– A gde Vam je mlada – pita službeno lice. Mene zaobilazi pogledom i traži mladu. Buduću.

– Tu je, iza mene, kako đe je? Takav je i red da bude iza mene – kaže moj, još uvek nezakoniti i vuče me za ruku da stanem pored njega.

Matičar se izbečio u mene, pa gleda u mladoženju, pa opet u mene i na kraju – prsne u smeh. Što on, što koleginica što sedi preko puta njega. Smeju se oni slatko, smejemo se i mi, a šta ćemo drugo? Najbolje bi nas opisali Iljf i Petrov.

dan mladosti i ludosti

Opština Novi Beograd, maja neke godine.

– Dobar dan, može li se?

– Izvolite – kaže jedan razbarušeni, gleda preko lenonki, sa smeškom. Rasejan pomalo.

Taj smešak je, inače, retka pojava u našim birokratskim strukturama. Čisto da se podsetimo.

– Ja bih htio da zakažem vjenčanje.

– Može. Za koga? To, znate, mora lično….

– Pa, lično. Za mene. I mladu.

Službeno lice klimnu glavom, pa se zagleda u kalendar pred sobom, prevrće po rokovniku, pomno i predano pilji u gust raspored…

– Koji je danas datum? – pita matičar mog budućeg bračnog supružnika.

– 22.

– Aha. Čekaj…. 22. maj….. Pa, može 5. juna. Hmmm, da. Da li odgovara 5. Juni?

– Kakav juni?! A da ne avetaj, časti ti. Ja hoću 25. maja, na Dan mladosti. Viđi tamo u taj tvoj rokovnik može li?

– 25. maja? Hmmmm…. E pa, nažalost, ne može. Sve je popunjeno.

– Kako popunjeno, zar nema baš nijedno mjesto?

– Pa, nema, gospodine. A što Vi toliko žurite?

– Kako što, jadan, pa pobjeć’ će mi mlada! Jedva je ubjedih da pođe za mene!

– A gde je mlada – pita službeno lice. Mene zaobilazi pogledom i traži mladu. Buduću.

– Tu je, iza mene, kako đe je? Takav je i red da bude iza mene – kaže moj, još uvek nezakoniti i vuče me za ruku da stanem pored njega.

Matičar se izbečio u mene, pa gleda u mladoženju, pa opet u mene i na kraju – prsne u smeh. Što on, što koleginica što sedi preko puta njega. Smeju se oni slatko, smejemo se i mi, a šta ćemo drugo? Najbolje bi nas opisali Iljf i Petrov.

Opet se službeno lice zagleda u rokovnik, vidi se, hteo bi čovek da nađe mesto za nas, ali nema, pa nema.

To nam i saopštava:

– Verujte, drage volje, ali zaista nema mesta 25. maja…. Evo, dođite, pogledajte. Gde da vas udenem? Od 11 do 15 sati sve popunjeno, a posle idem na teren, pa do uveče, od restorana do restorana…

– Ču’š, nema mjesta. Viđi, nijesmo ti mi novi u toj stvari. Mi smo ti ponavljači – nema što da čitaš, sve smo ti mi to po jednom već čuli. Samo nas ubači u taj 25, časti ti…

Službeno lice se zacenilo od smeha. Smeje se službeno lice, smeje se koleginica, umalo se nije zagrcnula kafom koju je prinela ustima! Zakašlja se žena, rekoh, neće preteći! Priđem joj s leđa, udarim je par puta da žena dođe sebi.

Matičar gleda mladu u akciji spasavanja, gleda mladoženju, gleda kalendar…. i, šta će siroma’,  kaže:

– Dobro. Evo, 25. maja 2008. godine, zakazano u 12 sati. Već imam venčanje u 12, ali ću ga pomeriti, neka malo kasni, neće biti problema. Dođite malo pre tog vremena, ja ću već biti u sali.

– E svaka ti čast, đe čuo i đe ne čuo! Ljubavi – okreće se mladoženja prema meni, mladi, srećan kao nova godina – vjenčaćemo se na Dan mladosti, da vječno budemo mladi! A volio sam da bude baš na taj dan, e fala ti još jednom, za ovo imaš od mene bocu, šjutra ti je donosim! I Vi, gospođo, i kafu i ‘milku’. Ajd, viđećemo se!

Kao na krilima, spušta se mladoženja stepenicama, ja trčkaram ne bih li ga sustigla i razmišljam – e jeste uporan, malo ko bi u ovakvom poduhvatu uspeo. Ja bih prva odustala, navežbana okolnostima u kojima živim – kad lepo pitaš, lepo te i odbiju.

Skupismo se narečenog dana tačno u podne, kao za obračun kod ‘OK korala’, mi – mladenci, kumovi i moj dragi đever, za tu priliku doputovao iz Podgorice prvim slobodnim letom!

Svečana sala Opštine Novi Beograd.

U 12 sati bivamo prozvani, ulazimo, službeno lice za službenim astalom, sa sve cvećem, ne može da sakrije osmeh. Smeje se čovek, još malo pa naglas. Gleda mladence i ostatak ekipe, pa se valjda setio zakazivanja od onomad – ne može da se uozbilji, a sve bi hteo. Džaba.

Prijatna, opuštena atmosfera.

Opšte generalije što naše, što kumovske.

Čita službeno lice par bitnih stvari, mi klimamo glavama, sve smo razumeli i sve znamo. I sve je to stalo u tri minuta.

Potpisasmo se svo četvoro, ja nagazim mladoženju, valja se, i – gotovo.

Zvanični, sledeći svatovi čekaju ispred sale, muzika trešti, tu su i trubači,

Ispred Opštine napravimo par fotki, bidermajer bacim đeveru, jer jedini od prisutnih nije oženjen – još se oženio nije, slabo dejstvo tog cveća, majku mu. Ali, ima izgleda, ima… Zadrška je tehničke prirode.

I tako, na današnji dan smo venčani. Srećna nam godišnjica bračnog supružništva!

Baš na Dan mladosti, uvek mladi duhom, o ostalim vidovima mladosti da ne talasam… da ne pokvarim nepodnošljivu lakoću bračnog nam života.

Advertisements