U proteklih sedam godina, imala sam vremena da se dobro izbirikam, zahvaljujući poslovično preciznom i ažurnom srpskom pravosuđu, nadaleko poznatom po efikasnosti, je li, kao i krepanoj Justiciji čije se poluvreme raspadanja u Srbiji meri desetinama godina. Baš sam, eto, juče pohodila Viši sud u Timočkoj – jer se beogradska Palata (ne)pravde renovira. Rešili su, izgleda, da nam popločaju put do pravde, šta li? Ili da samo malo oplaknu pare? Ne bih da bacam ljagu na našu brižnu otadžbinu i još brižniju političku elitu, pa molim da ovo ne uđe u zapisnik.

mladi-pravosudje

Preuzeto sa Politike Online.

 

Do svoje pedesete nisam baš mnogo pajala po sudovima, osim par puta kod sudije za prekršaje – šoferska je tuga pregolema.

Ali zato sam, u poslednjih sedam godina, sve nadoknadila (pobrinuli se neki loši ljudi o kojima neću ovom prilikom), pa sam se baš i uveštila u svim rolama: kao tužilja, kao tužena, kao svedok, u krivičnim, u parničnim postupcima – ne znam ima li još koja fela? Praksu sam sticala po svim sudovima, istine radi: osnovni (komada dva), viši (komada jedan), apelacioni (komada jedan), a u najavi je i specijalni sud.

Ih, lako mi je sad, kad sam navežbana – navežbali me zlotvori, crkli dabogda!

Imala sam, blago meni, vremena da se dobro izbirikam, zahvaljujući poslovično preciznom i ažurnom srpskom pravosuđu, nadaleko poznatom po efikasnosti, je li, kao i krepanoj Justiciji čije se poluvreme raspadanja u Srbiji meri desetinama godina.

Baš sam, eto, juče pohodila Viši sud u Timočkoj – jer se beogradska Palata (ne)pravde renovira.

Rešili su, izgleda, da nam popločaju put do pravde, šta li? Ili da samo plaknu pare? Ne bih da bacam ljagu na našu brižnu otadžbinu i još brižniju političku elitu, pa molim da ovo ne uđe u zapisnik.

Dakle, bila sam svedok koji zna šta sudija pita i koji se korektno i istinito izjašnjava na okolnosti, za razliku od onomad, kad sam u ulozi tužilje, imala prilike da od svedoka slušam: ‘ne znam’, ‘nije mi poznato’, ‘nisam u toku’ i slične laži i nebuloze, jer je i ona, pored tuženog, odnosno mog poslodavca, bila akter okolnosti na koje se izjašnjavala. Da ne govorim o tome koliko me je bilo sramota na njen red! Rećiću samo da je bila pozvana od strane tuženog – pa kako, rođo, zoveš za svedoka nekog ko pojma nema o događajima?! Da li je ovo nonsens? Ili, ipak, nije?

Neka mi ne bude zameren izostanak rodne ravnopravnosti u imenici ‘svedok’.Ja sam starovremska žena kojoj na diplomi, doduše sa državnog Univerziteta, što i nije neka prednost u današnje vreme, piše ‘diplomirani politikolog’, a ne ‘diplomirana politikološkinja’, ili kako već.

Elem, nacrtam se u sud u tačno određeno vreme, zasednem na onu klupu što datira iz  perioda između dva svetska rata – tvrda, čamova, tvrđa biti ne može ni u samici, mislim se, pa zabludim  pogledom u viseći sat, očekujući da početak ročišta kasni bar pola sata, što je uobičajena pojava na koju smo naviknuti mi, koji se smucamo po prašnjavim sudskim hodnicima, čekajući tu pravdu, potpuno nesvesni da smo svi Beketovi junaci i da ni taj naš Godo koga čekamo, neće doći. Nikada. Ili skoro nikada.

Niko se ne buni zbog čekanja. Ni stranke, ni punomoćnici. Našteluješ ventile, ćutiš i čekaš, jer naopako da pitaš kad će tvoj red! Sudija se iskrlješti u one koji se drznu da uđu i pitaju, pa bolje da se momentalno dezintegrišeš, nego da posle uđeš u sudnicu, tako obeležen nerazumevanjem ozbiljnosti deljenja pravde!

Ni o nezavisnosti sudstva, kao treće poluge vlasti, pored zakonodavne i izvršne, neću ovom prilikom. Zato.

Kad, ne lezi vraže, u devet sati, čujem preko razglasa, na moje i zaprepašćenje svih u slučaju u kome sam svedok, kako nas poziva melodičan glas u sudnicu broj taj i taj! Zgranuta ulazim sa svima koji su po tom pitanju, na tom mestu, u to vreme pozvani.

Očekujem da za stolom, značajno podignutim kako bi se, valjda, i tuženi i oni koji tuže i svedoci i svi koji uđu u sudnicu, osećali manje vrednim, sedi neka klimakterična i histerična, kratkovida ili dalekovida – svakako sa značajnom dioptrijom ili nekom drugom falinkom, tankousta, besna i tesna, nadobudna, arogantna, etc. gospođa. Zatrpana predmetima do plafona, dabome. A kako bi, inače, demonstrirala sopstvenu bitnost?

Spotaknem se povremeno na te stereotipe, potkradu mi se možda baš zato što ih ne podnosim.

Pogled mi se zaustavlja na lepoj, crnokosoj ženi u kasnim tridesetim ili ranim četrdesetim godinama, koja sedi za praznjikavim stolom. Diskretno našminkana, gusta kosa skupljena u rep, pristojno odevena.

Ispred nje – jedan predmet. Ovaj, naš. I prazan list papira preko koga je grafitna olovka.

A na licu, o bože, sanjam li? – osmeh!

Posle par formalnih rečenica koje je izdiktirala zapisničarki, mene, kao jedinog svedoka, zamoli da izađem.

Imaju Indusi jedno verovanje da je prvi utisak jedini pravi. Sve ostalo je posledica raznih okolnosti, ali je taj prvi, najvažniji. Želim da verujem da je tako. I da će tako biti i ovog puta.

Ponovo sam prozvana.

Pitanja se nižu jedno za drugim, odgovaram kratko i koncizno, mada imam neodoljivu želju i potrebu da toj odmerenoj, ljubaznoj i prefinjenoj ženi otvorim dušu i ispričam sve ono što nisam imala prilike nijednom, odnosno nijednoj sudiji za proteklih sedam dugih, predugih godina opasnog življenja, mog.

Nije ni mesto, ni vreme, ni povoda nema za takvo moje istupanje, svesna sam, ali se teško odupirem, jer imam utisak da bi ona, sa malo mojih reči shvatila ne samo suštinu ovog slučaja u kome sudi i koji je deo iste priče, moje, nego i pozadinu svega što me je i tog trenutka dovelo u tu, njenu sudnicu.

Sve vreme sudija stenografiše ono što govorim! Otuda grafitna olovka, dosetim se pametna ja – u nekom periodu svog života, kada sam učila ‘slepo’ kucanje na jednom od narodnih univerziteta, bila sam na par časova stenografije, dovoljno da bih prepoznala kretanje ruke koja stenografiše. Iz tih beleški, a ne oslanjajući se na svoju memoriju, sudija diktira zapisnik. Sa švajcarskom tačnošću. Baš onako kako sam rekla, bez ijedne izmene.

Još jedno bravo za nju.

Korektan odnos prema obema stranama, poneka primedba, uljudna, svrsishodna.

Da pojasnim. Za mene je, kao i za sve normalne ljude, sud neprijatna pojava. Uvek imam nelagodnost kada se nađem ispred sudnice, kada uđem u sudnicu, sama ta atmosfera mi  ne prija. Tokom narečenih sedam godina doživela sam sijaset neprijatnosti, naslušala se laži i zlonamernih insinuacija o sebi, doživela da sudija u krivičnom postupku protiv mog supruga bude optužen za korupciju i zloupotrebu i osuđen zbog toga, gubila sporove zbog nepotizma koga sam se nagledala za ceo život…

I po prvi put sam juče izašla iz sudnice sa prijatnim osećanjem i bez onog grča u stomaku koji se konvertuje u višednevnu migrenu, pa danima ne znam gde je levo.

Ne znam kako će suditi ova žena. I nemam pojma kakva joj je svest i savest. Znam samo da se drastično razlikuje od svih sudija sa kojima sam, silom prilika, bila u vizuelnoverbalnom kontaktu, po svom ophođenju prema strankama i svom odnosu prema poslu.

U tom delu zavređuje moje poštovanje.

I rećiću, ljudski je, da ovo budi izvesnu nadu, zaspalu decenijskim snom, da još ima ljudi koji svojom vedrinom upisuju prijatne trenutke u ukupni životni skor, ma koliko okolnosti bile neprijatne i sumorne.

 

 

 

 

Advertisements