Uredno stanem, otvorim prozor do pola, da baš ne budem mokra kao dodola, a ispred nosa mi žutokljunac, sa strogim izrazom još golobradog lica, u uniformi koja ga u sopstvenim očima čini velikim i važnim, gura neki pisak, sa odgovarajućim propratnim tekstom, usklađenim sa njegovim kućnim vaspitanjem i brdskoplaninskopasivnim poreklom, bez nade da će se ikada kultivisati:

– Duvaj.

alkotest

Preuzeto sa interneta.

Iskrena da budem, do pre sedam godina nisam čestito znala ni gde je koji sud, ni za šta je koji nadležan, ni kakva su i kolika sudska veća, ni kakve su sudije, a još manje tužioci. Advokate da i ne pominjem, jer ko je njih poznavao, ‘ni pakao mu neće teško pasti’, pogotovo ako su u pitanju dugački sporovi koji školuju potomstvo potomstva!

Osim što sam dva puta napipala prekrišajni sud – jednom zbog prekoračenja brzine, drugi put zbog iživljavanja u vezi sa kutijom za prvu pomoć, zato što nisam imala dovoljan broj zihernadli – kao da će, daleko bilo, nekom, postradalom u saobraćajnoj nesreći išta značiti moje zihernadle, ali eto, može im se. To iživljavanje.

Bilo je tih susreta sa organima javnog reda i mira, saobraćajne provinijanse, ne kažem, ali ne sa sudskim epilogom.

Platim i odvezem se tamo gde sam naumila. Nemam nerava da se natežem sa organima, a nije ni dobro za ten.

A jednom prilikom sam se baš zainatila da se ubedim sa policajcem. Mimo svog običaja.  Vozim pored Muzeja 25. maj, iz pravca Gazele prema Dedinju, mrkla noć, sipi neka dosadna novembarska kiša sa sve susnežicom, kad, zaustavlja me patrola. Valjda im dali neku normu da izotimaju od naroda pare, šta znam, čim drežde na toj kiši i hladnoći i cvokoću, onako natopljeni i besni.

Uredno stanem, otvorim prozor do pola, da baš ne budem mokra kao dodola, a ispred nosa mi žutokljunac, sa strogim izrazom još golobradog lica, u uniformi koja ga u sopstvenim očima čini velikim i važnim, gura neki pisak, sa odgovarajućim propratnim tekstom, usklađenim sa njegovim kućnim vaspitanjem i brdskoplaninskopasivnim poreklom, bez nade da će se ikada kultivisati:

– Duvaj.

Gledam ga, onako jadnog i promrzlog, iz udobnosti i komfora koji mi pruža prijatno topla kabina auta o kome maleni može samo da sanja, pa mi ga došlo i žao. Ni kulture, ni pristojnosti. Šuberta koga slušam, ne bi prepoznao ni u narednom životu.

Tek jedno grubo i nesuvislo: ‘duvaj’.

– Dobro veče – kažem ja i otresem pepeo sa cigarete kroz taj poluotvoreni prozor, pa brzo vratim ruku u auto, da mi se ista ne skvasi i uljudno pitam pokislo i glupavo stvorenje što stoji tik uz vrata:

– Izvinite, nisam Vas dobro razumela. Šta je potrebno da učinim sa ovim – i pokažem na taj plastični pisak što i dalje stoji na dva santimetra od mog lica.

– Gospođo, duvaj ovde – pa promrda par puta tu cevku, sve u pravcu mojih usta.

– ?!

– Ovde, vidiš, o-v-d-e – reče, kao da se obraća mentalno retardiranoj osobi.

– Vidim – kažem – a da Vas pitam nešto. Ko je sve do sada duvao u o-v-o?

– ‘Oćeš ti da duvaš, il’ da zovem kolegu?

– Zovite kolegu – smerno i tiho saopšim – ne bih da se inficiram od t-o-g-a.

Ode malac u pravcu policijskog auta. Traje konsultacija par minuta. Vraća se. Iz celofana vadi novi pisak i stavlja na taj neki merač, onaj prethodni baca tu odmah, pored. Bez pardona. A šta sam i mogla da očekujem od jadnička? Da, možda, skuplja smeće koje napravi, pa da spakuje u plastičnu kesu i odnese do kontejnera?

Ma ‘ajte, molim vas.

Tako štogod se od t-a-k-v-i-h nikako ne bi smelo očekivati! Preambiciozno je.

– Duvaj sad – kaže pobedonosno – evo, don’o sam ti nov.

Nemam izgovor, vidim. Pobeđena sam.

Ali, pokušavam da se izvučem iz ove ponižavajuće situacije na sve načine.

– Znate šta, ja nikada nisam duvala u taj pisak. Možete li, molim Vas, da mi pokažete kako se to radi?

Gleda me u neverici. Da li se ja sad to nešto izmotavam sa njim i njegovim autoritetom, možebiti? Ipak je odlučio da mi odgovori, ali pitanjem:

– Kako, bre, nisi? Pa, to samo ovako, staviš u usta i duneš – reče, zaglaba onaj pisak, dunu u isti i pobedonosno saopšti – Evo, nula!

Pokazuje mi merač. Stvarno, nula.

– Jesi videla? Sad ti.

– Videla sam. Ali, promenite pisak.

– Zašto, šta fali opet?!

– Pa, Vi ste upravo dunuli…

– Znaš šta, ‘ajde ti duni onako, ne moraš da staviš pisak u usta. Duni izdaleka.

Šta ću. Tu velikodušnu ponudu ne mogu tek tako da odbijem. Nije red. A i kompromisna sam po prirodi svog karaktera.

Dunem u pravcu piska. Poslušna.

– Evo, i kod tebe nula.

– Nula. Inače ne pijem alkohol – dodam bespotrebno.

– Ajde, vozi.

Zatvorim sam prozor i izvršim naređenje.

Jasno da nije očekivao babu od sto godna da se mlati po takvom vremenu – valjda sve babe sede kod kuće i štrikaju natikače? Ili prave gomboce?

Znam ja to. Ali, da ih tamo negde, gde uče te svoje škole, na nauče osnovama korektne komunikacije, to mi ostaje nejasno.

Neko poštovanje, možda?

‘Dobro veče. Rutinska kontrola. Da li ste nešto pili? Molim Vas dajte mi vozačku dozvolu, ličnu kartu. Hvala…. Izvolite…. Želim Vam prijatnu vožnju. Laku noć. Laku dan.’

 

U redu je. Znam da neću dobiti odgovore na ova pitanja.

I shodno tome, duvamo. Ili smo već izduvali, nemam pojma.

 

 

Advertisements