoju kuću, u Drpa Mandića, kod Stanka, tamo će ti bit’ bolje i ljepše, bar nećeš gledat’ Branku.

Savka se toliko zaprepastila ovom smelošću i drskošću, da nije bila u stanju reč da izgovori par minuta. A zatim, osu paljbu na sina:

– Ti mene da ćeraš iz kuće, Ratko?! Ti! Zbog nje?! Nesoju nijedan! I ti neki čo’ek? Bruka! Što sam rodila, grom te spalio i mene s tobom! Što sam ja dočekala, jadna, da me sin išćeruje iz kuće zbog jedne, jedne… rospije, raspikuće!

Zagrcnu se Savka, pade u samosažaljenje i potekoše suze u potocima.

Plače i Branka, popustile kočnice, naviru joj sve uvrede i poniženja koja trpi od svekrve, ni kriva ni dužna.

Ratko zapalio cigaretu, othukuje dimove, ćuti.

Kad se malo pribrala, Savka grobnim glasom reče:

– Ja odavde ne idem – pa tresnu rukom o sto, jače nego Ratko malopre – nek’ ti je to jasno za vazda. Nikad me niko ćero nije, nećeš ni ti. Nek’ ide ona, đavo je ponio i ti š njome, kad si je doveo u našu kuću.

– Tako veliš, majko?

– Tako – odreza Savka.

Premišlja se Ratko, na licu mu pritajen smešak, smislio je kako da jednom zauvek reši ovaj konflikt, do te mere besmislen, kako samo može biti odnos između svekrve i snahe, iako mu nikada nije bilo jasno šta to Savka zamera njegovoj Branki koju je voleo više nego išta i ikoga na svetu.

– Dobro, majko. Poslušaću te. Ja ću Branku vratit’ u Mitrovicu, nek’ ide kod svojig, nijesmo ni prvi, ni posljednji što ćemo se rastat’.

Savka pogleda u sina sa nevericom, iznenađeno i, videlo se, obradovano. Sin stao na njenu stranu. Eto, nije nesoj, poštuje majku, svaka mu čast!

Ratko se okrenu prema Branki, zaprepašćenoj, pa reče:

– Ti, Branka, idi i spakuj svoje i Mićine stvari. Ja ću vas ispratit’ na voz.

Kako je čula da sa Brankom odlazi i njen voljeni unuk, Savka skoči kao oparena!

– Kakav Mićo?! Đe Mića da vodi? Jesi ti, Ratko, poludio načisto?! Mićo je Martninović, on ostaje sa nama, a ona nek’ ide!

– Ne može tako, majko. Mićo je beba, ne može bez majke. Đe Branka, tu i Mićo. Nema suda što ga ne bi majci dodijelio, to da znaš.

–  I ti bi puštio da ti ova ođe odnese dijete?! Ja mislila da sam rodila muško, da se zna ko je glava kuće, a ti tako? I što nam je sad činjet’, jadni i crni moj sine?

– Ništa, majko, kako mora. Branka, jesi l’ se spakovala? Mo’š li nam zgotovit’ po jednu kafu, prije nego što pođemo, ne budi ti zapovjeđeno? Da se raziđemo ka ljudi.

Branka došla iz sobe u kojoj se pakovala, pristavila džezvu na šporet, ubacla cepanicu da što pre provri voda, pa se brže bolje vratila u sobu, jer se Mića probudio uplakan.

Savka sedi, ćuti, oko usta joj se ucrtale duboke bore. Grube, skoro muške ruke, grabe cigar iz Ratkove tabakere. Ratko joj pripaljuje cigaretu, pa mimo običaja, usred ručka,  sebi i majci sipa lozu iz zavičaja, onu pravu, crnogorsku.

Istrese Savka čašicu, pa pruži da joj sipa još jednu. U gutljaju sasu i drugu, pa posegnu za flašom.

Ratko je gleda iskosa.

Utom, ulazi Branka u kuhinju, u naručju nosi nasmejanog Miću, pa jednom rukom zakuvava i sipa kafu. Šoljice, pune mirisne, crne kafe stavlja na sto. Ruka joj drhti. Suze se tu i tamo kotrljaju niz njeno lepo, tužno lice. Nije prozrela Ratkovu nameru, pa se kao duh spušta na jednu stolicu i prinosi usnama ivicu šolje i otsutno guta vrelu tečnost.

Savka puši i ćuti, obavijena dimom i svojim mislima.

Zakovana u svoju teskobu.

Gasi cigaretu, gleda u Miću, gleda u Ratka, pa na kraju i u Branku.

– Neka ostanu – reče tiho, neuobičajeno tiho, skoro šapatom, ali čvrsto, neopozivo.

Muk.

Branka se izbečila u nju, Ratko se jedva uzdržava da ne prsne u smeh, a mora ostati ozbiljan, ne zbog sebe i Branke, objasniće on Branki noćas tu svoju nameru, nego zbog Savke, da ga, onako pronicljiva, ne pročita i ne raskrinka.

Ratko pročisti grlo, sasu ono pola čašice loze, pa će ozbiljnim, strogim glasom:

– Jesi li dobro razmislila, majko? Nemoj da se poslije predomišljaš. Kako sad odlučimo, tako će ti bit’. I tebi i Branki.

– A da muči, avetinjo. Ne dam Mića ni za cijeli svijet! To je moja krv, moja kost! Martinović je to! Đe da ga puštim da ide! Ođe ima da ostane, a š njim nek’ i ona ostane, mater mu je, što ću ja. Ti si je doveo, pa ti viđi što ćeš š njome.

– E viđi, majko, da ti sad rečem, i nikad više u vijek. Branka i Mićo će ostat’. Ali pod jednim uslovom, a to je da više nikad, dobro me slušaj, i ti me, Branka, dobro slušaj, da više nikad ne čujem ni jednu grku. Što se posvađate kad nisam tu, posvađate. Kad dođem kući, riječ da nijesam čuja. Je l’ to jasno?

Obe klimaju glavom, sa vidnim olakšanjem.

I tako i bi.

Sve što se raspravljaju, a Savka je majstor da izazove Branku, pada u vodu kada se Ratko pojavi na vratima! Savka, stara žena, pa se ponekad zaboravi, krene sa nekom pričom, a Ratko je samo pogleda i kaže:

– Majko?

I ona ućuti.

Branka više ništa i ne progovara, ne samo u Savkinom prisustvu, nego ni noću, kada se šćućuri, onako malena, kao ptičica, pored svog grmalja u čijem je nežnom zagrljaju spavala od prvog dana njihovog zajedničkog života. Ta milovanja, tu ljubav, to sigurno rame, kao od crnogorske planine odvaljeno, Branka ne bi dala ni za šta na svetu i nema te Savke koja će je od njenog Ratka odvojiti. Nikad.

Koliko se Branka sprijateljila sa sustanarima, toliko se Savka, onako osorna, nadmena i sitničava, svojim ružnim i bespotrebnim komentarima zauvek udaljila od Bose i njene porodice. Sve dok nisu dobili treće dete i stambeno proširenje, pa se odselili.

– E vala da i meni bog usliši molitve! Samo kad su pošli, đavo ig odnio.

Čim su se proširili i u drugi deo stana, Branka zatrudnela.

Rodila se Mila. Posle nje i treće dete, još jedno žensko, Tanja.

Nije Savka ni pogledala unučice.

Za nju je postojao samo njen Milovan, njen voljeni Mićo.

– U Martinoviće se rađaju samo muška đeca, sna’o. Ove popišulje mi ne guraj pod nos, one nijesu od Martinovića!

U kući je odlučeno: Milovan će u vojnu školu.

Sirotinja posleratna, Mića bistro dete, možda je mogao i nešto drugo, ali državna služba je najsigurnija, tako su razmišljli roditelji.

Savku niko nije ni pitao, a da se pitala, ne bi ona svog Mića od sebe dala, nema sile. Tako, neupitana, po ceo dan je gunđala:

– Đe šaljete dijete, sjeme vam se zatrlo dabogda! Đe je to Kraljevo, kad ću ja viđet’ mog Mića, grom vas spalio! Nesoji, odrodi! Samo za mog Mića nema škole u Beograd! Kukala mu majka, đe mi dijete odvedoše, zlotvori!

Kad je Mića otišao od kuće, Savka pala u postelju. Od tuge. Sve četiri godine je poboljevala i teško se oporavljala. Živnula bi samo kada Mića dođe na raspust.

Unuke oko nje, Branka i Ratko, sve uzalud.

Kako dođu rođaci da je obiđu, donesu voća, slatkiša, sve ona to stavlja u kofer, pa ispod kreveta. Nemaština, siromaštvo, zemlja u izgradnji, reforme, male plate, unuke željne svega, pa se umiljavaju babi:

– Bako, daj neku jabuku, pomorandžu, odatle, ispod kreveta.

– Muči, avetinjo! Ne dam! Ne pitaš se ima li tvoj brat štp da pojede, no si se raspomamila! Bježi od mene, đavle, ne dam, ne dam makar istrulilo!

Kad voće počne da zaudara na trulež, izvadi iz kofera, baci, pa opet skuplja.

Za Miću.

A svom Ratku nikad nije zaboravila uvredu koju joj je naneo još kad je Mića bio mali.

Imala je običaj da sedne sa Mićom i krilu u tramvaj ’dvojku’ koji kruži po Beogradu, pa da se sa jednom kartom vozi i po deset krugova!

U Ratkovom preduzeću, na partijskom sastanku, iznosi se, između ostalog, primedba kako se i članovi porodica pojedinih, i to viđenijih drugova, eto, švercuju po gradskom prevozu, a što je nemoralno i nije u duhu socijalističkog preobražaja društvene svesti.

I Ratko se slaže sa tim, da se takvim negativnim pojavama mora stati na put.

Posle sastanka, prilazi mu partijski sekretar preduzeća, drug Smajo, pa će, poverljivim tonom:

– Druže Ratko, Partija te zna kao poštenog člana, kao dobrog radnika, a ova se primjedba odnosila i na tvoju majku. Daj joj neki dinar, jeb’o ga ti, neka kupi dvije, tri karte, pa nek’ se voza vascijeli dan u tramvaju.

Ratko se zgranuo. U sebi je pomislio: ’Zemljo, progutaj me!’, a naglas rekao:

– Druže Smajo, ako je tako, ja se izvinjavam, viđeću s majkom što je to činjela. A da je do para, nije. Ima ona uvijek para kod sebe, ne bi’ je ja bez para puštio, nema sile. Tebi fala k’o bratu što nijesi rekao na sastanak o čijim se članovima porodice radi, a ja ću ovo riješit’, ništa se ti ne brini.

– Ne brinem se, druže Ratko, znam ja da ćeš ti to… A stara je žena, što ćeš, stalno joj u krilu onaj tvoj malac, Mićo bješe?

I ne sluša ga više Ratko. Jedva čeka da ode kući, od sramote ne može da gleda ljude oko sebe!

– Kako si, majko? – pita za ručkom.

– Evo, sine, kako se mora.

– Đe ste bili ti i Mićo danas?

– Išli da prošetamo po Kalemegdan. Pa se poslije vozili u ’dvojku’, moj Mićo voli da se vozi u taj tramvaj.

– A imaš li para, majko.

– Jašta, nego imam. Sve što mi ti daš, ja čuvam, neka mi se nađe, da mogu đetetu kupit’ sladoled, neki bombon, jabuku, da se osvježi.

– Dobro, majko. Kupuješ li kartu za tramvaj?

– A da što je s tobom, Ratko? Kupujem, no šta no kupujem.

Prođe dva, tri dana.

Ratko javio da taj dan neće doći na posao. Odoše Savka i Mića u šetnju, on ostao sa Brankom kod kuće, pa joj priča šta je naumio. Nesvikao na takvu sramotu, izjeda ga Savkino švercovanje po beogradskim tramvajima, pa rešio da tome stane na put.

Obuče svoju službenu uniformu, pa polako do prve tramvajske stanice. Zaklonjen širokim stablom platana, osmatra sve ’dvojke’ koje prolaze. Nema gužve, pre podne je, videće on svoju majku i svog sina u njenom krilu. I kad ih je spazio, uđe u tramvaj.

– Karte na pregled, molim. Karte na pregled. Hvala, drugarice. U redu, druže.

Dođe i do Savke. Mića ga gleda, pa u neverici što ga vidi, i to još u uniformi, dete ne progovara.

– Dajte mi kartu na pregled, drugarice – obraća se Ratko rođenoj majci.

Savka traži kartu u jednom, pa u drugom džepu. Kada je konačno našla, pruža je i gleda sina ispod oka. Ne zna Ratko ni koja karta važi, ni koja ne važi, ali je rešio da oduči majku od švercovanja, pa strogim glasom, da svi putnici čuju, saopštava:

– Ova karta, drugarice, ne važi za ovu vožnju.

– Kako ne važi, bog s tobom?!

– Lijepo, ne važi – vadi blok da piše kaznu.

Kada je to videla, Savka prebledela, pa počela da zapomaže:

–  Joooj, ljudi! Viđeste li ovo?! Kakva kazna, grom te spalio, Ratko! Ljudi, pa ovo je moj sin! Ne piši na tu ’artiju ništa, avetinjo! Sram da te bude!

– Drugarice, oli da platiš kaznu, oli da zovem miliciju?

Mića se uzvrpoljio kod babe u krilu, vidi i on da se nešto čudno dešava, valjda se i uplašio, pa u plač:

– Tata, nemoj baku u miliciju!

Siđoše svo troje na sledećoj stanici, na zaprepašćenje malobrojnih putnika.

Nikad se više Savka nije švercovala, niti joj je Ratko vratio pedeset dinara koje joj je naplatio kao kaznu zato što nije imala važeću kartu u ’dvojci’.

Ta anegdota je brzo dospela i do prijatelja i do familije.

Savka se branila kako je znala i umela, ali od njihovog smeha nije mogla da se odbrani.

E, to Ratku nikad nije oprostila, tu bruku koju joj je priredio u tamvaju.

 

***

Mića je postao oficir, oženio se, dobio sina, Mila i Tanja se udale, osnovale svoje porodice.

Na kraju, ostali su opet sami Ratko, Branka i Savka.

Doživela je Savka duboku starost. I moždani udar, zbog koga je ostala delimično nepokretna, a pred kraj života je potpuno izgubila motoriku i nije mogla da hoda. Branka je brinula o njoj najbolje što je umela. Uvek je bila i čista i nahranjena i napojena.

Nekom prilikom, kada je doktor bio u kućnoj poseti, posle pregleda primetio je:

– Bako, lepo ste negovani. Malo je takvih ćerki, kao što je Vaša, koje brinu o svojim starim i nemoćnim roditeljima. Svaka Vam čast kako ste je odgajili.

A Savka, sa setom u očima, tiho i razgovetno reče:

– Nije ona moja šćer, ona je moja snaha. I da ti rečem, doktore, mnogo sam se o nju ogriješila, mnogo. Dobra je moja Branka, predobra. Rodila mi je troje unučića, pazila me, kao što svoju majku nije, časna je i poštena uvijek bila, no se ja nijesam dobro ponijela prema njoj… – i odluta negde, za svojim mislima i gresima.

U podnožju njene postelje, Branka zateže blistavo beli, uštirkani čaršav i briše suze koje se kotrljaju niz već pomalo izborane obraze.

Uzdiše i razmišlja: Majko, zar tek sada stiže tvoje priznanje?

Odmahuje rukom, terajući takve misli, i vedro izgovara:

– Samo Vi, doktore, polečite našu majku, neka nam je živa i koliko-toliko zdrava u njenim godinama, ona nam je zid i brana od našeg nestajanja.

Nedugo zatim, Savka je napustila ovaj svet.

Sa blagim smeškom na usnama, kakav nije imala dok je bila mlađa i zdravija.

Taj osmeh kao da je izbrisao sve godine njene turobnosti i njenog nezadovoljstva životom. I kao da je tek smrt prikazala njeno pravo, ljudsko, ranjivo lice.

Branka je sve obavila kako dolikuje – i sahranu, i sva podušja. Nadgrobni spomenik je podignut pre nego što se navršila godina od kada je Savka umrla.

Ali je u duši duboko žalila što nikada nije uspela da dopre do Savkinog srca, koliko god da se trudila i želela.

Onaj Savkin smešak i dodir ruke na samrti, prisan po prvi put, ostao joj je zauvek u sećanju.

I njene poslednje reči, dok je sa setom gledala u njenog voljenog unuka:

– Praštaj mi, Branka moja, ako ikako možeš…

 

 

 

 

 

 

Advertisements