640_2a231c8e251198a1e13f4e49864242f0

 

Danas je Ružičalo, Vaskrs za naše drage i voljene koji više nisu sa nama.

Na današnji dan izlazi se na groblje, sadi se novo cveće, posebno ruže – otuda i naziv za ovaj prvi ponedeljak posle Vaskrsa, nose se crveno ofarbana jaja koja se kucnu o spomenik, sa prigdnim ‘Hristos voskrese’.

Sećam se, kada sam bila mala, baka me je vodila, na ovaj dan, na groblje. Nosila sam korpicu punu crvenih jaja i pomagala joj u uređivanju grobova naših predaka. Čupkala sam korov, posebno poponac koga je puno banovačko groblje i pomagala u rasađivanju kadivice, šeboja i drugog cveća.

Prvo smo odlazile na grob moje prababe Teodosije. Oko njenog nadgrobnog spomenika uvek je bilo zelenkade, plavog mirišljavog zumbula i lala raznih boja, najviše crvenih i žutih.

Ali, đurđevak se uvek najlepše bokorio.

Moja baka bi, kada sve uredimo kako dolikuje i ‘da nam se svet ne pocmeva’, dugo stajala na grobu svoje majke, ophrvana mislima i tugom.

– Spasla se, sirota – često je umela da kaže.

Sa slike na starom spomeniku, tu i tamo obraslom sitnom, plišanom mahovinom, u ovalnom porcelanskom ramu sa zlatim okvirom, na mene se smešila jedna lepa, mlada žena, krupnih tamnih očiju, guste crne kose, sa razdeljkom na sredini i debelom pletenicom oko glave. Bela bluza, visoko uz vrat, zakopčana sitnim, bisernim dugmadima. Uz tu blagost, jedna fina crta otmenosti kakvu su imale žene iz bogatih sremačkih gazdinskih kuća, kao što je bila Đurđevića, iz Pećinaca.

Udali su je u Dražetinu kuću, u Stare Banovce. Gazdinsku, bogatu, kao što je i njihova bila, ali za momka koji nije umeo, ni hteo da prepozna lepotu i tananost njene duše. Njen se svet srušio posle prve noći provedene u novoj kući. Moj pradeda, lep i naočit, bio je, nažalost, osion, besan, razmažen i nasilan.

U godinama koje su usledile, rađala su se deca. Uglavnom na njivi, retko koje, od trinaestoro koliko ih je rodila, u kući. Iako su bili bogati, imali sluge i nadničare, moja Teodosija je morala sa njima na njivu, jer je Sava tako naređivao, dok je on ostajao kod  kuće i nalivao se rakijom i vinom iz svojih vinograda – do bezumlja.

A kad nije kod kuće, znalo se, bećario se po čitavom Sremu i sa tih se pohoda vraćao još luđi i bešnji. Niko nije mogao da ga obuzda i da mu stane na put.

Njegova mlada, lepa žena, i deca dobro su osetili na svojoj koži izlive njegovog besa i ludila. Ni njegov otac Gaja, prvi čovek u selu i po ugledu i po imetku, ni njegova majka Mileva, nisu uspevali da ga obuzdaju – takav je bio oduvek i zauvek.

Koliko puta je sirota moja Teda u sred noći sa decom bežala ispred njegove oštre kamdžije kod devera i jetrve, ili u komšiluk, da sačuva živu glavu!

Bruka i sramota.

I ćutala o svojim jadima. Nikada se nije požalila svojima, niti bilo kome. Svoju je sudbinu kao krst nosila, bez krivice i bez roptanja.

Tako je i otišla. U tišini. Ugasila se.

Ostala je ta slika na nadgrobnom spomeniku.

I ostao je đurđevak.

Sećam se kako je moja baka, kada odćuti svoj bol, sedala na klupu pored mene i govorila, više za sebe:

– Pantim tu njenu bluzu, sa sitnim belim vezom na prsima i sa karnerima oko manžetni. I tegecku il bordovsku suknju što je oblačila nedeljom. Deda upregne konje u fijaker, pa potrpa nas decu i pravac u crkvu, a posle kod sladoledžije. Mama i baba ostanu kod kuće da kuvaju ručak. I baš sam se uvek mislila, kako se to moja mati nikad ne isprlja kad trebi krompir il pohuje meso? A ja se, evo, i ovako matora, sva zatrackam! Džabe i verta, džabe svega.

Posedimo još malo, koliko da izgori sveća, pa mi kaže:

– Ajdemo, čedo, da obiđemo sve naše što nas čekaju.

 

I, iako sam bila mala kada sam sa bakom odlazila za Ružičalo na groblje, nekako sam znala da tada, dok smo kod majka Tede na grobu, ne treba ništa da govorim. Ćutke sam čučala pored bokora đurđevka i strpljivo čekala da krenemo dalje, u pohode drugim grobovima, gde smo se sretale sa bliskom rodbinom i komšijama koji su bili tu, sa svojim mrtvima.

Više nema ni moje bake.

Ovo je prvo Ružičalo od kada je otišla.

Još na njenom grobu nisam posadila đurđevak koji je toliko volela i na mene prenela ljubav prema tim sitnim, belim, mirišljavim zvončićima što traže senovita i skrovita mesta.

Preneću od majka Tede jedan bokor.

Da miriše na nezaborav.

Advertisements