Izbrojah te dve autobuske stanice, stanem sa strane u osmatračku pozituru – ne vidim ni belu kuću, ni bilo kakvu oznaku da igde u okolini postoji pošta. Kao za pakost, u to prohladno prepodne, nigde žive duše, nemam koga da pitam. Izađem iz auta, uputim se preko puta u vulkanizersku radnju da pitam gde je ta bela kuća u kojoj se sadrži pošta.

Ljubazan majstor, zamazan od glave do pete, smeje se naglas i kaže:

– Evo, tu odma’ iza moje radnje.

Uočljivo, nema šta.

 

b

Preuzeto sa Interneta.

Pod, do kraja nerazjašnjenim okolnostima, izgubim ličnu kartu i krenem u proceduru pribavljanja nove.

Naravno, prva destinacija – šalteruše u prvoj ispostavi MUP.

Uzmem potrebne obrasce, napišem izjavu, više u pretpostavkama, kako sam, gde, na koji način i kada izgubila taj dokument, dobijem usput uputstvo da idem u poštu koja je „dve autobuske stanice odavde, pa levo, uzbrdo, u jednoj beloj kući.“ (?!)

– Zar ne mogu ovde da uplatim te takse?

– A je l’ Vi vidite ovde neki šalter na kome može da se uplati, gospođo?“

Ona bi da se svađa.

– Vidim šalter na kome piše POPUNJAVANJE OBRAZACA i za kojim niko ne sedi, kažem uljudno.

– Pa, kako da sedim tamo, kad sedim ovde? Svašta.

Uzmem te nesrećne uplatnice kojima se popunjava budžet mile mi i drage otadžbine, sednem u auto i krenem u potragu za poštom.

Ljudi moji. Pa, nas treba zaprašiti odozgo nekim čudima, da nas nestane, kad smo nesvet.

Izbrojah te dve autobuske stanice, stanem sa strane u osmatračku pozituru – ne vidim ni belu kuću, ni bilo kakvu oznaku da igde u okolini postoji pošta. Kao za pakost, u to prohladno prepodne, nigde žive duše, nemam koga da pitam. Izađem iz auta, uputim se preko puta u vulkanizersku radnju da pitam gde je ta bela kuća u kojoj se sadrži pošta.

Ljubazan majstor, zamazan od glave do pete, smeje se naglas i kaže:

– Evo, tu odma’ iza moje radnje.

Uočljivo, nema šta.

Uzak puteljak, uzbrdo, sve kao iz deskripcije umilne šalteruše.

Uspentram se, vidim vrata, nisam baš toliko obnevidela, vidim i neke ljude unutra, ali vrata ne mogu da otvorim. Gledam da l’ je GURAJ ili VUCI, kao iz pesme Ogdena Neša koji kaže kako redovno gura vrata na kojima piše VUCI i vuče besomučno vrata na kojima piše GURAJ – džaba. Ni jedno, ni drugo ne pomaže.

U neko doba, dežurna, dokona baba sera iz kraja, ili šta je već, dogega se do mene i kaže:

– Ta su ti vrata zaključana. Eno tamo je ulaz.

Preskočim žardinjeru, zamalo nagazim na domaće kuče koje se izvalilo tik uz žardinjeru sa druge strane i sunča se, ne bih li se konačno dokopala pošte!

Oposlim sve kod jedne divne, mlade žene koja ni po čemu ne pripada tom bespuću i beznađu, ni toj pošti koje nema ni na jednoj mapi, a sumnjam da je ima i na novijim topografskim kartama. Sve anonimno i sivo – osim njenog osmeha. Gde zaluta, dete,  u ovu bestragiju, mislim se.

Vraćam se ponovo kod meni suđene nadžak-šalteruše da predam sve što mi je dala, overeno pečatom pošte.

U međuvremenu se napravio red.

Pitam čekače da li bih mogla samo da uđem i predam papire.

Nemaju ništa protiv. Fini svet.

Ali….

Moja radost ne potraja!

– Ne može, gospođo, preko reda – iskezila se moja suđaja – čekajte iza žute linije.

Došlo mi da je zadavim, onako, preko reda.

Šta ću, vratim se na kraj reda. Čekam. Ćutim.

Jedan stariji gospodin, rekla bih da je zemljoradnik po žuljevitim rukama, ustade i krenu od jednog do drugog u redu – vidim da se neki međusobno poznaju, sa molbom da me puste preko reda, „da žena ne čeka, imamo mi više vremena, vidi se da žuri, a i samo da preda papire.“ Slože se svi i tako se ja nacrtam mečki na rupu.

Besnim pokretom je izotimala papire iz moje ruke, zamalo ih nije pocepala.

– Nikad se ovaj narod neće naučiti redu, nikad. Sad ja moram da prelazim sa šaltera na šalter, zato što se gospođi žuri…. Svašta.

Mrmlja ona to sebi u bradu, dok razmatra tri, ej, tri uplatnice i pomno čita moju, gorepomenutu izjavu.

– Uđite u kabinu da Vas slikam. Podignite bradu. Ne toliko. Spustite malo. Iskrivljena Vam je glava. Ispravite. Ne na levu, na desnu stranu. Malo napred. Ne tako. Naslonite se na zid. Pa sad napred. Nemojte da se približavate toliko. O, Bože. E tako. Pogled u aparat. Pet sekundi ne trepćite. Dobro. Valjda će ispasti kako treba…..

Mislim se, ispašće tako da se može komotno plasirati na Interpolovu poternicu, jer tako ispadnem i kad me normalni slikaju. Pogotovo za dokumenta. I onda godinama gledam tu nesrećnu sliku od koje mi pripadne gorušica svaki put kad je vidim. Ali, dobro sad. Nije to tema.

– Jeste čipovani?

– Molim?!?

– Je l’ Vam je lična karta bila sa čipom? (Prevrće očima na moje glupavo čuđenje.)

– Nisam čipovana. Lična karta je bila sa čipom.

– Ha ha ha. Ja to da skratim….

Mislim se, kako bih te skratila za glavu, a najmanje za jezik, svesna nisi.

– Je l’ hitno?

– Šta?

– Pa, je l’ Vam hitna lična karta?

– Nije.

– Dobro, napisaću da je hitno, jer ste čipovani.

(Ja, lude žene, boktevido.)

Dade mi potvrdu umesto lične karte i još jedan papir koji nisam ni zagledala -neko rešenje za oglašavanje nevežećih dokumenata i otpusti me sa šaltera.

– Dođite u sredu, biće gotovo.

– Hvala, kažem uz neki, kao, osmeh.

– Sledeći, arlaukne šalteruša i ja, brže bolje, odstupim od ludače.

Zahvalim se svima koji su bili ljubazni da me puste preko reda, posebno gospodinu koji mi je to preko veze izboksovao.

Juče sam podigla ličnu kartu.

Očajna što se šalteruša promenila.

A baš sam bila više nego raspoložena da se pozabavim njome….

Eto, ne da mi se.

 

19.05.2016. negde u beogradskoj rurali

Advertisements