30466-16_4929_850x850

Извор: ало.рс

 

Не могу да се сетим, а и џаба ми је, колико сам дреждала испред Владе Републике Србије, са још стотинак – од преко 20.000 кредитних дужника колико их има у нашој нам отаџбини, смрзавајући се и трпећи понижења којима су нас излагали Владини службеници из обезбеђења кроз мегафоне, са врха степеница:

– Тишина, бре! Шта се дерете? Утишај то озвучење! Је л’ чујеш ти тамо, ди џеј? ‘Ајде, разлаз!

То понижење се може мерити само са равнодушношћу са којом су београдски возачи свакодневно пролазили поред скупа на углу Немањине и Кнеза Милоша, коме су месецима присуствовале и мајке са бебама у колицима, старци и инвалиди, поред нас осталих, у кондицији за вишесатно стајање на протестима. Није то увек ни била равнодушност – чешће је био бес и негодовање због затварања те раскрснице, када би се, евентуално, скупио већи број франачких робова.

У парку преко пута зграде Владе, било је на десетине шатора (и усред зиме!), са којима су се пролазници – спрдали.

Каква солидарност?! Какво прикључивање?! А и зашто би узимали учешћа пролазници, када се ту нису нацртали сви кредитни дужници – па, ваљда је нама  најбитније да власт реши проблем франка и кредита генерално, као што је то решено у Аустрији, Словенији, Хрватској, Црној Гори? Ако дужницима није стало, зашто би се ту окупљали други, кредитима неојађени људи? И ако ми нисмо успели да се договоримо око неплаћања ануитета, зар очекујемо да се неко други о томе договори?

Верујем да је тако сваки возач и сваки пролазник помислио, посматрајући тужни скуп од неколико десетина људи, уместо да нас буде на стотине хиљада – таман онолико колико је кредитима угрожених људи у Србији.

Зашто ово говорим?

Ако економско сиромаштво није довољан повод за окупљање директно угрожених људи, породица у Србији, шта онда јесте?

Шта би пробудило успавано и хибернисано српско грађанство?

Обесправљеност?

Тиранија?

Укидање свих слобода?

И шта од наведеног није на снази?

Ако се не можемо окупити ми, директно угрожени зеленашким каматама на и тако неповољне кредите, реализоване после 2006. године и додатно унакажене курсом швајцарског франка после 2011., који моменат може окупити свеколико српско становништво у борби за бољи живот, за остварење права на рад и човека достојан живот?

Где је подршка просветарима, здравственим радницима?

А где људима којима су бебе украдене и продате у бели свет?

И где смо ми у свему томе?

 

Ајмо сад неки цветић, неки лептирић, да нам данас буде лепше и боље.

Advertisements