444b38148fe410b66d15a9e092208c36

Преузето са интернета.

 

И тако, стицајем већ познатих околности (чекајући Годоа који, ипак, кад тад стигне!), на углу Скерлићеве и Браничевске, у непосредној близини Храма Св. Саве, стојим као на осматрачници… (Како ће ме неко налупати једног дана!)

Призор следећи: две испирсинговане девојке, са тетоважама нема где нема, у ‘мартинкама’ усред тридесет три у хладу, фармерке исцепане све по последњим модним крицима, мајице прате тај дроњави фазон, са неизоставним цигаретама међу прстима на којима су живописно исцртане канџе од ноктију у свим могућим флуоресцентним нијансама, са жвакама од којих дувају балоне између прегласних и исфорсираних салви смеха за појаву – иду узбрдо, уз Браничевску.

Свака прича у свој телефон.

Тачно у четири сата, оглашава се звоно на Храму.

Застаје гореописана младост, цигарете се хитро премештају у леве ручице, телефони трпају у задње џепове, како би се десним прекрстиле, и то три пута, сходно православљу и светосављу, дабоме, помно загледане у монументалност купола и крстова, све кроз наочре за сунце, за које основано сумњам да имају заштиту од УВ зрачења.

 

Ој, Србијо секуларна, међу позама, винчанским депонијама, музичким фонтанама и субкултуралним вредностима.

Advertisements