Neka padne bar vožnju, kad već nije na testovima!

Kasne sedamdesete. Već sam par godina u Beogradu, već sam odslušala prvu godinu na fakultetu, ali bih vozački ispit, ipak, da polažem u zavičaju. Ne toliko zbog zavičaja kao takvog, nego više zbog jake veze koju imam u auto-školi. Naime, moj ujak Bata je tamo instruktor vožnje.

Računam, lako ću ja to.

Slika preuzeta sa Interneta.

 

Nisam nikad bila od onih što sve znaju, sve hoće, sve mogu. Niti sam volela da budem mirođija u svakoj čorbi. A ni da se trpam gde mi nije mesto – ko krpa u dupe, što kažu Sremci. Ali, ispostavilo se da, iako me nije preterano ni zanimalo, ni privlačilo, moram da naučim da vozim. Civilizacijski momenat.

Kasne sedamdesete. Već sam par godina u Beogradu, već sam odslušala prvu godinu na fakultetu, ali bih vozački ispit, ipak, da polažem u zavičaju. Ne toliko zbog zavičaja kao takvog, nego više zbog jake veze koju imam u auto-školi. Naime, moj ujak Bata je tamo instruktor vožnje.

Računam, lako ću ja to.

Obavim preliminarne dogovore sa njim koji je samo par godina stariji od mene, pa mu nekako i ne priliči titula ‘ujak’. Više ga doživljavam kao starijeg brata.

Autoritativan, oduvek. A tek sad, kad je u funkciji!

Dogovorimo se za početak upisa, zgodno bi bilo da bude dok je on na godišnjem odmoru, da možemo više da vozimo.

Srećna ja kao nova godina, zviždućem po kući, jedva čekam da počnemo!

Narečenog dana, evo Bate. Doneo mi neku knjižicu i dao u zadatak da je pročitam i što više iz nje zapamtim.

– Valjaće ti – kaže službeno.

Gledam, knjiga tanka, pa kad sam je uporedila sa Opštom sociologijom što sam je onomad polagala, učinila mi se kao dečja pesmica. Da, ali malo sutra. Dao mi Zakon o bezbednosti saobraćaja! Kao da učiš telefonski imenik napamet!

– Pa, šta je ovo? – pitam i ja ozbiljno i službeno.

– To što vidiš.

– A gde su testovi, kako da vežbam? – pitam naivno.

– Samo ti uči ovo što sam ti dao. Posle ćemo testove i sličice, ne sekiraj se – smeška se moj guru.

Početak baš i ne obećava.

– Jesi se spremila? Da krenemo?

Prilazimo ‘jugiću’, Bata ode na desnu stranu. Seda na mesto suvozača, proverava duple komande. Ja stojim i čekam da izađe, kako bih se smestila.

– Ulazi, šta čekaš?

– Gde da ulazim?

– Šta je tebi, Jasna? Šta si se ukipila? Ulazi u auto, da krenemo.

Gde da krenem, jadna mi majka?! Ja očekujem neki trenažer, neki poligon, nešto.

Nešto.

Ni slučajno ne očekujem ovo: da sednem na mesto vozača i da vozim!

Bože, da li je on normalan?! Pa, kako da vozim, kad ne umem?

– Slušaj, ostavio sam majstore da mi izlivaju ploču na kući. Nemam vremena da se ovde ubeđujem s tobom. ‘Oćeš ti da voziš, il’ tu da mi stojiš tako preneražena? M?

Šta ću, uđem. Zatvorim vrata, srce mi udara u grlu, adrenalin se izlučio u većim količinama – samo što me ne udari kap!

– Evo ti ključ, stavi ga u kontakt bravu, ovde, vidiš? Okreni blago u desnu stranu.

Sve ja tako, po uputstvu, a u ušima mi zuji, samo razmišljam kako ću se stropoštati niz onu nizbrdicu i kako neću umeti da ukočim! E pa, ljudi moji, šta me snađe!

Do tog trenutka nisam nikada sela na mesto vozača, a kamoli vozila. Sasvim drugačiji osećaj, nego kada neko drugi vozi. Neprepričljivo.

– E sad vidi. Levom nogom pritiskaš jednu papučicu. To se zove kvačilo, ili kuplung. I tu papučicu pritiskaš kada hoćeš da ubaciš u brzinu, odnosno svaki put kada menjaš brzinu. Jesi razumela? Stisni tu papučicu. Tako. Bravo. Desnom nogom komanduješ kočnicom i gasom. Pogledaj dole. Između kvačila i gasa je kočnica. Papučica za gas je skroz desno. Vidiš da je u obliku stopala. Je l’ vidiš?

– Vidim – kažem smerno.

I stvarno vidim. Pritiskam ih naizmenično, sve kako Bata kaže.

– Dobro. To smo naučili.

To smo – šta?! Naučili? Kako da ne. Ma, idi. Sad ću da izađem napolje, da zalupim ta vrata, pa neka vozi ko mora. Ja, vala, ne moram. Kao da ću biti jedina što ne ume da vozi. Pih, čudna mi čuda. Ima autobusa, ima taksija, molim lepo.

– Bato, ja…

– Ćuti i slušaj. Ovo je menjač. Brzine idu u ‘H’. Sad je u leru. Prva je iz lera na gore, u levu stranu. Druga je pravo dole, treća na gore desno, četvrta pravo dole. Dobro, sad to nije važno. Posle ćemo. I, kada hoćemo da krenemo, uradiš šta?

– Pa ubacim u prvu brzinu, valjda?

– Ubaci.

Krrrkrrr.

– A kvačilo? Jesam ti rek’o da stisneš kvačilo kad ubacuješ u brzinu i kad menjaš brzine? Kad si pre zaboravila?!

– Pa, vidiš da ne umem ja ovo. ‘Ajde, pa ćemo drugi dan. Tu sam ja, pa ti dođi…

– Ma, da. Važi. Ali, juče. Sedi tu i slušaj šta govorim. Stisni kvačilo. Do kraja. Drži tako nogu. Sad ubaci u prvu. Jesi gurnula do kraja menjač? Jesi? ‘Ajd sad polako otpuštaj kvačilo. Nemoj naglo, ugasiće ti se auto. Lagano.

E ovde mi je pomogla majkina ‘gricner’ šivaća mašina. Jeste da sam dva puta proštepala kažiprst, ali sam bar naučila da šijem ravan štep na toj prastaroj, mehaničkoj mašini, gde je važno naučiti ravnomerno pritiskanje donje papuče koja pokreće mašinu.

Kako sam počela da otpuštam kvačilo, auto krenuo! Ja se oduzela!

– Jao, Bato, pa ja sam krenula! Šta ću sad??? Jao, gde se koči? Pa vidi, odosmo… Ima da izginemo!

– Stisni kvačilo ponovo i iz prve prebaci u drugu. Pravo dole, znaš kako sam ti rek’o.

– Pa idem pravo dole, jaoooo, gde je kočnica? Koči, udariću u banderu!

– Samo ti dodaj malo gasa, ne sekiraj se za banderu. Ja sam tu. E sad, skloni nogu sa gasa, prikoči. Malo, ne tako naglo. I motaj volan u desno. Desno, Jasna, jesi ti pismena, desno, ne levo!

Stropoštasmo se niz tu laganu nizbrdicu koja je meni izgledala kao da se spuštam sa Mon Blana u najmanju ruku. Sad je bar ravno ispred nas. Odahnula sam – mokra od znoja, ruke lepljive stežu volan kao da će pobeći, srce i dalje udara, doduše slabije nego kad sam sela u auto, ali opet – gruva.

– Stani – kaže moj uja.

Stanem. Pritiskam i kvačilo i kočnicu i ručicu menjača.

Samo što ne zagrlim i retrovizor usput.

– Izbaci iz brzine. Tako. U ler. Mrdni menjač levo-desno. Dobro. Potrefila si ler. Slušaj me sad dobro. Nema razloga da se bojiš. Ja imam duple komande. Vidiš? Nećemo izginuti, samo me slušaj šta ti govorim i ne boj se. Evo ti malo vode, sva si bela k’o kreč. ‘Ajmo do ‘Dunavske terase’ polako, pa ćemo tamo piti kafu.

Kako smo mi uopšte stigli na odredište, nemam pojma. Važno, stigli smo. I popili kafu, toga se odlično sećam. Kada smo iz bašte restorana ponovo krenuli u auto, ja više nisam imala straha. Ni u tragovima. Valjda je to poverenje koje sam imala u mog Batu, učinilo svoje.

Posle par dana tokom kojih smo već ozbiljno vozili, negde na pola puta od Stare Pazove do Starih Banovaca, baš posle nadvožnjaka koji vodi preko autoputa Beograd – Novi Sad, u finoj, laganoj, opuštenoj atmosferi, uz poneku šalu i smeh, pita mene moj instruktor:

– Jasna, koji smo znak prošli malopre?

Ja usporim, pokušavam da se setim, ali – nema šanse. Naprežem mozak, trudim se, prizivam periferni vid u pomoć. Džaba.

– Ne znam – kažem.

Bata se smeška, a vidim, nije mu baš pravo što o tome nisam vodila računa, iako mi je stalno skretao pažnju.

– Ne znaš? Dobro. Pa, idi onda, pogledaj.

Ja krenem da ubacim u rikverc, kad će on meni:

– Pusti menjač, ostavi ga u leru. Izađi iz auta, idi peške.

– Peške?! Pa, jesi ti normalan? To je najmanje trista metara!!! Po ovakvom suncu? Ma, idi, bre. Ne pada mi na pamet.

– Dobro. Ne moraš. Završavamo. Znaš gde ti je kuća odavde. Izvoli, kreni kući slobodno. I da znaš, sa obukom smo završili. Zdravo.

Gledam svog ujaka i ne verujem ni ušima, ni očima! Pa, ovaj bi stvarno bio u stanju da me pusti da idem kući peške, u sred podneva, u sred jula meseca, u sred ove pustoline!

E, ludog čoveka, bokte video!

Šta ću, nemam kud.

Krenem unazad, da vidim koji je to znak tako bitan u mom životu.

Vratim se posle dobrih petnaest, dvadeset minuta, sva ušmurana, sa pečatima po licu – oduvek mi tako reaguje koža na jako sunce, pa izdeklamujem:

– Put sa pravom prvenstva, ako ti je to baš toliko bilo važno.

Gleda mene moj ujak, smeška se, a nije mu do smeha – lepo se vidi, i njemu je vrućina, i njemu je svega preko glave, zida čovek kuću, majstori orcaju kako stignu kad nema gazde, dok se on ovde zamajava sa neozbiljnom sestričinom.

– Prvo, ja znam koji znak tu stoji. Drugo, meni nije bitno, bitno je tebi, jer ti voziš. Treće, ulazi i kreni, da ne kolabiraš na tom suncu. I četvrto, zapamti: saobraćajne znake moraš da gledaš, jer je to veoma važno. I nemoj da se joguniš, nego slušaj šta ti govorim. Jesi me razumela? ‘Ajde. Kreni…

 

***

Posle dvadesetak dana, položila sam testove bez greške.

Nije bilo sumnje da će tako biti, jer me je moj ujak preslišavao usput, dok smo vozili, odnosno dok sam ja vozila, a on kontrolisao šta i kako radim. Za te tri nedelje, naučila sam skoro napamet Zakon o bezbednosti saobraćaja! I danas pamtim neke odredbe, baš onako kako je bilo napisano.

Vožnju sam položila iz prvog puta, a komisija valjda nikada do tada nije doživela da od instruktora čuje ovakvu rečenicu u vezi kandidata:

– Vidi, Bane, ovo je moja sestričina. Nemoj da te đavo nosi da je pustiš, ako nešto zabrlja. Jesi čuo? I ti, Sreto. Obavezno neka vozi prema Inđiji, na onaj nadvožnjak i neka krene pod ručnom, tu mi nešto nije baš bila sigurna. A bitno mi je, zato što živi u Beogradu gde je sve uzbrdo i nizbrdo, pa da se ne zakuca u nekog…

Ljudi ga gledaju kao da je sišao sa uma!

Ja, obaška. Bečim se u njega, sevam očima, da mogu – smoždila bih ga na licu mesta!

Obično tu padaju molbe tipa: pusti ga, neka prođe, zna, ali ima tremu i tako dalje.

Ovaj moj se baš zauzeo da padnem. Kao da nije bio siguran da sam ja vožnju dobro savladala za jednog početnika!

Samo tri godine kasnije, učestvovala sam na svom prvom amaterskom reliju ‘Drug na drumu’ i osvojila prvi pehar… Bilo ih je još, ozbiljnijih.

Znam da je moj Bata, moj ujak koga sam obožavala, sa kojim sam otkrivala Creedence, White Snake, Aretu Frenklin i koji je bio simbol mog detinjstva i rane mladosti, tamo gde jeste već deset godina – ponosan na mene.

Kada palim sveću za pokoj i mir njegove duše, ne mogu da se ne setim tog leta kada mi je pomagao da savladam veštinu vožnje i onog smeha kada sam u Kertisu, u Staroj Pazovi, desnim točkom slučajno nagazila na armaturu koju je jedna Slovakinja na biciklu, sa sve onim svojim mnogobrojnim suknjama, vukla za sobom. Sreća, pa se žena nije povredila prilikom laganog pada i sreća da je bila u tim suknjama koje su ublažile njen bliski susret sa travom pored puta! Jeste da nas je grdila dok smo joj pomagali da ustane i ponovo sedne na svoj bicikli…

I niz drugih dogodovština diljem Srema.

I da. Ljudi ne umiru činom smrti. Oni žive dokle god živi sećanje na njih. Ovih deset dugih godina nisu izbrisale nijedan trenutak koji sam provela sa mojim Batom tokom letnjih raspusta, Božićnih i Uskršnjih praznika, pazovačke slave, Sv. Ilije, dunavskih kupanja, prvih igranki na koje me je vodio…

Kada bi sat mogao unazad.