Indeks

Преузето са интернета.

 

 

Факултет политичких наука у Београду. Ране осамдесете.

Један од тежих испита, Упоредни политички системи, не толико по озбиљности материје, јер већ сам довољно уронила у политичку науку као такву, колико због захтевности професора Најдана Пашића. Данима долазим да слушам како пита, где је акценат – који, наравно, не проналазим, јер код професора Пашића све је најважније! – каква је пролазност.

И ево, данас полажем. Леп јунски дан, после ноћашње кише заблистале вождовачке улице, са богатих крошњи ту и тамо се откине још која кап и тешко се сручи на асфалт. Неколико их је издобовало по мом темену, таман да ми одврате пажњу од бесомучног прелиставања књиге и бесмисленог бацања погледа на питања у скрипти, јер сива мождана маса више не прихвата ни једну једину информацију. Блокирало све.

Поранила сам, седим на зидићу и нервозно палим цигарету. Руке ми подрхтавају. А ништа ми не зависи од овог испита. Баш ништа. Само бих да га скинем с врата и да се бацим на Логику са методологијом која ми у том тренутку изгледа као сликовница у односу на Системе.

– Извините, да ли је слободно?

И не гледајући, климнем главом. Помислим, боже, какво питање! Зид је дужине бар десет метара, може да седне где год жели, што се црта баш у моју ауру, овако нервозну и наелектрисану?

Чуј: Извините, да ли је слободно? Који би ми се колега обратио тако финим тоном, па још у персирајућем стилу?!

Подигнем главу са оне мучене књиге, ишаране са милион боја, као, све ми је битно, па погледам у персону поред себе.

Постарији човек, запалио и он цигарету, поглед уперио у грађевинске радове преко пута, где се у бившу основну школу ‘Бора Станковић’ сместио Факултет организационих наука, где од ране зоре ударају чекићи, зује мешалице, шалује се, бетонира и куда са завишћу бацам погледе на раднике који, на паузи, у једној руци држе хлеб и српску кобасицу, халапљиво откидајући зубима позамашне комаде, а у другој флашу пива којим обилно заливају сваки залогај.

Па, ја кад бих то појела и попила, фамилија би ме тражила по гастроентерологији и нашла на Орловачи! А волела бих да могу. Џаба.

Господин поред мене уперио поглед у књигу коју држим на коленима.

И сад, кроз главу ми пролази смешна мисао – да није и овај овде неки професор?

Па се сетим легенде београдског Правног факултета, чувеног професора Радомира Лукића, познатог по бројним анегдотама.

Једна од њих, можда и најчувенија, је она када је, у паузи испитивања студената, изашао да се прошета по Ташмајдану. Шетајући, види једног мученика – као што сам тога дана, прибогу, била ја! – који у рукама држи његову књигу. Очигледно се спрема да изађе на испит у поподневном термину.

Седе професор Лукић поред, тремом изубијаног јадничка који га није ни препознао, а и био је ванредни студент у неким озбиљнијим годинама и вероватно није ни долазио на предавања, па ће:

– Како иде, колега? Је л’ то код Лукића полажете?

– Ма, да. И ништа не знам. А учио сам и спремао испит скоро три месеца!

– А одакле сте?

– Из Бора. Железара ми дала стипендију, а ја никако да завршим овај факултет… Жена, деца, посао, не могу да стигнем. А Ви, колега? Је л’ и Ви данас полажете?

– Да, да. И ја. Ма, није лош тај Лукић, чуо сам од колега. Хоће човек и да пусти, ал’ опет, мора нешто и да се зна…

– Знам ја, учио сам, само се некако увек спетљам, па и не умем да кажем све што знам.

– Ето, и ја имам трему, верујте. Дајте ту књигу, да видимо шта знамо. Добро је кад се пре испита мало преслишамо.

И тако, наизменично, испитују они један другог, све пршти од знања!

У неком моменту, професор Лукић устаде, уз извињење, и оде. Студент остао још мало на клупи, да прочита још коју реченицу.

– Видећемо се на испиту, колега. Пријатно.

– Ево, сад ћу и ја. Срећно, колега!

У чувену ‘петицу’ на Правном, петнаестак минута после професора, улази стипендиста борске Железаре и за катедром види свог колегу – професора Радомира Лукића! Кад се није обезнанио. Дошао до половине амфитеатра, па се окренуо да изађе. Од бруке и срамоте, не може да погледа у правцу катедре. Али, професор Лукић не би ушао у анале, да га није позвао:

– Колега, да, Ви, Ви из Бора, дођите, молим Вас.

– Ја не бих… Молим Вас.

– Дођите овамо и дајте ми индекс.

Човек приђе до катедре, а професор Лукић се обрати присутним студентима:

– Драге колеге, колегу сам малопре испитао док је седео на клупи у парку. И зато нема потребе да одговара!

У индекс је уписана седмица, а амфитеатром се проломио смех и аплауз када је легендарни Луле препричао њихов сусрет и разговор.

Али, овај до мене, изгледа, ипак није професор, иако изговара сличну реченицу, као професор Лукић:

– Колегинице, да ли и Ви данас полажете Системе код Пашића?

– Да и мртва сам. Ухватила ме нервоза, зноје ми се дланови, ја не знам шта ћу од треме. Можда и одустанем, шта знам. А шта Ви? И Ви полажете… ?!

– Да, да, и ја полажем. И мене уби трема. Јао, баш сам се спремао, али не знам… Ма, нећу да одустанем, изаћићу, па шта буде.

Нетактична младост се упиљила у времешног колегу, питање у ваздуху: Шта ли ти тражиш овде, у тим годинама?!

Искусна зрелост ме прозрела и предухитрила питање.

– Ја сам, знате, дипломирао на Правном факултету и читав свој радни век провео у дипломатији. Али, жеља ми је била одувек да завршим Факултет политичких наука. Нисам стигао пре, па сам уписао када сам отишао у пензију. Нешто ми је признато са Правног, али сам полагао диференцијалне испите и ево ме на трећој години…

Човек има година, није да нема. Можда је десетак млађи од моје баке. О, боже. И њему до учења! Он има трему! Један заокружен живот, проведен у миру, срећи и весељу. Који мотив може да има човек у седамдесетим годинама за учење?

Па, само лични. И то веома јак, очигледно.

Обоје смо положили тог дана испит.

А ја сам научила додатну, бонус лекцију: Ако нешто желиш, остварићеш то кад тад, под условом да је жеља реална и да је мотив аутентичан, јак и твој.

Макар била и лична сатисфакција.

 

 

Advertisements