Ko sam ja sebi?

 

Već vidim kako ulazim u prodavnicu pozamanterije, kupujem dve kile tanjeg konca i odgovarajuću heklicu, e da bih ovde, u kancelariji koju delim sama sa sobom, a u nedostatku posla – mobing sa sindromom ’praznog stola’, za neupućene – isheklala u nekom narednom dvomesečju stolnjak za trpezarijski astal, dimenzija metar ipo sa dva, a odmah zatim i zavese sa istom mustrom, da upotpunim alt dojč enterijer. Uz to, svakako, par miljea i šustikle – za toplinu doma, je li.

 

Preuzeto sa interneta.

Da sam pisac po vokaciji, talentu, čemu već, pisala bih svakodnevno. Disciplinovano. Deset sati dnevno, bar. Tako rade ozbiljni ljudi i pretendenti na zanimanje: pisac. Ja tu nešto izbrljavim povremeno, ponesena nekim trenutkom, nekom rečju, rečenicom – nečijom, ne uvek sopstvenom mišlju, nekim prizorom, nekom pojavom, nekom mukom, nekom radošću, nekim sećanjem – što na prošlost, što na budućnost. Nego, eto, mlatim po društvenim mrežama, tu i tamo napišem nešto smisleno ili besmisleno na blogu. Napisala sam čak i knjigu, omaž svom korenju i ljudima koji su obeležili moj život. Neka sam. Svaka rečenica je autobiografskog karaktera (i koga to, uopšte, zanima?).

Sa tim u vezi, pre neku noć čistim višnje, umazana od glave do pete i više slušam nego što gledam Agape – jedinu emisiju na nekad omiljenom, sada omraženom Studiju B. Elem, u to gluvo doba, na ruralnoj podavalskoj destinaciji, u Beogradu pored Kumodraža, pažnju mi privuče jedan fini bariton. Odmah sam znala da pripada sveštenom licu. Samo oni imaju onaj didaktično-poučni ton kojeg baš i nisam ljubitelj. Pravoslavni američki popa, vojvođanske provinijanse – bar smo isti genotip, pomislim.

Zanemariću verski koncept pomenute emisije, zanemariću čak i duhovni segment i zadržaću se na sociološko-psihološkom aspektu intervjua zbog koga, evo, razmišljam na zadatu temu: ko sam ja sebi i svetu oko sebe?

Lagani, fini razgovor teče između domaćina i gosta, teme iz života i okoline i, neizbežna priča o internetu i društvenim mrežama.

Ima li koristi od društvenih mreža? Ima. Nabrajaju obojica.

Pre svega, informacije.

A šta sa informacijama, ako se ne pretaču u znanje, a šta sa znanjem, ako ne evoluira u mudrost?

Ima li štete od drštvenih mreža? Ima. Nabrajaju, takođe.

Kada virtuelni svet zameni realni, šta se sve dešava i koje su pogubne posledice.

Trpi porodica, okruženje, trpi društvo, država. Jer, pojedinac se udaljuje od realnih odnosa, od realnih ljudi, od realnog pogleda oči u oči, od gestikulacija koje su sastavni deo realne komunikacije, komunikacije uživo.

I zavisnost.

E, tu sam se već potpuno probudila iz višanja i koštica.

Slušam pametne ljude šta zbore, pa se, kao i svaki donekle osvešćen čovek, pronađem u svim fazama ove boleštine za koju gost tvrdi da je – neizlečiva. Gora od svih drugih vidova zavisnosti. Ajao. Bože mili, kud sam zašla!

Vrtim u svesti film o sebi i svom bivstvovanju po fejsbuku, tviteru i ostalim virtuelnim destinacijama na kojima okapavam godinama! Koliko je to sati, koliko dana, koliko meseci, koliko godina!

Godina koje su pojeli skakavci, što reče Pekić.

Ono, istine radi, provodim ja neko vreme u pisanju, evo, kao i u ovom trenutku, u čitanju – kao otoič, na primer, skuvam nešto, properem tu i tamo, očistim kuću od prašine – nisam previše revnosna u toj delatnosti, istine radi. (Ta prašina mi je, nekako posebno, specijalno odvratna pojava. Mrzim kad radim uzaludan posao. A borba protiv nje, sa sve krpama, četkama, džogerima, vodom, hemikalijama – uzaludna je, jer ona pristiže i pristiže i pristiže… ne znam više odakle!)

A kada sam se posledji put videla sa prijateljima, realnim, u realnom životu?

Skoro, pre par dana.

Da li bih želela češće da se viđam sa prijateljima? Ne, ne bih.

Kada sam prošetala poslednji put? Ne sećam se. A trebalo bi…

Cunjala po prodavnicama? Ne pamtim, jer to nikada nisam volela. Čak ni pre pojave interneta u mom životu.

Jesam li skoro nešto naštrikala? Klot, frket? Ne, nisam. I ono što jesam, stoji po ormanima i skuplja onu prašinu iz jednog od prethodnih pasusa.

Šta je to što bih mogla da radim, da ne provodim vreme na društvenim mrežama, na internetu generalno?

Eto, nisam pametna.

I kada je moj boravak na internetu uzeo ozbiljnije razmere koje sežu do zavisnosti, ako sam zavisnik?

Da li, u tom slučaju, i svi oni sa kojima sam na vezi, internetskoj, dabome, imaju epitet ’zavisnika’? Mogu li da uspostavim kontrolu nad vremenom koje provodim na internetu, najčešće na pomenutim društvenim mrežama? Kakva je moja korist od statusa, komentara, tvitova koje pišem? A kakvu imaju moji sapatnici od čitanja i komentarisanja istih? Hoćemo li biti pametniji, mudriji dok se uzajamno lajkujemo, jedni drugima divimo ili jedni druge osporavamo?

Već vidim kako ulazim u prodavnicu pozamanterije, kupujem dve kile tanjeg konca i odgovarajuću heklicu, e da bih ovde, u kancelariji koju delim sama sa sobom, a u nedostatku posla – mobing sa sindromom ’praznog stola’, za neupućene – isheklala u nekom narednom dvomesečju stolnjak za trpezarijski astal, dimenzija metar ipo sa dva, a odmah zatim i zavese sa istom mustrom, da upotpunim alt dojč enterijer. Uz to, svakako, par miljea i šustikle – za toplinu doma, je li.

Čim to oposlim, sa nesmanjenim žarom se bacam na beli vez sa ažurom, kad već nisam talentovana za goblene koji bi mi, takođe, dobrodošli u cilju popunjavanja vremena koje neću provoditi na internetu, kao i tapaciranju zidova koji vape za ukrasima te vrste. Zatim sledi štrikanje džempera i podštrikavanje natikača, što mi, isto tako, nije potrebno.

Za putovanje u Boliviju i tako nemam para, pa onda zašto da lapim po internetu, kada to vreme mogu da upotrebim u, recimo, tračeraju i ispijanju kafa po komšiluku (koji, doduše, ne poznajem, ali je i to posledica mog predugog i izlišnog glupiranja po internetu)? Što mi teško?

S obzirom da zemlju ne volim ni u saksijama, čak i da imam baštu koju bi trebalo da riljam, kopam, grabuljam, sejem i sadim koješta korisno, podrazumeva se,  a sve u smislu provođenja vremena na bolji način od ovog, arpadžik nije moja opcija, zaista.

Evo, izvinjavam se i popi i voditelju emisije Agape što, kao jedan, skoro osvedočeni zavisnik od interneta, ne mogu da se bavim nekom od navedenih akcija – iz pobrojanih razloga.

Svešteno lice koje je, dok sam bila zatrackana višnjama, poprilično zadiralo u psihologiju i psihopatologiju internetske zavisnosti, nije uzelo u obzir notornu činjenicu da su bolesti zavisnosti posledica, a ne uzrok i da, ako se želi zdravo društvo, internet nije ni početak ni kraj ludila koje vlada planetom.

Evo, učiniću jedan iskorak iz sebe i svoje potencijalne zavisnosti, a sve u cilju svog mentalnog zdravlja, pa ću smanjiti svoje bitisanje na društvenim mrežama.

Valjda ću tada biti srećnija, pametnija i svima oko sebe korisnija? Jer, ja sam sebi – ja. A i okolini, rekla bih.