11142331_359025964290746_1654877905_n

USTAJEM SAD I IDEM

Čak u Tibet

Živi lama,

Nema tata,

Nema mama.

Nema žena,

Nema deca,

Jok mu treba

Streptomeca.

Nema sapun,

Nema plakar,

Ne zna najlon,

Ne zna bakar.

Nema šlager,

Nema rok,

Ne zna Prisli,

Bitls jok.

Nema desni,

Nema zubi,

Ne zna pasta

Pa u tubi.

Voli seče

Kad se brije,

Baš ga kosa

Briga nije.

Ne zna šljoka

Kao neko,

Nema bonton,

Pije mleko.

Ne zna šta je

Klozmetika,

Nema kola

Da se slika.

Nema štampa

I te stvari,

Nepotrošac

To je stari.

Taj sebičnjak

Samo drema,

Nema pojam

Ništa nema.

Zato, zarez,

Kažem svim,

Idem nađem

Družim s njim.

Ogden Neš – prevod Dragoslav Andrić

(Povodom teksta Duška Velkovskog: DIREKTNA DEMOKRATIJA KAO NEPOSREDNA VLADAVINA GRAĐANA! STVARNA I SUŠTINSKA PROMENA SISTEMA A NE KOZMETIČKA http://www.globalmediaplanet.info/direktna-demokratija-kao-neposredna-vladavina-gradana/)

Pobornik sam neposredne ili poluposredne demokratije, i saglasna sa tezom koju je autor izneo. Ali, da se zadržimo kod potrebe da se svi do jednog – ovi, sadašnji – skinu sa vlasti. Na koji način i sa kojim narodom? To je pitanje.

Kada se 2000. skupila kritična masa i kada se poslednji put na ovim prostorima ‘dogodio narod’, poznato je šta je usledilo. Pljačka i otimačina neviđenih razmera. I pored brljotina koje su i pre toga pravili, uspeli su da se nametnu sa svojim idejama koje uopšte nisu bile loše. Naprotiv. Loše je bilo njihovo nesprovođenje i odustajanje od istih zarad ličnih koristi. Demokratskih. Predstavničko demokratskih, preciznije rečeno.

Nije to tako davno bilo, mnogi od nas su učestvovali u tim događajima, više ili manje aktivno.

Nažalost, lustracija je u potpunosti izostala i danas imamo ovo što imamo – diktaturu. Da ne pominjem kulturalnu i subkulturalnu eroziju, površno obrazovanje, po narod lošu medijsku politiku koja promoviše neke nove ‘vrednosti’ i do bizarnosti dovodi nekad progresivno, relativno obrazovano i otvoreno društvo.

Procenat nepismenih i funkcionalno pismenih ljudi u Srbiji je ogroman, nedopustivo ogroman. I kako bi u tom slučaju teklo vaspostavljanje neposredne demokratije u datim  uslovima i na ovom nivou društvene svesti? Ni zamisliti se ne može koliko je nemoguće, u takvim oklnostima, dodati tu i užasan stepen siromaštva našeg naroda – iskoristiti prednosti novih tehnologija u svrhu vršenja vlasti od strane naroda, neposredno?

Kako?

Mi čak ni u jednoj ovećoj zgradi na Novom Beogradu ne bismo uspeli da sprovedemo osnovne elemente građanske neposlušnosti, a kamoli šta više! Vojsku imamo u tragovima. Policija štiti režim. Narod ćuti, u strahu da može biti samo gore, nikako bolje od ovoga što sada imamo.

Ne vidim na koji način se ovaj narod može trgnuti iz letargije i uzeti stvar (čitaj: svoj život i golu egzistenciju) u svoje ruke.

Možda neko dobije neku ideju, šta znam?

Ako je narod, generalno, odustao od sebe, kao što mi se čini da jeste, uvek bi se mogao naći neki pojedinac koji bi, nekom svojom idejom, nekim svojim činjenjem, bio pokretač, inicijalna kapisla, nešto.

Ili ništa?

Advertisements